Џејн Ашер

С Википедије, слободне енциклопедије
Џејн Ашер
Ашер 2008
Датум рођења(1946-04-05)5. април 1946.(78 год.)
Место рођењаВилзденУједињено Краљевство
СупружникЏералд Скерф (в. 1981)
ПартнерПол Макартни (1963–1968)
Веб-сајтwww.janeashercakes.com

Џејн Ашер (енгл. Jane Asher; Вилзден, 5. април 1946)[1] је енглеска глумица и списатељица. Рано је стекла славу као дечија глумица и током своје каријере интензивно је радила на филму и телевизији.

Ашер се појављивала у ТВ емисијама и филмовима укључујући Смрт на сахрани (2007). Била је добро позната као девојка Пола Макартнија од 1963. до 1968. [2]

Рани живот[уреди | уреди извор]

Ашер је рођена у Лондону, у средини троје деце коју су родили Ричард и Маргарет Ашер, девојачки Елиот. [1] Њен отац је био консултант за крвне и менталне болести у болници Централ Мидлесекс, као и емитер и аутор запажених медицинских чланака. Ашерина мајка је била професор на Гилдхол школи за музику и драму. Ашер се школовала у школи Норт Бриџ Хаус и ПНЕУ школи за девојчице госпођице Ламберт у Падингтону, затим на Квинс колеџу у Лондону. [1] [3] Ашерин старији брат је продуцент и менаџер Питер Ашер. [4]

Глумачка каријера[уреди | уреди извор]

Ашер се појавила у остварењима „Маска црвене смрти“ Роџера Кормана (1964) са Винсентом Прајсом, у Алфију са Мајклом Кејном (1966) итд.

Пошто је глумила саму Алису као 11-годишње дете у аудио снимцима Алисе у земљи чуда и кроз огледало 1958. године, Ашер је глумила праву Алисину (Алис Лидел) мајку, Лорину Лидел, у филму Дениса Потера Дете снова из 1985.

Године 1994. глумила је пратиљу из Доктора Хуа Сузан Форман у радио драми Шта се догодило Сузан Форман? Још једна запажена радио емисија била је у Даљим авантурама Шерлока Холмса 2002. године, у епизоди „Необичан прогон господина Џона Винсента Хардена“.

Остали послови[уреди | уреди извор]

Ашер је написао три романа: Чежња, Питање и Губитак, а објавио је више десетина књига о начину живота, костимима и украшавању торти. Ашер је власница компаније која прави торте за забаве и шећерне занате за посебне прилике. [5]

Лични живот[уреди | уреди извор]

Дана 18. априла 1963, 17-годишња Ашер је интервјуисала Битлсе у Ројал Алберт Холу у Лондону и започела петогодишњу везу са Полом Макартнијем.[6] У децембру 1963. Макартни се настанио у кући Ашерових у улици Вимпол и остао тамо све док се пар није преселио у Макартнијев сопствени дом који се налазио у Сент Џонс Вуду 1966. године. Макартни је написао неколико песама Битлса инспирисаних њом. Макартни и Ашер су на Божић 1967. објавили да су верени да би се венчали, а у фебруару и марту 1968. Ашер је пратила Битлсе и њихове партнере у Ришикеш како би присуствовао напредној сесији трансценденталне медитације са Махаришијем Махеш Јогијем. Средином 1968. године, Ашер се вратила у Лондон са глумачког задатка у Бристолу раније него што се очекивало и наводно је открио Макартнија у кревету са Френси Шварц. Обожавалац који је често лутао око куће у Кевендиш авенији тврди да је био сведок инцидента, рекавши: „Пол је довео ову Американку кући... [и мало касније]... други аутомобил је скренуо у Кевендиш авенију — то је била Џејн. Вратила би се... раније него што је требало. Џејн је ушла у кућу. Нешто касније, поново је изјурила и одвезла се." Убрзо након тога, Маргарет Ашер се одвезла до Кевендиш авеније да покупи ћеркине ствари. [7]

Дана 20. јула 1968. године, Ашер је јавно објавила Би-Би-Си да је њена веридба са Макартнијем отказана, што је најава шокирала многе људе, укључујући и самог Макартнија, који је ускоро почео да излази са Линдом Истман, са којом ће се оженити 1969. У време Ашерине објаве, Макартни је био у кући свог оца са Шварцом поред њега. Иако је Шварц потврдио да их је Ашер видела заједно у кревету, она тврди да она није била једини разлог за раскид и да је пар био на ивици растанка пре него што је Ашер ушла.[тражи се извор] . Аутори Хантер Дејвис и Бери Мајлс наводе да је веза увек имала неколико проблема, а један од њих је да је Макартни желео да Ашер одустане од глумачке каријере након што су се венчали, што је Ашер одбила.[тражи се извор] . Још један проблем у вези била је Макартнијева употреба дроге и близак однос са Џоном Леноном. Након што се вратио у Лондон са петомесечне глумачке турнеје по Сједињеним Државама у мају 1967. године, Ашер је открио да је Макартни потпуно другачији, поверивши Дејвису да се Макартни „толико променио. Био је на ЛСД-у, који нисам делио. Био сам љубоморан на сва духовна искуства која је имао са Џоном. Целог дана је долазило петнаест људи. Кућа се променила и била је пуна ствари за које нисам знао.“ [8]

Ашер је присуствовао лондонској премијери последњег филма Битлса 1970. године Let It Be, заједно са бившом супругом Џона Ленона Синтијом, иако бивши Битлси нису присуствовали. [9]

Године 1971. Ашер је упознала илустратора Џералда Скарфа. [10] Венчали су се 1981. и имају троје деце. [11] Ашер не воли да разговара о својој вези са Макартнијем. Она је 2004. изјавила: „Срећно сам у браку 30 и нешто година. То је увредљиво.“ [12]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в The International Who's Who of Women, 3rd edition, ed. Elizabeth Sleeman, Europa Publications, 2002, p. 29
  2. ^ Crandall, Bill (29. 1. 2014). „Paul McCartney's 'Loving' muse”. CBS News. Приступљено 10. 7. 2019. 
  3. ^ Harry, Bill (2000) [1992]. The Beatles Encyclopaedia (paperback изд.). London: Virgin Publishing. стр. 403. ISBN 978-0-7535-0481-9. 
  4. ^ Scarfe, Gerald (2010). The Making of Pink Floyd The Wall. Da Capo Press. стр. 21. ISBN 978-0-306-81997-1. 
  5. ^ Mitchison, Amanda (3. 10. 2005). „Butter wouldn't melt”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 11. 10. 2007. г. Приступљено 7. 5. 2007. 
  6. ^ Miles, стр. 102
  7. ^ Norman, Philip (1981). The True Story of The Beatles. Long Acre, London: Hamish Hamilton. стр. 400. ISBN 978-0-241-10300-5. 
  8. ^ „Jane Asher”. The Beatles Bible. 22. 5. 2008. 
  9. ^ „UK première of Let It Be”. The Beatles Bible. 20. 5. 1970. 
  10. ^ „My Secret Life: Jane Asher, actress & cook”. The Independent (на језику: енглески). 18. 9. 2011. Приступљено 9. 5. 2021. 
  11. ^ Curtis, Nick (20. 9. 2017). „Gerald Scarfe: Politicians would rather be drawn as slavering warthogs”. www.standard.co.uk (на језику: енглески). Приступљено 9. 5. 2021. 
  12. ^ Thomas, David (19. 8. 2004). „The darkness behind the smile”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 12. 1. 2022. г. Приступљено 22. 8. 2015. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]