Чињенице о случају господина Валдемара

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Činjenice o slučaju gospodina Valdemara
Ilustracija iz 1919.
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovThe Facts in the Case of M. Valdemar
AutorEdgar Alan Po
ZemljaSAD
Jezikengleski
Žanr / vrsta delahoror
Izdavanje
Datumdecembar 1845.

„Činjenice o slučaju gospodina Valdemara” (engl. The Facts in the Case of M. Valdemar) je pripovetka američkog pisca Edgara Alana Poa, prvi put objavljena 1845. godine. Radnja prati hipnotizera koji stavlja jednog čoveka u stanje hipnoze u trenutku njegove smrti. Ova priča je u izvesnoj meri bila obmana, jer je objavljena bez tvrdnje da je izmišljena, a mnogi su je u vreme objavljivanja smatrali činjeničnim prikazom. Po je u pismima svojim dopisnicima priznao da je ovo delo čiste fikcije.

Radnja[uredi | uredi izvor]

Pripovedač iznosi činjenice o izuzetnom slučaju njegovog prijatelja Ernesta Valdemara, koje su podstakle javnu raspravu. Njega zanima mesmerizam, pseudonauka koja se bavi dovođenjem pacijenta u hipnagoško stanje, a ovaj proces se kasnije razvio u hipnozu. On ističe da, koliko on zna, niko nikada nije bio hipnotisan u trenutku smrti, i radoznao je da vidi kakve bi efekte mesmerizam imao na osobu na samrti. Razmišlja o eksperimentisanju na Valdemaru, autoru kojeg je prethodno hipnotisao i kome je nedavno dijagnostikovana tuberkuloza.

Valdemar pristaje na eksperiment i obaveštava pripovedača pismom da njegovi lekari očekuju da će umreti do ponoći sledeće večeri. Valdemarova dva lekara obaveštavaju pripovedača o lošem stanju svog pacijenta. Nakon što je ponovo potvrdio da je Valdemar voljan da bude deo eksperimenta, pripovedač se vraća sledeće noći sa dve medicinske sestre i studentom medicine kao svedocima. Opet, Valdemar insistira da je voljan da učestvuje i traži od pripovedača da požuri iz straha da je „predugo odlagao”. Valdemar je brzo hipnotisan upravo kada se oba lekara vrate i posluže kao dodatni svedoci.

U transu prvo javlja da umire, a zatim da je mrtav. Pripovedač ga ostavlja u hipnotičkom stanju sedam meseci i svakodnevno ga proverava uz pomoć lekara i prijatelja. U međuvremenu, Valdemar je bez pulsa, otkucaja srca i disanja, a koža mu je hladna i bleda.

Na kraju, pripovedač pokušava da probudi Valdemara postavljajući pitanja na koja ovaj teško odgovara, jer njegov glas izvire iz njegovog grla i opuštenog jezika, ali su mu usne i vilice nepokretne. Između transa i budnosti, Valdemar moli pripovedača da ga brzo uspava ili da ga probudi. Dok Valdemar viče „Mrtav! Mrtav!” više puta, pripovedač počinje da ga izvlači iz transa, ali se celo njegovo telo odmah raspada u „gotovo tečnu masu odvratne—gnusne truleži”.

Analiza[uredi | uredi izvor]

Po posebno detaljno opisuje odvratnosti u ovoj pripoveci, prikazujući sopstvene studije medicinskih tekstova.[1] Valdemarove oči u jednom trenutku propuštaju „obilno izlivanje žućkastog ihora”, na primer, iako su Poovi opisi u priči najbolje sažeti u poslednjim redovima: „... ceo njegov prikaz odjednom — tokom vremena od jednog minuta, ili čak i manje, skupljen — smrvljen — potpuno istrunuo ispod mojih ruku. Na krevetu, pred celim tim društvom, ležala je gotovo tečna masa odvratnog — gnusnog truleža.” Odvratne slike su gotovo sigurno inspirisale kasniju fikciju, uključujući i H. F. Lavkrafta.[2] Ovi završni redovi uključuju šok, gađenje i nelagodu u jednom trenutku.[3] Kraj takođe može sugerisati da pokušaji da se prisvoji moć nad smrću imaju grozne rezultate[4] i da će sigurno biti neuspešni.[5]

Džefri Majers primećuje da se „Valdemar” može grubo prevesti kao „dolina mora”, što možda sugeriše i čvrsta i tečna stanja, kao što je naglašeno opisima dok Valdemarovo telo prelazi iz svog normalnog čvrstog stanja u tečno stanje u poslednjim rečenicama.[6]

Po tipično koristi zube da simbolizuje smrtnost, kao što je to slučaj sa „sepulkralnim i odvratnim” konjskim zubima u „Mecengerštajnu”, opsesijom zubima u „Bereniki” i zvukom škrgutanja zuba u „Skočižapcu”.[7]

Valdemarova smrt od tuberkuloze i pokušaji da se ona odloži možda su bili pod uticajem iskustava Poove supruge, Virdžinije.[2] U vreme kada je priča objavljena, ona je četiri godine bolovala od tuberkuloze.[1] Poovi ekstremni detalji u pripoveci možda su bili zasnovani na Virdžinijinoj patnji.[6] Pored toga, Po je možda bio inspirisan Endruom Džeksonom Dejvisom, čija je predavanja o mesmerizmu pohađao.[8] Valdemarova smrt, međutim, nije prikazana sentimentalno kao Poova tipična tema „smrti lepe žene” prikazan u drugim delima kao što su „Ligeja” i „Morela”. Nasuprot tome, smrt ovog muškog lika je brutalna i senzacionalna.[9]

Istorija objavljivanja[uredi | uredi izvor]

Dok je bio urednik novina. Broadway Journal, Po je štampao pismo njujorškog lekara po imenu dr A. Sidni Doun u kojem je opisana hirurška operacija izvedena dok je pacijent bio „u magnetnom snu”; ovo pismo je poslužilo kao inspiracija za Poovu priču.[10] „Činjenice u slučaju gospodina Valdemara” objavljene su istovremeno 20. decembra 1845. u izdanju novina Broadway Journal i časopisa The American Review: A Whig Journal[8] — u potonjem časopisu je korišćen naslov „Činjenice slučaja gospodina Valdemara”.[11] Priča je takođe objavljena u Engleskoj, prvo u izdanju pamfleta pod naslovom „Mesmerizam u Artikulo Mortisu”, a kasnije kao „Poslednji dani gospodina Valdemara”.[12]

Prijem[uredi | uredi izvor]

Mnogi čitaoci su mislili da je ova priča naučni izveštaj. Robert Kolijer, engleski magnetni iscelitelj koji je posetio Boston, pisao je Pou rekavši da je on sam izveo sličan čin kako bi oživeo čoveka koji je proglašen mrtvim (u stvari, čovek je zapravo bio pijani mornar koga je oživela topla kupka).[13] Kolijer je izvestio o uspehu priče u Bostonu: „Vaš izveštaj o slučaju gospodina Valdemara je univerzalno čitan u ovom gradu i napravio je veoma veliku senzaciju.”[14] Drugi Englez, Tomas Saut, koristio je priču kao studiju slučaja u svojoj knjizi Rani magnetizam u svojim višim odnosima prema čovečanstvu, objavljenoj 1846. godine.[2] Student medicine, Džordž Evelet, pisao je Pou: „Uporno sam tvrdio da je to istina. Ali kažem vam da snažno sumnjam da je to prevara.”[15] Škotski čitalac po imenu Arčibald Remzi pisao je Pou „kao verniku u mesmerizam” pitajući ga o priči: „Ona sadrži detalje... najneobičnije okolnosti”, napisao je, zabrinut da je označena kao obmana. „Zbog... nauke i istine”, tražio je odgovor od samog Poa. Poov odgovor je bio da je „Obmana upravo ta reč koja mu odgovara... Nekoliko ljudi u to veruje — ali ne i ja — kao ni i Vi.”[16] Po je primio mnogo sličnih pisama, a na jedno takvo pismo od prijatelja je odgovorio: „P. S. 'Slučaj Valdemar' je, naravno, bila obmana.”[17] U listu Daily Tribune, urednik, Horas Grili, primetio je „da je nekoliko dobrih građana” prevareno ovom pričom, ali „ko god je mislio da je to istinit izveštaj, mora da ima veliku, veoma veliku veru u frenologiju, zaista.”[18]

Elizabet Baret Brauning je pisala Pou o ovoj priči kako bi ga pohvalila za njegov talenat da „užasne neverovatnosti čini bliskim i poznatim”.[19] Pesnik iz Virdžinije, Filip Pendlton Kuk, takođe je pisao Pou, nazivajući priču „najprokletijim, najstrašnijim, najzanimljivijim, šokantnim, genijalnim poglavljem fikcije koje je bilo koji mozak ikada zamislio ili rukom pratio. Taj želatinasti, viskozni zvuk ljudskog glasa! Nikada ranije nije postojala takva ideja.”[20] Džordž Edvard Vuberi je napisao da priča, „zbog pukog fizičkog gađenja i groznog užasa, nema premca u književnosti”.[21] Džejms M. Hačison govori o ovoj priči kao o „verovatno Poovoj najstrašnijoj priči”.[22]

Radjard Kipling, Poov obožavalac, u svojoj priči „ U kući Sudhua” pominje „Činjenice o slučaju gospodina Valdemara”, što ukazuje na katastrofalne rezultate čarobnjaštva koje je koristio čovek koji pokušava da spase život svog bolesnog sina. Za jednu čaroliju potrebna je glava mrtve bebe, za koju se čini da govori. Pripovedač kaže: „Pročitajte Poov izveštaj o glasu koji je došao od hipnotisanog umirućeg čoveka i shvatićete manje od polovine užasa glasa te glave.”[23]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Stashower, Daniel (2006). The Beautiful Cigar Girl: Mary Rogers, Edgar Allan Poe, and the Invention of Murder. New York: Dutton. str. 275. ISBN 0-525-94981-X. 
  2. ^ a b v Silverman, Kenneth (4. 11. 1992). Edgar A. Poe: A Biography: Mournful and Never-ending Remembrance. New York City: Harper Collins. str. 294. ISBN 0-06-092331-8. 
  3. ^ Elmer, Jonathan (1995). „Terminate or Liquidate?: Poe Sensationalism, and the Sentimental Tradition”. Ur.: Shawn Rosenheim; Stephen Rachman. The American Face of Edgar Allan Poe. Baltimore: The Johns Hopkins University Press. str. 116. ISBN 0-8018-5025-8. 
  4. ^ Selley, April (1990). „Poe and the Will”. Ur.: Fisher, Benjamin Franklin. Poe and His Times: The Artist and His Milieu. Baltimore: Edgar Allan Poe Society. str. 97. ISBN 0-9616449-2-3. 
  5. ^ Hutchisson, James M. Poe. Jackson: University Press of Mississippi, 2005: 158. Hutchisson, James M. (2005). Poe. Univ. Press of Mississippi. ISBN 1-57806-721-9. 
  6. ^ a b Meyers, Jeffrey (2000). Edgar Allan Poe: His Life and Legacy. New York City: Cooper Square Press. str. 179. ISBN 0-8154-1038-7. 
  7. ^ Gerald Kennedy, J.; Kennedy, J. Gerald (1987). Poe, Death, and the Life of Writing. New Haven, CT: Yale University Press. str. 79. ISBN 0-300-03773-2. 
  8. ^ a b Sova, Dawn B. (2001). Edgar Allan Poe: A to Z. New York City: Checkmark Books. str. 85. ISBN 0-8160-4161-X. 
  9. ^ Elmer, Jonathan. "Terminate or Liquidate?: Poe Sensationalism, and the Sentimental Tradition", in The American Face of Edgar Allan Poe, . Shawn Rosenheim and Stephen Rachman., ur. (1995). Baltimore: The Johns Hopkins University Press. str. 108. ISBN 0-8018-5025-8.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  10. ^ Thomas, Dwight; Jackson, David Kelly (1987). The Poe Log: A Documentary Life of Edgar Allan Poe, 1809-1849. Boston: G.K. Hall. ISBN 0-8161-8734-7. 
  11. ^ Quinn, Arthur Hobson (1998). Edgar Allan Poe: A Critical Biography. Baltimore: The Johns Hopkins University Press. str. 470. ISBN 0-8018-5730-9. 
  12. ^ Quinn, Arthur Hobson (25. 11. 1997). Edgar Allan Poe: A Critical Biography. The Johns Hopkins University Press. str. 516. ISBN 0-8018-5730-9. 
  13. ^ Silverman, Kenneth (1991). Edgar A. Poe: A Biography: Mournful and Never-ending Remembrance. New York: Harper Collins. str. 294—295. ISBN 0-06-092331-8. 
  14. ^ Ingram, John H. (1886). Edgar Allan Poe: His Life, Letters, and Opinions. London: W. H. Allen. str. 277. 
  15. ^ Phillips, Mary E. Edgar Allan Poe: The Man. Chicago: The John C. Winston Company, 1926: 1189.
  16. ^ Phillips, Mary E. Edgar Allan Poe: The Man. Chicago: The John C. Winston Company, 1926: 1188–1189.
  17. ^ Quinn, Arthur Hobson (1998). Edgar Allan Poe: A Critical Biography. Baltimore: The Johns Hopkins University Press. str. 529. ISBN 0-8018-5730-9. 
  18. ^ Thomas, Dwight & David K. Jackson. The Poe Log: A Documentary Life of Edgar Allan Poe, 1809–1849. Boston: G. K. Hall & Co. Thomas, Dwight; Jackson, David Kelly (1987). The Poe Log: A Documentary Life of Edgar Allan Poe, 1809-1849. G.K. Hall. str. 603. ISBN 0-8161-8734-7. 
  19. ^ Quinn, Arthur Hobson (1998). Edgar Allan Poe: A Critical Biography. Baltimore: The Johns Hopkins University Press. str. 484. ISBN 0-8018-5730-9. 
  20. ^ Meyers, Jeffrey (1992). Edgar Allan Poe: His Life and Legacy. New York City: Cooper Square Press. str. 179—180. ISBN 0-8154-1038-7. 
  21. ^ Phillips, Mary E. Edgar Allan Poe: The Man. Chicago: The John C. Winston Company, 1926: 1075.
  22. ^ Hutchisson, James M. Poe. Jackson: University Press of Mississippi. Hutchisson, James M. (2005). Poe. Univ. Press of Mississippi. str. 157. ISBN 1-57806-721-9. 
  23. ^ Meyers, Jeffrey. Edgar Allan Poe: His Life and Legacy. Cooper Square Press. Meyers, Jeffrey (1992). Edgar Allan Poe: His Life and Legacy. Rowman & Littlefield. str. 291. ISBN 0-8154-1038-7. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Чињенице_о_случају_господина_Валдемара&oldid=27678805”