Болница у манастиру Св. Прохора Пчињског

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе погледајте страницу Манастир Прохор Пчињски.
Назив
Болница у манастиру Св. Прохора Пчињског
Оснивач
Свети Сава
Основана
13. век
Земља оснивач
Стара Србија
Седиште
Манастир Прохор Пчињски

Болница у манастиру Св. Прохора Пчињског била је једна од првих болница основана на територији српске средњовековне државе, по угледу на хиландарску болницу, у склопу манастирских зграда, истоименог манастира. Организацијом цркве 1220. године, коју је спровео Свети Сава, овај манастир је остао у саставу српске државе. Од тог времена манастир Св. Прохора Пчињског је служио као манастирско лечилиште – болница (лазарома) и школа. О образовању лекара и школи бринули су се монаси са Хиландара. О овој болници није много писано, а остала су бројна предања да су се над мироточивим моштима Св. Прохора догодила бројна чудесна исцељења.[1]

Манастир Св. Прохор Пчињски[уреди | уреди извор]

Царском повељом из 1020. године о територији Охридске патријаршије (сада архиепископије) помиње се и Козјак, планина у чијем подножју се налази манастир Св. Прохор Пчињски. У манастиру се, према усменом предању, и данас чува легенда о Св. Прохору Пчињском.[1] Византијски војсковођа, регент Роман IV Диоген (1068–1071. године) је за време лова у области Козјака, сусрео видовитог пустињака, Прохора, који му је рекао да оде у Цариград где ће бити постављен за цара, што се и догодило. Пустињак се поново јавио цару у сну. Пошто цар накнадно није успео да га пронађе, на месту њиховог сусрета подигао је храм посвећен великомученику Георгију.

Према наводима Стефана Првовенчаног, Стефан Немања је у периоду од 1180. до 1190. године освојио област Врања.[2] Организацијом цркве 1220. године, коју је спровео Свети Сава, овај манастир остао је у саставу српске државе.[3]

Услови који су претходили оснивању болнице[уреди | уреди извор]

Свети Сава оснивач болнице - фреска из Студенице

Српска средњовековна медицини зачета је с почетка 12. века у првим српским културним центрима, тога периода, Студеници и манастиру Хиландару, била је канонска верска медицина званичне српске цркве заснована је на учењу хришћанства по коме је њен творац Исус Христос лечио болесне и васкрсавао мртве. Ову моћ Христос је пренео и на своје ученике говорећи им: Болесне исцељујте, губаве чистите, мртве дижите, ђавола изгоните, забадава сте добили и забадава дајите.[4]

Историјски посматрано, српаска медицина (која данас има традицију дугу 800. година), своје дубоке корене везује за српско свештенство и сина великог жупана Стефана Немању - Растка, који се умонашио под именом Сава, и касније је проглашеног за свеца (Свети Сава).[5]

На западним границама византијског културног круга као њен саставни део, Србија је била под великим утицајем Византије. У Цариграду у 12. веку, било је много болница. То је током боравка у престоници Византије приметио велики ренесансни човек, српски принц и монах Растко Немањић (Свети Сава 1175- 1235). Свети Саве је провео десет година у Светој Гори, међу монасима Није било ничега што тај велики човек није могао да уради. Он не само да је поседовао велико знање, смисао за практично и прагматично већ и одличне организационе способности.[6]

Размишљајући као духовник Свети Сава је схватио суштину православног хришћанства и византијског филозофије, и део живота посветио је ходочашћу (изузетно важном периоду за његов дух и тело), поставши тако први „српски светски путник“. Као члан династије Немањића, он је постао и духовни отац Србије. Његова заслуга није се огледа само у оснивању првих српских болница и манастирске медицине у њима, већ и у здравственом просвећивању (укључујући ту и борбу протв надрилекарства) и писању најстаријих српских медицинских списа (кодекса).[7] Са њим, Србија је достигла свој „златно доба,“ а 13. век у Србији се може назвати периодом „српске ренесансе“. Имајучи све ово у виду Теодосије (монах) га је прозвао тринаестим апостолом.[8]

Манстирска болница[уреди | уреди извор]

Манастирско лечилиште – болница (лазарома) и школа, највероватније су настали у првој половини 13. века. Изградњу манастирских болница наставили су бројни владари из династије Немањића.[9][10][11][12] Болница је највероватније била изграђена и уређене као византијске болнице у Цариграду, које је Свети Сава добро познавао, а како је био упућен и у терапијске вредности појединих лекова које је користила медицина тога доба, он је та искуства преносио и на монахе који су бринули о лечењу блесника.[12][13]

Досадашња истраживања су показала да је у манастирској болници примењивана научна медицина Истока и Запада, али и позитиван византијски утицај у ширем смислу (који обухвата позитивне утицаје античке културе и духовне медицине). Српска средњовековна медицина није заостајала иза тадашње европске научне медицине, али је предњачила садржајем позитивних примеса античке медицине.[14] Поред методе научне медицине тога доба коришћена је и духовна (верска) медицина. У терапијске сврхе је коришћено лековито биље које је гајено око манастира.[10][11]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Велимировић Н. Пролог. Линц: Православна црквена општина. Шабац: МиГраф. . 2001: 689—90.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  2. ^ Радовић А. Манастир Свети Прохор Пчињски. Врање: Фонд „Свети Прохор Пчињски“; 2007
  3. ^ M. Ракоција, Манастир Св. Оца Прохора Пчињског, Врање 1987
  4. ^ Relja V.Katić, Poreklo srpske srednjovekovne medicine, Beograd 1981, XIV. стр. 6.
  5. ^ Kolarić J. Sveti Sava srpski- harizma i mit. Niš: Pros
  6. ^ Туцаков Ј. Српска средњовековна фармација. 700 година медицине у Срба. Београд: САНУ Галерија Српске академије науке и уметности. . 1971: 148—54.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  7. ^ Катић Р, Српска медицина од IX до XIX века, Научно дело, Београд, 1967.
  8. ^ Kolarić J. Sveti Sava srpskа harizma i mit. Niš: Prosveta, 1995.
  9. ^ Катић Р.: Болница светога Саве у Манастиру Студеници. Осам векова манастира Студенице, Београд; 1986. п.201-207.
  10. ^ а б Катић Р. Српска средњовековна медицина. Горњи Милановац: Дечје новине; 1990.
  11. ^ а б Павловић Б. (2004). „Манастирске болнице у средњовековнојСрбији.”. Црквене студије. 1: 381—8. .
  12. ^ а б Бунарџић Р. Манастирске болнице / поставка изложбе.Краљево: Народни музеј, Здравствени центар Студеница; 2007.12. Туцаков Ј. Српска средњовековна фармација. 700 годинамедицине у Срба. Београд: САНУ Галерија Српске академијенауке и уметности. . 1971: 148—54.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  13. ^ Туцаков Ј. Допринос Светога Саве унапређењу здравствене културе у средњовековној Србији. У: Сава Немањић – Свети Сава – историја и традиција. Београд: САНУ. . 1976: 269—77.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  14. ^ Илић-Тасић С., Пантовић М., Јовић Н., Раванић Д., Обрадо- вић Д., Сретеновић С., Пантовић М., Пантовић В. Лечење епилепсије у српским средњовековним манастирским болни- цама. Срп Арх Целок Лек. 2009; 137(11-12): 702-705

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Болница_у_манастиру_Св._Прохора_Пчињског&oldid=26827737”