Виртуелно подучавање
Виртуелно подучавање или виртуелна школа јесте учење првенствено на мрежи или путем интернета.[1] Онлајн школа може да обједини многе бенефите које пружа класична школа, само што се све врши путем Интернета. Осим тога, могућа је интеракција између професора и ученика, иако није неопходна. Виртуелно подучавање омогућава ученицима дигитално окружење и завршетак образовног циклуса из било које области.
Историја[уреди | уреди извор]
Средином 1996. године почињу да се појављују школе где је могуће приступити виртуелном подучавању.[2] Многе од данашњих виртуелних школи потичу од школа на даљину. Прве виртуелне школе су се развиле у Аустралији, Новом Зеланду, Северној Америци и Уједињеном Краљевству, обично у пределима где мала густина насељености отежавала традиционално школовање.[3] Развој информатике коришћење компјутера у образовне сврхе.
Понекад се поистовећује са учењем на даљину, али то су два различита термина и типови подучавања. Да би се развило виртуелно подучавање, потребно је наставно лице поседује LMS (Learning management system). Тренутно је најкоришћенија платформа Moodle због свог лаког коришћења и инсталације.
Данас, виртуелно подучавање и његове школе су присутне у свим деловима света.
Предности и мане[уреди | уреди извор]
Неке од могућих предности[4] виртуелног подучавања могу бити:
- Ученик може приступити мноштву ресурса без икаквих физичких или географских ограничења путем Интернета, који му могу помоћи да прошири своје знање и стекне значајније учење.
- Ученик може да разрађује активности у складу са сопственим ритмом и стилом, што олакшава његово учење, поред тога, он има активнију улогу и директно је одговоран за свој процес учења.
- Сарадња: висок степен ангажовања и интеракције путем форума, ћаскања и других алата.
Неке од могућих мана виртуелног подучавања могу бити:
- Недостатак интеракције: многи ученици сматрају негативним недостатак личног контакта са наставницима или осталим ученицима.
- Потребна је самодисциплина, без планираног наставног плана и програма можете измаћи контроли свог распореда за друге активности.
Модел виртуелног подучавања[уреди | уреди извор]
Студент је тај који поставља свој темпо рада стицањем знања изложеног у садржају, радом вежби, саветовањем и решавањем питања са остатком курса, обављањем задатака и радњи које се од њега траже, а саветник (наставник) је тај који га води кроз процес учења.[5]
Употреба технологије у образовним процесима постаје све важнија у високошколским установама. Виртуелни модалитет укључује не само технологију, већ и социјални аспект у којем се истичу три главне променљиве: време, интеракција и комуникација.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Blogodisea (1 de mayo de 2019). «¿Cómo acceder a un mayor mercado laboral con la enseñanza virtual?»
- ^ Barbour, Michael K.; Reeves, Thomas C. (2009). „The reality of virtual schools: A review of the literature”. Computers & Education. 52 (2): 402—416. doi:10.1016/j.compedu.2008.09.009..
- ^ ICT Assisted Project Based Learning: eLearning in Aviation. . doi:10.13140/rg.2.1.4472.3043. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ) - ^ «Ventajas y desventajas formación online». 20Minutos.es. Consultado el 8 de noviembre de 2017.
- ^ Campos Quiroga, Peter (31 de marzo de 2019). «Revista de Ciencias de la Educación». Revista de Ciencias de la Educación. Consultado el 30 de abril de 2022.