Флаута-кичма

Flauta kičme
izdanje iz 1919.
Orig. naslov	Fleйta-pozvonočnik
Autor	Vladimir Majakovski
Zemlja	Rusija
Jezik	ruski jezik
Žanr / vrsta dela	pesma
Izdavanje
Datum	1915
Hronologija
Prethodnik	Oblak u pantalonama
Naslednik	Rat i svet

Flauta-kičma (rus. Флейта-позвоночник) pesma je koju je napisao ruski pesnik Vladimir Vladimirovič Majakovski.

Napisana je jeseni 1915. godine, a prvi put objavljena u decembru iste godine u Vzjal (rus. Взял) almanahu. Bila je u velikoj meri cenzurisana. Tek marta 1919. godine pojavljuje se neskraćena verzija, u Sabranim delima Vladimira Majakovskog 1909—1919.

Pesma se bavi temom strastvene ljubavi bačene pred stopala žene kojoj i dalje više prija sigurno utočište porodičnog i društvenog položaja koje joj je pružio njen uspešni suprug, osvetoljubiva Božja surovost, smrt i samoubistvo.

Tekst

I nebo, što zaboravi u dimu da je plavo, i oblake iscepane kao izbeglice, ozariću svojom poslednjom ljubavlju, što kao jektičavog rumeni se lice. I nadvisiću komešanja ova, onih koji zaboraviše nežnost i dom. Čujte, ljudi! Izađite iz rovova, pa posle doratujte. Čak i kad od krvi pijan, klateći se kao Bahus, rat kroči, ni tad da s uma ljubavne reči smetneš. Mili Nemci! Znam, u vašem dahu Geteova je Grethen. Francuz smešeći se na nožu mre, i s osmehom se ruši pogođen avijatičar, ako se sete poljupca otpre tvog, Travijata. Al’ dosta mi je ružičaste mekote, koju stoleća podnose. Na kolena ispred nove lepote, našminkane, što slavim, riđokose! Možda od vremena ovog, od bajoneta oštrijeg, kada stoleća pobeli brada, ostaćemo samo ti i ja, što bacam se za tobom od grada do grada.

Ako preko mora odeš naglo, skršivši se u rupu noći guste — utisnuću u tebe kroz londonsku maglu fenjera ognjene usne. Istegneš li karavne kroz pustinjsku zegu, gde lavovi su zasedu zauzeli — prislonicu ti pod peščanim bregom obraz kao Sahara vreli. Moćni, ako zatrebam im — reći će mi: Idi, pogini u ratu! Poslednje biće tvoje ime na usnama pocepanim granatom. Pod krunom svršiću? Na Svetoj Jeleni? Osedlav zivota talase-vrance, jednak sam kandidat za cara vaseljene i za lance. Određen sam da budem nov car — tvoje lišće tu je, na suncanom zlatu moga novca narediću da se iskuje. A tamo gde svet je ko tundra olinjo, gde trgujući s vetrom reka se probija; na lancu izgrepšću ime Ljiljino i izgubicu ga u mraku robije. Slusajte vi sto zaboraviste da nebo je plavo, nakostrešeni kao zver kleta! Ovo što se zari ko lice jektičavog možda je poslednja ljubav sveta.