Terazijska fontana

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Terazijska fontana na slici iz 1934.

Terazijska fontana u Beogradu bila je sve do njenog uklanjanja u drugoj polovini 20. veka, jedna od turistički i urbanistički najatraktivnijih i najprepoznatljivijih istorijskih znamenitosti Beograda. Njenom izgradnjom želelo se da Beograd kao prestonica Kraljevine Jugoslavije, izgledom svojih trgova uhvati priključak sa drugim svetskim metropolama. Njenu izgradnju, na ovom mestu, nametnula je i činjenica da su Terazije kao lokalitet sa puno podzemnih izvora (po čemu su dobile i ime), imale odličnu poziciju i visinsku kotu na Beogradskoj gredi, za dve glavne vodovodne linije koje su napajale savski deo grada.[1][2][3]

Značaj fontane i razlozi za njeno rušenje[uredi | uredi izvor]

Obrazloženje za rušenje fontane

Terazije kao srce starog Beograda neće u budućem velikom Beogradu izgubiti svoj značaj.

Ono će biti poprište velikih narodnih manifestacija. Više stotina hiljada ljudi će stvarati zajedno sa zgradama uokvirenim prostorom, jednu urbanističku celinu živih masa i zidnih platna okolnih zgrada.

Uskoro će Beograđani biti svedoci i učesnici ovako uzbudljivog urbanističkog doživljaja na Terazijama povodom opštenarodne prvomajske proslave. Tom prilikom će se Terazije predstaviti u svom novom ruhu.

Iz dela: N. Dobrovića, Kako će se urediti Terazije, 4. april 1947.
Značaj

Fontana je među stručnim krugovima u Srbiji zajedno sa Terazija definisana kao „remek delo umetnosti koje se može porediti sa najboljim ostvarenjima u svetu” i „kulturno dobro grada Beograda”.[4] I pored toga došlo je do njenog rušenja kojim je ona izbrisana iz kolektivnog sećanja stanovnika Beograda,[1] i danas se može videti samo u brojnim publikacijama, na muzejskim fotografijama ili u filmovima o Beogradu.

Pretpostavke o razlozima rušenja

Iz urbanog središta grada fontana je uklonjena u sklopu rekonstrukcije Terazijskog platoa, ili po samo gradskim ocima znanim razlozi, po zamisli arhitekata, koji su nakon Drugog svetskog rata želeći da prate savremene urbanističke tokove gradili novo rušeći sve što je bilo staro.

Ima i mišljenja da je to bilo posleratno vreme kada se nova ideologija obračunavala sa buržoaskom kulturom. Ali su u ime nestanka buržoaske kulture, znalci, ipak, prenosili u svoje crvene domove i vile, njene delove.[5]

Kako bilo da bilo do danas su ostala u opticaju (na osnovu pretpostavke, o sprezi dve ideologije), dva gledanja na rušenje fontane:

  • Prvo — nastalo na osnovu tvrdnji da je sklanjanjem fontane napravljen prostor za neku paradu, što malo verovatno, s obzirom da su se parade održavale ispred zgrade tadašnje Savezne Skupštine.
  • Drugo — da je njeno rušenje rezultat borbe koja se vodila protiv „buržoaskih navika”.
  • Treće i najverovatnije - izgradnjom mosta kralja Aleksandra Karađorđevića 1934 godine, uvidelo se da kapacitet Terazija prema mostu preko Prizrenske ulice će predstavljati problem u saobraćaju u budućnosti, s obzirom da je već isplanirano da sa leve obale Save bude Sajmište, a potom i nova naselja, kao i da će biti sve više saobraćaja između Beograda i Zemuna, koji je tada postao Beogradska opština.
  • Stoga se već tada razmatralo izmeštanje, odnosno uklanjanje fontane, a u cilju unapređenja kapaciteta saobraćaja, računajući prvobitno planirani šinski, a potom trolejbuski javni saobraćaj.
  • Uklanjanjem fontane, korigovana je i putanja saobraćaja iz pravca mosta, preko Prizrenske i Terzija. Tek izgradnjom Terazijskog tunela 1970 godine, promenjena je glavna putanja ulaska u centar grada iz pravca Novog Beograda.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Nakon okončanja Balkanskih ratova 1913. godine, u sklopu velike svečanosti održane na Terazijama povodom povratka srpske vojske iz rata na mestu kasnije sagrađene Terazijske fontane, prvo je izgrađen vodoskok, u sa kružnim postamentom i sistemom prskalica.[6] Projekat za fontanu je pre Prvog svetskog rata radio Ivan Meštrović, koji je izradio "nekoliko fragmenata" pre nego što se moralo stati. Beogradska opština je u avgustu 1923. odlučila da otkupi Meštrovićev rad – u tom trenutku nije bilo sredstava za izradu celog projekta, čak nije bilo sigurno ni da će se uopšte izvoditi, jer je u generalnom planu na mestu fontane bio predviđen neki spomenik.[7]

Vodoskok je bio samo povremeno aktivan, jer je često korišćen kao postament za govornice ili paviljone. Tokom Prvog svetskog rata, austrougarske vlasti su središni deo vodoskoka koristile kao postament za bistu Franca Jozefa.

Nakon završetka Prvog svetskog rata, uklonjena je bista Franca Jozefa, a postament je služio kao pogodno mesto za brojna dešavanja politička i kulturna okupljanja, posete državnika, sahrane znamenitih ličnosti (npr kralja Petra I Karađorđevića, u vidu baldahina, ukrašenog crnim barjacima, vencima i zavesama, sa bistom kralja).

Stepenasta kružna platforma, sa ležećim lavovima, delo Dragiše Brašovana, 1927. zamenjena je Terazijskom fontanom

U leto 1922. godine, za potrebe venčanja kralja Aleksandra i kraljice Marije, arhitekta Dragiša Brašovan u sklopu dekoracije Terazija, na mestu vodoskoka projektovao je veliku stepenastu kružnu platformu, sa dekorativnom kamenom ogradom, ukrašenom vazama i radijalno postavljenim figurama osam ležećih lavova.[8]

Brašovanova konstrukcija, bez lavova, stajala je na Terazijama sve do 1927. godine, kada je doneta odluka da se na tom mestu izgradi Terazijska fontana, koja je trebalo da u potpunosti zaokruži izgled Terazija, kao jednog privlačnog trga u centru Beograda, tadašnjoj prestonici Kraljevine Jugoslavije.

Terazijska fontana je definitivno završena u novembru 1927. godine, mada je prvi put puštena u rad 2. aprila 1927. godine.[9] Iako autor fontane nije poznat, pretpostavlja se da je projektant, tokom izrade projektne dokumentacije obilno koristio Ležeovu idejnu skicu i Meštrovićeve crteže lavova.[10][11]

Fontana je radila i u vreme Drugog svetskog rata, jer sticajem okolnosti nije oštećena u aprilskom ratu 1941. godine, kao i u drugim bombardovanjima Beograda, sve do njegovog oslobođenja 20. oktobra 1944. godine

Tokom rekonstrukcije Terazija 1947. godine (pod nedovoljno razjašnjenim okolnostima), po idejnim projektima arhitekte Nikole Dobrovića, Terazijska fontana je te godine srušena, pod izgovorom da je u skladu sa modernim potrebama za povećanjem protoka saobraćaj, morala da se donese odluka o uklanjanju urbanog sadržaja sa prostora Terazija.[10]

Arhitektura[uredi | uredi izvor]

Terazijska fontana u punoj funkciji

Fontana je bila klasičnih i pravilno usklađenih obrisa. Sastojala se od dva plitka koncentrična bazena i središnjeg dela:

  • Veći kružni bazen — u kome su smešteni ostali delovi građevine, pri samoj ivici, imao je osam ugrađenih kornjača od mesinga,[a] koje su bacale vodu ka središnom delu fontane.[12]
  • Manji bazen — bio je profilisanih i nešto izdignutih i viših ivica. Služio je, istovremeno, kao osnova za gornje postrojenje i postavljanje duž njegove ivice osam lavljih glava, iz čijih čeljusti je u vidu slapova isticala voda.
  • Središnji deo fontane — imao je plitku kvadratnu plintu, na kojoj je bilo smešteno kubično postolje za bazen u obliku pehara. Iz središnjeg dela ovog bazena (pehara) uzdizao se još jedan peharasti bazen manjih dimenzija.

Celokupno gledano fontana je stručno bila jako dobro tehnički opremljena, sa pravilno postavljenim sistemom prskalica sa različito intenziviranim mlaznicama, koja su stvarali maštovitu igru vode. Fontana je radila pod normalnim pritiskom vode, bez motora a sistemom postavljenih kružnih nosača voda je izbacivana na velike visine. Pod fontane bio je obložen murano staklom, što je stvaralo poseban vizuelni efekat.[b]

Rušenje fontane[uredi | uredi izvor]

Kako ne postoje pisani dokumenti o rušenju i uklanjanju fontane, ovaj čin može se rekonstruisati samo na osnovu zapisa u štampi i izjava starih Beograđana, koji se sećaju da je:

...fontana srušena 1947. zbog parade,[13] odnosno, da je to bilo pre prvomajske parade 1947. ali u svakom slučaju zbog parade, „a ne iz nekih drugih razloga”,[14] da je fontana bila gomila gvožđa i nije radila,[15] u stvari, naprotiv, da to nije istina;[16] uostalom, „da li su Terazije žrtva parade ili saobraćaja, ipak se tačno zna. Tu zaista nisu potrebna sećanja.[17]

Izgled Terazija (1944) sa fontanom (koju ni rat nije srušio) i bez nje (2007), nakon što je u Jugoslaviji afirmisan princip rušenja graditeljskog nasleđa nudeći za uzvrat prazne dehumanizovana prostore.[10]

Rušenjem Terazijske fontane, iz glavne arterije Beograda, i sa šireg prostora Terazijskog platoa, iščezao je zauvek humani ansambl, cvetnih, zelenih i vodenih površina, kako bi ustupio mesto širokim kolovoznim i trotoarskim asfaltnim površinama. Time je:

...čitavih pedeset godina napora da se od Terazija načini humaniji urbaniji prostor, jednim potezom bilo zbrisana zahvaljujući jednoj lošoj proceni.[10]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Pretpostavlja se da su mesingane kornjače na fontani delo vajara Mihaila Tomića, osnivača i prvog profesora Likovne akademije u Beogradu.[12]
  2. ^ Za opis fontane korišćeni su arhivski snimci iz fotodokumentacije Politike.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Borić, T. [2005]. O istoriji i arhitekturi terazijske fontane. Nasleđe, (6), 227-236.
  2. ^ M. Jovanovi}, Snabdevanje Beograda vodom do izgradnje modernog vodovoda 1892. godine, GMGB V, Beograd 1958, 241–246; D.
  3. ^ D. Đurić Zamolo, Beograd kao orijentalna varoš pod Turcima 1521–1867, Beograd 1977, 120–121.
  4. ^ Radošević, M. (18.9.1987) Deo fontane – u Zagrebu, Politika, str. 11
  5. ^ Radošević, M. (19. 9. 1987) Institut nije nadležan da se bavi istragom, Politika, str. 9.
  6. ^ Vujović, Branko (2003). Beograd u prošlosti i sadašnjosti. Beograd: Izdavačka kuća Draganić.
  7. ^ "Politika", 12. avg. 1923, str. 8
  8. ^ A. Ignjatović, Arhitektonski počeci Dragiše Brašovana 1906–1919. Rađanje arhitekture u kontekstu arhitekture Srednje Evrope 1900–1918, Beograd 2004.
  9. ^ B. V. Nedeljković, Saga o Terazijskoj fontani, Beograd 1998, str. 109.
  10. ^ a b v g Borić, T. [2005]. O istoriji i arhitekturi terazijske fontane. Nasleđe, (6), 233.
  11. ^ M. Radošević, Dokumenta ipak postoje, Politika, 5. 10. 1987.
  12. ^ a b B. V. Nedeljković, Saga o Terazijskoj fontani, Beograd 1998, str. 57–58.
  13. ^ Radošević, M. (26. 9. 1987) Fontana, ipak, uklonjena zbog parade, Politika, str. 14
  14. ^ Đorđević, Ž. M. (2. 10. 1987) O Terazijskoj fontani i skupštinskoj ogradi, Politika, str. 15.
  15. ^ Radošević, M. (30. 9. 1987) Bila je to gomila gvožđa, Politika
  16. ^ Radošević, M. (2. 10. 1987) Radila je „do poslednjeg dana”, Politika.
  17. ^ Dragojević, P. [2016]. Umetnička baština kao političko sredstvo - Terazijska epizoda - fontana kao klin za klin- čorbu u političkoj kuhinji. Kultura, (152), 142-143.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • M. Radojević, Dokumenta ipak postoje, Politika, 05. 10. 1987
  • Zašto gradonačelnici nisu došli, Politika, 06. 10. 1987
  • M. Bjelica, Terazijska fontana nije uklonjena zbog parade, Politika (Među nama), 07. 10. 1987
  • M. Radošević, Stručnjaci jednoglasni: Vratiti fontanu, Politika, 16. 10. 1987
  • Kopinić, Krajačić je uzeo fontanu, Politika, 15. 12. 1987
  • Po čijem je nalogu odneta fontana, Politika, 28. 02. 1988
  • Fontana nije bila spomenik kulture!?, Politika, 27. 04. 1988.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mediji vezani za članak Terazijska fontana na Vikimedijinoj ostavi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Теразијска_фонтана&oldid=27023096”