Асоцијација за прогресивне комуникације

С Википедије, слободне енциклопедије
Државе чланице АПЦ-а, 2015.

Асоцијација за прогресивне комуникације (енгл. Association for Progressive Communications), позната по свом акрониму АПЦ (од енгл. APC), је онлајн мрежа која је настала 1990. године. Чланови АПЦ-а у сарадњи са партнерским организацијама из Европе, Азије, Јужне Америке и Африке су први пут донели повељу 2001—2002. године. У повељи се противе контроли интернет садржаја, критикама и цензурама, и залажу за јавну доступност научних и истраживачких радова који су финансирани јавним средствима. АПЦ-ова повеља о интернет правима се састоји из 7 тема.[1][2]

Садржај АПЦ-ове повеље о интернет правима[уреди | уреди извор]

  1. Приступ интернету за све
  2. Слобода изражавања и удруживања
  3. Приступ знању
  4. Дељење знања и креације - слободан софтвер, софтвер отвореног кода и развој технологије
  5. Приватност, надзор и енкрипција
  6. Управљање интернетом
  7. Свест о правима, њихова заштита и остваривање

Приступ интернету за све[уреди | уреди извор]

Прва целина повеље говори о равноправности коришћења интернета.

  • Интернет као јавни сервис мора бити доступан свима. Потребно је да подигне ниво друштвене једнакости и да се руководи социјалном правдом. Интернет мора да поседује информације из свих делатности ради развоја истих.
  • Интернет као јавна глобална мрежа мора бити доступан без обзира на предео где се људи налазе, како би били повезани са свим дешавањима. У том смислу, неопходно је да буде широко распрострањен. На тај начин су информације свима доступне преко ове широко појасне мреже.
  • Постоје могућности уређивања интернета сходно својим потребама за шта људи морају да поседују одговарајуће вештине и способности. Знање потребно за коришћење интернета може се стећи из различитих извора, преко тренинга, писаних материјала и обука.
  • Сав материјал, апликације и садржај на интернету морају бити доступни без обзира на могући инвалидитет, било физички или когнитивни. Апликације треба да буду констурисане тако да омогуће равноправан приступ свима.
  • Не сме постојати полна разлика при приступу, измени и коришћењу интернета и свих његових сервиса. Ова препрека се може превазићи већом ангажованошћу жена на свим пољима јавне глобалне мреже - интернет.[3]
  • Политика цена коришћења интернета мора бити изграђена на основу прихода грађана, како би сви слојеви друштва имали подједнака права приступа.
  • На сваком радном месту мора бити омогућен приступ интернету, како за образовање радника, тако и за доступност информација неопходиних за извршавање посла као и заштите радничких права.
  • Како би информације на интернету биле доступне свима потребно је изградити центре јавног приступа. У тим центрима ће људи који немају довољно средстава за приватни приступ имати могућност јавног.
  • Како је већина садржаја на интернету на латиничном писму треба се залагати за равноправно коришћење свих писама ради размене информација из различитих култура.

Слобода изражавања и удруживања[уреди | уреди извор]

  • Изражавање мишљења, ставава и идеја не сме бити ограничено од стране државних или недржавних органа. Мора постојати слобода мисли и изражавање у складу са културом и вером као и слобода ширења информација.
  • Свако мора поседовати право да се критички слободно изјашњава. Не сме постојати цензура садржаја било које врсте.
  • При организовању онлајн протеста никоме не сме бити ускраћено организовање и учешће у истим, под условом да је реч о мирном окупљању.

Приступ знању[уреди | уреди извор]

  • Све информације које се објављују и деле на интернету морају за циљ имати развој друштвене заједнице.
  • Организације које се финансирају из јавних ресурса морају учинити своје информације јавно доступним путем интернета. Такође формат тих информација мора бити прилагођен за старије рачунаре и спорију конекцију.
  • Информације научних и друштвнених истраживања спроведених уз помоћ средстава из јавних фондова морају бити доступне свима.

Дељење знања и креације - слободан софтвер, софтвер отвореног кода и развој технологије[уреди | уреди извор]

  • Интернет мора да нуди могућност дељења садржаја и знања. Креатори садржаја морају да буду осигурани на основу отвореног и слободног учешћа.
  • Веома важан фактор је и слободан софтвер, као и софтвер отвореног кода (ФОСС). Он подстиче иновације, креативност и унапређење интернета.[4]
  • Морају да се поштују технолошки стандарди који би требало да буду отворени, како би могли да се развијају. Стандарди морају да отклоне ограничења и препреке попут коришћења нелатиничних писама, старијих рачунара и спорије конекције.
  • Интернет садржај мора бити прилагођен формама мултимедијалног садржаја, како би нпр радио и телевизија били доступни путем интернета.

Приватност, надзор и енкрипција[уреди | уреди извор]

  • Организације имају право да прикупљају податке од појединаца на ограничен период при чему морају да их обавесте о томе која је сврха прикупљања података. Мора се поштовати политика приватности и мора бити омогућена исправка нетачних података. Када се подаци искористе за сврху за коју су прикупљени морају се избрисати. У случају губитка или крађе података појединац мора бити уредно обавештен.[5]
  • Приватност сваког појединца мора да се поштује. Не сме да буде праћења, контролисања и било које врсте ометања комуникације.
  • Како би комуникација била осигурана и анонимна појединци имају право да шифрују своје поруке.

Управљање интернетом[уреди | уреди извор]

  • Управљање интернетом мора бити демократско, са једнаким учешћем влада, приватног сектора и грађанског друштва при чему нико не сме имати доминантну позицију.
  • Одлуке везане за управљање и унапређење интернета морају бити транспарентне и доступне на регионалном, националном и глобалном нивоу.
  • Да би мрежа била ефикаснија и стабилнија на дужи рок кључни ресурси морају да буду децентрализовани.[6]
  • Како је интернет мрежа свих мрежа омогућен је јавни приступ било којој појединачној па је неопходно да отворена архитектура интернета буде заштићена.
  • Протоколи на којима се заснива интернет морају бити отворени како би се омогућило побољшање перформанси и смањиле препреке.
  • Интернет, као масовно средство размене података остварује све већу успешност са порастом броја корисника због веће размене информација. Зато је неопходно да интернет буде неутралан. Такође, треба спречити централизовану контролу.
  • Интернет мора бити јединствена целина, као глобално јавно добро, заштићена од разуђивања на мање интранете, националне мреже, надзора, контроле и цензуре.

Свест о правима, њихова заштита и остваривање[уреди | уреди извор]

  • Корисници интернета морају бити заштићени по декларацијама о људским правима[7]. Неопходно је да управљачка тела поштују слободан приступ. Људе треба упознати и едуковати са правима која поседују као корисници интернета.[8]
  • Правом жалбе људи могу да спрече злоупотребу интернета као што су: праћења, снимања информација, ограничавања слободе изражавања итд. Надлежни органи су дужни да реагују на жалбе и омогуће им безбедно коришћење.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ сајт АПЦ-а, Приступљено 13. маја 2012.
  2. ^ Повеља о интернет правима АПЦ Архивирано на сајту Wayback Machine (16. октобар 2012), Приступљено 13. маја 2012.
  3. ^ Женска права Архивирано на сајту Wayback Machine (19. мај 2012), Приступљено 14. маја 2012.
  4. ^ About Free Open Source Software, Приступљено 14. маја 2012.
  5. ^ Закон о заштити података о личности, Приступљено 14. маја2012.
  6. ^ Слобода изражавања на интернету: Импликације на пољу спољне политике Архивирано на сајту Wayback Machine (1. март 2016), Приступљено 14. маја 2012.
  7. ^ Декларација о људским правима Архивирано на сајту Wayback Machine (2. јануар 2014), Приступљено 14. маја 2012.
  8. ^ Civil Rights and Internet Regulation, Приступљено 14. маја 2012.

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Асоцијација_за_прогресивне_комуникације&oldid=27750536#Садржај_АПЦ-ове_повеље_о_интернет_правима”