Стара Србија
Стара Србија је географски термин, настао у Кнежевини Србији у 19. веку, за области које су чиниле језгро средњевековне Србије.[1] Овај појам обухвата Рашку (Санџак), Косово и Метохију и северну Македонију.
Није утврђено кад се први пут јавља име Стара Србија, бар не у писаним изворима иако је, по свој прилици, тај назив постојао дуже време у народу. Претпоставља се да је у народној комуникацији, у вербалном међуопштењу, настао од времена Велике сеобе Срба 1690. године код избеглица и пресељеника на просторе историјске Угарске, где се иначе - као на пример, у Славонији, Барањи и Банату у 18. веку предели насељени Србима називају Рацком земљом (Ratzenland, Rassorzag) земљом Рашана - Срба. Ово је проистекло за разлику од праве, старе, отаџбине одакле је потекла сеоба под патријарсима Арсенијем III и Арсенијем IV. У делима Јакова Игњатовића на неким местима - век и по после Велике сеобе - управо се апострофирао овај појам старе отаџбине у Србији - од нове домовине у Угарској, и то под општим називом Старе Србије. Ипак овај појам није обухватао одређени географски појам већ је означавао генерално стари завичај.
Међутим прави историјски смисао појма и термина Стара Србија настао је тек почетком 19. века после стварања нове српске државе под Карађорђем и кнезом Милошем, Србије, односно Кнежевине Србије, за разлику од неослобођеног дела некадашње (средњовековне) Старе Србије, која је и даље остала под турском влашћу, до 1877/78. године (једним, њеним северним, делом), односно до 1912. године, до коначног ослобођења. У време Првог српског устанка и касније до средине 19. века ове територије су називане Арнаутлуком због владавине албанских пашалара у овим крајевима. Као Арнаутлук Стара Србија је означена и у Начертанију Илије Гарашанина из 1844. године.[2]
Први је овај термин употребио Вук Стефановић Караџић означавајући у свом Српском рјечнику 1852. Прилеп као град у Старој Србији.[3] На другом месту Вук пише да је Стара Србија она територија „нашега народа“ која је припадала српској држави пре турског освајања Балканског полуострва. Вук је свакако пре изласка Рјечника из штампе познавао термин Стара Србија. Још 1834. говорећи о Дебранима које је упознао на Цетињу Вук каже да се: "управо још не зна докле Срба има у Арнаутској и Маћедонији". Ова два термина била су уопштој употреби и нису била тачно дефинисана, Вук их колоквијално користи све до Рјечника када коначно усваја и уводи име Стара Србија. Већ 1854. јеремонах Гедеон Јосиф Јуришић (Питање колико под утицајем Вука а колико самостално) у књизи Дечански првенац користи термин Стара Србија и чак даје први пут њен територијални опсег. По њему Стара Србија обухвата нахије Новопазарску, Пећку, Призренску, Ђаковичку, Косовску, Приштинску, Вучитрнску, Скопску, Врањску, Нишку и Лесковачку. То се отприлике поклапа са данашњом територијом Рашке области, Косова и Метохије и Македоније до Кичева и Велеса на југу и Кочана на истоку ( обухват Куманово, тетово, Скопље и Гостивар).[4]
Касније, током 19. века, Стара Србија се као термин учврстила као ознака за земљу етничког језгра и центра српске средњовековне државе. Територијално се поклапала са територијом краљевине Србије уз територије на југу, које су у саставу Србије биле у време владавине краља Милутина. Дакле области Старе Рашке, Косова, Метохије, слив Биначке Мораве и северно Повардарје са Скопљем до градова Охрида, Прилепа и Штипа на југу. У 19. веку та територија се налазила под турском влашћу омеђена на северу и западу границама слободних српских држава Србије и Црне Горе, а на југу и југоистоку границама српске Пећке архиепископије (пре 1346. године), односно јужним међама турског Скопског санџака (касније Косовског вилајета са седиштем у Приштини, односно у Скопљу).
Српска територијална потраживања од Турске током ратова 1876-1878. обухватала су Стару Србију, односнио Косовски вилајет који се унеколико са њом поклапао. У периоду од 1885. до 1912. територија Старе Србије је добила коначни облик у смерницама српске спољне политике и обухватала је територију Косовског вилајета и северозападног дела Битољског вилајета. (Реканска каза, Прилепска каза, Дебарска каза и Кичевска каза). Јован Цвијић је Стару Србију коначно омеђио границама државе краља Милутина водећи се територијама које су европски географи 16-18. века означавали као Србију.[5] Непосредно пред Први балкански рат Старој Србији је придодата Северна Албанија, што је био плод стратешких и економских потреба Србије за изласком на море.
Референце [уреди]
- ^ Др Јевто Дедијер, Стара Србија, Приступљено 25. 4. 2013.
- ^ Ilija Garaљanin: Naиertanije, Приступљено 5. 4. 2013.
- ^ В. Караџић. Српски Рјечник, Београд 1852. Стр. 54, 118, 592, 737. Вук као места настањена Србима наводи и Велес, Дебар и Тетово.
- ^ Славенко Терзић, Историјско-географске представе о Старој Србији у Европи и међу Србима, Наша Прошлост 9, Краљево 2008, 14.
- ^ Ј. Цвијић, Сабрана дела књ. 8, Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије, Београд 1995, 52-64.
Види још [уреди]
Литература [уреди]
- „Даница“, 1997. година, Београд
