Краљевина Југославија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у страници Југославија (вишезначна одредница).
Краљевина Југославија
Краљевство Југославија
Југославија
Застава Краљевине Југославије Грб Краљевине Југославије
Застава Грб
Краљевина Јуславија
Краљевина Југославија 1930.
Географија
Континент Европа
Регија Балканско полуострво
Химна Химна Краљевине Југославије
Главни град Београд
Лондон (егзил)
Површина 248,665[1] km²
Становништво 11.984.911 (1921)[1]
13.929.988 (1931)[1]
Друштво
Званични језици српско-хрватски
словеначки
Валута Југословенска круна (1918—1920)
Југословенски динар (1920—1945)
Владавина
Облик владавине Уставна монархија (1918—1929/1934-1945)
Апсолутна монархија (1929—1934)
Титула владара Краљ
Владар Петар I Карађорђевић
Други владар Александар I Карађорђевић
Трећи владар Петар II Карађорђевић
Премијер Стојан Протић (први)
Иван Шубашић (последњи)
Историјско доба Савремено доба
Оснивање 1918.
Престанак 1945.
Статус Бивша држава
Догађаји
Оснивање 1. децембар 1918.
Донет устав 28. јун 1921.
Шестојануарска диктатура 6. јануар 1929.
Марсељски атентат 9. октобар 1934.
Априлски рат 6. април 1941.
Проглашење ДФЈ 7. март 1945.
Укидање монархије 29. новембар 1945.
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
State Flag of Serbia (1882-1918).svg Краљевина Србија Демократска Федеративна Југославија Flag of the Democratic Federal Yugoslavia.svg
Flag of the State of Slovenes, Croats and Serbs.svg Држава Словенаца, Хрвата и Срба - Flag of None.svg
Портал:Краљевина Југославија

Краљевина Југославија је била држава на Балкану која је постојала од 1. децембра 1918. до Другог светског рата. Заузимала је територију данашњих држава Србије, Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе, и највећи део данашње Хрватске и Словеније. На челу монархије се налазила династија Карађорђевића.

Називи државе[уреди]

Краљевина Југославија је неколико пута кроз своју историју мењала назив:

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Краљевине Југославије
Овај чланак је део серије о
историји Србије, Хрватске, Словеније, Црне Горе, Македоније, Босне и Херцеговине, Војводине, Републике Српске, Косова и Метохије:

Уједињење Срба, Хрвата и Словенаца[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Стварање Југославије

По завршетку Првог светског рата створили су се услови за стварање државе која би окупила Јужне Словене који су живели на подручју Србије, Црне Горе и словенских делова Аустроугарске. Краљевина Србија је на почетку Првог светског рата за своје ратне циљеве поставила уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, доношењем Нишке декларације 7. децембра 1914. године. Убрзо је уследило формирање Југословенског одбора у Лондону 1915. године и Црногорског одбора за народно уједињење 1917. године. Конкретни преговори о уређењу будуће државе вођени су непосредно у два наврата - на Крфу 1917. године када је донета Крфска декларација и у Женеви 1918. године када је потписан Женевски споразум. Након рата, под вођством Југословенског одбора у Загребу је формирана Држава Словенаца, Хрвата и Срба, док су истовремено црногорски делегати на спорној Подгоричкој скупштини донели одлуку о присаједињењу Црне Горе Србији. Притом, и делегати Велике народне скупштине Војводине су 25. новембра донели одлуку да се директно припоје Краљевини Србији. Уједињење Србије са земљама независне државе Словенаца, Хрвата и Срба у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца прогласио је регент Александар I Карађорђевић, у име свог оца, краља Петра I Карађорђевића, 1. децембра 1918. године.[2]

Питање спољних граница[уреди]

Након уједињења решавало се питање спољних граница земље, које су на многим местима биле спорне. Тако је Корушко питање решавано референдумом на којем је одлучено да Корушка остане у саставу Аустрије. Далматинска лука Задар и неколико далматинских острва су припали Италији, која је покушала да окупира и анектира Црну Гору. Град Ријека је проглашен Слободном Државом Ријеком, али ју је ускоро окупирала и 1924. анектирала Италија. Напетости око границе са Италијом су се наставиле, пошто је Италија тражила још далматинске обале, а Краљевина СХС је тражила Истру, део бившег Аустријског приморја, који је анектирала Италија, али који је имао велики број словеначког и хрватског становништва.

Спорови око државног уређења[уреди]

Одмах након проглашења 1. децембра, преговори између Народног вијећа (Државе Словенаца, Хрвата и Срба) и српске владе су резултовале споразумом око нове владе којом би председавао Никола Пашић. Међутим, када је ово послато регенту на усвајање, оно је одбијен и тако је изазвао прву кризу владе у новој држави. Све странке су ово означиле као кршење парламентарних принципа, али је криза превазиђена када су се све стране сложиле да замене Пашића Стојаном Протићем који је био водећи члан Пашићеве Народне радикалне странке. Нова влада је створена 20. децембра 1918. До избора за Уставотворну скупштину, Привремено народно представништво је служило као парламент који су формирали делегати из разних изабраних тела која су постојала на југословенском простору пре стварања државе. Спорови и неспоразуми око унутрашњег уређења земље почели су одмах након уједињења. Удруживањем странака комбиновањем неколико чланова српске опозиција са странкама из бивше Аустро-Угарске је довела до стварања нове Демократске странке, која је доминирала Привременим представништвом и владом. Док су српски политичари југословенску државу сматрали за природни наставак Краљевине Србије, за хрватске и словеначке странке је нова држава била само оквир у којем ће наставити национално окупљање и јачање националних позиција.[5] Пошто је Демократска странка предвођена Љубомиром Давидовићем заговарала врло централизован програм, неколико хрватских делегата је прешло у опозицију. Међутим, ни радикали нису били срећни пошто су имали само три министра наспрам 11 Демократске странке и 16. августа 1919. Стојан Протић је поднео оставку. Љубомир Давидовић је онда основао каолицију са Југословенском социјалдемократском странком. Ова влада је имала већину, али кворум у Привременом представништву је био половина плус 1 глас. Опозиција је почела да бојкотује парламент, а пошто се влада није могла ослонити да ће се све њене присталице појавити, постало је немогуће да влада закаже седницу у скупштини са довољним бројем посланика. Давидовић је ускоро поднео оставку, али пошто нико други није могао да формира владу, он је опет постао премијер. Пошто је опозиција наставила са бојкотом, влада је одлучила да влада преко уредби. Ово је било нападнуто од стране опозиције која је почела да назива себе „скупштинска заједница“. Давидовић је схватио да је стање неодрживо и затражио од краља да одмах закаже изборе за уставотворну скупштину. Када је краљ Петар одбио, Давидовић није имао избора осим да поднесе оставку. Након избора за Уставотворну скупштину одржаних 28. новембра 1920, неспоразуми су се продубили, а Хрватска републиканска сељачка странка је бојкотовала рад скупштине. Комунистичка партија Југославије, која је на изборима освојила 12,4% гласова,[6] крајем године је била забрањена. Први устав Краљевине СХС је усвојен на Видовдан 28. јуна 1921, а његовим усвајањем је успостављена унитарна монархија, утемељен је парламентаризам и локална самоуправа. После смрти краља Петра I (16. августа 1921), регент Александар је постао краљ Срба, Хрвата и Словенаца, а наредне године се оженио принцезом Маријом од Румуније.

Лични режим краља Александра[уреди]

На скупштинској седници 20. јуна 1928. године Пуниша Рачић, српски политичар из Црне Горе, је пиштољем пуцао на посланике Хрватске сељачке странке, притом је ранио њеног вођу Стјепана Радића, који је смртно рањен преминуо након месец дана. На лицу места су погинули Стјепанов брат Павле и посланик Ђуро Басаричек.[7] Краљ Александар је реаговао на овај догађај 6. јануара 1929. године укидањем устава, распуштањем Народне скупштине и објављивањем Закона о краљевској власти и врховној државној управи, којим је пренета извршна власт на краља и забрањен рад свих политичких странака, синдиката, те удружења која су имала верска или племенска обележја. Краљ Александар је тиме завео личну диктатуру. Исте године је промењено име државе Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевина Југославија, проглашена је јединствена југословенска нација у недељивој краљевини и промењено унутрашње територијално уређење.[8]

У време кад је диктатура уведена, у свету је избила велика економска криза, која је погодила и Југославију. Поред тога, диктатуру су поткопавали потмуло врење националних покрета и манифестације сепаратизма, пасиван отпор грађанске опозиције, али и снажан отпор комуниста.[9] Ставови КПЈ су одударали од ставова грађанске опозиције. На Четвртом конгресу КПЈ, који је одржан у Дрездену, карактер диктатуре је оцењен као фашистчки,[9] а заузет је став да треба срушити „империјалистичку творевину“ Југославију.[10] Велики број чланова КПЈ и њихових симпатизера су похапшени и осуђени. Комунисти су одговарали за политичке злочине и антидржавну заверу пред Судом за заштиту државе. Организована су 82 таква процеса у периоду од 1929. до 1932. године.[11]

Краљ је 1931. године одустао од отворене диктатуре и донео је 3. септембра нови (октроисани) устав. Спроведени су формални парламентарни избори на којима се појавила само једна странка, режимска Југословенско радничко-сељачка демократија, касније преименована у Југословенску националну странку.[12]

Краљ Александар је убијен 9. октобра 1934. године у Марсељу, приликом његове званичне посете Француској. Атентат на краља су извеле хрватске усташе уз садејство бугарских терориста из ВМРО и уз подршку Мусолинијеве Италије.[13]

Намесништво и владавина кнеза Павла[уреди]

Убиство краља је узбуркало целокупну југословенску јавност. Пошто је најстарији Александров син Петар био малолетан, трочлано намесништво је преузело улогу краља. Намесништвом је доминирао Александров брат од стрица, кнез Павле Карађорђевић. На ванредним изборима, који су одржани 5. маја 1935. године, по први пут након укидања Видовданског устава, учествовале су и опозиционе странке.[14] Победу је однела владајућа Југословенска национална заједница, између осталог захваљујући и притиску на бираче приликом гласања које је било јавно.[15] Нови мандатар Милан Стојадиновић је образовао Југословенску радикалну заједницу, у коју су ушли представници двеју бивших политичких странака СЛС и ЈМО.[16] Стојадиновић је показао намеру да прими у владу и ХСС, али му није успело да спроведе ту замисао, јер је лидер те странке Влатко Мачек одмах захтевао ревизију октроисаног устава.

Почетком 1939. године кнез Павле је мандат за састав нове владе поверио Драгиши Цветковићу. Директним споразумом новог председника владе Драгише Цветковића са Влатком Мачеком 26. августа 1939. створена је Бановина Хрватска са великим овлаштењима. Споразум је постигнут након припајања Аустрије Хитлеровој Немачкој (аншлус, 1938) и окупације Чехословачке, у време када је хрватски сепаратизам био све јачи, а усташки покрет имао подршку Мусолинијеве Италије, која је већ била окупирала Албанију. Стварање Бановине Хрватске је изазвало бројне реакције у земљи, а незадовољство је било највеће међу српским становништвом, у војним круговима, те међу грађанским опозиционим партијама.[17]

Мартовски преврат и окупација Југославије[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Војни пуч од 27. марта 1941., Априлски рат и Други светски рат у Југославији

Крајем 1940. године Мађарска и Румунија су приступиле Тројном пакту, а 1. марта наредне године придружила им се и Бугарска. Југославија се тако нашла у окружењу сила Осовине. Суочени са великим притиском, крунски савет и југословенска влада 20. марта су донели тешку одлуку о приступању Тројном пакту, а протокол је потписан у Бечу пет дана касније.[18] Након тога, група незадовољних југословенских официра, на челу са генералом Боривојем Мирковићем, у ноћи између 26. и 27. марта извела је државни удар. Кнез Павле био је принуђен да се повуче и напусти земљу, а Краљ Петар II Карађорђевић је проглашен пунолетним. Силе Осовине су напале Југославију 6. априла 1941. Напад је извршен копненим путем, из више праваца. Немачке, италијанске и мађарске трупе продрле су на територију Југославије из правца Италије, Аустрије, Мађарске, Румуније, Бугарске и Албаније. Тешко је бомбардован Београд. Југославија је окупирана, а њена територија подељена међу силама Осовине.

Управне поделе[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Административне поделе Југославије

До априла 1922. у Краљевини је постојало 7 привремених покрајина. Ниже управно-територијалне јединице чинили су окрузи (жупаније), срезови (котари) и општине. Касније су уместо покрајина и округа основане 33 области, а оне су укинуте 1929. године када је основано 9 бановина.

Покрајине и окрузи (1918 — 1922)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Покрајине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца
Покрајине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца након утврђивања спољних граница 1920. године

Покрајине:

Области (1922 — 1929)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Области Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца
33 Области Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, од 1922.

Територија Краљевине била је подељена на 33 области. Органи обласне управе су се налазили у градовима, административним средиштима датих области. Држава је била подељена на следеће области:

  1. Врбаска област
  2. Београдска област
  3. Битољска област
  4. Бихаћка област
  5. Ваљевска област
  6. Врањска област
  7. Сремска област
  8. Дубровничка област
  9. Загребачка област
  10. Тимочка област
  11. Приморско-крајишка област
  1. Шумадиска област
  2. Крушевачка област
  3. Љубљанска област
  4. Мариборска област
  5. Мостарска област
  6. Нишка област
  7. Бачка област
  8. Осијечка област
  9. Пожаревачка област
  10. Косовска област
  11. Сарајевска област
  1. Скопска област
  2. Подунавска област
  3. Сплитска област
  4. Травничка област
  5. Тузланска област
  6. Моравска област
  7. Ужичка област
  8. Зетска област
  9. Рашка област
  10. Подрињска област
  11. Брегалничка област

Бановине (од 1929)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Бановине Краљевине Југославије
Бановине Краљевине Југославије, од 1929.

Законом о називу и подели Краљевине на управна подручја од 3. октобра 1929, установљена је нова административна подела територије на бановине.[19] Ова управна подела земље, успостављена за време диктатуре краља Александра, задржана је и након престанка исте, ушавши у нови Септембарски устав из 1931. године. Године 1939. основана је Бановина Хрватска, у чији састав су ушле у целости територије Сваске и Приморске бановине, те делови територија Дунавске, Врбаске, Дринске и Зетске бановине. Бановине:

Спољна политика[уреди]

Краљевина је одржавала блиске односе са Савезницима из Првог светског рата, посебно са традиционалним савезницима Француском и Уједињеним Краљевством између 1920. и 1934. године. Основала је Малу Антанту заједно са Чехословачком и Румунијом 1920. године, да би спречила могућност да Мађарска поврати територије које је изгубила након Првог светског рата. Савез се ускоро распао пошто Краљевина СХС није учествовала у акцијама Румуније и Чехословачке против Мађарске. Фашистичка Краљевина Италија је имала територијалне претензије против Краљевине Југославије, и основала је савез са државама које су имале сличне државничке планове, под великим утицајем Италије и/или фашизма: Албанијом, Мађарском, Румунијом и Бугарском. Сарадња са Великом Британијом и Француском је учинила да се Италија повуче из савеза 1927. Као одговор на растући италијански експанзионизам, краљевска југословенска влада је 1927. потписала Споразум о пријатељству и сарадњи са Великом Британијом и Француском.

Године 1934. формиран је Балкански пакт са Грчком, Румунијом и Турском, чији је задатак био да одржи равнотежу на Балканском полуострву. Савез је фактички постојао до почетка Другог светског рата, када је Југославија прогласила неутралност (1939), због чега није могла стати на страну Грчке када ју је Италија напала. Дефинитивни крај савеза се десио 1940. године, када је Румунија пришла Тројном пакту. Након убиства краља Александра, влада Милана Стојадиновића је променила своју спољну политику ка сарадњи са Италијом и Немачком. Краљевина Југославија је тек у јуну 1940. године успоставила дипломатске односе са Совјетским Савезом, чиме је међу последњим европским земљама де јуре признала СССР.

Југословенска војска[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Југословенска војска

Југословенска војска делила се на Војску и Ратну морнарицу. Војску је чинила пешадија, артиљерија, коњица, инжењерија и ваздухопловство, и друге помоћне јединице. Имали су генералштабну, економску, техничку, санитетску, судску, свештеничку, ветеринарску и музичку струку, и специјалне јединице; граничаре, жандармерију, падобранске, јуришне и планинске чете. Тенкови су третирани као борбено средство које помаже нападу пешадије, а ваздухопловство је извиђало, вршило заштиту снага и територије и нападало непријатељске објекте. Војно ваздухопловство делило се на оперативно и армијско. Кад је рат почео у априлу 1941. оно је имало 459 авиона (125 ловаца, 173 бомбардера, 161 извиђача), од чега је 265 било савремених авиона новије генерације, распоређених на 23 аеродрома. Оклопне јединице су чиниле два тенковска батаљона, која су у свом саставу имала 110 тенка и борбено оклопна возила. Ратна морнарица је имала 32 ратна брода, разарача. На Сави и Дунаву је била смештена речна ратна флота, а поморско ваздухопловство имало је 150 хидроавиона. Поморска обалска команда имала је 14 обалских артиљеријских батерија са 45 топова.

Привреда Краљевине Југославије[уреди]

Ратне последице са којима се Краљевина Југославија суочила биле су веома тешке: разорена саобраћајна ифраструктура, велики број уништених фабрика, инфлација, глад... Осим Србије и Црне Горе, које су доживеле демографску катастрофу, као последицу људских жртава у Првом светском рату, знатно су страдале и остале области које у ушле у састав нове државе. Краљевина Југославија је била спој различитих економских система и стандарда. Покрајине су биле неравномерно развијене, а приход становништва је потицао из различитих основа.

Након уједињења централна влада је завела велике царине за индустријске производе а у исто време наметнула је извозне царине за пољопривредне производе. Тиме је дошло до преливања доходка из пољопривреде у индустрију, односно из мање развијених у развијеније регионе. Заменом аустроугарских круна за динаре и инфлаторној конјуктури северозапад државе је стекао економску предност. У првом петогодишту, на Словенију, Хрватску и Славонију отпало је три петине укупних инвестиција у индустрији Краљевине.[20]

Индустрија[уреди]

Индустријски почетак Краљевине Југославије није био на високом нивоу. Србија и Црна Гора су као индустријски неразвијене земље, у рату изгубиле значајан део капацитета, који су имале пре рата, док су бивши крајеви Аустроугарске монархије, који су ушли у састав Југославије налазили ван индустријских центара некадашње државе. Краљевина Југославија је уложила велике напоре да изгради сопствену идустрију, међутим она није имала устаљену политику идустријског развоја. У индустријском погледу Краљевина Југославија је могла да се подели на индустријски развијен север и северозапад, и индустријски неразвијени југ и југоисток. Већина места у Србији се бавила пољопривредом, тако да су могла да се издвоје само четири велика индустријска места: Београд, Бор, Лесковац и Трепча. Највећи фабрика се налазио на подручју Загреба, Београда, Осијека, и Сарајева. Претежно је преовладавала прехрамбена индустрија, електричне централе и индустрија дрвета. Најчешће су се извозиле сировине, док се извозни сектор углавном налазио у поседу страног капитала.

Између два светска рата индустрија је највише узнапредовала у најразвијенијим крајевима на северу и северозападу, али и Београду, Земуну и Панчеву. У Краљевини је укупно изграђено 2.193 фабрике од којих: у Словенији 403, Хрватска и Славонија 635, Далмација 97, Босна и Херцеговина 129, Војводина без Срема 390, Србији 428, Македонији 99 и Црној Гори 12.[21]

Финансије[уреди]

Краљевина Југославија је била држава са недовољно финансијске снаге, да у потпуности подмири своје потребе. Државна валута је био динар Краљевине Југославије, који је добио име по српској националној валути. Утврђена вредност за замену аустроугарских круна за југословенски динар, и истоветна вредност српског динара југословенским динаром, дуго је била извор незадовољства Хрвата и Словенаца. Сматрали су се оштећеним, иако је динар Краљевине Србије био неупоредиво већа валута после рата. Огромна послератна инфлација почела је да се смирује 1923. године, услед мера које је спровео министар финансија Милан Стојадиновић. Разултат његових мера је био да је динар у периоду од 1923. до 1931. постао веома стабилна валута. У финансијком погледу доминирали су хрватски новчани заводи, међу којима се истицала Прва хрватска штедионица, као најјача финансијска установа у држави.

Саобраћај и везе[уреди]

Док су путеви на подручју Аустроугарске рађени по техничким прописима, путеви у Србији и Црној Гори су рађени без икаквих техничких прописа, па их је прекомерно коришћење у рату готово уништило. Слична ситуација је била и са железницом. Пруге на подручју Аустроугарске нису биле оштећене у рату, али је много тога код њих било дотрајало. Многе до тада споредне пруге су постале главне, и била су потребна одређена улагања да би се оне довеле у ред. Наручито је била велика потреба за мостовима и саобраћајним чворовима. У циљу набавке средстава за развој саобраћаја, Краљевина Југославија је у неколико наврата узимала зајам у земљи и иностранству. Први мост преко Дунава у Београду, је пуштен у саобраћај 1935. године, и назван је „мост Краља Петра Другог“.[22]

Друштво и култура[уреди]

Спомен – костурница Зебрњак

Култура овог периода дала је бројна еминентна имена српске уметности и науке. Нека од њих су:

Почетком децембра 1929. године основан је Соко Краљевине Југославије, званичан омладински покрет Југославије. Имао је велики број чланова, а циљ покрета је било физичко и морално васпитање.

Демографија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Демографија Југославије, Попис становништва 1921. у Краљевини СХС и Попис становништва 1931. у Краљевини Југославији

Званични народи у држави су били Срби, Хрвати и Словенци све до 1929. године када су сви, одлуком краља Александра, постали једна нација - Југословени.

Присутно становништво по матерњем језику 1921.[24] и 1931.[25] године
Матерњи језик 1921. % Матерњи језик 1931. %
Срба или Хрвата 8.911.509 74,36 српски, хрватски, словеначки, македонски 11.866.237 85,16
Словенаца 1.019.997 8,51
Немаца 505.790 4,22 немачки 499.969 3,59
Мађара 467.658 3,90 мађарски 468.185 3,36
Арнаута 439.657 3,67 арнаутски 505.259 3,63
Румуна 231.068 1,93 остали 594.388 4,27
Турака 150.322 1,26
Чехословака 115.532 0,96
Русина 25.615 0,21
Руса 20.568 0,17
Пољака 14.764 0,12
Талијана 12.553 0,11
осталих и непознато 69.878 0,58
УКУПНО 11.984.911 100 УКУПНО 13.934.038 100


Присутно становништво по вероисповести 1921.[24] и 1931.[25] године
Вероисповест 1921. % Вероисповест 1931. %
православних 5.593.057 46,67 православна 6.785.501 48,70
римокатолика 4.708.657 39,29 римокатоличка 5.217.847 37,45
муслимана 1.345.271 11,22 исламска 1.561.166 11,20
евангелиста 229.517 1,91 евангелистичка 231.169 1,66
израелићана 64.746 0,54 друге, без конфесије и непознато 138.355 0,99
гркокатолика 40.338 0,34
других 1.944 0,02
без конфесије и непознато 1.381 0,01
УКУПНО 11.984.911 100 УКУПНО 13.934.038 100


Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Политика, „У нашој земљи има 13.929.988 становника“, бр. 8.300 од суботе 20. јуна 1931. pp. 7
  2. 2,0 2,1 Прводецембарски акт – Прокламовање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, Архив Југославије, Конститутивни акти Југославије
  3. Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1921, Одељак VII: Опште одредбе, Члан 1.
  4. Политика, бр. 7.694 од петка 4. октобра 1929, насловна страна.
  5. Батаковић (2010), стр. 279.
  6. Батаковић (2010), стр. 286.
  7. Петрановић (1988), стр. 175.
  8. Батаковић (2010), стр. 295.
  9. 9,0 9,1 Петрановић (1988), стр. 191.
  10. Петрановић (1988), стр. 261.
  11. Петрановић (1988), стр. 188.
  12. Петрановић (1988), стр. 207.
  13. Батаковић (2010), стр. 297.
  14. Матковић (2003), стр. 186.
  15. Батаковић (2010), стр. 298.
  16. Матковић (2003), стр. 187.
  17. Батаковић (2010), стр. 301.
  18. Батаковић (2010), стр. 306.
  19. Марковић Ратко, pp. 137
  20. Слободан Вуковић: ”СТРАТЕГИЈА” ЛАЖНОГ МИРА У КУЋИ (Економски односи између региона у Краљевини Југославији), pp. 461, Приступљено 9. 4. 2013.
  21. Брнислав Петрановић: Социјално-економска основа нове државе,
  22. Glas Javnosti - Pančevački most u očajnom stanju Ponedeljak, 14. 2. 2005. Posećeno 21.11.2013.
  23. Hronologija javnog poštanskog saobraćaja u Srbiji od 1840. do 2000. godine
  24. 24,0 24,1 Резултати Пописа становништва Краљевине СХС 1921
  25. 25,0 25,1 Резултати Пописа становништва Краљевине Југославије 1931

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :