Краљевина Југославија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Југославија (вишезначна одредница).
Краљевина Југославија
Краљевство Југославија
Југославија
Застава Краљевине Југославије Грб Краљевине Југославије
Застава Грб
Краљевина Јуславија
Краљевина Југославија 1930.
Географија
Континент Европа
Регија Балканско полуострво
Химна Химна Краљевине Југославије
Главни град Београд
Лондон (егзил)
Површина 248,665[1] km²
Становништво 11,984,911 (1921)[1]
13,929,988 (1931)[1]
Друштво
Званични језици српско-хрватско
словеначки
Валута Југословенска круна (1918—1920)
Југословенски динар (1920—1945)
Владавина
Облик владавине Уставна монархија (1918—1929/1934-1945)
Апсолутна монархија (1929—1934)
Титула владара Краљ
Владар Петар I Карађорђевић
Други владар Александар I Карађорђевић
Трећи владар Петар II Карађорђевић
Премијер Стојан Протић (први)
Иван Шубашић (последњи)
Историјско доба Савремено доба
Оснивање 1918.
Престанак 1945.
Статус Бивша држава
Догађаји
Оснивање 1. децембар 1918.
Донет устав 28. јун 1921.
Шестојануарска диктатура 6. јануар 1929.
Марсељски атентат 9. октобар 1934.
Априлски рат 6. април 1941.
Проглашење ДФЈ 7. март 1945.
Укидање монархије 29. новембар 1945.
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
State Flag of Serbia (1882-1918).svg Краљевина Србија Демократска Федеративна Југославија Flag of the Democratic Federal Yugoslavia.svg
Flag of the State of Slovenes, Croats and Serbs.svg Држава Словенаца, Хрвата и Срба - Flag of None.svg
Портал:Краљевина Југославија

Краљевина Југославија је била држава на Балкану која је постојала од 1. децембра 1918. до Другог светског рата. Заузимала је територију данашњих држава Србије, Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе, и највећи део данашње Хрватске и Словеније. На челу монархије се налазила династија Карађорђевића.

Називи државе[уреди]

Краљевина Југославија је неколико пута кроз своју историју мењала назив:

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Краљевине Југославије
Овај чланак је део серије о
историји Србије, Хрватске, Словеније, Црне Горе, Македоније, Босне и Херцеговине, Војводине, Републике Српске, Косова и Метохије:

Уједињење Срба, Хрвата и Словенаца[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Стварање Југославије

По завршетку Првог светског рата створили су се услови за стварање државе која би окупила Јужне Словене који су живели на подручју Србије, Црне Горе и словенских делова Аустроугарске. Краљевина Србија је на почетку Првог светског рата за своје ратне циљеве поставила уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, доношењем Нишке декларације 7. децембра 1914. године. Убрзо је уследило формирање Југословенског одбора у Лондону 1915. године и Црногорског одбора за народно уједињење 1917. године. Конкретни преговори о уређењу будуће државе вођени су непосредно у два наврата - на Крфу 1917. године када је донета Крфска декларација и у Женеви 1918. године када је потписан Женевски споразум. Након рата, под вођством Југословенског одбора у Загребу је формирана Држава Словенаца, Хрвата и Срба, док су истовремено црногорски делегати на спорној Подгоричкој скупштини донели одлуку о присаједињењу Црне Горе Србији. Притом, и делегати Велике народне скупштине Војводине су 25. новембра донели одлуку да се директно припоје Краљевини Србији. Уједињење Србије са земљама независне државе Словенаца, Хрвата и Срба у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца прогласио је регент Александар I Карађорђевић, у име свог оца, краља Петра I Карађорђевића, 1. децембра 1918. године.[2]

Питање спољних граница[уреди]

Након уједињења решавало се питање спољних граница земље, које су на многим местима биле спорне. Тако је Корушко питање решавано референдумом на којем је одлучено да Корушка остане у саставу Аустрије. Далматинска лука Задар и неколико далматинских острва су припали Италији, која је покушала да окупира и анектира Црну Гору. Град Ријека је проглашен Слободном Државом Ријеком, али ју је ускоро окупирала и 1924. анектирала Италија. Напетости око границе са Италијом су се наставиле, пошто је Италија тражила још далматинске обале, а Краљевина СХС је тражила Истру, део бившег Аустријског приморја, који је анектирала Италија, али који је имао велики број словеначког и хрватског становништва.

Спорови око државног уређења[уреди]

Одмах након проглашења 1. децембра, преговори између Народног вијећа (Државе Словенаца, Хрвата и Срба) и српске владе су резултовале споразумом око нове владе којом би председавао Никола Пашић. Међутим, када је ово послато регенту на усвајање, оно је одбијен и тако је изазвао прву кризу владе у новој држави. Све странке су ово означиле као кршење парламентарних принципа, али је криза превазиђена када су се све стране сложиле да замене Пашића Стојаном Протићем који је био водећи члан Пашићеве Народне радикалне странке. Нова влада је створена 20. децембра 1918. До избора за Уставотворну скупштину, Привремено народно представништво је служило као парламент који су формирали делегати из разних изабраних тела која су постојала на југословенском простору пре стварања државе. Спорови и неспоразуми око унутрашњег уређења земље почели су одмах након уједињења. Удруживањем странака комбиновањем неколико чланова српске опозиција са странкама из бивше Аустро-Угарске је довела до стварања нове Демократске странке, која је доминирала Привременим представништвом и владом. Док су српски политичари југословенску државу сматрали за природни наставак Краљевине Србије, за хрватске и словеначке странке је нова држава била само оквир у којем ће наставити национално окупљање и јачање националних позиција.[5] Пошто је Демократска странка предвођена Љубомиром Давидовићем заговарала врло централизован програм, неколико хрватских делегата је прешло у опозицију. Међутим, ни радикали нису били срећни пошто су имали само три министра наспрам 11 Демократске странке и 16. августа 1919. Стојан Протић је поднео оставку. Љубомир Давидовић је онда основао каолицију са Југословенском социјалдемократском странком. Ова влада је имала већину, али кворум у Привременом представништву је био половина плус 1 глас. Опозиција је почела да бојкотује парламент, а пошто се влада није могла ослонити да ће се све њене присталице појавити, постало је немогуће да влада закаже седницу у скупштини са довољним бројем посланика. Давидовић је ускоро поднео оставку, али пошто нико други није могао да формира владу, он је опет постао премијер. Пошто је опозиција наставила са бојкотом, влада је одлучила да влада преко уредби. Ово је било нападнуто од стране опозиције која је почела да назива себе „скупштинска заједница“. Давидовић је схватио да је стање неодрживо и затражио од краља да одмах закаже изборе за уставотворну скупштину. Када је краљ Петар одбио, Давидовић није имао избора осим да поднесе оставку. Након избора за Уставотворну скупштину одржаних 28. новембра 1920, неспоразуми су се продубили, а Хрватска републиканска сељачка странка је бојкотовала рад скупштине. Комунистичка партија Југославије, која је на изборима освојила 12,4% гласова,[6] крајем године је била забрањена. Први устав Краљевине СХС је усвојен на Видовдан 28. јуна 1921, а његовим усвајањем је успостављена унитарна монархија, утемељен је парламентаризам и локална самоуправа. После смрти краља Петра I (16. августа 1921), регент Александар је постао краљ Срба, Хрвата и Словенаца, а наредне године се оженио принцезом Маријом од Румуније.

Лични режим краља Александра[уреди]

На скупштинској седници 20. јуна 1928. године Пуниша Рачић, српски политичар из Црне Горе, је пиштољем пуцао на посланике Хрватске сељачке странке, притом је ранио њеног вођу Стјепана Радића, који је смртно рањен преминуо након месец дана. На лицу места су погинули Стјепанов брат Павле и посланик Ђуро Басаричек.[7] Краљ Александар је реаговао на овај догађај 6. јануара 1929. године укидањем устава, распуштањем Народне скупштине и објављивањем Закона о краљевској власти и врховној државној управи, којим је пренета извршна власт на краља и забрањен рад свих политичких странака, синдиката, те удружења која су имала верска или племенска обележја. Краљ Александар је тиме завео личну диктатуру. Исте године је промењено име државе Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевина Југославија, проглашена је јединствена југословенска нација у недељивој краљевини и промењено унутрашње територијално уређење.[8]

У време кад је диктатура уведена, у свету је избила велика економска криза, која је погодила и Југославију. Поред тога, диктатуру су поткопавали потмуло врење националних покрета и манифестације сепаратизма, пасиван отпор грађанске опозиције, али и снажан отпор комуниста.[9] Ставови КПЈ су одударали од ставова грађанске опозиције. На Четвртом конгресу КПЈ, који је одржан у Дрездену, карактер диктатуре је оцењен као фашистчки,[9] а заузет је став да треба срушити „империјалистичку творевину“ Југославију.[10] Велики број чланова КПЈ и њихових симпатизера су похапшени и осуђени. Комунисти су одговарали за политичке злочине и антидржавну заверу пред Судом за заштиту државе. Организована су 82 таква процеса у периоду од 1929. до 1932. године.[11]

Краљ је 1931. године одустао од отворене диктатуре и донео је 3. септембра нови (октроисани) устав. Спроведени су формални парламентарни избори на којима се појавила само једна странка, режимска Југословенско радничко-сељачка демократија, касније преименована у Југословенску националну странку.[12]

Краљ Александар је убијен 9. октобра 1934. године у Марсељу, приликом његове званичне посете Француској. Атентат на краља су извеле хрватске усташе уз садејство бугарских терориста из ВМРО и уз подршку Мусолинијеве Италије.[13]

Намесништво и владавина кнеза Павла[уреди]

Убиство краља је узбуркало целокупну југословенску јавност. Пошто је најстарији Александров син Петар био малолетан, трочлано намесништво је преузело улогу краља. Намесништвом је доминирао Александров брат од стрица, кнез Павле Карађорђевић. На ванредним изборима, који су одржани 5. маја 1935. године, по први пут након укидања Видовданског устава, учествовале су и опозиционе странке.[14] Победу је однела владајућа Југословенска национална заједница, између осталог захваљујући и притиску на бираче приликом гласања које је било јавно.[15] Нови мандатар Милан Стојадиновић је образовао Југословенску радикалну заједницу, у коју су ушли представници двеју бивших политичких странака СЛС и ЈМО.[16] Стојадиновић је показао намеру да прими у владу и ХСС, али му није успело да спроведе ту замисао, јер је лидер те странке Влатко Мачек одмах захтевао ревизију октроисаног устава.

Почетком 1939. године кнез Павле је мандат за састав нове владе поверио Драгиши Цветковићу. Директним споразумом новог председника владе Драгише Цветковића са Влатком Мачеком 26. августа 1939. створена је Бановина Хрватска са великим овлаштењима. Споразум је постигнут након припајања Аустрије Хитлеровој Немачкој (аншлус, 1938) и окупације Чехословачке, у време када је хрватски сепаратизам био све јачи, а усташки покрет имао подршку Мусолинијеве Италије, која је већ била окупирала Албанију. Стварање Бановине Хрватске је изазвало бројне реакције у земљи, а незадовољство је било највеће међу српским становништвом, у војним круговима, те међу грађанским опозиционим партијама.[17]

Мартовски преврат и окупација Југославије[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Војни пуч од 27. марта 1941., Априлски рат и Други светски рат у Југославији

Крајем 1940. године Мађарска и Румунија су приступиле Тројном пакту, а 1. марта наредне године придружила им се и Бугарска. Југославија се тако нашла у окружењу сила Осовине. Суочени са великим притиском, крунски савет и југословенска влада 20. марта су донели тешку одлуку о приступању Тројном пакту, а протокол је потписан у Бечу пет дана касније.[18] Након тога, група незадовољних југословенских официра, на челу са генералом Боривојем Мирковићем, у ноћи између 26. и 27. марта извела је државни удар. Кнез Павле био је принуђен да се повуче и напусти земљу, а Краљ Петар II Карађорђевић је проглашен пунолетним. Силе Осовине су напале Југославију 6. априла 1941. Напад је извршен копненим путем, из више праваца. Немачке, италијанске и мађарске трупе продрле су на територију Југославије из правца Италије, Аустрије, Мађарске, Румуније, Бугарске и Албаније. Тешко је бомбардован Београд. Југославија је окупирана, а њена територија подељена међу силама Осовине.

Управна подела[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Административне поделе Југославије

До априла 1922. у Краљевини је постојало 7 привремених покрајина. Ниже управно-територијалне јединице чинили су окрузи (жупаније), срезови (котари) и општине. Касније су уместо покрајина и округа основане 33 области, а оне су укинуте 1929. године када је основано 9 бановина.

Покрајине и окрузи[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Покрајине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца
Покрајине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца након утврђивања спољних граница 1920. године

Покрајине:

Подела према Видовданском уставу[уреди]

Јединице административно-територијалне поделе биле су према Видовданском уставу: области, окрузи, срезови и општине.[19]

На челу области налазио се велики жупан којег је постављао краљ и који је пословима државне управе у области управљао преко државних органа. Оно што је велики жупан био за област, то је срески поглавар био за срезове. Окружни начелници били су помоћни органи великог жупана, а њихова главна дужност био је надзор над среским сластима. Велики жупан, окружни начелник и срески поглавар били су „чисто државни органи“ (С. Јовановић).[19]

Области[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Области Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца
33 Области Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, од 1922.

Једна облст могла је имати највише 800.000 становника, а подела на области извршена је према природним, социјалним и економским приликама, а не према национално-историјским. Она је била извршена тако да се разбије национална и етничка хомогеност појединих територија и на тај начин омогући вештачко и насилно стварање јединствене нације од више нација. Ограничени број становника области онемогућавао је да ова постане основа за национално груписање. Зато „уместо малог броја великих области, треба установити велики број малих области“ (Слободан Јовановић). Тиме је омогућено спровођење централизованог државног уређења и оснивање концепције о јединственом народу, којем одговара јединствена национална држава.[19]

Територија Краљевине била је подељена на 33 области. Органи обласне управе су се налазили у градовима, административним средиштима датих области. Држава је била подељена на следеће области:

  1. Врбаска област
  2. Београдска област
  3. Битољска област
  4. Бихаћка област
  5. Ваљевска област
  6. Врањска област
  7. Сремска област
  8. Дубровничка област
  9. Загребачка област
  10. Тимочка област
  11. Приморско-крајишка област
  1. Шумадиска област
  2. Крушевачка област
  3. Љубљанска област
  4. Мариборска област
  5. Мостарска област
  6. Нишка област
  7. Бачка област
  8. Осијечка област
  9. Пожаревачка област
  10. Косовска област
  11. Сарајевска област
  1. Скопска област
  2. Подунавска област
  3. Сплитска област
  4. Травничка област
  5. Тузланска област
  6. Моравска област
  7. Ужичка област
  8. Зетска област
  9. Рашка област
  10. Подрињска област
  11. Брегалничка област
  • Обласна скупштина и обласни одбор

Поред државних (велики жупан; види горе), у области су постојали и самоуправни органи (обласна скупштина и обласни одбор), чије су функције биле ограничене и подвргнуте надзору обласног великог жупана и посебних стручних органа. Обласна скупштина имала је генерално уставно овлашћење за доношење обласних уредаба о свим питањима из оквира обласне надлежности, тј. у кругу обласне самоуправе. Њој за доношење обласне уредбе није дакле било потребно посебно овлашћење од законодавца, пошто је за то имала генерално уставно овлашћење. [20]

  • Велики жупан

Будући подзаконски прописи, обласне уредбе биле су подређене уставу и државним законима. У обезбеђивању те подређености посебну улогу имао је велики жупан. Он је, наиме, проглашавао обласне уредбе, и у вези с тим имао је право да задржи од проглашења уредбу за коју оцени да није основана на уставу и законима. Тада је био дужан да такву уредбу са својим мишљењем проследи Државном савету на одлуку и да о томе извести надлежног министра. Кад државни савет нађе да уредба није основана на уставу или неком закону, њу велики жупан неће прогласити ни обнародовати. Државни савет је био дужан да донесе своју одлуку у року од два месеца, у супротном обласна уредба би морала бити проглашена и обнародована. Велики жупан није могао користити ово средство кад би сматрао да је обласна уредба било са гледишта државних, било са гледишта обласних интереса нецелисходна, него би такву уредбу морао прогласити и обнародовати.[21]

Сличну улогу је имао и када се радило о другим одлукама донетим на органима локалне самоуправе. Ту је имао право да задржи од извршења (право одлагања) сваку одлуку самоуправних органа која не би била заснована на уставу, закону или обласним уредбама. Против његовог решења, могла се у законском року изјавити жалба Државном савету. Ако Државни савет не би најдаљае у року од месец дана од пријема жалбе донео решење, одлука самоуправног органа остала би на снази.[21]

Подела за време диктатуре те новим Септембарским уставом[уреди]

Законом о називу и подели Краљевине на управна подручја од 3. октобра 1929., установљена је нова административно-територијална подела.[22] Ова управна подела земље, успостављена за време диктатуре краља Александра, задржана је и након престанка исте, ушавши у нови Септембарски устав из 1931. године.

Бановине[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Бановине Краљевине Југославије
Бановине Краљевине Југославије, од 1929.

Законом из 1929., земља је подељена на бановине, које ради подстицања југословенства нису носиле историјске него географске називе. Бановине су имале за циљ да учврсте национални унитаризам и државни централизам. Начин на који су биле одређиване, открива да сеу биле замишљене као средство за постизање националног јединства - интегралног југословенства. С друге стране, бановине је држава органозовала доследно централистички - бана је постављао краљ, па је бан оличавао краљеву власт у бановини.[23] Поменутим законом, територија земље је подељена на девет бановина и посебно управно подручје.[22]


Устав из 1931. задржао је админитративно-територијалну поделу земље предвиђену Законом о називу и подели Краљевине на управна подручја. Земља је била подељена на бановине, срезове и општине.[24] Предвиђено је девет бановина с истим називима и средиштима, као и према поменутом закону. Називи бановина били су, као што је речено, географски (по именима важнијих река које кроз њих теку, а једна по мору на које се наслања), што је требало да одстрани обележја бановина као историјских и етничких целина. На челу бановине налазио се бан као „представних врховне власти у бановини“, којег је на тај положај постављао краљ, на предлог председника Министарског савета. У бановинама су постојала и „самоуправна тела“, а то су били бановинско веће и бановински одбор.[24]

  • Бановинско веће и бановински одбор

Бановинско веће бирало се на четири године општим, једнаким и непосредним правом гласа, јавним гласањем. Разуме се, и овде је бирачко право трпело једнака ограничења, као и бирачко право за Народно представништво, тако да се није могло говорити о његовој општости. Устав је дао бановинским већима право да доносе аутономне уредбе (бановинске уредбе), којима би се уређивале „поједине гране бановинске управе и живота“. За доношење таквих уредаба било је потребно овлашћење закона о уређењу бановина или других закона. Те уредбе имале су „у дотичној бановини силу закона“. На тај начин, бановинама је призната власт статуирања (potestas statuendi) тј. право да прописују обавезне норме за све становнике у бановини које би имале законску снагу. Тиме су бановине добиле обележје политичко-територијалне аутономије, а то значи да су превазишле обележје простих управних јединица које само извршавају законске норме донесене од стране централног законодавног органа.[24]

Бановинске уредбе су морале бити у сагласности са уставом и земаљским законима, пошто би у супротном губиле важност - не би се могле примењивати. Наиме, бановинске уредбе проглашавао је и обанродовао бан, који је претходно тражио „сагласност Државног савета по њиховој законитости“. Ако би Државни савет одбио сагласност, уредба се не би могла обнародовати. Државни савет је био дужан дати или одбити сагласност најдаље у року од месец дана, у супротном, сматрало се да је сагласност дата (члан 91).[24]

Бановинско веће бирало је из своје средине бановински одбор, који је „самоуправни извршни орган у бановини“. Бан је могао обуставити све одлуке бановинског већа и одбора, а краљ је могао на предлог министра унутрашњих послова распустити бановинско веће и пре истека четворогодришњег мандата и наредити изборе за ново веће.[25]

Срез и општина[уреди]

Уставом није била уведена самоуправа среза, док су општине одређене као „самоуправна тела“. Оне сопственим органима (општински одбор, општинска управа и председник општине) задовољавају сопствене локалне потребе (држава није у општинама имала своје органе, а када јој је нешто било потребно, за помоћ се обраћала самоуправним органима општина).[25]

Бановина Хрватска (од 1939)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Бановина Хрватска

У периоду свог важења, Устав из 1931. претрпео је две промене које нису биле извршене према поступку предвиђеном за ревизију устава (чланови 114. и 115.). Прва је била извршена Уредбом о Бановини Хрватској, дакле актом извршне власти, а не законодавне власти. Уредба је била правно уобличавање и спровођење у живот политичког споразума између Драгише Цветковића, председника Министарског савета и Влатка Мачека, председника Хрватског народног заступништва и „вође хрватског народа“, закљученог 26. августа 1939., којим се решавало једно политичко, како се тада називало, „хрватско питање“. У преамбули уредбе се и каже да се она доноси „да би се обезбедило учешће Хрвата у животу државе и тиме очували јавни интереси“.

Према споразуму Цветковић-Мачек, предвиђено је образовање заједничке владе, која је основати Бановину Хрватску, пренети на њу одговарајућу надлежност и донети неопходне политичке законе. Предвиђен је и територијални обим Бановине, с тим што је његово коначно утврђење, сходно економским, географским и политичким околностима оложено за касније. У надлежности Бановине, пренесени су послови у области пољопривреде, трговине, индустрије, шума и рудника, грађевина, социјалне политике, народног здравља, физичког васпитања, правде, просвете и унутрашње управе. Послови у другим областима, као и они који су од посебног значаја по опште интересе, остају у надлежности централне државне власти. Бановина Хрватска ужива финансијску самосталност, која се састоји у самосталном прикупљању одређених прихода предвиђеним буџетом Бановине. Законодавну власт врше у Бановини краљ и Сабор заједнички. Управну власт врши краљ преко бана, којег краљ именује и разрешава. Бан оговара за свој рад краљу и Сабору. Судску власт врше судови, чије се пресуде изричу у име краља, а на основу закона. Уредбом се предвиђа постојање Уставног суда, надлежног „за оцену уставности закона и спорове о надлежности између Државе и Бановине“ (члан 13. Уредбе). Организација судске функције на територији Бановине била је у надлежности Бановине. Најзад, банска управа састојала се од 11 одељења.

У пословима бановинских органа власти знатно се мешао краљ. Он је сазивао и распуштао Сабор, именовао бана (при чему је указ о именовању бана премапотписивало лице које се њиме именовало за бана), постављао државне службенике од треће положајне групе навише (дотле их је постављао бан). Будући да је краљ био неодоговоран, све његове акте који су се односили на послове из области Бановине премапотписивао је бан.

Спољна политика[уреди]

Краљевина је одржавала блиске односе са Савезницима из Првог светског рата, посебно са традиционалним савезницима Француском и Уједињеним Краљевством између 1920. и 1934. године. Основала је Малу Антанту заједно са Чехословачком и Румунијом 1920. године, да би спречила могућност да Мађарска поврати територије које је изгубила након Првог светског рата. Савез се ускоро распао пошто Краљевина СХС није учествовала у акцијама Румуније и Чехословачке против Мађарске. Фашистичка Краљевина Италија је имала територијалне претензије против Краљевине Југославије, и основала је савез са државама које су имале сличне државничке планове, под великим утицајем Италије и/или фашизма: Албанијом, Мађарском, Румунијом и Бугарском. Сарадња са Великом Британијом и Француском је учинила да се Италија повуче из савеза 1927. Као одговор на растући италијански експанзионизам, краљевска југословенска влада је 1927. потписала Споразум о пријатељству и сарадњи са Великом Британијом и Француском.

Године 1934. формиран је Балкански пакт са Грчком, Румунијом и Турском, чији је задатак био да одржи равнотежу на Балканском полуострву. Савез је фактички постојао до почетка Другог светског рата, када је Југославија прогласила неутралност (1939), због чега није могла стати на страну Грчке када ју је Италија напала. Дефинитивни крај савеза се десио 1940. године, када је Румунија пришла Тројном пакту. Након убиства краља Александра, влада Милана Стојадиновића је променила своју спољну политику ка сарадњи са Италијом и Немачком. Краљевина Југославија је тек у јуну 1940. године успоставила дипломатске односе са Совјетским Савезом, чиме је међу последњим европским земљама де јуре признала СССР.

Југословенска војска[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Југословенска војска

Југословенска војска делила се на Војску и Ратну морнарицу. Војску је чинила пешадија, артиљерија, коњица, инжењерија и ваздухопловство, и друге помоћне јединице. Имали су генералштабну, економску, техничку, санитетску, судску, свештеничку, ветеринарску и музичку струку, и специјалне јединице; граничаре, жандармерију, падобранске, јуришне и планинске чете. Тенкови су третирани као борбено средство које помаже нападу пешадије, а ваздухопловство је извиђало, вршило заштиту снага и територије и нападало непријатељске објекте. Војно ваздухопловство делило се на оперативно и армијско. Кад је рат почео у априлу 1941. оно је имало 459 авиона (125 ловаца, 173 бомбардера, 161 извиђача), од чега је 265 било савремених авиона новије генерације, распоређених на 23 аеродрома. Оклопне јединице су чиниле два тенковска батаљона, која су у свом саставу имала 110 тенка и борбено оклопна возила. Ратна морнарица је имала 32 ратна брода, разарача. На Сави и Дунаву је била смештена речна ратна флота, а поморско ваздухопловство имало је 150 хидроавиона. Поморска обалска команда имала је 14 обалских артиљеријских батерија са 45 топова.

Привреда Краљевине Југославије[уреди]

Ратне последице са којима се Краљевина Југославија суочила биле су веома тешке: разорена саобраћајна ифраструктура, велики број уништених фабрика, инфлација, глад... Осим Србије и Црне Горе, које су доживеле демографску катастрофу, као последицу људских жртава у Првом светском рату, знатно су страдале и остале области које у ушле у састав нове државе. Краљевина Југославија је била спој различитих економских система и стандарда. Покрајине су биле неравномерно развијене, а приход становништва је потицао из различитих основа.

Након уједињења централна влада је завела велике царине за индустријске производе а у исто време наметнула је извозне царине за пољопривредне производе. Тиме је дошло до преливања доходка из пољопривреде у индустрију, односно из мање развијених у развијеније регионе. Заменом аустроугарских круна за динаре и инфлаторној конјуктури северозапад државе је стекао економску предност. У првом петогодишту, на Словенију, Хрватску и Славонију отпало је три петине укупних инвестиција у индустрији Краљевине.[26]

Индустрија[уреди]

Индустријски почетак Краљевине Југославије није био на високом нивоу. Србија и Црна Гора су као индустријски неразвијене земље, у рату изгубиле значајан део капацитета, који су имале пре рата, док су бивши крајеви Аустроугарске монархије, који су ушли у састав Југославије налазили ван индустријских центара некадашње државе. Краљевина Југославија је уложила велике напоре да изгради сопствену идустрију, међутим она није имала устаљену политику идустријског развоја. У индустријском погледу Краљевина Југославија је могла да се подели на индустријски развијен север и северозапад, и индустријски неразвијени југ и југоисток. Већина места у Србији се бавила пољопривредом, тако да су могла да се издвоје само четири велика индустријска места: Београд, Бор, Лесковац и Трепча. Највећи фабрика се налазио на подручју Загреба, Београда, Осијека, и Сарајева. Претежно је преовладавала прехрамбена индустрија, електричне централе и индустрија дрвета. Најчешће су се извозиле сировине, док се извозни сектор углавном налазио у поседу страног капитала.

Између два светска рата индустрија је највише узнапредовала у најразвијенијим крајевима на северу и северозападу, али и Београду, Земуну и Панчеву. У Краљевини је укупно изграђено 2.193 фабрике од којих: у Словенији 403, Хрватска и Славонија 635, Далмација 97, Босна и Херцеговина 129, Војводина без Срема 390, Србији 428, Македонији 99 и Црној Гори 12.[27]

Финансије[уреди]

Краљевина Југославија је била држава са недовољно финансијске снаге, да у потпуности подмири своје потребе. Државна валута је био динар Краљевине Југославије, који је добио име по српској националној валути. Утврђена вредност за замену аустроугарских круна за југословенски динар, и истоветна вредност српског динара југословенским динаром, дуго је била извор незадовољства Хрвата и Словенаца. Сматрали су се оштећеним, иако је динар Краљевине Србије био неупоредиво већа валута после рата. Огромна послератна инфлација почела је да се смирује 1923. године, услед мера које је спровео министар финансија Милан Стојадиновић. Разултат његових мера је био да је динар у периоду од 1923. до 1931. постао веома стабилна валута. У финансијком погледу доминирали су хрватски новчани заводи, међу којима се истицала Прва хрватска штедионица, као најјача финансијска установа у држави.

Саобраћај и везе[уреди]

Док су путеви на подручју Аустроугарске рађени по техничким прописима, путеви у Србији и Црној Гори су рађени без икаквих техничких прописа, па их је прекомерно коришћење у рату готово уништило. Слична ситуација је била и са железницом. Пруге на подручју Аустроугарске нису биле оштећене у рату, али је много тога код њих било дотрајало. Многе до тада споредне пруге су постале главне, и била су потребна одређена улагања да би се оне довеле у ред. Наручито је била велика потреба за мостовима и саобраћајним чворовима. У циљу набавке средстава за развој саобраћаја, Краљевина Југославија је у неколико наврата узимала зајам у земљи и иностранству. Први мост преко Дунава у Београду, је пуштен у саобраћај 1935. године, и назван је „мост Краља Петра Другог“.[28]

  • 15. фебруар 1928. Ступио на снагу Правилник о преносу поште ваздушним путем и успостављена прва ваздушна поштанска линија Београд-Загреб.

Друштво и култура[уреди]

Спомен – костурница Зебрњак

Култура овог периода дала је бројна еминентна имена српске уметности и науке. Нека од њих су:

Почетком децембра 1929. године основан је Соко Краљевине Југославије, званичан омладински покрет Југославије. Имао је велики број чланова, а циљ покрета је било физичко и морално васпитање.

Демографија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Демографија Југославије, Попис становништва 1921. у Краљевини СХС и Попис становништва 1931. у Краљевини Југославији

Званични народи у држави су били Срби, Хрвати и Словенци све до 1929. године када су сви, одлуком краља Александра, постали једна нација - Југословени.

Присутно становништво по матерњем језику 1921.[30] и 1931.[31] године
Матерњи језик 1921. % Матерњи језик 1931. %
Срба или Хрвата 8.911.509 74,36 српски, хрватски, словеначки, македонски 11.866.237 85,16
Словенаца 1.019.997 8,51
Немаца 505.790 4,22 немачки 499.969 3,59
Мађара 467.658 3,90 мађарски 468.185 3,36
Арнаута 439.657 3,67 арнаутски 505.259 3,63
Румуна 231.068 1,93 остали 594.388 4,27
Турака 150.322 1,26
Чехословака 115.532 0,96
Русина 25.615 0,21
Руса 20.568 0,17
Пољака 14.764 0,12
Талијана 12.553 0,11
осталих и непознато 69.878 0,58
УКУПНО 11.984.911 100 УКУПНО 13.934.038 100


Присутно становништво по вероисповести 1921.[30] и 1931.[31] године
Вероисповест 1921. % Вероисповест 1931. %
православних 5.593.057 46,67 православна 6.785.501 48,70
римокатолика 4.708.657 39,29 римокатоличка 5.217.847 37,45
муслимана 1.345.271 11,22 исламска 1.561.166 11,20
евангелиста 229.517 1,91 евангелистичка 231.169 1,66
израелићана 64.746 0,54 друге, без конфесије и непознато 138.355 0,99
гркокатолика 40.338 0,34
других 1.944 0,02
без конфесије и непознато 1.381 0,01
УКУПНО 11.984.911 100 УКУПНО 13.934.038 100


Правна квалификација прве југословенске државе[уреди]

Питање правне квалификације Краљевине СХС своди се на то да ли је она стара или нова држава. Како је приликом прводецембарске размене изјава између изасланства Народног вијећа и престолонаследника-регента, што се узима као моменат стварања заједничке југословенске државе „постојала само једна југословенска држава са неспорним бићем: то је Краљевина Србија“, то се питање „да ли је држава СХС стара или нова држава своди на то да ли је држава СХС истоветна са Краљевином Србијом или представља једну нову државу, која се јавила после нестанка Краљевине Србије“. (Слободан Јовановић)[32]

Правни положај (стање) државе одређен је споља и изнутра. Посматрано споља, држава је једна серија уговора закључених између ње и других држава, док је посматрано изнутра, држава једна серија закона, које су донели њени законодавни органи, прописујући, између осталог, правила понашања својим грађанима. Најважнији међу законима је устав, пошто из њега произилазе сви закони. Како се види, спољно одређење државе је међународноправно, док је унутрашње одређење државе уставноправно. При том се та два одређења не морају поклапати. Могуће је да једна иста држава са међународноправног гледишта остане стара, а да са уставноправног гледишта постане нова, као што је исто тако могуће и обрнуто - да иста држава са међународноправног гледишта постане нова, а да са уставноправног гледишта остане стара.[33]

Међународноправно гледиште[уреди]

Кад је реч о конкретној држави, у овом случају Краљевини СХС, она са гледишта међународног права није била нова, него стара држава. Уговорни положај Краљевине СХС није се разликовао од уговорног положаја Краљевине Србије. Краљевина СХС је наследила „цео систем међународних уговора Краљевине Србије; између уговора под којима је живела Краљевина Србија и уговора под којима живи држава СХС нема прекида континуитета; стране државе нису осетиле појаву државе СХС као појаву новог правног субјекта с којим имају да уређују своје односе из почетка“. (С. Јовановић) Према томе, са гледишта међународног права, Краљевина СХС није била нов правни субјект који би имао нова права и обавезе, него је она била „стара Краљевина Србија са целим својим системом међународних уговора“. (С. Јовановић)[33]

Главни разлог што са гледишта међународног права Краљевина СХС није сматрана новом државом био је тај што је од субјеката који су ту државу створили само један - Краљевина Србија - имао признати међународноправни субјективитет. Стога, са гледишта међународног права уједињење извршено 1918. „није представљало спој двеју старих држава у једну нову државу, већ је представљало спој отцепљених територија без признате међународноправне личности са једном већ постојећом државом“. (С. Јовановић) Држава аустроугарских Југословена је са међународног гледишта била само отцепљена територија старе признате државе, Аустроугарске монархије.[34]

Уставноправно гледиште[уреди]

Кад је реч о правној квалификацији Краљевине СХС са уставноправног гледишта, мишљења су подељена.[35]

Према једном мишљењу, Краљевина СХС је продужење Краљевине Србије, са којом се аустроугарски Југословени нису ујединили, него су јој се једноставно придружили. Сагласно томе, српска држава ниједног момента није престала да постоји.[35]

Према другом мишљењу, Краљевина СХС је недовршена држава, која није коначно створена. У њој постоји стара српска, али и стара хрватска држава, која је постојала на територији бивше Аустроугарске монархије. Та територија ушла је у састав Краљевине СХС. По овом гледишту, сломом Аустроугарске обновљена је државна самосталност Хрватске. Стога је у преговорима око стварања заједничке државе са Србијом учествовала Хрватска с осталим аустроугарским Југословенима. У тим преговорима прихваћено је стварање заједничке државе, али се њен устав због очувања равноправности преговарача, морао донети на слободно изабраној уставотворној скупштини у којој би се одлучивало без надгласавања по етничкој основи. Супротно томе, Видовдански устав донесен је чисто српском већином, па га Хрвати стога не могу признати, а докле год га не признају „њихово историјско државно право није угашено“. Заједничка држава СХС настаће тек када се самостална српска и самостална хрватска држава буду погодиле о заједничком уставу.[35]

Према трећем гледишту, Краљевина СХС је нова држава зато што се њен устав не може довести у везу ни са каквим ранијим уставом; он није произишао из неког претходног устава, него је произишао из оригинерне власти нове државе. Краљевина СХС са уставног становишта није стара држава, јер нити је Устав Краљевине Србије протегнут на целу територију Краљевине СХС, нити је Устав Краљевине СХС донесен по прописима Устава Краљевине Србије. Стога, Краљевина СХС није са уставноправног гледишта продужење Краљевине Србије, пошто је њеним стварањем извршен прекид у уставном поретку Краљевине Србије.[35]

Правна консеквенца[уреди]

Према томе, док стварање Краљевине СХС није изазивало никакав прекид у међународноправном положају Краљевине Србије, па се зато и узима да је Краљевина СХС са гледишта међународног права стара држава, дотле је стварање те државе изазвало пуни прекид у дотадашњем уставном положају Краљевине Србије, па се зато и узима да је Краљевина СХС с гледишта уставног права нова држава.[36]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в Политика, „У нашој земљи има 13,929.988 становника“, бр. 8.300 од суботе 20. јуна 1931. pp. 7
  2. ^ а б Прводецембарски акт – Прокламовање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, Архив Југославије, Конститутивни акти Југославије
  3. ^ Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1921, Одељак VII: Опште одредбе, Члан 1.
  4. ^ Политика, бр. 7.694 од петка 4. октобра 1929, насловна страна.
  5. ^ Батаковић (2010), стр. 279.
  6. ^ Батаковић (2010), стр. 286.
  7. ^ Петрановић (1988), стр. 175.
  8. ^ Батаковић (2010), стр. 295.
  9. ^ а б Петрановић (1988), стр. 191.
  10. ^ Петрановић (1988), стр. 261.
  11. ^ Петрановић (1988), стр. 188.
  12. ^ Петрановић (1988), стр. 207.
  13. ^ Батаковић (2010), стр. 297.
  14. ^ Матковић (2003), стр. 186.
  15. ^ Батаковић (2010), стр. 298.
  16. ^ Матковић (2003), стр. 187.
  17. ^ Батаковић (2010), стр. 301.
  18. ^ Батаковић (2010), стр. 306.
  19. ^ а б в Марковић Ратко, 135 стр.
  20. ^ Марковић Ратко, 135 и 136 стр.
  21. ^ а б Марковић Ратко, 136 стр.
  22. ^ а б Марковић Ратко, 137 стр.
  23. ^ Марковић Ратко, 137 и 138 стр.
  24. ^ а б в г Марковић Ратко, 144 стр.
  25. ^ а б Марковић Ратко, 145 стр.
  26. ^ Слободан Вуковић: ”СТРАТЕГИЈА” ЛАЖНОГ МИРА У КУЋИ (Економски односи између региона у Краљевини Југославији), pp. 461, Приступљено 9. 4. 2013.
  27. ^ Брнислав Петрановић: Социјално-економска основа нове државе,
  28. ^ Glas Javnosti - Pančevački most u očajnom stanju Ponedeljak, 14. 2. 2005. Posećeno 21.11.2013.
  29. ^ Hronologija javnog poštanskog saobraćaja u Srbiji od 1840. do 2000. godine
  30. ^ а б Резултати Пописа становништва Краљевине СХС 1921
  31. ^ а б Резултати Пописа становништва Краљевине Југославије 1931
  32. ^ Марковић Ратко, Уставно право и политичке институције, 124 стр.
  33. ^ а б Марковић Ратко, 125 стр.
  34. ^ Марковић Ратко, 125 и 126 стр.
  35. ^ а б в г Марковић Ратко, 126 стр.
  36. ^ Марковић Ратко, 126 и 127 стр.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :