Александар М. Поповић
Александар М. Поповић | |
|---|---|
| Датум рођења | 23. мај 1890. |
| Место рођења | Бобота, Троједна Краљевина Хрватска, Славонија и Далмација |
| Занимање | трговац, књижар |
| Значајни радови | "О минималном хонорару за преводе намењене за земље са малим бројем читалаца" |
Александар М. Поповић (Бобота, 23. маја 1890 —) био је српски књижар и трговац, председник Савеза књижарских организација, Београдске организације и члан Управе међународних конгреса издавача.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је у Боботи, у вуковарском срезу, где завршава основну школу и два разреда реалке. Године 1908/9. у Београду похађа трговачку школу. Од 1904. године је био у служби у Књижари С. Б Цвијановића, где је радио до 1914. године, када као добровољац одлази у рат.
После рата, 1920. године одлази у Француску, где изучава трговачки занат, а 1921. године са два пријатеља отвара књижару "Освит". После три године постаје директор књижаре "Време". За време рада у ове две књижаре бави се уређивањем и издавањем књига. Затим, 1927. године оснива издавачко предузеће под називом "Француско-српска књижара Александра М. Поповића", чији је задатак био издавање и ширење књижевних и уметничких, првенствено домаћих остварења.[1] Тако је под његовим уредништвом издато преко 200 наслова. Његова књижара је имала изузетно добро организовано продајно одељење за рад са купцима, које је било добро снабдевено и служило је као стална изложба књига.
Да би подстакао писце на рад, 1935. године је установио легат "Академија седам уметности у Београду", којој је годишње давао 5000 динара, да би се сваке године истакнутим књижевницима и уметницима давала награда. Те награде су додељиване до 1941. године. Међу награђенима били су Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, из Сарајева Душан Ђуровић и Боривоје Јевтић, драматург.[2]
Поповић је био председник Савеза књижарских организација, Београдске организације и члан Управе међународних конгреса издавача. Године 1938, поднео је на конгресу издавача реферат О минималном хонорару за преводе намењене за земље са малим бројем читалаца, који је исте године објављен у билтену конгреса. Писао је и стручне чланке у Гласнику књижара, али је и преводио са француског и писао оригиналне радове.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Старчевић, Велимир (2011). Старо српско књижарство. Београд: Службени гласник. стр. 95—96. ISBN 978-86-519-0689-6.
- ^ Јоновић, Петар (1997). Српско књижарство: зборник радова из историје српског књижарства. Нови Сад: Прометеј. стр. 620—621, 624—626. ISBN 978-86-7639-287-2.
Литература[уреди | уреди извор]
- Старчевић, Велимир, Старо српско књижарство, Службени гласник, Београд, 2011.
- Јоновић, Петар, Ново српско књижарство, Прометеј, Нови Сад, 1997.
- Радојичић, Јован С., Биографије Срба западно од Дунава и Дрине III, Прометеј, Нови Сад, 2009.
