Краљевина Југославија

Друга значења су пописана у чланку Југославија (вишезначна одредница).

Краљевство Југославија Југославија
Застава Грб
Краљевина Југославија 1930.
Географија
Континент		Европа
Регија		Балканско полуострво
Химна		Химна Краљевине Југославије
Престоница		Београд Лондон (егзил)
Површина		248,665 km²
Становништво		11,984,911 (1921) 13,929,988 (1931)
Друштво
Званични језици		српско-хрватско словеначки
Валута		Југословенска круна (1918-1920) Југословенски динар (1920-1945)
Владавина
Облик владавине		Уставна монархија (1918-1929/1934-1945) Апсолутна монархија (1929-1934)
Титула владара		Краљ
Владар		Петар I Карађорђевић
Други владар		Александар I Карађорђевић
Трећи владар		Петар II Карађорђевић
Историјско доба		Савремено доба
Оснивање		1918.
Престанак		1945.
Статус		Бивша држава
Догађаји
Оснивање		1. децембар 1918.
Донет устав		28. јун 1921.
Шестојануарска диктатура		6. јануар 1929.
Марсејски атентат		9. октобар 1934.
Априлски рат		6. април 1941.
Проглашење ДФЈ		7. март 1945.
Укидање монархије		29. новембар 1945.
Претходници и наследници
Претходиле су:		Наследиле су:
	Краљевина Србија	Демократска Федеративна Југославија
Портал:Историја

Краљевина Југославија је била држава на Балкану која је постојала од 1. децембра 1918. до Другог светског рата.

Заузимала је територију данашњих држава Србије, Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе, и највећи део данашње Хрватске и Словеније. На челу монархије се налазила династија Карађорђевића.

Називи државе

Краљевина Југославија је неколико пута кроз своју историју мењала назив:

• Одговором на регента Александра на Адресу Народног већа настала је 1. децембра 1918. прва Југославија под називом Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.
• Устав од 28. јуна 1921. (Видовдански устав) назива нову државу Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, па је тај назив уобичајенији него први.
• Дана 3. октобра 1929. обнародован је Закон о називу и подели Краљевине на управна подручја, чиме је проглашена Краљевина Југославија.

Историја

Настанак

Након краја Првог светског рата и распада Аустроугарске монархије створили су се услови за стварање државе која би окупила Јужне Словене који су живели на подручју Србије, Црне Горе и словенских делова Аустроугарске.

Краљевина Србија је на почетку Првог светског рата за своје ратне циљеве поставила уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, доношењем Нишке декларације 7. децембра 1914. године. Убрзо је уследило формирање Југословенског одбора у Лондону 1915. године и Црногорског одбора за народно уједињење 1917. године.

Конкретни преговори о уређењу будуће државе вођени су непосредно у два наврата - на Крфу 1917. године када је донета Крфска декларација и у Женеви 1918. године када је потписан Женевски споразум. Након рата, под вођством Југословенског одбора у Загребу се формира Држава Словенаца, Хрвата и Срба, док су истовремено црногорски делегати на спорној „Подгоричкој скупштини“ донели одлуку о присаједињењу Црне Горе Србији. Притом, и делегати Велике народне скупштине Војводине су 25. новембра донели одлуку да се директно припоје Краљевини Србији. Проглашење нове државе је обавио регент Александар I Карађорђевић, у име свог оца краља Петра I 1. децембра 1918. под именом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Границе и спорне територије

Краљевина Југославија, 1929-1941

Краљевина СХС се граничила на северозападу са Италијом и Аустријом, Мађарском и Румунијом на северу, Бугарском на истоку, Грчком и Албанијом на југу, а на западу је излазила на Јадранско море.

Референдум је одржан у аустријској покрајини Корушкој, али је на њему одлучено да Корушка остане у саставу Аустрије. Далматинска лука Задар и неколико далматинских острва су припали Италији, која је покушала да окупира и анектира Црну Гору. Град Ријека је проглашен Слободном Државом Ријеком, али ју је ускоро окупирала и 1924. анектирала Италија. Напетости око границе са Италијом су се наставиле, пошто је Италија тражила још далматинске обале, а Краљевина СХС је тражила Истру, део бившег Аустријског приморја, који је анектирала Италија, али који је имала значајан број словеначког и хрватског становништва.

Нова влада је покушала да нову државу интегрише политички и економски, што је био тежак задатак због великих разлика у језицима, националностима и религији, различитим историјама регија и великим разликама у економској развијености међу регионима.

Унутрашње противречности

Ситуација у Црној Гори

Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена. Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка.

За више информација видети Подгоричка скупштина, Бјелаши, Зеленаши и Божићна побуна

Збачени црногорски краљ Никола I Петровић

Крајем 1918. године, у договору са Црногорским одбором за народно уједињење, а без претходног договора са црногорским краљем Николом I, српска војска је ушла у Црну Гору са наредбом „да се на окупираној територији угуши свака агитација“ за рестаурацију Црне Горе. У време одржавања подгоричке скупштине, српска влада је затражила и добила од Француске одлуку о дипломатском блокирању повратака краља Николе I Петровића Његоша и његових синова из избеглиштва.

Као реакција на спорну Подгоричку скупштину српског народа у Црној Гори, која је збацила краља Николу и донела одлуку о безусловном сједињењу са Србијом, избија божићна побуна присталица равноправног југословенског уједињења (зеленаши), а против безусловног припајања Црне Горе Србији. Присталице безусловног уједињења (бјелаши) уз помоћ савезника гуше ову побуну. Оружане борбе црногорских комита настављају да трају све до 1924. године када они прихватају амнестију краља Александра.

Ситуација у Хрватској

За више информација погледајте чланак Просиначке жртве

Од самих почетака заједничке, између Срба и Хрвата долази до непомирљивих разлика. Стјепан Радић, вођа Хрватске сељачке странке, је тежио федералном републиканском концепту, док је српска власт захтевала унитарно монархистичко устројство државе. Присаједињењем су Хрватској укинути Сабор, устав и њена војска, а уместо жељене федерације, наметнут је централизам. Међу Хрватима је завладало незадовољство новом државом, а огорчење су јавно исказали грађани протестујући загребачким улицама. Њима су се придружили домобрани двеју пуковнија 5. децембра 1918. године, тражећи аутономију Хрватске. На Тргу бана Јелачића пресрела их је српска војска на челу са Миланом Недићем, убивши 20 и ранивши 17 домобрана и грађана, који су остали упамћени као „просиначке жртве“. Наредне, 1919. године, хрватски политичари су уручили Конгресу примирја у Паризу захтев за самоодређењем хрватског народа, који је потписало чак 157.000 Хрвата.

Ситуација у Македонији

Тачност чињеница изнетих у овом чланку или одељку је оспорена. Молимо Вас погледајте одговарајућу расправу на страни за разговор.

Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена. Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка.

За више информација видети Македонско питање, Србизација и Унутрашња македонска револуционарна организација

Подела Македоније 1913.

У новоосвојеним областима на југоистоку Краљевине СХС и даље је било отворено „македонско питање“. Незадовољна поделом области Македоније, Унутрашња македонска револуционарна организација (ВМРО) је наставила оружану борбу за ослобођење и уједињење читаве Македоније (егејске, пиринске и вардарске).

ВМРО оптужује београдску владу за систематску политику денационализације и србизације македонског становништва. Област Македоније је у Краљевини Југославији називана „Јужном Србијом“ (неслужбено) или „Вардарском бановином“ (службено). Говорни језик македонских Словена службено је сматран дијалектом српскохрватског језика. Притом, овај јужни дијалекат је потискиван образовањем, војском и другим средствима, а његова употреба је била кажњива.

Наредних година у Вардарској Македонији су вођење праве оружане борбе жандармерије са македонским и пробугарским комитима. Услед овакве ситуације у Македонији појачан је притисак на цивилно становништво, а југословенске власти су малтретирале на хиљаде људи под сумњом сарадње са Унутрашњом македонском револуционарном организацијом.

Ситуација на Косову и Метохији

За више информација видети Качаци и Косовски комитет

Већинско Албанско становништво је било против прикључења Космета српској или југословенској држави. Српске трупе су одмах по доласку наишле са оружани отпор банди качака, а исте 1918. године основан је Комитет народне одбране Косова, познатији као Косовски комитет, који се борио за издвајање територија насељених Албанцима (Косова, Метохије, западне Македоније и делова Санџака) из новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и за њихово припајање Албанији. Комитет је успоставио сарадњу са црногорском емиграцијом окупљеном око краља Николе I и Унутрашње македонске револуционарне организације, а примао је помоћ у новцу и оружју од Италијана. Наредних година на Косову и Метохији се воде оружани сукоби српске војске и жандармерије са албанским качацима. Услед појачаног притиска на Албанце и Турке под српском управом, део њих се исељава са Косова и Метохије.

Привремено представништво

Одмах након уједињења, преговори између Народног вијећа Државе Словенаца, Хрвата и Срба и српске владе су резултовале споразумом око нове владе којом би председавао Никола Пашић. Међутим, када је ово послато регенту на усвајање, оно је одбијен и тако је изазвао прву кризу владе у новој држави. Све странке су ово означиле као кршење парламентарних принципа, али је криза превазиђена када су се све стране сложиле да замене Пашића Стојаном Протићем који је био водећи члан Пашићеве Народне радикалне странке. Нова привремена влада је створена 20. децембра 1918. До избора за Уставотворну скупштину, Привремено представништво је служило као парламент који су формирали делегати из разних изабраних тела која су постојала пре стварања државе. Удруживањем странака комбиновањем неколико чланова српске опозиција са странкама из бивше Аустроугарске је довела до стварања нове Демократске странке, која је доминирала Привременим представништвом и владом.

Пошто је Демократска странка предвођена Љубомиром Давидовићем заговарала врло централизован програм, неколико хрватских делегата је прешло у опозицију. Међутим, ни радикали нису били срећни пошто су имали само три министра наспрам 11 Демократске странке и 16. августа 1919. Стојан Протић је поднео оставку. Љубомир Давидовић је онда основао каолицију са Социјалдемократском странком. Ова влада је имала већину, али кворум у Привременом представништву је био половина плус 1 глас. Опозиција је почела да бојкотује парламент, а пошто се влада није могла ослонити да ће се све њене присталице појавити, постало је немогуће да влада закаже седницу у скупштини са довољним бројем посланика. Давидовић је ускоро поднео оставку, али пошто нико други није могао да формира владу, он је опет постао премијер. Пошто је опозиција наставила са бојкотом, влада је одлучила да влада преко уредби. Ово је било нападнуто од стране опозиције која је почела да назива себе „скупштинска заједница“. Давидовић је схватио да је стање неодрживо и затражио од краља да одмах закаже изборе за уставотворну скупштину. Када је краљ Петар одбио, Давидовић није имао избора осим да поднесе оставку.

Скупштинска заједница

Историјске југословенске земље (карта из 1920.)

Скуштинска заједница је сада формирала владу предвођену Стојаном Протићем посвећену успостављењу парламентарних норми и слабљењу централизације претходне владе. Њихово противљење програму радикалне аграрне реформе претходне владе их је такође ујединило. Пошто је неколико мањих група и појединаца променило страну, сада је Протић имао тесну већину. Међутим, и Демократска странка и социјалдемократе су сада бојкотовале скупштину и Протић није могао да рачуна на кворум. Отуда је и Скупштинска заједница, сада у влади, била приморана да влада уредбама.

Скупштинску заједницу је тако кршење основних принципа око којих су се окупили ставило у изузетно тежак положај. У априлу 1920. избили су велики раднички протести, који су укључивали штрајк железничара. Ово је натерало две највеће странке да превазиђу своје разлике. Након успешних преговора Протић је поднео оставку како би се створила нова влада којом је председавао неутрална фигура Миленко Веснић. Социјалдемократе нису следили своје бивше савезнике јер су били против антикомунистичких мера којима се бавила нова влада.

Контроверзе које су раније поделиле странке су још увек биле актуелно питање. Демократска странка је наставила да заговара свој програм централизације и потребе за радикалном аграрном реформом. Несугласице око изборног закона су коначно довеле до тога да Демократска странка гласа против владе и влада је пала. Иако на овом заседање није било довољно присутних, Веснић је то искористио као изговор да поднесе оставку. Његова акција је дала резултат који је очекивао и Народна радикална странка се сложила да прихвати потребу за централизацијом, док се Демократска странка сложила да се одрекне својих захтева за аграрну реформу и Веснић је опет био на челу владе. Хрватска заједница и Словеначка народна странка нису биле срећне због прихватања централизације од стране радикала, као ни Стојан Протић, који се повукао из владе због овог питања.

У септембру 1920. су избили сељачки немири у Хрватској, чији је непосредан повод било жигосање стоке. Хрватска заједница је за ово окривила централизовану политику владе, а посебно министра Светозара Прибићевића.

Уставотворна скупштина

Један од неколико закона које је усвојило Привремено представништво је био изборни закон за Уставотворну скупштину. Током преговора који су претходили оснивању нове државе било је договорено да ће гласање бити тајно и засновано на општем праву гласа. Социјалдемократе и Словенска људска странка су подржавале право гласа за жене, док су се радикали противили. Демократска странка је била декларативно за ту идеју, али јој се није довољно посветила, па овај предлог није прошао. Пропорционално представништво је прихваћено као принцип, али је изабрани систем фаворизовао велике странке и странке са јаком регионалном подршком.

Избори 28. новембра 1920. Када су гласови пребројани, Демократска странка је освојила највише седиша, више од радикала, али тек неколико више. За странку која је била доминантна у Привременом представништву то је значило пораз. Даље, они су прошли још горе у свим бившим аустроугарским крајевима. То је пољуљало њихово веровање да њихова централистичка политика представља вољу Југословена као целине. Ни радикали нису боље прошли у тим крајевима, али је то њима представљао много мањи проблем јер су отворено иступали као српска партија. Драматичнији успех су постигле две антисистемске партије. Вођство Хрватске републиканске сељачке странке је било пуштено из затвора тек када је изборна кампања већ почела, али према неким историчарима ово им је више помогло него активна кампања. Други добитници су били комунисти, који су била трећа странка по јачини у скупштини и који су прошли изузетно добро у Македонији. За разлику од осталих странака у краљевини, КПЈ је била револуционарна, и подржавала је многе штрајкове, демонстрације, па чак и терористичке чинове. Прекретница је био штрајк рудара у Хусину поред Тузле, када су убијен један полицајац и четири рудара. Зато је влада, на предлог министра унутрашњих послова Милорада Драшковића, 30. децембра 1920. издала Обзнану, којом је привремено забрањена КПЈ. Једина легална комунистичка активност је било ангажовање у Уставотворној скупштини. Остатак места у скупштини су заузеле мање странке које су, у најбољем случају, биле скептичне према централистичкој платформи Демократске странке.

Резултати избора су ставили Николу Пашића у изузетно повољном положају, пошто Демократска странка није имала избора, осим да удружи са радикалима, уколико је желела да њихов концепт централистичке државе прође. Са друге стране, Пашић је увек био опрезан да држи отвореном опцију у односима са хрватском опозицијом. Демократе и радикали заједно нису били довољно јаки да сами донесу устав, па су направили коалицију са Југословенском муслиманском организацијом. Ова странка је тражила и добила уступке око очувања Босне у њеним границама и око тога како ће аграрна регорма утицате на муслиманске земљопоседнике у Босни.

Хрватска сељачка странка (ХСС) је одбила да се закуне на оданост краљу, пошто је то значило да ће држава остати монархија, а они су сматрали да само грађани могу да одлуче о облику владавине. Стога, они нису могли да заузму своје места у скупшитини. Иако је већина опозиције заузела своја места у парламенту, многи су временом објављивали бојкот, тако да је у скупштини остало само неколико гласова против. Међутим, устав је тражио 50% плус један глас да буде усвојен без обзира колико ће бити гласова против. Само је уступак српских политичара Џемету - који су била група муслимана са Македоније и Косова - омогућио да устав буде усвојен.

Видовдански устав

За више информација погледајте чланак Видовдански устав

Устав је усвојен на Видовдан 28. јуна 1921, који је успоставио унитарну монархију. Ово није одговарало комунистима, па су организовали неуспешан атентат на краља Александра I Карађорђевића. Због тога се појачала кампања против комунистичке идеје, која је било врло прихваћена код радника и студената, као и код сељака. Комунисти су желели да се освете Драшковићу за Обзнану, па су га убили 21. јула 1921. Као резултат овога усвојен је Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави, који је забранио Комунистичку партију и сваку комунистичку активност. Видовданским уставом су напуштени традиционални региони пре Првог светског рата, а замењени су са 33 нових административних области, којима се управљало из центра око ког су успостављене.

Исте године у Сплиту је основана Организација југославенских националиста (ОРЈУНА), милитантна промонархистичка скупина, уплетена у низ убистава хрватских и словеначких политичара и јавних личности и гушење радничкога покрета. ОРЈУНА је деловала често у савезу са Српском националном омладином (СРНАО) а против Хрватске националне омладине (ХАНАО).

Српски политичари су сматрали Србију за стандарног носиоца југословенског јединства, као што је Пијемонт био за Италију или Пруска за Немачку. Током наредних година, хрватски отпор српској централистичкој политици се наставио. Стјепан Радић, вођа ХСС, је био ухапшен из политичких разлога. Пуштен је 1925. и вратио се у скупштину.

Атентат у скупштини

За више информација погледајте чланак Атентат у Народној скупштини

Атентат у Народној скупштини 1928.

У пролеће 1928, Стјепан Радић и Светозар Прибићевић су водили огорчену борбу против усвајања Нептунске конвенције са Италијом. За ово су мобилисали опозицију у Србији, али су изазвали насилну реакцију владајуће већине, укључујући и претње смрћу.

На скупштинској седници 20. јуна 1928. године Пуниша Рачић, српски политичар из Црне Горе, је пиштољем пуцао на посланике Хрватске сељачке странке, притом је ранио њеног вођу Стјепана Радића, који је смртно рањен преминуо након месец дана. На лицу места су погинули Стјепанов брат Павле и посланик Ђура Басаричек.

После овога, хрватска опозиција се комплетно повукла из скупштине, изјавивши да се неће вратити у скуптшину у којој је убијено неколико њених посланика. 1. августа, на састанку у Загребу, су осудили проглашење Краљевине СХС од 1. децембра и затражили да се преговори о уједињењу почну испочетка. Стјепан Радић је преминуо 8. августа 1928. године. 1. септембра исте године конференција Хрватске странке права у Загребу доноси одлуку о самосталности и независности Хрватске.

Шестојануарска диктатура

За више информација погледајте чланак Шестојануарска диктатура

Краљ Александар Карађорђевић

Дана 6. јануара 1929. године, користећи као изговор политичку кризу коју су изазвала убиства, краљ Александар је укинуо Видовдански устав, распустио Народну скупштину и завео личну диктатуру, којом се забрањује рад свих политичких странака и синдиката. Краљ Александар објавио нови устав, који је пренео извршну власт на краља. Одредба о тајном гласању је одбачена, а притисак на јавне раднике да гласају за владајућу странку ће бити особина свих избора одржаних под Александровим уставом. Даље, половину Горњег дома је директно именовао краљ, а предлог закона је могао постати закон након усвајања у једном дому и такође ако га одобри краљ. Такође је 3. октобра променио име државе Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевина Југославија, прогласио идеологију „интегралног југославенства“ и променио унутрашњу поделу са 33 области на 9 бановина.

Током диктатуре прогањани су и затварани многи политички противници централизма, пре свега чланови Комунистичке партије Југославије, Хрватске сељачке странке и Унутрашње македонске револуционарне организације.

Комунистичка партија Југославије је позвала народ да се оружано супростави диктатури. Влада генерала Петра Живковића после овог позива је кренула свим средствима да уништи КПЈ. Прва жртва је био политички секретар КПЈ Ђуро Ђаковић. У овим акцијама полиције и режима страдали су још и Никола Хећимовић, секретрар Црвене помоћи, као и чланови ЦК КПЈ Марко Машановић, Риста Самарџић, Божо Видас Вук, Брацан Брацановић и седморица секретара СКОЈ-а. До средине 1932. године, само пред Државним судом за заштиту државе одржана су 83 судска процеса против комуниста. На робију од 15 година осуђени су између осталих: Јосип Краш, Ђуро Пуцар Стари, Иван Милутиновић, Отокар Кершовани, Едвард Кардељ, Јован Веселинов, Александар Ранковић, Борис Кидрич и остали.

Хрватски отпор новом режиму је био јак и крајем 1932. Хрватска сељачка странка је објавила Загребачки манифест који је захтевао „крај српске доминације и диктатуре“. Режим је на ово реаговао затварањем многих политичких противника, укључујући новог вођу Хрватске сељачке странке Владка Мачека. Упркос овим мерама, опозиција диктатури је настављена, док су Хрвати тражили решење „Хрватског питања“. Крајем 1934, краљ је планирао да ослободи Мачека из затвора, спроведе демократске реформе и покуша да нађе заједнички језик између Срба и Хрвата.

У затвору Лепоглава почетком 1934. године долази до стварања „Заједнице политичких осуђеника: хрватских националних револуционара, македонских националних револуционара и комуниста“, у циљу заједничке борбе против диктатуре.

Атентат у Марсеју

За више информација погледајте чланак Атентат у Марсеју

Атентат у Марсеју на краља Александра I Карађорђевића се одиграо у уторак, 9. октобра 1934. године, приликом његове званичне посете Француској, у Марсеју, на тргу Берзамски, у 16 часова и 20 минута.

Атентатор, Владо Черноземски, пореклом Бугарин, припадник Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО), усмртио је краља Александра са четири метка, а једним је лакше ранио француског министра иностраних послова Луја Бартуа, који је услед неадекватне медицинске помоћи искрварио и умро.

Око атентата су сарађивали усташе и унутрашња македонска револуционарна организација, који нису желели да Хрвати и Македонци (које су неки сматрали Бугарима) живе под српском доминацијом, посебно након завођења шестојануарске диктатуре и доношења септембарског устава,, већ су се залагали за стварање независних држава Македоније и Хрватске. У атентат су биле умешане и поједине стране силе, у првом реду Фашистичка Италија, која је имала територијалне претензије ка Југославији, односно њеној јадранској обали.

Пошто је најстарији Александров син Петар II био малолетан, трочлано намесништво, одређено по Александровој жељи, је преузело улогу краља. Намесништвом је доминирао краљев брат кнез Павле Карађорђевић.

Влада Милана Стојадиновића

У ситуацији новог заоштравања после петомајских избора, кнез Павле Карађорђевић, делујући из позадине, изазвао пад Јевтићеве владе и мандат за састав нове доделио Милану Стојадиновићу. Стојадиновићев долазак на чело Владе, 24. јуна 1935. године, значио је да је у Београду превагнуо британски утицај. Познати финансијски стручњак био је директор филијала два британска концерна у Краљевини Југославији. Када је Стојадиновић преузео место председника владе, унутрашња ситуација Југославије већ је означавала тенденције ка једној значајној политичкој промени. Ослоњајући се на кнеза Павла, Милан Стојадиновић се посветио пре свега два изузетно тешким задацима, а то је коренита измена југословенске унутрашње и спољне политике. Језгро Стојадиновићеве владе чинили су припадници Главног одбора Народне радикалне странке, Словенске људске странке и ЈМО - која је убрзо после петомајских избора напустила опозиционо табор. Стојадиновић је увидео, да земљу треба сместа довести до смирења. Зато је привукао у владу представнике Словенаца и босанских Муслимана као и присталице старе србијанске Радикалне странке, која је још увек престављала најјачу странку у Србији. У Декларацији владе 4. јула 1935. године Стојадиновић је, дистанцирајући се од Јевтића и његове владе, оспорио било чији монопол на југословенски идеал: „Аманет који је оставио покојни Витешки Краљ Александар Први Ујединитељ да чувамо Југославију велики је Аманет, али тај Аманет није остављен на чување једној влади или једној политичкој групи. Тај Аманет остављен је целом југословенском народу." Влада Стојадиновић - Корошец - Спахо пошла је од тога да ће Ујединитељев аманет најбоље сачувати ако буде ишла путем смиривања и стишавања политичких заоштрености. У Хрватској започео је да проводи политику попуштања и најширег споразумевања да и онде дође што пре до смирења. Стојадиновић је показао намеру да прими у владу и представнике Хрвата, али му није успело да спроведе ту замисао, јер су Хрвати одмах захтевали ревизију Устава, што кнез Павле није био спреман да одобри, због отпора који би то изазвало код Срба, мада је и сам мислио да је постојећи устав недемократски.

Стварање Бановине Хрватске

За више информација погледајте чланак Бановина Хрватска

Крајем 30их, унутрашње тензије су наставиле да расту српским и хрватским тежњама за успостављањем етничких федералних јединица. Срби су желели да се данашња Македонија, Војводина, Црна Гора уједини са српским земљама, док су Хрвати тражили Далмацију и део Војводине. Обе стране су тражиле територију данашње Босне и Херцеговине. Експанзија нацистичке Немачке 1938. је дала нови подстрек напорима да се реше ови проблеми. Кнез Павле је 1939. именовао Драгишу Цветковића за новог премијера, са циљем постизања споразума са хрватском опозицијом. Према овом споразуму, Владко Мачек је постао потпредседник владе Југославије и сворена је аутономна Бановина Хрватска са својим сабором.

Ове промене нису задовољиле Србе који су били забринути за статус српске мањине у новој Бановини Хрватској и који су желели још Босне и Херцеговине као српску територију. Хрватске усташе су такође биле незадовољне било којим решењем који је био мањи од пуне независности Хрватске са целом Босном и Херцеговином.

Подела Југославије

Окупаторска подела Југославије

За више информација видети Априлски рат, Други светски рат у Југославији и Окупаторска подела Југославије у Другом светском рату

Плашећи се инвазије сила осовине у Другом светском рату, кнез Павле је потписао приступање Тројном пакту 25. марта 1941, обавезавши се на сарадњу са силама Осовине. Због овога су се одржале масовне демонстрације у Београду, Нишу и Ужицу, и 27. марта, влада је збачена војним пучем уз подршку Уједињеног Краљевства. 18-годишњи краљ Петар II Карађорђевић је преузео власт, док је генерал Душан Симовић постао премијер, а Југославија је de facto повукла своју подршку силама Осовине, а да није званично напустила Тројни пакт. Иако се нова влада супротставила Немачкој, плашили су се да, ако Хитлер нападне Југославију, Велика Британија неће бити у могућности да помогне. Без обзира на ово, силе Осовине су напале Југославију 6. априла и брзо је покорили. Краљевска породица, укључујући кнеза Павла, је побегла у иностранство.

Ускоро су силе Осовине поделиле Краљевину Југославију у неколико области: Мађарска и Бугарска су анектирале неке пограничне крајеве, на подручју Хрватске и Босне је успостављена Независна Држава Хрватска, а остатак српске земље је стављен под управу Милана Недића, који је још увек признавао Петра II за краља.

Петар II, који је побегао у иностранство, је још увек од стране савезника сматран за краља. Међутим, током рата, ефективна власт је прешла у руке југословенских партизана, предвођених Комунистичком партијом Југославије. 16. јуна 1944. је потписан Вишки споразум, који је ујединио две паралелне владе. Демократска Федеративна Југославија, као монархија на челу са Петром II и хибридном владом састављеном од представника Националног комитета ослобођења Југославије и чланова монархистичке избегличке владе, званично је проглашена 10. августа 1945. године. Нове комунистичке власти су 29. новембра 1945. прогласиле Федеративну Народну Републику Југославију и укинуле монархију, чиме је прекинут правни континуитет Краљевине Југославије.

Управна подела

Од 1918. до 1922. Краљевина СХС је наставила да буде подељена према предратној подели Аустроугарске и бивших независних балканских држава Србије и Црне Горе.

Области

Видовдански устав из 1921. је успоставио Краљевину СХС као унитарну државу, и, од 1923, са 33 нове административне области је управљано из града око ког су основане. Нова подела није имала везе са претходном. Територија је била подељена на области:

Бања Лука Београд Битољ Бихаћ Ваљево Врање Вуковар Дубровник Загреб Зајечар Карловац

Крагујевац Крушевац Љубљана Марибор Мостар Ниш Нови Сад Осијек Пожаревац Приштина Сарајево

Скопље Смедерево Сплит Травник Тузла Ћуприја Ужице Цетиње Чачак Шабац Штип

Бановине

За више информација погледајте чланак Бановине Краљевине Југославије

Бановине Краљевине Југославије

Од 1929, након проглашења Краљевине Југославије, административно се дели се на бановине:

• Дравска бановина, седиште Љубљана (1929—1941)
• Бановина Хрватска, седиште Загреб (1939—1941)
  • Савска бановина, седиште Загреб (1929—1939)
  • Приморска бановина, седиште Сплит (1929—1939)
• Врбаска бановина, седиште Бања Лука (1929—1941)
• Дринска бановина, седиште Сарајево (1929—1941)
• Зетска бановина, седиште Цетиње (1929—1941)
• Дунавска бановина, седиште Нови Сад (1929—1941)
• Моравска бановина, седиште Ниш (1929—1941)
• Вардарска бановина, седиште Скопље (1929—1941)
• Град Београд, са Земуном и Панчевом чине засебну административну јединицу.

Као уступак Хрватима у Југославији, Бановина Хрватска је настала 1939. спајањем Приморске и Савске бановине, са појединим деловима Врбаске, Зетске и Дунавске бановине.

Привреда Краљевине Југославије

Ратне последице са којима се Краљевина Југославија суочила биле су веома тешке:разорена саобраћајна ифраструктура, велики број уништених фабрика, инфлација, глад... Осим Србије и Црне Горе, које су доживеле демографску катастрофу, као последицу људских жртава у Првом светском рату, знатно су страдале и остале области које у ушле у састав нове државе. Краљевина Југославија је била спој различитих економских система и стандарда. Покрајине су биле неравномерно развијене, а приход становништва је потицао из различитих основа. Након уједињења централна влада је завела велике царине за индустријске производе а у исто време наметнула је извозне царине за пољопривредне производе. Тиме је дошло до преливања доходка из пољопривреде у индустрију, односно из мање развијених у развијеније регионе. Заменом аустроугарских круна за динаре и инфлаторној коњуктури северозапад државе је стекао економску предност. У првом петогодишту, на Словенију, Хрватску и Славонију отпало је три петине укупних инвестиција у индустрији Краљевине.

Индустрија

Индустријски почетак Краљевине Југославије није био на високом нивоу. Србија и Црна Гора су као индустријски неразвијене земље, у рату изгубиле значајан део капацитета, који су имале пре рата, док су бивши крајеви Аустроугарске монархије, који су ушли у састав Југославије налазили ван индустријских центара некадашње државе. Краљевина Југославија је уложила велике напоре да изгради сопствену идустрију, међутим она није имала устаљену политику идустријског развоја. У индустријском погледу Краљевина Југославија је могла да се подели на индустријски развијен север и северозапад, и индустријски неразвијени југ и југоисток. Већина места у Србији се бавила пољопривредом, тако да су могла да се издвоје само четири велика индустријска места: Београд, Бор, Лесковац и Трепча. Највећи фабрика се налазио на подручју Загреба, Београда, Осијека, и Сарајева. Претежно је преовладавала прехрамбена индустрија, електричне централе и индустрија дрвета. Најчешће су се извозиле сировине, док се извозни сектор углавном налазио у поседу страног капитала.

Између два светска рата индустрија је највише узнапредовала у најразвијенијим крајевима на северу и северозападу, али и Београду, Земуну и Панчеву. У Краљевини је укупно изграђено 2.193 фабрике од којих: у Словенији 403, Хрватска и Славонија 635, Далмација 97, Босна и Херцеговина 129, Војводина без Срема 390, Србији 428, Македонији 99 и Црној Гори 12.

Саобраћај

Док су путеви на подручју Аустроугарске рађени по техничким прописима, путеви у Србији и Црној Гори су рађени без икаквих техничких прописа, па их је прекомерно коришћење у рату готово уништило. Слична ситуација је била и са железницом. Пруге на подручју Аустроугарске нису биле оштећене у рату, али је много тога код њих било дотрајало. Многе до тада споредне пруге су постале главне, и била су потребна одређена улагања да би се оне довеле у ред. Наручито је била велика потреба за мостовима и саобраћајним чворовима. У циљу набавке средстава за развој саобраћаја, Краљевина Југославија је у неколико наврата узимала зајам у земљи и иностранству. Први мост преко Дунава у Београду, је пуштен у саобраћај 1935. године, и назван је „Панчевачки мост Краља Петра 2."

Финансије

новчаница Динара Краљевине Југославије

Краљевина Југославија је била држава са недовољно финансијске снаге, да у потпуности подмири своје потребе. Државна валута је био динар Краљевине Југославије, који је добио име по српској националној валути. Утврђена вредност за замену аустроугарских круна за југословенски динар, и истоветна вредност српског динара југословенским динаром, дуго је била извор незадовољства Хрвата и Словенаца. Сматрали су се оштећеним, иако је динар Краљевине Србије био неупоредиво већа валута после рата. Огромна послератна инфлација почела је да се смирује 1923. године, услед мера које је спровео министар финансија Милан Стојадиновић. Разултат његових мера је био да је динар у периоду од 1923. до 1931. постао веома стабилна валута. У финансијком погледу доминирали су хрватски новчани заводи, међу којима се истицала Прва хрватска штедионица, као најјача финансијска установа у држави.

Спољна политика

Просавезничка влада

Краљевина је одржавала блиске односе са Савезницима из Првог светског рата, посебно са традиционалним савезницима Француском и Уједињеним Краљевством између 1920. и 1934. године.

Мала Антанта

За више информација погледајте чланак Мала Антанта

Краљевина СХС је основала Малу Антанту са Чехословачком и Румунијом од 1920. до 1921. да би спречила могућност да Мађарска поврати територије које је изгубила након Првог светског рата. Савез се ускоро распао пошто Краљевина СХС није учествовала у акцијама Румуније и Чехословачке против Мађарске.

Балкански савез

За више информација погледајте чланак Балкански пакт (1934)

Краљевина СХС је 1924. формирала балкански блок са Грчком, Румунијом и Турском чији је задатак био да одржи равнотежу на Балканском полуострву. Савез је озваничен 9. фебруара 1934, када је постао Балканска Антанта. Убиством краља Александра у Марсељу и променом југословенске спољне политике, савез се распао.

Споразум о пријатељству

Фашистичка Краљевина Италија је имала територијалне претензије против Краљевине Југославије, и основала је савез са државама које су имале сличне државничке планове, под великим утицајем Италије и/или фашизма: Албанијом, Мађарском, Румунијом и Бугарском. Сарадња са Великом Британијом и Француском је учинила да се Италија повуче из савеза 1927. Као одговор на растући италијански експанзионизам, краљевска југословенска влада је 1927. потписала Споразум о пријатељству и сарадњи са Великом Британијом и Француском.

Профашистички период

Након убиства краља Александра, влада Милана Стојадиновића је променила своју спољну политику ка сарадњи са фашистичком Италијом.

Демографија

За више информација погледајте чланак Демографија Југославије

Званични народи у држави су били Срби, Хрвати и Словенци све до 1929. године када су сви, одлуком краља Александра, постали једна нација - Југословени.

Састав становништва према попису из 1921.

Овај попис је базиран на говорном језику. Македонски језик се службено сматрао дијалектом српко-хрватског језика, а Македонци су сматрани Србима.

• српско-хрватски: 8.911.509 (74,36%)

Срби: 44,57%

Хрвати: 23,50%

Муслимани: 6,29%

• словеначки: 1.019.997 (8,51%)
• чешки: 115.532 (0,96%)
• русински: 25.615 (0,21%)
• пољски: 14.764 (0,12%)
• руски: 20.568 (0,17%)
• мађарски: 467.658 (3,90%)
• немачки: 505.790 (4,22%)
• арнаутски: 439.657 (3,67%)
• турски: 150.322 (1,26%)
• румунски: 231.068 (1,93%)
• италијански: 12.553 (0,11%)
• остали: 69.878 (0,58%)

Вероисповест становништва према попису из 1921.

• православна: 5.593.057 (46,67%)
• римокатоличка: 4.708.657 (39,29%)
• гркокатоличка: 40.338 (0,34%)
• евангелистичка: 229.517 (1,91%)
• муслиманска: 1.345.271 (11,22%)
• јеврејска: 64.746 (0,54%)
• остале: 1.944 (0,02%)
• без конфесије: 1.381 (0,01%)

Литература

• Петрановић, Бранко (1988). Историја Југославије, књига I - Краљевина Југославија. Београд: Нолит. 
• Бецић М. Иван, Финансијска политика Краљевине СХС, Београд 2003.
• Димић Љубодраг, Културна политика Краљевине Југославије, Београд 1996.

Види још

• Владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца
• Држава Словенаца, Хрвата и Срба
• Банатска република

Спољашње везе

• Држава које нема („Вечерње новости“, фељтон 1-10.12.2009)
• Где је злато Краљевине Југославије („Политика“, 10. март 2013)