Нови Зеланд

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 34°-47° ЈГШ, 166°-178° ИГД

Не поистовећивати са Краљевством Новог Зеланда.
Нови Зеланд
New Zealand
Aotearoa
Застава Новог Зеланда Грб Новог Зеланда
Застава Грб
Химна

God Defend New Zealand
God Save the Queen1
Положај Новог Зеланда
Главни град Велингтон
41°17′S 174°47′E
Највећи град Окланд
Службени језик енглески
маорски
новозеландски знаковни језик
Облик државе Уставна монархија
 — Краљица Елизабета II
 — Генерални гувернер Џери Матепараи
 — Премијер Џон Ки
Стварање и независност од Уједињеног Краљевства  
 — Уставни акт о Новом Зеланду 1852. 30. јуна 1852
 — Статус доминиона 26. септембра 1907
 — Вестминстерски статут 1931. 11. децембра 1931
 — Уставни акт 1986. 13. децембра 1986
Површина  
 — укупно 268.021 km² (75)
 — вода (%) 1,6
Становништво  
 — 2011. 4.414.400 (124)
 — 2006. 4.027.947
 — густина 16,5/km² (202)
БДП (ПКМ) 2012. приближно
 — укупно $126,794 милијарди (61)
 — по глави становника 28.409 (32)
ИХР (2011.) 0,908 (3) — веома висок
Валута Долар (NZD)
Временска зона UTC +12 до +13
Интернет домен .nz
Позивни број +64
¹Иако је званична химна God Save the Queen се користи само приликом монархијских пригода.

Нови Зеланд (енгл. New Zealand, изговор: [ˌnjuː ˈziːlənd]; маор. Aotearoa, изговор: [aoˌteaˈroa]) је острвска држава у југозападном делу Тихог океана у Океанији [1]. Састоји се од два велика острва ‒ Северног и Јужног ‒ као и већег броја мањих острва. Званично име државе на маорском је Аотеароа, што се често преводи као „Земља дугог белог облака“. Нови Зеланд је географски најизолованија држава на свету. Најближи сусед, Аустралија, удаљена је 1.500 километара северозападно од главних острва, преко Тасмановог мора. Једина значајнија копнена маса ка југу је Антарктик, ка северу су Нова Каледонија, Фиџи и Тонга.

Због своје изолованости Нови Зеланд је једно од последње насељених места на планети. Током ове изолације развијен је карактеристичан диверзитет флоре и фауне. Најзначајнији је велики број јединствених птица, од којих су многе изумрле доласком људи и сисара. Са умереном морском климом, земљиште је углавном покривено шумом. Разноврсну топографију земље чине и оштри планински врхови који су резултат тектонског померања тихоокеанске и индо-аустралијске плоче.

Полинежани су населили територију данашњег Новог Зеланда између 1250. и 1300. године, притом развивши карактеристичну Маори културу. Први контакт Европљана је био 1642. када је до обала допловио Абел Тасман. Појава кромпира и мускета је довела до преокрета у маорском начину живота, и као последица наступили су међуплеменски Мускетни ратови. Британска империја и Маори су 1840. потписали Уговор из Вајтангија којим је Нови Зеланд посао британска колонија, а Маори су добили заштиту од надолазећих француских колонизатора и самовоље колонијалних компанија. Уследио је прилив великог број имиграната из Европе што је довело до бројних сукоба и напослетку Новозеландских ратова, после којих је дошло до масовне конфискације маорске имовине. Економске кризе су пратили периоди политичке реформе, жене су добиле пуно право гласа током деведесетих година 19. века, а од тридесетих година 20. века формирана је социјална држава благостања. Након Другог светског рата, Нови Зеланд се прикључио АНЗУС пакту заједно са САД и Аустралијом, али је уговор касније суспендован од стране САД када је Нови Зеланд прогласио своју територију за слободну зону од нукеларне енергије и обновљен је тек 2010. Нови Зеланд је део договора УКУСА о дељењу обавештајних података између држава англосфере — Уједињеног Краљевства, САД, Канаде и Аустралије. Током педесетих година 20. века животни стандард је био међу највишима на свету али је седамдесетих година наступила рецесија која је додатно погоршана стањем на тржишту нафте и уласком Велике Британије у ЕЕЗ. Током осамдесетих година извршене су бројне економске реформе познате под називом Rogernomics по Роџеру Дагласу, министру финансија, када је укинута политика протекционизма и уведена слободна трговина. Тржишта за пољопривредне производе са Новог Зеланда су умногоме промењена након седамдесетих, па је некада најпопуларнији извозни производ вуна, замењена млечним и месним производима а у скорије време и вином.

Већина Новозеланђана је европског порекла. Највећа мањинска група су домороци Маори, а осим њих бројни су досељеници из Азије и других држава Полинезије. Енглески је најдоминантији језик, док маорски и новозеландски знаковни језик имају статус званичног језика. Културу Новог Зеланда углавном чине елементи маорске и културе раних британских досељеника. У раном периоду европског досељавања сликарску уметност су углавном чинили пејзажи и у мањој мери портрети Маора. У скорије време су популаризоване класичне маорске уметности попут дубореза, плетења и тетоважа. Многи уметници данас комбинују елементе маорских и западних техника у стварању јединствених форми. Култура Новог Зеланда је додатно проширена глобализацијом и повећаном имиграцијом са острва у Пацифику и из Азије. Ранзолик пејзаж Новог Зеланда пружа многе могућности за спољне активности и коришћен је као позадина низа високобуџетних филмова.

Нови Зеланд се састоји од 11 региона, 67 територијалних управа у сврху локалне самоуправе али уз мање овлашћења од некадашњих провинција. На националном нивоу власт врши кабинет министара, предвођен премијером. Шеф државе је краљица Елизабета II коју представља генерални гувернер. Краљевство Нови Зеланд чине још и Токелау (зависна територија), Кукова острва и Нијуе (самоуправне територије у слободној асоцијацији) и Росова територија (територијална претензија Новог Зеланда на Антарктик). Нови Зеланд је чланица међународних организација ОУН, АПЕК, Комонвелт, ОЕСР, ФПО и СТО.

Етимологија[уреди]

Детаљ холандске мапе из 1657. који приказује западну обалу Новог Зеланда под именом Nova Zeelandia

Маори данас Нови Зеланд називају Аотеароа (што се преводи као „земља дугог белог облака“),[2] а овај назив је у употреби и у новозеландској варијанти енглеског језика. Овај назив потиче од једног назива за Северно острво на маорском. Непознато је да ли су Маори имали назив за територију целе државе пре доласка Европљана.[3] Абел Тасман је 1642. приметио обалу Новог Зеланда и ову земљу назвао Staten Landt, уверен да је у питању део истоименог јужног дела Јужне Америке.[4] Холандски картографи су променили име ове земље у Nova Zeelandia 1645. године, по провинцији Зеланд.[5][6] Британски истраживач Џејмс Кук који га је први опловио, је прилагодио овај назив енглеском језику и назвао га New Zealand, што је име које се и данас користи.

Маори су имали више назива за ова два острва, укључујући Te Ika-a-Māui (риба Мауија) за Северно и Te Wai Pounamu (вода зеленог камена) и Te Waka o Aoraki (кану Аоракија) за Јужно острво.[7] На првобитним европским мапама Јужним острвом је називано мало острво Стјуарт а садашње Јужно острво је називано Средњим острвом.[8] Садашња подела потиче из 1830. године а од 1907. је стандардна.[9] Географски савет Новог Зеланда је 2009. године открио да имена острва никада нису озваничена и тренутно постоје планови да се то уради.[10] Истовремено се разматрају будући званични називи на маорском,[11] и највероватније је да ће то бити Te Ika-a-Māui и Te Wai Pounamu.[12]

Географија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Географија Новог Зеланда

Рељеф[уреди]

Нови Зеланд из сателита.

Нови Зеланд чине два главна и већи број мањих острва, која се налазе близу центра такозване Водене хемисфере (насупрот Копнене чији је центар у Француској). Северно и Јужно острво раздваја Куков пролаз, широк 22 километра на најужој тачки.[13] Осим ова два острва, пет највећих насељених острва су Острво Стјуарт, Четем острво, Острво Велики гребен (у заливу Хаураки), Острво Дурвил (у Марлборо мореузу) и Острво Вајхеке (22 км од Окланда).[14][15][16]

Нови Зеланд је дугачак (преко 1600 километара дуж северо-североисточне осе) и узак (на најширем делу 400 километара између обала)[17] са приближно 15.134 километара обале и укупном површином од 268.021 километара.[18] Због удаљених острва и дуге обале, држава је богата морским ресурсима. Ексклузивна економска зона је једна од највећих на свету и више од 15 пута је већа од површине самог Новог Зеланда.[19]

Вулкан Маунт Таранаки на Северном острву

Јужно острво је највећа копнена маса Новог Зеланда, и подељена је уздужно Јужним Алпима.[20] На њима се налази више од 18 врхова висине преко 3.000 метара, од којих је највиши Маунт Кук са 3.754 метра што је и највиши врх на целом Новом Зеланду. У подножју Јужних Алпа налази се област Фјордленд са дубоким фјордовима, од којих је најпознатији Милфорд Саунд.[21] Северно острво има мање планинских венаца али има велики број вулкан а. Најактивнија је вулканска зона Таупо око које је формирана вулканска висија коју обележава највиши врх Северног острва, Маунт Руапеху (2,797 метара). На овој висији налази се и највеће језеро на Новом Зеланду, Таупо[22] које се налази у калдери једног од највећих супервулкана.[23]

Разноврсност топографије, а вероватно и појаву као копна, Нови Зеланд дугује тектонском померању тихоокеанске и индо-аустралијске плоче.[24] Нови Зеланд је део Зеландије, микроконтинента величине половине Аустралије, који је постепено потапан након одвајања од Гондване. Пре 25 милиона година започела је орогенеза „Кајокура“. Доказ овога данас је видљив на Јужним Алпима који су настали у склопу континенталне колизије дуж Алпског раседа. У другим деловима граница плоча је обележена субдукцијом једне плоче испод друге што је произвело Пујсегуров ров на југу, Хикуранги ров на истоку и Кермадеков и Тонга ров на северу.[25][24]

Клима[уреди]

Нови Зеланд има благу и умерену морску климу са средњим годишњим температурама од 10 °C на југу до 16 °C на северу.[26] Историјски максимум је забележен у месту Рангиора и износио је 42,4 °C а историјски минимум је забележен у месту Ренфарли и износио је −25.6 °C.[27] Клима се разликује између региона, па је тако на западној обали Јужног острва заступљена изузетно влажна клима, у централним деловима влада семиаридна клима а на самом северу суптропска клима.[28] Од седам највећих градова, Крајстчерч је најсувљи са око 640 мм падавина годишње, а са око дупло више највлажнији је Окланд.[29] Окланд, Велингтон и Крајстчерч имају преко 2.000 сунчаних сати годишње. Јужни и југозападни делови Јужног острва имају хладнију и облачнију климу са око 1.400 до 1.600 сунчаних сати; северни и североисточни делови Јужног острва су најосунчанији делови и имају у просеку 2.400 до 2.500 сунчаних сати.[30]

Биодиверзитет[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Флора Новог Зеланда и Фауна Новог Зеланда
Киви је национална птица

Географска изолација Новог Зеланда од преко 80 милиона година и острвска биогеографија је одговорна за ендемичност врста флоре и фауне Новог Зеланда. Они су настали или еволуцијом живог света Гондване или преко врста које су успеле да дођу до удаљених обала Новог Зеланда преко ваздуха или мора.[31] Од свих васкуларних биљака, 82% су ендемске врсте и чини их 1.944 врсте у 65 родова и у једној фамилији.[32][33] Велике површине острва су под шумама подокарпа и јужне букве. Подокарп је врста зимзеленог дрвета – голосеменице и формира шуме углавном у северним деловима Новог Зеланда. На крајњем северу Северног острва у овим шумама расте каури – џиновско дрво које нарасте до 50 м у висину. Шуме јужне букве су заступљене у јужнијим пределима острва.[34] За Северно острво су карактеристична папратишта и шикаре. У њима расте већи број папрати (сребрнасте, дрвене итд) и разног жбунастог растиња. На Јужном острву су велике планинске површине под пашњацима и ниским жбуновима.[35]

Сребрна папрат је национална биљка
Жутооки пингвин насељава југ Новог Зеланда
Похутукава је ендемска врста

Пре доласка људи око 80% површине Новог Зеланда је било покривено шумом, практично цела територија осим планинских врхова, мочвара, неплодног земљишта и вулканских подручја.[36] Након доласка људи долази до масовне дефорестације, посебно од пожара насталих након полинежанског насељавања.[37] Остатак шума је посечен од стране Европљана зарад стварања њива, тако да данас површина покривена шумом износи 23%.[38]

Шумама су доминирале птице а у недостатку сисара, неке од врста попут кивија, какапоа и такахеа су еволуирале у нелетачице.[39] Доласком људи долази и до појаве пацова, творова, разних других глодара и сисара што је довело до изумирања бројних врста, укључујући и велике птице као што су моа и хастов орао.[40][41]

Друге ендемске врсте чине рептили (туатаре, скинкови и гекони),[42] жабе (укључујући 4 врсте најстаријих и најпримитивнијих жаба на свету, рода Leiopelma а то су хамилтонова, арчијева, хохштетерова и маудска жаба), пауци (катипо), инсекти (вета) и пужеви.[43] Одређене врсте попут птица царића и гмизаваца туатара су толико јединствене да се сматрају за живе фосиле. Једини доказ о постојању сисара на Новом Зеланду су три врсте слепих мишева (једна изумрла а једна од две преостале је Chalinolobus tuberculatus) и фосил малог сисара величине миша који је пронађен 2006. и процењен на 16 милиона година старости.[44][45] Морски сисари су бројни, половина врста китова, делфина и плискаваца као и фока живи у водама Новог Зеланда.[46] Такође уз обалу се може видети велики број морских птица, од чега је трећина ендемских врста.[47] На Новом Зеланду се налази највећи број врста пингвина, укључујући ендемске врсте жутооког пингвина, малог пингвина, снерског пингвина и фјордландског пингвина, од свих држава на свету.[48]

Од доласка људи близу половине ендемских врста је изумрло, укључујући 51 врсту птица (нпр. хуија), 3 врсте жаба, 3 врсте речних риба, 4 врсте биљака и 1 врсту слепог миша.[40] Преостале врсте су угрожене и њихово станиште је значајно смањено.[40] Ипак на Новом Зеланду су настале неке од успешнијих метода очувања угрожених врста попут заштићених острва, борбе против штеточина, премештања живог света, удомљавања као и еколошке обнове острва и других одабраних области.[49][50][51]

Национални паркови[уреди]

Мапа националних паркова Новог Зеланда

На Новом Зеланду постоји четрнаест националних паркова:[52]

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Новог Зеланда

Нови Зеланд је једно од последњих насељених копна на Земљи. Радиоугљенично датирање, дефорестација и маорски митохондријски геном[53] сугеришу да је Нови Зеланд први пут насељен од стране источних Полинежана између 1250. и 1300.[7][54] након серија дугих путовања преко острва у јужном Пацифику.[55] Током наредних векова ти досељеници су развили засебну културу данас познату под називом Маори. Становништво је подељено на иви (племена) и хапу (подплемена), која су имала разнолике односе, од међусобне сарадње до сукоба. Група Маора је у једном тренутку населила Чатемска острва (која су назвали Рекоху, данас Варекаури), на самом југу, где су развили сопствену културу која се зове Мориори.[56][57] Популација Мориори је била десеткована између 1835. и 1862, углавном због маорске инвазије и поробљавања, уз болести које су донели Европљани. До 1862. преживео је свега 101 припадник овог племена а последњи пунокрвни Мориори је умро 1933. Данас се око 1.000 становника Новог Зеланда изјашњава као Мориори.[58]

Први Европљани који су дошли до Новог Зеланда били су Холанђанин Абел Тасман и његова посада који су допловили до Новог Зеланда 1642.[59] Сусрет са домородачким становништвом је био непријатељски, четири члана посаде су убијена а један Маор је погођен из топа.[60] Европљани нису поново долазили на Нови Зеланд све до 1769. када је британски истраживач Џејмс Кук опловио и мапирао целу обалу.[59] Након Кука, Нови Зеланд су посећивали бројни бродови који су се бавили ловом на китове и фоке као и трговачки бродови. Трговали су храном, оруђем, оружјем и другом робом у замену за дрво, храну и воду.[61] Појава кромпира и мускета су значајно изменили маорску пољопривреду и ратништво. Кромпири су обезбедили довољну количину хране, што је омогућило дуже и одрживије војне акције.[62] Као последица наступили су међуплеменски Мускетни ратови, више од 600 битака између 1801. и 1840. у којима је убијено 30-40.000 Маора.[63] Од раног 19. века хришћански мисионари су почели да насељавају Нови Зеланд и као резултат њиховог рада већина маорског становништва је прихватила хришћанство.[64] Маорско становништво је током 19. века спало на око 40 процената броја пре контакта са Европљанима, а главни фактор су биле нове болести док су сукоби са Европљанима били веома ретки.[65]

Фрагмент Вајтанги договора

Британска влада је 1832. поставила Џејмса Басбија за намесника на Новом Зеланду[66] а 1835, након најаве Француске да жели да колонизује Нови Зеланд, лабава конфедерација под називом Уједињена племена Новог Зеланда је дала проглас о независности и обратила се британском краљу Вилијаму IV са молбом за заштиту.[66] Немири који су уследили и праве нејасноће о карактеру ове декларације о независности су приморали британско Министарство колонија да пошаље капетана Вилијама Хобсона да успостави суверенитет британске круне и да испреговара договор са Маорима.[67] У Заливу острва је 6. фебруара 1840. потписан Уговор из Вајтангија, један од најзначајнијих докумената из историје Новог Зеланда.[68] Као одговор на покушај колонијалних компанија да оснују независну насеобину у Велингтону[69] и покушаја колонизације од стране Француза у Акарои[70] Хобсон је 21. маја 1840. прогласио британски суверенитет на територији целог Новог Зеланда.[71] Након потписивања уговора и проглашења суверенитета, број имиграната, углавном из Уједињеног Краљевства се повећава.[72]

Маори вероватно потичу од народа који су вршили сеобу са Тајвана у Меланезију а одатле источно ка Друштвеним острвима. Након паузе од 70–265 година, у новом таласу истраживања открили су и населили Нови Зеланд.[73]

Нови Зеланд је у првом периоду био део колоније Нови Јужни Велс, али убрзо 1841. године постаје засебна крунска колонија.[74] Аутономију добија 1852. године а први сазив парламента је заседао 1854. године.[75] Добија пуну аутономију по практично свим унутрашњим питањима 1856. године.[75] Постојало је страховање да би Јужно острво могло да оформи заебну колонију, па је премијер Алфред Домет донео одлуку да пресели главни град из Окланда (који је био главни град од 1841. а пре тога свега годину дана то је био Расел, данашњи Окијато) на локацију у Куковом пролазу.[76] Одабран је Велингтон због луке и централне позиције а прва седница парламента у новом главном граду била је 1865. године. Како је растао број имиграната долазило је до сукоба око земље што је довело до Новозеландских ратова током 1860их и 1870их и конфискације маорских поседа.[77] Нови Зеланд је постао прва земља која је дала право гласа женама[78] а 1894. је донет један од првих закона о обавезној арбитражи између послодаваца и синдиката.[79]

Нови Зеланд се прогласио за доминион Британске империје 1907. године а пуну независност у виду крунске земље Комонвелта добио је Вестминстерским статутом који је донет 1931, а службено прихваћен 1947. године.[75] Нови Зеланд је учествовао у светским дешавањима као савезник Британске империје током Првог и Другог светског рата[80] а био је погођен и Великом кризом[81] Криза је довела до избора прве лабуристичке владе и успостављања државе благостања и протекционистичке привреде.[82] Након Другог светског рата Нови Зеланд улази у период растућег економског успеха[83] а маорско становништво почиње да напушта села и да се сели у градове у потрази за послом.[84] Долази до развоја маорског протестног покрета који критикује евроцентризам и ради на већем признању маорске културе и Уговора из Вајтангија.[85] Вајтанги трибунал је успостављен 1975. да би се бавио кршењем Уговора а од 1985. има мандат да се бави и историјским притужбама.[68] Влада је постигла довор о накнади за кршењее Уговора са многим племенима али током 2000их долази до неспоразума око власништва над приморском зоном у зони плиме и осеке и океанског дна у склопу Новог Зеланда јер Маори захтевају да овај простор од важности за рибарство припада њима.

Демографија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Демографија Новог Зеланда

Нови Зеланд има око 4,4 милиона житеља.[86] Нови Зеланд је већим делом урбана земља, са 72 процента становништва у једној од 16 градских зона, и 53 процента у једном од четири највећа града Окланду, Крајстчерчу, Велингтону и Хамилтону.[87] Градови Новог Зеланда су често високо рангирани у истраживањима о квалитету живота. Окланд се, по истраживању консултантске куће Мерсер за 2010. годину, налази на четвртом месту по квалитету живота и стандарту а Велингтон на дванаестом месту.[88]

Очекивана животна доб на Новом Зеланду 2008. је била 82,4 године за жене и 78,4 за мушкарце.[89] Очекивана животна доб при рођењу ће по предвиђању бити повећана на 85 година до 2050. године а морталитет новорођенчади ће опасти.[90] Очекује се да 2050. године Нови Зеланд достигне 5,3 милиона становника а да просечна старост буде повећана са 36 на 43 године, и да проценат старијих од 60 година буде повећан са 18 на 29 процената.[90]

Списак градова на Новом Зеланду



Окланд
Окланд
Велингтон
Велингтон
Крајстчерч
Крајстчерч

Хамилтон
Хамилтон

# Град Име Регион Становништво





Нејпијер
Нејпијер
Тауранга
Тауранга
Данидин
Данидин
Палмерстон Норт
Палмерстон Норт

1 Окланд Auckland
Tāmaki Makaurau
Окланд 1.377.200
2 Велингтон Wellington Велингтон 393.400
3 Крајстчерч Christchurch
Ōtautahi
Кантербери 380.900
4 Хамилтон Hamilton
Kirikiriroa
Вајкато 206.400
5 Нејпијер-Хејстингс Napier-Hastings
Ahuriri-Heretaunga
Хокс Беј 124.800
6 Тауранга Tauranga
Tauranga-moana
Беј ов Пленти 121.500
7 Данидин Dunedin
Ōtepoti
Отаго 117.700
8 Палмерстон Норт Palmerston North
Te Papaioea
Манавуту-Вангануј 82.400
9 Нелсон Nelson
Whakatū
Нелсон 60.800
10 Роторуа Rotorua
Te Rotorua-nui-a-Kahumatamomoeu
Беј ов Пленти 56.200
11 Њу Плимут New Plymouth
Ngāmotu
Таранаки 52.500
12 Фангареј Whangarei
Whangārei-terenga-paraoa
Нортланд 52.200
(Процена 2010)[91]


Етничка припадност и имиграција[уреди]

Историјат броја становника Новог Зеланда (црно) и предвиђени раст (црвено)

На попису 2006. године, 67,6% становништва се изјаснило као Европљани а 14,6% као Маори.[92] Друге важније етничке групе су Азијати (9,2%) и Пацифички народи (6,9%) док се 11,1% изјаснило као Новозеланђани а 1% је припадало некој другој етничкој групи.[93][94] Резултати су доста различити у односу на ранији период, на попису 1961. 92% се изјаснило као Европљани а 7% као Маори, док су азијске и пацифичке мањине чиниле преосталих 1%.[95] Иако је званичан термин за становника Новог Зеланда „Новозеланђанин“ (енгл. New Zealander) неформално се користи израз „Киви“, како међународно, тако и од стране локалаца.[96] Маорска реч Pākehā означава Новозеланђане европског порекла, мада ова реч није прихваћена од стране свих,[97][98] а неки Маори је користе за све неполинежане на Новом Зеланду.[99]

Маори су били први људи на Новом Зеланду, а за њима су уследили први европски досељеници. Након периода колонизације имигранти су били углавном из Британије, Ирске и Аустралије, због рестриктивне политике сличне политици Беле Аустралије.[100] Осим њих постојао је значајан број имиграната Холанђана, Далматинаца[101] (које су локални Маори називали Тарара због брзог говора[102][103]), Италијана и Немаца као и других европских имиграната који су долазили из других колонија у Аустралији, Северној и Јужној Америци и Јужној Африци.[104] Након Велике кризе промењена је имиграциона политика што је довело до промене етничког састава. У периоду 2009. – 2010. одређено је да се изда 45–50.000 трајних боравишних дозвола, што је нешто више од једног новог имигранта на сваких 100 становника.[105] Укупно је 23% становника Новог Зеланда рођена у другој држави и већина њих живи у региону Окланда.[106] Већина је дошла из Уједињеног Краљевства и Ирске (29%) убрзано се повећава број имиграната из Источне Азије, понајвише из Кине али и из Кореје, Тајвана, Јапана и Хонг Конга.[107] Број страних студената је тако повећан након 1990их и у 2002. години 20.000 њих је студирало на високошколским установама Новог Зеланда.[108]

Језик[уреди]

Енглески је доминантан језик, и њиме се служи 98% становништва.[109] Новозеландска варијанта енглеског је најсличнија аустралијској варијанти енглеског језика и странцима је тешко да разликују ова два акцента.[110] Најпрепознатљивија одлика новозеландског енглеског је промена кратких предњих вокала - тврдо „и“ које звучи као глас шва (као нпр. „а“ у речи about), кратко „е“ које звучи као кратко „и“ и кратко „а“ које звучи као стандардно кратко „е“.[111] Стога странцима речи „bad“, „dead“, „fish“ и „chips“ звуче као „bed“, „did“, „fush“ и „chups“.

Након Другог светског рата Маори су обесхрабривани да користе свој језик у школама и на радним местима и он је као језик заједнице опстајао само у забаченим крајевима.[112] У скорије време наступио је процес ревитализације,[113][114] маорски је проглашен за званични језик 1987.[115] и говори га 4,1% становника.[109] Данас постоје школе на маорском као и два канала Маорске телевизије.[116] Многа места имају двоструке називе, на маорском и енглеском. После енглеског и маорског најраспрострањенији је самоански који са по више од 40.000 људи прате француски, хинди, јуе и северни кинески.[109][117] Новозеландски знаковни језик користи око 28.000 људи и постао је званичан језик 2006. године.[118]

Образовање и вероисповест[уреди]

Основно и средње образовање је обавезно за децу до 6 до 16 година, док већина у школу креће са 5 година.[119] Постоји 13 разреда а јавне школе су бесплатне. Нови Зеланд има стопу писмености одраслих од 99 процената,[120] док половина становништва од 15 до 29 година има неки вид вишег образовања.[119] Постоји пет типова високошколских установа, универзитети, колеџи, политехничке школе, специјалистички колеџи и „вананге[121] (маорски универзитети) као и приватне високошколске образовне установе.[122] Факултетску диплому има 14,2 процената становништва, 30,4 процената има неку врсту вишег образовања а 22,4 процента нема никакво звање.[123]

Хришћанство је главна религија на Новом Зеланду. према попису 2006. 55,6 процената становништва се изјаснило као Хришћани, 34,7 процената се изјаснило да нема вероисповест а око 4 процента се изјаснило према некој другој религији.[124] Главни хришћанске деноминације су англиканизам, католицизам, презбитеријанизам и методизам. Такође постоји значајан број пентекосталаца, баптиста и припадника Цркве Исуса Христа светаца последњих дана као и мароске цркве „Ратана“. Мањинске вероисповести по попису су хиндуизам, будизам и ислам.[117][125]

Привреда[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Привреда Новог Зеланда

Нови Зеланд има савремену, просперитерну развијену тржишну привреду са бруто друштвеним производом (паритет куповне моћи) процењеним на око 28.250 америчких долара по особи.[126][127][128] Валута на Новом Зеланду зове се новозеландски долар или често неформално као киви долар. Уз локалне кованице користи се и на Куковим острвима, Нијуеу, Токелауу и на Острвима Питкерн.[129] Нови Зеланд се налази на петом месту извештаја УН о Индексу хуманог развоја за 2011. годину.[130]

Окланд, пословна зона сликана са Рангитото острва

Током историје сировинска индустрија је имала важну позицију у привреди Новог Зеланда, укључујући лов на фоке, китоловство, новозеландски лан, злато, каури гуму и дрвну грађу.[131] Са развојем хладњача током 1880их месо и млечни производи су извожени у Британију, што је био основ за јак економски развој Новог Зеланда.[132] Велика потражња за пољопривредним производима у Уједињеном Краљевству и у САД је омогућила да животни стандард на Новом Зеланду буде виши него у Аустралији и Западној Европи током 1950их и 1960их.[133] Када је Уједињено Краљевство приступило Европској заједници новозеландско извозно тржиште се смањило,[134] што је заједно са нафтном кризом 1973. године и енергетском кризом 1979. довело до економске депресије.[135] Животни стандард је опао у односу на Аустралију и државе западне Европе а 1982. године су лични приходи Новозеланђана били најнижи од свих развијених земаља за које је Група Светске банке радила процену.[136] Након 1984. бројне владе су спроводиле структурне макроекономске реформе (познате као енгл. Rogernomics и енгл. Ruthanasia) када је протекционистичка привреда замењена либералном слободном привредом.[137][138]

Незапосленост је била највиша 1991. и 1992. када је била изнад 10 процената,[139] као резултат слома берзе 1987. године, али је до 2007. године дошло до пуног опоравка када је незапосленост износила 3,4 процента (што је Нови Зеланд поставило на пето место од двадесет и седам рангираних држава у склопу истраживања ОЕСР).[140] Ипак светска економска криза која је уследила је довела до рецесије у пет узастопних квартала што је најдужа економска депресија за 30 година[141][142] и незапосленост је порасла на 7 процената током 2009. године.[143] Незапосленост међу младима је у јуну 2011. износила 17,4 процента.[144] Од 1970их до данас Нови Зеланд се суочава са проблемом „одлива мозгова“.[145][146] Око четвртине високо квалификованих радника живи у иностранству, углавном у Аустралији и Британији, што је највиша стопа међу развијеним државама.[147] Ипак постоји и супротан процес „прилива мозгова“ кроз имиграцију стручњака из Европе и мање развијених држава.[148][149]

Рударство[уреди]

Пре доласка Европљана Маори су се бавили вађењем аргилита.[150] Нови Зеланд је богат налазиштима угља, сребра, руде гвожђа, кречњака и злата. У свету је рангиран на 22. месту по производњи руде гвожђа и 29. по производњи злата. Укупна вредност производених руда на Новом Зеланду 2006. износила је 1,5 милијарди долара (не рачунајући нафту и гас). Најважније руде метала су злато (10.62 тона), сребро (27.2 тоне) и титаномагнетит гвозденог песка (2,15 милиона тона). У извештају из 2008. процењује се да су неискоришћени ресурси од само седам основних руда (укључујући злато, бакар, гвожђе и молибден) вредни око 140 милијарди долара.[151] Рударство је једна од значајнијих грана новозеландске привреде. Према процени из 2010. године око 4000 хектара, или 0,016% територије Новог Зеланда је покривена рудницима, углавном каменоломима.[151]

Инфраструктура[уреди]

Снабдевање енергијом потиче од нафте, гаса и угља (69 процената) и из обновљивих извора енергије, првенствено хидро и геотермалних електрана.[152] Саобраћајна мрежа Новог Зеланда се састоји од 93.805 километара путева вредних 23 милијарде долара,[153] и 4.128 километара железничке пруге.[154] Већина градова је повезана аутобуским линијама али је доминантан вид превоза приватни аутомобил.[155] Железнице су приватизоване 1993. године али су поново враћене под окриље државе 2004. године.[156] Пруга се протеже целом дужином државе али данас служи углавном за теретни а не путнички транспорт.[157] Већина страних посетилаца долази авионом,[158] преко неког од седам међународних аеродрома (везе са другим државама осим Аустралије и Фиџија имају аеродроми у Окланду и Крајстчерчу). Национална авио-компанија је Ер Нови Зеланд. Пошта Новог Зеланда је имала монопол на телекомуникације до 1989. када је формирана компанија „Телеком Нови Зеланд“ која је приватизована 1990. године. Телеком у свом власништву има већину телекомуникационе инфраструктуре али је повећана конкуренција других провајдера.[159]

Трговина[уреди]

Ексклузивна економска зона Новог Зеланда.

Привреда Новог Зеланда веома зависи од међународне трговине,[160] посебно у области пољопривредних производа.[161] Извоз чини високих 24 процента производње,[120] због чега је Нови Зеланд осетљив на међународне цене робе и на глобалне економске рецесије. Главне извозне гране су пољопривреда, цвећарство, риболов, шумарство и рударство који чине око половине извоза.[162] Главни извозни партнери су Аустралија, САД, Јапан, Кина и Уједињено Краљевство.[120] Од 7. априла 2008. Нови Зеланд и Кина су потписници уговора о слободној трговини.[163][164] Услужни сектор је најјача грана у привреди Новог Зеланда а за њим следе производња и грађевинарство, а затим пољопривреда и вађење сировина.[120] Туризам игра важну улогу у новозеландској привреди, у 2010. је допринео 15 милијарди долара новозеландском БДП и у овој области је запослено 9,6 процената радне снаге.[165] Број страних туриста се током 2010. повећао 3,1 посто[166] и очекује се да ће до 2015. бележити годишњи раст 2,5 %.[165]

Током 19. века вуна је била главни извозни артикал Новог Зеланда.[131] Све до 1960их вуна је чинила трећину извоза,[131] али је од тада њена цена у сталном паду у односу на друге робе[167] и више није исплатива за многе пољопривреднике.[168] Насупрот томе млекарска индустрија је у сталном порасту, број крава је дуплиран у периоду између 1990. и 2007.[169] чиме је ова грана доспела на прво место по извозној заради.[170] Млечни производи су 2009. износили 21 проценат (9,1 милијарда долара) укупног робног извоза,[171] а највећа компанија на Новом Зеланду, Фонтера, контролише трећину међународне трговине млечним производима.[172] Други пољопривредни извозни производи су месо са 13,2 процента, вуна са 6,3 процента, воће са 3,5 процената и риба са 3,3 процента. Број винарија је такође удвостручен,[173] што је довело до тога да вино 2007. године престигне вуну у извозу.[174][175]

Политика[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Политика Новог Зеланда

Влада[уреди]

Нови Зеланд је уставна монархија и парламентарна демократија,[176] иако нема кодификован устав.[177] Шеф државе је краљица Новог Зеланда Елизабета II.[178] Краљицу представља генерални гувернер Новог Зеланда,[179] кога поставља на предлог премијера Новог Зеланда.[180] Генерални гувернер може да спроводи крунске прерогативе (као што је разматрање случајева неправде или постављање кабинетских министара, амбасадора и других кључних јавних функционера)[181] и у ретким ситуацијама може користити резервно право (да смени премијера, распусти парламент или одбије да дâ краљевски пристанак закону).[182] Ипак моћи генералног гувернера су ограничене уставним одредбама и не може их користити без сагласности Кабинета.[182][183]

Парламент Новог Зеланда је законодавно тело и чине га суверен (представља га генерални гувернер) и Представнички дом.[183] Раније је постојао и горњи дом Законодавни савет али је укинут 1950. године.[183] Превласт Представничког дома над сувереном је настала у Енглеској по Билу о правима из 1689. који је Нови Зеланд ратификовао као закон.[183] Представнички дом је демократски изабрано тело, а владу формира странка или коалиција са највише места.[183] Може бити формирана и мањинска влада уколико се обезбеди подршка за гласања о поверењу влади и буџету. Генерални гувернер поставља министре по савету премијера, који је такође вођа посланичке групе која чини власт.[184] Кабинет, који чине министри које предводи премијер, највише је извршно тело које доноси најважније одлуке и ствара државну политику.[185] По конвенцији, чланови Кабинета су везани колективном одговорношћу за одлуке које доноси кабинет.[186]

Судије и судски службеници се именују неполитички и под строгим правилима о доживотном мандату која помажу у одржавању уставне независности судске власти.[177] Ово теоријски омогућава правосуђу да тумачи право искључиво по законима које је донео парламент без било каквог другог утицаја на њихове одлуке.[187] Судски комитет Тајног савета у Лондону је био врховни суд све до 2004. године када је формиран Врховни суд Новог Зеланда. Правосудни систем, којим руководи главни судија (енгл. Chief Justice),[188] чине Апелациони суд, Високи суд и подређени судови.[177]

Влада Новог Зеланда (тзв. кошница) и зграде Парламента (десно) у Велингтону

Готово сви избори од 1853. до 1996. су одржани по већинском систему (странка са већином гласова побеђује, није потребна апсолутна већина).[189] Од 1930. политичком сценом доминирају две странке, Национална и Лабуристичка.[189] Од 1996. у употреби је пропорционални изборни систем који се зове комбиновано пропорционално представљање (енгл. Mixed-member proportional representation).[177] По овом систему свако има два гласа, један за посланика за седамдесет изборних јединица (седам је резервисано за Маоре),[190] а други за странку као листу. Преосталих 50 посланика се бира управо са листе, уз неопходност да партија освоји макар једну изборну јединицу или пет процената укупно да би имала право да уђе у парламент.[191] Између марта 2005. и 2006. Нови Зеланд је био једина држава на свету у којој су све највише функције (шефа државе, генералног гувернера, председника владе, председника парламента и председника врховног суда) истовремено држале жене.[192]

Спољни односи и војска[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Спољни односи Новог Зеланда и Оружане снаге Новог Зеланда

У раном колонијалном периоду Нови Зеланд је препустио питања трговине и спољне политике британској влади.[193] Током Империјских конференција 1923. и 1926. одлучено је да се Новом Зеланду дозволи склапање међународних уговора, а први такав уговор је био потписан са Јапаном 1928. Без обзира на независност, Нови Зеланд је следио политику Уједињеног Краљевства, нпр. када је проглашен рат против Немачке 3. септембра 1939. када је тадашњи премијер Мајкл Севиџ у односу на Британску империју прогласио „где иде она, идемо и ми; где она стоји, стојимо и ми“.[194]

Маорски батаљон изводи ратни плес хака у Египту 1941.

Нови Зеланд је од 1951. у АНЗУС пакту са САД и Аустралијом.[195] Утицај САД је убрзо почео да бледи због несугласица око Вијетнамског рата,[196] одбијања САД да се прикључе осуди Француске због потапања Гринпис брода „Дугин ратник“ у Окланду,[197] неслагања око трговинских питања и на крају проглашавања Новог Зеланда за слободну зону од нукеларне енергије што је довело до тога да САД билатерално суспендују пакт све до 2010. године.[198][199] Нови Зеланд оджава блиске политичке везе са Аустралијом, на снази су споразум о слободној трговини (енгл. Closer Economic Relations) и споразум о слободи кретања (енгл. Trans-Tasman Travel Arrangement) који дозвољава држављанима две државе да посећују, живе и раде у другој без ограничења.[200] Тренутно око 500.000 Новозеланђана живи у Аустралији и око 65.000 Аустралијанаца живи на Новом Зеланду.[200]

Нови Зеланд одржава присутност међу тихоокеанским државама. Велики део хуманитарне и друге помоћи са Новог Зеланда иде управо овим државама, док многи становници ових држава одлазе на Нови Зеланд ради запослења.[201] Трајне миграције су одређене правилима 1970 Samoan Quota Scheme и 2002 Pacific Access Category која дозвољавају да до 1.000 становника Самое и до 750 становника других тихоокеанских држава добије трајно пребивалиште на Новом Зеланду. Програм за сезонске раднике је уведен 2007. године и 2009. је 8.000 острвљана било запослено на тај начин.[202] Нови Зеланд активно учествује у раду организација Форум пацифичких острва, Азијско-тихоокеанска економска сарадња, Асоцијација нација Југоисточне Азије[200] а члан је такође и Уједињених нација,[203] Комонвелта[204] и Организације за економску сарадњу и развој.[205]

Пешадија из 2. батаљона Окландског пука у бици на Соми, септембар 1916.

Оружане снаге Новог Зеланда (енгл. New Zealand Defence Force) се састоји из гране: Краљевска морнарица Новог Зеланда (енгл. Royal New Zealand Navy), Војска Новог Зеланда (енгл. New Zealand Army) и Краљевска авијација Новог Зеланда (енгл. Royal New Zealand Air Force).[206] Одбрамбене потребе Новог Зеланда су скромне јер су процене да су шансе за спољни напад мале,[207] али је ипак учествовао у светским сукобима од којих је најзначајније учешће у Галипољској операцији, бици за Крит,[208] другој бици код Ел Аламејна,[209] бици за Монте Касино.[210] Галипољска операција је била од изузетне важности за изградњу националног идентитета[211][212] и јачање АНЗАК (енгл. Australian and New Zealand Army Corps) традиције.[213] У Првом светском рату је погинуло око 18.500 Новозеланђана а 41.000 је рањена од око 103.000 бораца на тадашњу популацију од једног милиона.[214] Нови Зеланд је такође одиграо кључну улогу у јединој бици у Јужној Америци током Другог светског рата, бици код Ла Плате[215] као и у бици за Британију.[216][217] Током рата САД су имале око 400.000 војника стационираних на Новом Зеланду.[218]

Поред оба светска рата и рата у Вијетнаму, Нови Зеланд је учествовао и у Корејском рату, Другом бурском рату,[219] Побуни у Малаји,[220] Заливском рату и рату у Авганистану. Током рата у Ираку Нови Зеланд је одбио учешће у директном сукобу већ је на годину дана послао тим инжењера да помажу у обнови државе. Нови Зеланд је учествовао и у миротворачким мисијама у Киперу, Сомалији, Босни и Херцеговини, на Синају, Анголи, Камбоџи, на Иранско-ирачкој граници, на Бугенвилу, на Источном Тимору и на Соломонским острвима.[221]

Локална самоуправа и спољне територије[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Краљевство Нови Зеланд и Административна подела Новог Зеланда

Рани европски досељеници су Нови Зеланд поделили на провинције са одређеним нивоом аутономије.[222] Због финансијског притиска и жеље да се консолидују железнице, образовање, продаја земље и друге политике власти, власт је централизована и провинције су укинуте 1876. године.[223] Као резултат тога Нови Зеланд нема посебно представљене поднационалне ентитете. Сећање на провинције одржавају регионални празници и спортска ривалства.[224][225]

Од 1876. године, разне врсте локалних самоуправа су вршиле власт на локалном нивоу по одлукама централне владе.[222][226] Влада је 1989. из тадашњих 249 општина извршила реорганизацију локалне самоуправе у садашњи систем 11 региона (енгл. Region) којим управљају регионални савети и 67 територијалних управа.[227][228] Улога регионалних савета је да регулишу „природно окружење са посебним нагласком на управљање ресурсима“,[227] док су територијалне управе надлежне за питања водовода и канализације, локалних путева, издавања грађевинских дозвола и разних локалних питања.[229]

Краљевство Нови Зеланд је једна од 16 крунских земаља Комонвелта[230][231] и обухвата Нови Зеланд, Токелау (зависна територија), Кукова острва и Нијуе (самоуправне територије у слободној асоцијацији) и Росова територија (територијална претензија Новог Зеланда на Антарктик).[231] Парламент Новог Зеланда не може да доноси законе за Кукова острва и Нијуе, али уз њихов пристанак може да их представља у питањима спољне политике и одбране.[232][233] Токелау је по дефиницији УН недеколонизована територија и несамоуправна територија (енгл. non-self-governing territory) која користи заставу и химну Новог Зеланда али њом управља савет стараца, са сваког од три атола по један.[234][235] Росова територија је територијална претензија Новог Зеланда на Антарктик где се налази истраживачка станица Скотова база.[236] Законодавство Новог Зеланда по питањима држављанства третира све земље краљевства једнако уколико су рођени пре 2006. а за оне рођене након те године постоје одређени услови.[237]

Култура[уреди]

Рани Маори су адаптирали културу источне Полинезије, у складу са изазовима у вези са већим и разноврснијим окружењем, из чега на крају развијају сопствену специфичну културу. Друштвена организација је била у великој мери комунална са породицама (whanau), под-племенима (hapu) и племенима (iwi) којима је руководио поглавица (rangatira) чија позиција је била предмет сагласности заједнице.[238] Британски и ирски имигранти су донели аспекте своје културе на Нови Зеланд и такође су утицали на маорску културу,[239][240] посебно увођењем хришћанства.[241] Међутим, Маори и даље сматрају своју лојалност племенским групама као витални део свог идентитета, а маорске родбинске улоге личе на оне из других полинежанских народа.[242] У скорије време америчка, аустралијска, азијска и друге европске културе су извршиле утицај на Новом Зеланду. Немаорске полинежанске културе су такође очигледне, као нпр. фестивал „Пасифика“, највећи полинежански фестивал на свету који се одржава у Окланду.

У великој мери рурални живот у раном Новом Зеланду је допринео томе да Новозеланђани имају углед робусних и вредних мајстора.[243] Тада се очекивала скромност а сви успешни људи су били изложени критици.[244] Нови Зеланд тада није био држава интелектуалаца.[245] Маорска култура је такође сузбијана све до касних 1960их.[112] Тада је започео процес урбанизације а високо образовање је постало доступно ширем кругу људи.[246] Иако данас већина становништва живи у градовима добар део новозеландске уметности, књижевности, кинематографије и хумора има руралне теме.

Уметност[уреди]

Као део оживљавања маорске културе, традиционални занати попут резбарења и ткања су шире распрострањени а маорски уметници су све бројнији и утицајнији.[247] Већина маорских резбарија приказују људске фигуре, углавном са три прста и са главом која је приказана природно и са пуно детаља или гротескно.[248] Шаре на површини се састоје од спирала, бразда засека и рибљих крљушти ради декорације резбарија.[249] Изражена маорска архитектура се састојала од резбарених кућа за састајање (wharenui) које одликују симболичке резбарије и илустрације. Иницијално ове зграде су осмишљене да се стално обнављају, мењају и адаптирају према различитим потребама.[250]

Маори су декорисали бело дрво на зградама, кануима и кенотафима користећи црвену (мешавина окера и ајкулине масти) и црну (од чађи) боју и цртали су слике птица, рептила и друго на зидовима пећина.[251] Маорске тетоваже (moko) су цртане мешавином обојене чађи и гуме а уцртаване су уз помоћ коштаног длета.[252] Прве европске слике и фотографије су приказивале пејзаже, али нису биле осмишљене као уметност већ ради приказивања Новог Зеланда.[253] Портрети Маора су такође били уобичајени а уметници су их приказивали као „племените дивљаке“, егзотичну лепоту или пријатељски настројене староседеоце.[253] Изолација Новог Зеланда је допринела развоју особене локалне уметности.[254] Током 1960их и 70их многи уметници су стварали јединствене форме комбинијући мароске и западне технике.[255] Постепено су новозеландска уметност и занат достигли шире међународно признање а посебно су били запажени наступи на Бијеналу у Венецији 2001. и на изложби у Њујорку 2004.[247][256]

Маорски огртачи су прављени од лана и украшени су црним, црвеним и белим облицима.[257] Од локалног жада се праве минђуше и огрлице, а најпознатији је облик „hei-tiki“, изобличена људска фигура која седи прекрштених ногу са главом помереном у страну.[258] Европљани су донели и свој смисао за моду и до 1950их већина људи се посебно облачила за друштвене догађаје.[259] Од тада су стандарди облачења промењени и новозеландска мода се оцењеује као неформална, практична и без сјаја.[260][261] Ипак, локална модна индустрија је доживела велики раст од 2000, а извоз је дуплиран и број произвођача је повећан са неколико на око 50 познатих фирми, од којих су неке постале признате и на међународном нивоу.[261]

Књижевност[уреди]

Маори су брзо прихватили идеју о записивању као начину дељења идеја, и многе њихове приче и песме су тада записане.[262] Већина раних књига на енглеском је потицала из Британије, и тек 1950их локални писци добијају на значају.[263] Иако под утицајем глобалних трендова (модернизам) и ситуација (Велика криза) писци су од 1930их почели да развијају приче које су биле фокусиране на њихове доживљаје на Новом Зеланду. Током овог периода, књижевност се померила из извештачког стила ка више академским тежњама.[264] Учешће у светским ратовима је дало неким од писаца нову перспективу на новозеландску културу а након рата експанзија универзитета је довела до процвата локалне књижевности.[265]

Забава[уреди]

Основни музички правци на Новом Зеланду су блуз, џез, кантри, рокенрол и хип хоп са локалним елементима.[266] Маори су развили сопствено појање и песме на основи древних корена из југоситочне Азије које има сетан призвук.[267] Флауте и трубе су коришћене као локални инструменти[268] или за сигнализацију током рата и у посебним приликама.[269] Рани досељеници су донели своју музику, дувачке групе и хорове, а прве музичке турнеје су организоване 1860их.[270][271] Групе састављене од гајдаша и перкусиониста, су биле изузетно популарне током раног 20. века.[272] Музичка индустрија је почела да се развија 1940их а многи новозеландски музичари су остварили успех у Британији и САД.[266] Неки уметници издају песме на маорском језику а музичко-сценска уметност „капа хака“ је поново заживела.[273] Новозеландске музичке награде се додељују сваке године од стране „РИАНЗ-а“ почев од 1965. под називом „Loxene Golden Disc Awards“ у организацији компаније „Рекит и Колман“.[274] „РИАНЗ“ такође објављује званичну топ-листу.[275]

Радио је на Нови Зеланд стигао 1920. године а телевизија 1960.[276] Број новозеландских филмова је посебно порастао 1970их.[277] Новозеландска филмска комисија је од 1978. почела да помаже локалне филмске ствараоце а многи од филмова су доживели међународни успех. Дерегулација током 1980их је допринела наглом повећању броја радио и ТВ станица.[277] Новозеландска телевизија углавном емитује емисије америчке и британске производње уз велики број аустралијских и локалних продукција. Пејзажи Новог Зеланда, компактност државе и државни подстицаји[278] су допринели да се неки од високобуџетних филмова попут трилогије Господар прстенова, новозеландског режисера Питера Џексона, снимају на Новом Зеланду.[279] Медијском индустријом Новог Зеланда доминира мањи број компанија, већином у страном власништву уз неколико државних ТВ и радио-станица. Репортери без граница сврставају Нови Зеланд у сам врх у својим годишњим извештајима о слободи медија.[280]

Спорт[уреди]

Новозеландски рагбисти изводе плес „хака“ пред почетак утакмице

Већина спортова популарних на Новом Зеланду су енглеских корена.[281] Највише људи игра голф, нетбол, тенис и крикет, међу млађима најпопуларнији спорт је фудбал док највише посетилаца има рагби.[282] Победничке турнеје у рагбију у Аустралији и Уједињеном Краљевству касних 1880их и раних 1900их су играле важну улогу у консолидовању националног идентитета,[283] иако је утицај спорта од тада опао.[284] Коњске трке су такође биле популарне и биле су важан део доминантне културе током 1960их која је позната под називом „рагби, трке и пиво“.[285] Учешће Маора у европским спортовима је посебно приметно у рагбију и у „хака“ плесу који национални тимови изводе пред међународне утакмице.[286]

Новозеландски тимови који имају резултате на међународном нивоу су рагби, рагби лига, нетбол, крикет, и софтбол тимови а на појединачном нивоу резултати су остваривани у тријатлону, веслању, једрењу и бициклизму. Однос броја становника и освојених медаља на Олимпијским и Комонвелт играма се сматра за успешан.[282][287] Рагби тим је често оцењиван као најбољи на свету и Нови Зеланд је тренутни носилац титуле шампиона Светског купа. Такође Нови Зеланд је и тренутни рагби лига светски шампион. Популарни су и екстремни спортови, авантуристички туризам[288] и постоји јака традиција планинарења — новозеландски алпиниста и истраживач Едмунд Хилари је заједно са непалским шерпасом Тензингом Норгајем, 29. маја 1953. први успешно освојио највиши врх Монт Еверест.[289] Поред тога спољне активности попут бициклизма, пецања, пливања, трчања, трампинга (активност популарна на Новом Зеланду која се састоји у камповању у унутрашњости), кануинга, лова и спортова на снегу су такође популарне.[290] Трке „waka ama“ у аутригер кануима полинезијског порекла су такође све популарније и данас је то међународни спорт, са такмичењима у целом тихоокеанском региону.[291]

Празници[уреди]

Државни празници на Новом Зеланду су:[292]

Празник Дан
Нова Година 1. и 2. јануар
Вајтанги дан 6. фебруар
Велики петак последњи петак пред Ускрс
Ускрс према црквеном календару
Ускрсни понедељак први понедељак после Ускрса
Дан АНЗАК-а 25. април
Рођендан краљице први понедељак у јуну
Дан рада 4. понедељак у октобру
Божић 25. децембар
Дан поклона 26. децембар

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  2. ^ King (2003), стр. 41.
  3. ^ Hay, Maclagan & Gordon (2008), стр. 72.
  4. ^ Wilson, John (март 2009). „European discovery of New Zealand – Tasman's achievement“. Te Ara - the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 24. 1. 2011.. 
  5. ^ Wilson, John (септембар 2007). „Tasman’s achievement“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 16. 2. 2008.. 
  6. ^ Mackay (1986), стр. 52–54.
  7. ^ а б Mein Smith (2005), стр. 6.
  8. ^ Brunner (1851).
  9. ^ McKinnon, Malcolm (новембар 2009). „Place names – Naming the country and the main islands“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 24. 1. 2011.. 
  10. ^ „Confusion over NZ islands' names“. BBC News. 22. 4. 2009.. 
  11. ^ May Eriksen, Alanah (25. 4. 2009.). „Name quest unveils historic titles“. The New Zealand Herald. 
  12. ^ Davison, Isaac (22. 4. 2009.). „North and South Islands officially nameless“. The New Zealand Herald. 
  13. ^ McLintock, Alexander, ed. (Април 2009) [originally published in 1966]. „The Sea Floor“. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 13. 1. 2011.. 
  14. ^ „Hauraki Gulf islands“. Auckland City Council Приступљено 13. 1. 2011.. 
  15. ^ Hindmarsh (2006). „Discovering D'Urville“. Heritage New Zealand Приступљено 13. 1. 2011.. 
  16. ^ „Distance tables“. Auckland Coastguard Приступљено 2. 3. 2011.. 
  17. ^ McKenzie, D. W. (1987). Heinemann New Zealand atlas. Heinemann Publishers. ISBN 0-7900-0187-X. 
  18. ^ „Geography“. Statistics New Zealand. 1999 Приступљено 21. 12. 2009.. 
  19. ^ (PDF) Offshore Options: Managing Environmental Effects in New Zealand's Exclusive Economic Zone. Велингтон: Ministry for the Environment. 2005. ISBN 978-0-478-25916-2. 
  20. ^ Coates, Glen (2002). The rise and fall of the Southern Alps. Canterbury University Press. стр. 15-. ISBN 978-0-908812-93-6. 
  21. ^ Grant, David (март 2009). „Southland places – Fiordland’s coast“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 14. 1. 2011.. 
  22. ^ Walrond, Carl (март 2009). „Natural environment – Geography and geology“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 14. 1. 2010.. 
  23. ^ „Taupo“. GNS Science Приступљено 2. 4. 2011.. 
  24. ^ а б Lewis, Keith; Nodder, Scott; Carter, Lionel (март 2009). „Sea floor geology – Active plate boundaries“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 4. 2. 2011.. 
  25. ^ Wright, Dawn; Bloomer, Sherman; MacLeod, Christopher; Taylor, Brian; Goodliffe, Andrew (2000). „Bathymetry of the Tonga Trench and Forearc: A Map Series“. Marine Geophysical Researches 21 (5): 489-512. DOI:10.1023/A:1026514914220. 
  26. ^ Mullan, Brett; Tait, Andrew; Thompson, Craig (March 2009). „Climate – New Zealand’s climate“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 15. 1. 2011.. 
  27. ^ „Summary of New Zealand climate extremes“. National Institute of Water and Atmospheric Research. 2004 Приступљено 30. 4. 2010.. 
  28. ^ Walrond, Carl (март 2009.). „Natural environment – Climate“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 15. 1. 2011.. 
  29. ^ „Mean monthly rainfall“ (XLS). National Institute of Water and Atmospheric Research Приступљено 4. 2. 2011.. 
  30. ^ „Mean monthly sunshine hours“ (XLS). National Institute of Water and Atmospheric Research Приступљено 4. 2. 2011.. 
  31. ^ Lindsey (2000), стр. 14.
  32. ^ „Frequently asked questions about New Zealand plants“. New Zealand Plant Conservation Network. May 2010 Приступљено 15. 1. 2011.. 
  33. ^ Rolfe, Peter; Sawyer, John (2006). New Zealand indigenous vascular plant checklist. New Zealand Plant Conservation Network. ISBN 978-0-473-11306-3. 
  34. ^ McLintock, Alexander, ed. (април 2010) [1966]. „Mixed Broadleaf Podocarp and Kauri Forest“. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 15. јануар 2011. 
  35. ^ Mark, Alan (март 2009). „Grasslands – Tussock grasslands“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 17. 1. 2010.. 
  36. ^ „Commentary on Forest Policy in the Asia-Pacific Region (A Review for Indonesia, Malaysia, New Zealand, Papua New Guinea, Philippines, Thailand and Western Samoa)“. Forestry Department. 1997 Приступљено 4. 2. 2011.. 
  37. ^ McGlone, M.S. (1989). „The Polynesian settlement of New Zealand in relation to environmental and biotic changes“. New Zealand Journal of Ecology 12(S): 115-129. 
  38. ^ Taylor, R. and Smith, I. (1997). The state of New Zealand’s environment 1997. Ministry for the Environment, Wellington.
  39. ^ „New Zealand ecology: Flightless birds“. TerraNature Приступљено 17. 1. 2011.. 
  40. ^ а б в Holdaway, Richard (March 2009). „Extinctions – New Zealand extinctions since human arrival“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 4. 2. 2011.. 
  41. ^ Kirby, Alex (јануар 2005). „Huge eagles 'dominated NZ skies'“. BBC News. 
  42. ^ „Tuatara: New Zealand reptiles“. Department of Conservation Приступљено 17. 1. 2011.. 
  43. ^ Ryan, Paddy (март 2009). „Snails and slugs – Flax snails, giant snails and veined slugs“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 4. 2. 2011.. 
  44. ^ „Tiny Bones Rewrite Textbooks, first New Zealand land mammal fossil“. University of New South Wales. 31. 5. 2007.. Archived from the original on 31. 5. 2007.. 
  45. ^ Worthy, Trevor H.; Tennyson, Alan J. D.; Archer, Michael; Musser, Anne M.; Hand, Suzanne J.; Jones, Craig; Douglas, Barry J.; McNamara, James A. et al. (2006). „Miocene mammal reveals a Mesozoic ghost lineage on insular New Zealand, southwest Pacific“. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America 103 (51): 19419-23. DOI:10.1073/pnas.0605684103. 
  46. ^ „Marine Mammals“. Department of Conservation Приступљено 17. 1. 2011.. 
  47. ^ „Sea & shore birds“. New Zealand Department of Conservation Приступљено 7. 3. 2011.. 
  48. ^ „Penguins“. New Zealand Department of Conservation Приступљено 7. 3. 2011.. 
  49. ^ Jones, Carl (2002). „Reptiles and Amphibians“. Handbook of ecological restoration: Principles of Restoration. 2. Cambridge University Press. стр. 362. ISBN 978-0-521-79128-1. 
  50. ^ Rauzon, Mark (2008). „Island restoration: Exploring the past, anticipating the future“. Marine Ornithology 35: 97-107. 
  51. ^ Diamond, Jared (1990). Towns, D; Daugherty, C; Atkinson, I. eds. New Zealand as an archipelago: An international perspective. Wellington: Conservation Sciences Publication No. 2. Department of Conservation. стр. 3-8. 
  52. ^ New Zealand National Parks, Приступљено 15. 4. 2013.
  53. ^ Murray-McIntosh, Rosalind P.; Scrimshaw, Brian J.; Hatfield, Peter J.; Penny, David (1998). „Testing migration patterns and estimating founding population size in Polynesia by using human mtDNA sequences“. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America 95 (15): 9047-52. DOI:10.1073/pnas.95.15.9047. 
  54. ^ Wilmshurst, J. M.; Anderson, A. J.; Higham, T. F. G.; Worthy, T. H. (2008). „Dating the late prehistoric dispersal of Polynesians to New Zealand using the commensal Pacific rat“. Proceedings of the National Academy of Sciences 105 (22): 7676. Bibcode 2008PNAS..105.7676W. DOI:10.1073/pnas.0801507105.  edit
  55. ^ Moodley, Y.; Linz, B.; Yamaoka, Y.; Windsor, H. M.; Breurec, S.; Wu, J. -Y.; Maady, A.; Bernhoft, S. et al. (2009). „The Peopling of the Pacific from a Bacterial Perspective“. Science 323 (5913): 527–530. Bibcode 2009Sci...323..527M. DOI:10.1126/science.1166083. PMC 2827536. PMID 19164753.  edit
  56. ^ Clark (1994), стр. 123–135.
  57. ^ Davis, Denise (септембар 2007). „The impact of new arrivals“. Te Ara Encyclopedia of New Zealand Приступљено 30. 4. 2010.. 
  58. ^ Davis, Denise; Solomon, Māui (март 2009). „'Moriori – The impact of new arrivals'“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 23. 3. 2011.. 
  59. ^ а б Mein Smith (2005), стр. 23.
  60. ^ Salmond (), стр. 82.
  61. ^ King (2003), стр. 122.
  62. ^ Fitzpatrick, John (2004). „Food, warfare and the impact of Atlantic capitalism in Aotearo/New Zealand“. Australasian Political Studies Association Conference: APSA 2004 Conference Papers. 
  63. ^ Brailsford, Barry (1972). Arrows of Plague. Wellington: Hick Smith and Sons. стр. 35. ISBN 0-456-01060-2. 
  64. ^ Wagstrom, Thor (2005). „Broken Tongues and Foreign Hearts“. In Brock, Peggy. Indigenous Peoples and Religious Change. Boston: Brill Academic Publishers. стр. 71 and 73. ISBN 978-90-04-13899-5. 
  65. ^ Lange, Raeburn (1999). May the people live: a history of Māori health development 1900–1920. Auckland University Press. стр. 18-. ISBN 978-1-86940-214-3. 
  66. ^ а б Rutherford, James (април 2009) [originally published in 1966]. „Busby, James“. In McLintock, Alexander. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 7. 1. 2011.. 
  67. ^ McLintock, Alexander, ed. (април 2009) [originally published in 1966]. „Sir George Gipps“. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 7. 1. 2011.. 
  68. ^ а б Wilson, John (март 2009). „Government and nation – The origins of nationhood“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 7. 1. 2011.. 
  69. ^ McLintock, Alexander, ed. (април 2009) [originally published in 1966]. „Settlement from 1840 to 1852“. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 7. 1. 2011.. 
  70. ^ Foster, Bernard (април 2009) [originally published in 1966]. „Akaroa, French Settlement At“. In McLintock, Alexander. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 7. 1. 2011.. 
  71. ^ Simpson, K (септембар 2010). „Hobson, William – Biography“. In McLintock, Alexander. from the Dictionary of New Zealand Biography. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 7. 1. 2011.. 
  72. ^ Phillips, Jock (април 2010). „British immigration and the New Zealand Company“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 7. 1. 2011.. 
  73. ^ Wilmshurst, J. M.; Hunt, T. L.; Lipo, C. P.; Anderson, A. J. (2011). „High-precision radiocarbon dating shows recent and rapid initial human colonization of East Polynesia“. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America 108 (5): 1815–1820. DOI:10.1073/pnas.1015876108.  edit
  74. ^ „Crown colony era – the Governor-General“. Ministry for Culture and Heritage. март 2009 Приступљено 7. 1. 2011.. 
  75. ^ а б в Wilson, John (март 2009). „Government and nation – The constitution“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 2. 2. 2011.. 
  76. ^ Temple (1980).
  77. ^ „New Zealand's 19th-century wars – overview“. Ministry for Culture and Heritage. април 2009 Приступљено 7. 1. 2011.. 
  78. ^ Wilson., John (март 2009). „History – Liberal to Labour“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 2 фебруар 2011. 
  79. ^ Boxall, Peter; Haynes, Peter (1997). „Strategy and Trade Union Effectiveness in a Neo-liberal Environment“ (PDF). British Journal of Industrial Relations 35 (4): 567-591. DOI:10.1111/1467-8543.00069. 
  80. ^ „War and Society“. Ministry for Culture and Heritage Приступљено 7. 1. 2011.. 
  81. ^ Easton, Brian (април 2010). „Economic history – Interwar years and the great depression“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 7. 1. 2011.. 
  82. ^ Derby, Mark (мај 2010). „Strikes and labour disputes – Wars, depression and first Labour government“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 1. 2. 2011.. 
  83. ^ Easton, Brian (новембар 2010). „Economic history – Great boom, 1935–1966“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 1. 2. 2011.. 
  84. ^ Keane, Basil (новембар 2010). „Te Māori i te ohanga – Māori in the economy – Urbanisation“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 7. 1. 2011.. 
  85. ^ Royal, Te Ahukaramū (март 2009). „Māori – Urbanisation and renaissance“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 1. 2. 2011.. 
  86. ^ „Estimated resident population of New Zealand“. Statistics New Zealand Приступљено 30. 1. 2011..  The population clock updates every 10 minutes.
  87. ^ „Subnational population estimates at 30 јун 2009“. Statistics New Zealand. 30. 6. 2007. Приступљено 30. 4. 2010.. 
  88. ^ „Mercer 2010 Quality of Living survey highlights – Global“. Mercer. мај 2010 Приступљено 30. 4. 2010.. 
  89. ^ „Commentary“. Births and Deaths: децембар 2009 quarter. Statistics New Zealand Приступљено 27. 4. 2010.. 
  90. ^ а б Department of Economic and Social Affairs Population Division (2009) (PDF). World Population Prospects. 2008 revision. United Nations Приступљено 29. 8. 2009.. 
  91. ^ „Subnational population estimates“. Statistics New Zealand Приступљено 2. 11. 2010.. 
  92. ^ „Ethnic groups in New Zealand“. 2006 Census QuickStats National highlights. Statistics New Zealand Приступљено 18. 1. 2011.. 
  93. ^ „Cultural diversity“. 2006 Census QuickStats National highlights. Statistics New Zealand Приступљено 30. 4. 2010.. 
  94. ^ „Māori Ethnic Population / Te Momo Iwi Māori“. QuickStats About Māori, Census 2006. Statistics New Zealand Приступљено 30. 4. 2010.. 
  95. ^ Collins, Simon (октобар 2010). „Ethnic mix changing rapidly“. New Zealand Herald. 
  96. ^ Callister, Paul (2004). „Seeking an Ethnic Identity: Is "New Zealander" a Valid Ethnic Category?“. New Zealand Population Review 30 (1&2): 5-22. 
  97. ^ Misa, Tapu (8 март 2006). „Ethnic Census status tells the whole truth“. New Zealand Herald. 
  98. ^ „Draft Report of a Review of the Official Ethnicity Statistical Standard: Proposals to Address the ‘New Zealander’ Response Issue“ (PDF). Statistics New Zealand. април 2009 Приступљено 18. 1. 2011.. 
  99. ^ Ranford, Jodie. „'Pakeha', Its Origin and Meaning“. Māori News Приступљено 20. 2. 2008.. 
  100. ^ Socidad Peruana de Medicina Intensiva (SOPEMI) (2000). Trends in international migration: continuous reporting system on migration. Organisation for Economic Co-operation and Development. стр. 276-278. 
  101. ^ Walrond, Carl (21. 9. 2007.). „Dalmatians“. Te Ara - the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 30. 4. 2010.. 
  102. ^ Upoznajte Maore koji se prezivaju na -ić, Приступљено 15. 4. 2013.
  103. ^ Tarara: Croats and Maori in New Zealand : memory, belonging, identity, Приступљено 15. 4. 2013.
  104. ^ „New Zealand Peoples“. Te Ara - the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 30. 4. 2010.. 
  105. ^ „International Migration Outlook – New Zealand 2009/10“. New Zealand Department of Labour. 2010. pp. 2. ISSN 1179-5085 Приступљено 16. 4. 2011.. 
  106. ^ „QuickStats About Culture and Identity: Birthplace and people born overseas“. Statistics New Zealand. март 2006 Приступљено 19. 1. 2011.. 
  107. ^ For the percentages: „QuickStats About Culture and Identity – Birthplace and people born overseas“. 2006 Census. Statistics New Zealand Приступљено 30. 4. 2010.. 
    For further detail within East Asia: „Culture and identity – Birthplace“. 2006 Census Population and dwellings tables. Statistics New Zealand Приступљено 30. 4. 2010.. 
  108. ^ Butcher, Andrew; McGrath, Terry (2004). „International Students in New Zealand: Needs and Responses“. International Education Journal 5 (4). 
  109. ^ а б в „QuickStats About Culture and Identity: Languages spoken“. Statistics New Zealand. март 2006 Приступљено 20. 2. 2008.. 
  110. ^ Hay, Maclagan & Gordon (2008), стр. 14.
  111. ^ * Bauer, L.; Warren, P.; Bardsley, D.; Kennedy, M.; Major, G. (2007). „New Zealand English“. Journal of the International Phonetic Association 37 (1): 97-102. DOI:10.1017/S0025100306002830. 
  112. ^ а б Phillips, Jock (март 2009). „The New Zealanders – Bicultural New Zealand“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 21. 1. 2011.. 
  113. ^ „Māori Language Week – Te Wiki o Te Reo Maori“. Ministry for Culture and Heritage Приступљено фебруар 2008. 
  114. ^ Squires, Nick (мај 2005). „British influence ebbs as New Zealand takes to talking Māori“. The Telegraph (Great Britain). 
  115. ^ „Waitangi Tribunal claim – Māori Language Week“. Ministry for Culture and Heritage. јул 2010 Приступљено 19. 1. 2011.. 
  116. ^ „Māori Television Launches 100 percent Māori Language Channel“. Māori Television Приступљено 30. 4. 2010.. 
  117. ^ а б „2006 Census Data – QuickStats About Culture and Identity – Tables“ (XLS). 2006 Census. Statistics New Zealand Приступљено 30. 4. 2010..  In tables 28 (Religious Affiliation) and 19 (Languages Spoken by Ethnic Group)
  118. ^ New Zealand Sign Language Act 2006 No 18 (as at 30 јун 2008), Public Act – New Zealand Legislation. Legislation.govt.nz (2008-06-30). Retrieved on 2011-11-29.
  119. ^ а б Dench, Olivia (јул 2010). „Education Statistics of New Zealand: 2009“. Education Counts Приступљено 19. 1. 2011.. 
  120. ^ а б в г „The World Factbook – New Zealand“. CIA. 15. 11. 2007. Приступљено 30. 11. 2007.. 
  121. ^ „Education Act 1989 No 80 (as at 01 фебруар 2011), Public Act. Part 14: Establishment and disestablishment of tertiary institutions, Section 62: Establishment of institutions“. Education Act 1989 No 80. New Zealand Parliamentary Counsel Office/Te Tari Tohutohu Pāremata. 1. 2. 2011. Приступљено 15. 8. 2011.. 
  122. ^ „Studying in New Zealand: Tertiary education“. New Zealand Qualifications Authority Приступљено 15. 8. 2011.. 
  123. ^ „Educational attainment of the population“ (xls). Education Counts. 2006 Приступљено 21. 2. 2008.. 
  124. ^ „QuickStats About Culture and Identity: Religious affiliation“. Statistics New Zealand Приступљено 20. 1. 2011.. 
  125. ^ „Quick Stats About culture and Identity— 2006 Census“ (PDF). Statistics New Zealand Приступљено 28. 9. 2007.. 
  126. ^ „Report for Selected Countries and Subjects“. International Monetary Fund. октобар 2010 Приступљено 30. 1. 2011.. 
  127. ^ „GDP – per capita (PPP)“. The World Factbook, Central Intelligence Agency Приступљено 22. 1. 2011.. 
  128. ^ „GDP per capita (current US$)“. World Bank Приступљено 22. 1. 2011.. 
  129. ^ „Currencies of the territories listed in the BS exchange rate lists“. Bank of Slovenia Приступљено 22. 1. 2011.. 
  130. ^ „Human Development Index and components“ (PDF). United Nations Development Programme Приступљено 3. 1. 2012.. 
  131. ^ а б в „Historical evolution and trade patterns“. An Encyclopaedia of New Zealand. 1966 Приступљено 10. 2. 2011.. 
  132. ^ Stringleman, Hugh; Peden, Robert (октобар 2009). „Sheep farming – Growth of the frozen meat trade, 1882–2001“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 6. 5. 2010.. 
  133. ^ Baker, John (фебруар 2010) [originally published in 1966]. „Some Indicators of Comparative Living Standards“. In McLintock, Alexander. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 330 април 2010.  Table pdf downloadable from [1], Приступљено 15. 4. 2013.
  134. ^ Wilson, John (март 2009). „History – The later 20th century“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 2. 2. 2011.. 
  135. ^ Nixon, Chris; Yeabsley, John (април 2010). „Overseas trade policy – Difficult times – the 1970s and early 1980s“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 22. 1. 2011.. 
  136. ^ Evans, N.. „Up From Down Under: After a Century of Socialism, Australia and New Zealand are Cutting Back Government and Freeing Their Economies“. National Review 46 (16): 47-51. 
  137. ^ Easton, Brian (новембар 2010). „Economic history – Government and market liberalisation“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 1. 2. 2011.. 
  138. ^ Hazledine, Tim (1998) (PDF). Taking New Zealand Seriously: The Economics of Decency. HarperCollins Publishers. ISBN 978-1-86950-283-6. 
  139. ^ „Unemployment“. 2010 Social report Приступљено 4. 2. 2011.. 
  140. ^ Bingham, Eugene (7. 4. 2008.). „The miracle of full employment“. The New Zealand Herald Приступљено 17. 9. 2008.. 
  141. ^ „New Zealand Takes a Pause in Cutting Rates“. The New York Times. 10. 6. 2009. Приступљено 30. 4. 2010.. 
  142. ^ „New Zealand's slump longest ever“. BBC News. 26. 6. 2009. Приступљено 30. 4. 2010.. 
  143. ^ Bascand, Geoff (фебруар 2011). „Household Labour Force Survey: децембар 2010 quarter – Media Release“. Statistics New Zealand Приступљено 4. 2. 2011.. 
  144. ^ "Employment and Unemployment – јун 2011 Quarter". NZ Department of Labour.
  145. ^ Davenport, Sally (2004). „Panic and panacea: brain drain and science and technology human capital policy“. Research Policy 33 (4): 617-630. DOI:10.1016/j.respol.2004.01.006. 
  146. ^ O'Hare, Sean (септембар 2010). „New Zealand brain-drain worst in world“. The Telegraph (United Kingdom). 
  147. ^ Collins, Simon (март 2005). „Quarter of NZ's brightest are gone“. New Zealand Herald. 
  148. ^ Winkelmann, Rainer (2000). „The labour market performance of European immigrants in New Zealand in the 1980s and 1990s“. The International Migration Review (The Center for Migration Studies of New York) 33 (1): 33-58. DOI:10.2307/2676011. JSTOR 2676011. 
  149. ^ Bain (2006), стр. 44.
  150. ^ „Argillite quarry“. Te Ara - the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 20 November 2010. 
  151. ^ а б Cumming, Geoff (6. 3. 2010.). „Miners press to enter the green zone“. The New Zealand Herald Приступљено 24. 3. 2010.. 
  152. ^ „Energy Data File 2011“. Ministry for Economic Development. јул 2011. 
  153. ^ „Frequently Asked Questions“. New Zealand Transport Agency Приступљено 22. 1. 2011.. 
  154. ^ „CIA – The World Factbook – New Zealand“ Приступљено 18. 9. 2009.. 
  155. ^ Humphris, Adrian (април 2010). „Public transport – Passenger trends“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 22. 1. 2011.. 
  156. ^ Atkinson, Neill (новембар 2010). „Railways – Rail transformed“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 22. 1. 2011.. 
  157. ^ Atkinson, Neill (април 2010). „Railways – Freight transport“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 22. 1. 2011.. 
  158. ^ „International Visitors“ (PDF). Ministry of Economic Development. јун 2009 Приступљено 30. 1. 2011.. 
  159. ^ Budde, Paul. „New Zealand – Telecommunications – Major Players“. Budde Comm Приступљено 30. 1. 2011.. 
  160. ^ Groser, Tim (март, 2009). „Speech to ASEAN-Australia-New Zealand Free Trade Agreement Seminars“. New Zealand Government Приступљено 30. 1. 2011.. 
  161. ^ „Improving Access to Markets:Agriculture“. New Zealand Ministry of Foreign Affairs and Trade Приступљено 22. 1. 2011.. 
  162. ^ „New Zealand Economic and Financial Overview 2010: Industrial Structure and Principal Economic Sectors“. New Zealand Treasury. април 2010 Приступљено 30. 1. 2011.. 
  163. ^ O'Sullivan, Fran (април 2008). „Trade agreement just the start – Clark“. The New Zealand Herald Приступљено 30. 4. 2010.. 
  164. ^ „China and New Zealand sign free trade deal“. The New York Times. април 2008. 
  165. ^ а б „Key Tourism Statistics“ (PDF). Ministry of Tourism. април 2010 Приступљено 30. 4. 2010.. 
  166. ^ „International-Visitor-Arrivals Commentary“. Tourismresearch Приступљено 20. 1. 2011.. 
  167. ^ Easton, Brian (март 2009). „Economy – Agricultural production“ Приступљено 22. 1. 2011.. 
  168. ^ Stringleman, Hugh; Peden, Robert (март 2009). „Sheep farming – Changes from the 20th century“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 22. 1. 2011.. 
  169. ^ Stringleman, Hugh; Scrimgeour, Frank (новембар 2009). „Dairying and dairy products – Dairying in the 2000s“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 22. 1. 2011.. 
  170. ^ Stringleman, Hugh; Scrimgeour, Frank (март 2009). „Dairying and dairy products – Dairy exports“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 4. 2. 2011.. 
  171. ^ „Global New Zealand – International Trade, Investment, and Travel Profile: Year ended јун 2009 – Key Points“. Statistics New Zealand. јун 2009 Приступљено 4. 2. 2011.. 
  172. ^ Stringleman, Hugh; Scrimgeour, Frank (март 2009). „Dairying and dairy products – Manufacturing and marketing in the 2000s“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 22. 1. 2011.. 
  173. ^ Dalley, Bronwyn (март 2009). „Wine – The wine boom, 1980s and beyond“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 22. 1. 2011.. 
  174. ^ „Wine in New Zealand“. The Economist. март 2008. 
  175. ^ „Agricultural and forestry exports from New Zealand: Primary sector export values for the year ending јун 2010“. New Zealand Ministry of Agriculture and Forestry. 14. 1. 2011. Приступљено 8. 4. 2011.. 
  176. ^ „Queen and New Zealand“. The British Monarchy Приступљено 28. 4. 2010.. 
  177. ^ а б в г „Factsheet – New Zealand – Political Forces“. The Economist (The Economist Group). 15 фебруар 2005 Приступљено 4 август 2009. 
  178. ^ „New Zealand Legislation: Royal Titles Act 1974“. New Zealand Government. фебруар 1974 Приступљено 8. 1. 2011.. 
  179. ^ „The Governor General of New Zealand“. Official website of the Governor General Приступљено 8. 1. 2011.. 
  180. ^ „The Queen's role in New Zealand“. The British Monarchy Приступљено 28. 4. 2010.. 
  181. ^ Harris, Bruce (2009). „Replacement of the Royal Prerogative in New Zealand“. New Zealand Universities Law Review 23: 285-314. 
  182. ^ а б „The Reserve Powers“. Governor General Приступљено 8. 1. 2011.. 
  183. ^ а б в г д „How Parliament works: What is Parliament?“. New Zealand Parliament. 28. 6. 2010. Приступљено 8. 1. 2011.. 
  184. ^ „How Parliament works: People in Parliament“. New Zealand Parliament. август 2006 Приступљено 9. 1. 2011.. 
  185. ^ Wilson, John (новембар 2010). „Government and nation – System of government“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 9. 1. 2011.. 
  186. ^ „Cabinet Manual: Cabinet“. Department of Prime Minister and Cabinet. 2008 Приступљено 2. 3. 2011.. 
  187. ^ „The Judiciary“. Ministry of Justice Приступљено 9. 1. 2011.. 
  188. ^ „The Current Chief Justice“. Courts of New Zealand Приступљено 9. 1. 2011.. 
  189. ^ а б „First past the post – the road to MMP“. Ministry for Culture and Heritage. септембар 2009 Приступљено 9. 1. 2011.. 
  190. ^ „Reviewing electorate numbers and boundaries“. Electoral Commission. 8. 5. 2005. Приступљено 23. 1. 2012.. 
  191. ^ „Sainte-Laguë allocation formula“. Electoral Commission. 30. 3. 2005. Приступљено 23. 1. 2012.. 
  192. ^ Collins, Simon (мај 2005). „Women run the country but it doesn't show in pay packets“. The New Zealand Herald. 
  193. ^ McLintock, Alexander, ed. (април 2009) [originally published in 1966]. „External Relations“. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 7. 1. 2011.. 
  194. ^ „Michael Joseph Savage“. Ministry for Culture and Heritage. јул 2010 Приступљено 29. 1. 2011.. 
  195. ^ „Department Of External Affairs: Security Treaty between Australia, New Zealand and the United States of America“. Australian Government. септембар 1951 Приступљено 11. 1. 2011.. 
  196. ^ „The Vietnam War“. Ministry for Culture and Heritage. јун 2008 Приступљено 11. 1. 2011.. 
  197. ^ „Sinking the Rainbow Warrior – nuclear-free New Zealand“. Ministry for Culture and Heritage. август 2008 Приступљено 11. 1. 2011.. 
  198. ^ „Nuclear-free legislation – nuclear-free New Zealand“. New Zealand History Online. август 2008 Приступљено 11. 1. 2011.. 
  199. ^ Lange, David (1990). Nuclear Free: The New Zealand Way. New Zealand: Penguin Books. ISBN 978-0-14-014519-9. 
  200. ^ а б в „New Zealand country brief“. Department of Foreign Affairs and Trade Приступљено 11. 1. 2011.. 
  201. ^ Bertram, Geoff (април 2010). „South Pacific economic relations – Aid, remittances and tourism“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 11. 1. 2011.. 
  202. ^ Howes, Stephen (новембар 2010). „Making migration work: Lessons from New Zealand“. Development Policy Centre Приступљено 23. 3. 2011.. 
  203. ^ „Member States of the United Nations“. United Nations Приступљено 11. 1. 2011.. 
  204. ^ „New Zealand in the Commonwealth“. Комонвелт Приступљено 7. 6. 2013.. 
  205. ^ „Members and partners“. Organisation for Economic Co-operation and Development Приступљено 11. 1. 2011.. 
  206. ^ „Welcome to NZDF“. New Zealand Defence Force Приступљено 11. 1. 2011.. 
  207. ^ Ayson, Robert (2007). „New Zealand Defence and Security Policy,1990–2005“. In Alley, Roderic. New Zealand In World Affairs, Volume IV: 1990–2005. Wellington: Victoria University Press. стр. 132. ISBN 978-0-86473-548-5. 
  208. ^ „The Battle for Crete“. Ministry for Culture and Heritage. мај 2010 Приступљено 9. 1. 2011.. 
  209. ^ „El Alamein – The North African Campaign“. Ministry for Culture and Heritage. мај-2009 Приступљено 9. 1. 2011.. 
  210. ^ Holmes, Richard (септембар 2010). „World War Two: The Battle of Monte Cassino“ Приступљено 9. 1. 2011.. 
  211. ^ „Gallipoli stirred new sense of national identity says Clark“. New Zealand Herald. април 2005. 
  212. ^ Prideaux, Bruce (2007). Ryan, Chris. ed. Battlefield tourism: history, place and interpretation. Elsevier Science. стр. 18. ISBN 978-0-08-045362-0. 
  213. ^ Burke, Arthur. „The Spirit of ANZAC“. ANZAC Day Commemoration Committee Приступљено 11. 1. 2011.. 
  214. ^ Mary Edmond-Paul (2008). Lighted windows: critical essays on Robin Hyde. Otago University Press. стр. 77-. ISBN 978-1-877372-58-2. 
  215. ^ „New Zealand and the Battle of River Plate“. New Zealand Ministry of Foreign Affairs and Trade Приступљено 29. 1. 2011.. 
  216. ^ „Airmen from New Zealand who took part in the Battle of Britain“. The Battle of Britain London Monument Приступљено 10. 1. 2011.. 
  217. ^ „New Zealand's contribution – The Battle of Britain“. Ministry for Culture and Heritage. септембар 2010 Приступљено 10. 1. 2011.. 
  218. ^ „Bureau of East Asian and Pacific Affairs Background Note: New Zealand“. US Department of State. август 2010 Приступљено 10. 1. 2011.. 
  219. ^ „South African War 1899–1902“. Ministry for Culture and Heritage. фебруар 2009 Приступљено 11. 1. 2011.. 
  220. ^ „NZ and the Malayan Emergency“. Ministry for Culture and Heritage. август 2010 Приступљено 11. 1. 2011.. 
  221. ^ „New Zealand Defence Force Overseas Operations“. New Zealand Defence Force. јануар 2008. Archived from the original on 25 јануар 2008 Приступљено 17. 2. 2008.. 
  222. ^ а б „New Zealand's Nine Provinces (1853–76)“. Friends of the Hocken Collections. март 2000 Приступљено 13. 1. 2011.. 
  223. ^ McLintock, Alexander, ed. (април 2009) [originally published in 1966]. „Provincial Divergencies“. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 7. 1. 2011.. 
  224. ^ „Public holidays“. New Zealand Department of Labour Приступљено 2. 4. 2011.. 
  225. ^ „Overview – regional rugby“. Ministry for Culture and Heritage. септембар 2010 Приступљено 13. 1. 2011.. 
  226. ^ Dollery, Brian; Keogh, Ciaran; Crase, Lin (2007). „Alternatives to Amalgamation in Australian Local Government: Lessons from the New Zealand Experience“. Sustaining Regions 6 (1): 50-69. 
  227. ^ а б Sancton, Andrew (2000). Merger mania: the assault on local government. McGill-Queen's University Press. стр. 84. ISBN 0-7735-2163-1. 
  228. ^ „Subnational population estimates at 30 јун 2010 (boundaries at 1 новембар 2010)“. Statistics New Zealand. 26. 10. 2010. Приступљено 2. 4. 2011.. 
  229. ^ Smelt, Roselynn; Jui Lin, Yong (2009). New Zealand. Cultures of the World (2nd ed.). New York: Marshall Cavendish. стр. 33. ISBN 978-0-7614-3415-3. 
  230. ^ „What is a Commonwealth Realm?“. Royal Household Приступљено 6. 10. 2009.. 
  231. ^ а б „New Zealand’s Constitution“. The Governor-General of New Zealand Приступљено 13. 1. 2010.. 
  232. ^ „System of Government“. Government of Niue Приступљено 13. 1. 2010.. 
  233. ^ „Government – Structure, Personnel“. Government of the Cook Islands Приступљено 13. 1. 1010.. 
  234. ^ „Tourism, Travel, & Information Guide to the New Zealand Territory of Tokelau“. Tokelau.com Приступљено 13. 1. 2010.. 
  235. ^ „Government“. Tokelau Government Приступљено 13. 1. 2010.. 
  236. ^ „Scott Base“. Antarctica New Zealand Приступљено 13. 1. 2010.. 
  237. ^ „Am I a New Zealand Citizen?“. New Zealand Department of Internal Affairs Приступљено 3. 3. 2011.. 
  238. ^ Kennedy (2007), стр. 398.
  239. ^ Hearn, Terry (март 2009). „English – Importance and influence“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 21. 1. 2011.. 
  240. ^ „Conclusions – British and Irish immigration“. Ministry for Culture and Heritage. март 2007 Приступљено 21 јануар 2011. 
  241. ^ Stenhouse, John (новембар 2010). „Religion and society – Māori religion“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 21. 1. 2011.. 
  242. ^ „Māori Social Structures“. Ministry of Justice. март 2001 Приступљено 21. 1. 2011.. 
  243. ^ Kennedy (2007), стр. 400.
  244. ^ Kennedy (2007), стр. 399.
  245. ^ Phillips, Jock (март 2009). „The New Zealanders – Post-war New Zealanders“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 21. 1. 2011.. 
  246. ^ Phillips, Jock (март 2009). „The New Zealanders – Ordinary blokes and extraordinary sheilas“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 21. 1. 2011.. 
  247. ^ а б Swarbrick, Nancy (јун 2010). „Creative life – Visual arts and crafts“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 4 фебруар 2011. 
  248. ^ McLintock, Alexander, ed. (април 2009) [originally published in 1966]. „Elements of Carving“. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 15. 2. 2011.. 
  249. ^ McLintock, Alexander, ed. (април 2009) [originally published in 1966]. „Surface Patterns“. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 15. 2. 2011.. 
  250. ^ McKay, Bill (2004). „Māori architecture: transforming western notions of architecture“. Fabrications: the Journal of the Society of Architectural Historians, Australia and New Zealand 14 (1&2): 1-12. 
  251. ^ McLintock, Alexander, ed. (април 2009) [originally published in 1966]. „Painted Designs“. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 15. 2. 2011.. 
  252. ^ McLintock, Alexander, ed. (април 2009) [originally published in 1966]. „Tattooing“. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 15. 2. 2011.. 
  253. ^ а б „Beginnings – history of NZ painting“. Ministry for Culture and Heritage. децембар 2010 Приступљено 17. 2. 2011.. 
  254. ^ „A new New Zealand art – history of NZ painting“. Ministry for Culture and Heritage. новембар 2010 Приступљено 16. 2. 2011.. 
  255. ^ „Contemporary Maori art“. Ministry for Culture and Heritage. новембар 2010 Приступљено 16. 2. 2011.. 
  256. ^ Rauer, Julie. „Paradise Lost: Contemporary Pacific Art At The Asia Society“. Asia Society and Museum Приступљено 17. 2. 2011.. 
  257. ^ McLintock, Alexander, ed. (април 2009) [originally published in 1966]. „Textile Designs“. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 15. 2. 2011.. 
  258. ^ Keane, Basil (март 2009). „Pounamu – jade or greenstone – Implements and adornment“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 17. 2. 2011.. 
  259. ^ Wilson, John (март 2009). „Society – Food, drink and dress“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 17. 2. 2011.. 
  260. ^ Swarbrick, Nancy (јун 2010). „Creative life – Design and fashion“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 22. 1. 2011.. 
  261. ^ а б „Fashion in New Zealand – New Zealand's fashion industry“. The Economist. 28 фебруар 2008 Приступљено 6 август 2009. 
  262. ^ Swarbrick, Nancy (јун 2010). „Creative life – Writing and publishing“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 22. 1. 2011.. 
  263. ^ „The making of New Zealand literature“. Ministry for Culture and Heritage. новембар 2010 Приступљено 22. 1. 2011.. 
  264. ^ „New directions in the 1930s – New Zealand literature“. Ministry for Culture and Heritage. август 2008 Приступљено 12. 2. 2011.. 
  265. ^ „The war and beyond – New Zealand literature“. Ministry for Culture and Heritage. новембар 2007 Приступљено 12. 2. 2011.. 
  266. ^ а б Swarbrick, Nancy (јун 2010). „Creative life – Music“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 21. 1. 2011.. 
  267. ^ McLintock, Alexander, ed. (април 2009) [originally published in 1966]. „Maori Music“. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 15. 2. 2011.. 
  268. ^ McLintock, Alexander, ed. (април 2009) [originally published in 1966]. „Musical Instruments“. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 16. 2. 2011.. 
  269. ^ McLintock, Alexander, ed. (април 2009) [originally published in 1966]. „Instruments Used for Non-musical Purposes“. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 16. 2. 2011.. 
  270. ^ McLintock, Alexander, ed. (април 2009) [originally published in 1966]. „Music: General History“. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 15. 2. 2011.. 
  271. ^ McLintock, Alexander, ed. (април 2009) [originally published in 1966]. „Music: Brass Bands“. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 14. 4. 2011.. 
  272. ^ McLintock, Alexander, ed. (април 2009) [originally published in 1966]. „Music: Pipe Bands“. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 14. 4. 2011.. 
  273. ^ Swarbrick, Nancy (јун 2010). „Creative life – Performing arts“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 21. 1. 2011.. 
  274. ^ „History - celebrating our music since 1965“. Recording Industry Association of New Zealand. 2008 Приступљено јануар 23, 2012. 
  275. ^ „About RIANZ - Introduction“. Recording Industry Association of New Zealand Приступљено јануар 23, 2012. 
  276. ^ Trisha Dunleavy and Hester Joyce, eds. New Zealand Film and Television: Institution, Industry, and Cultural Change (Intellect Books, distributed by University of Chicago Press; 2012).
  277. ^ а б Swarbrick, Nancy (јун 2010). „Creative life – Film and broadcasting“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 21. 1. 2011.. 
  278. ^ Cieply, Michael; Rose, Jeremy (октобар 2010). „New Zealand Bends and ‘Hobbit’ Stays“. New York Times. 
  279. ^ „Production Guide: Locations“. Film New Zealand Приступљено 21. 1. 2011.. 
  280. ^ „Only peace protects freedoms in post-9/11 world“. Reporters Without Borders. 22. 10. 2008. Приступљено 30. 4. 2010.. 
  281. ^ Hearn, Terry (март 2009). „English – Popular culture“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 22. 1. 2022.. 
  282. ^ а б Phillips, Jock (фебруар 2011). „Sports and leisure – Organised sports“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 23. 3. 2011.. 
  283. ^ Crawford, Scott (јануар 1999). „Rugby and the Forging of National Identity“. In Nauright, John. Sport, Power And Society In New Zealand: Historical And Contemporary Perspectives. ASSH Studies In Sports History. 
  284. ^ Fougere (1989), стр. 110–122.
  285. ^ „Rugby, racing and beer“. Ministry for Culture and Heritage. август 2010 Приступљено 22. 1. 2011.. 
  286. ^ Derby, Mark (децембар 2010). „Māori–Pākehā relations – Sports and race“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 4. 2. 2011.. 
  287. ^ „ABS medal tally: Australia finishes third“. Australian Bureau of Statistics. 30. 8. 2004. Приступљено 17. 2. 2008.. 
  288. ^ Bain (2006), стр. 69.
  289. ^ „World mourns Sir Edmund Hillary“. The Age (Australia). јануар 2008. 
  290. ^ „Sport and Recreation Participation Levels“. Sport and Recreation New Zealand. 2009 Приступљено 30. 4. 2010.. 
  291. ^ Yousef, Robyn (јануар 2011). „Waka ama: Keeping it in the family“. New Zealand Herald. 
  292. ^ Public holidays, Department of Labour, Приступљено 15. 4. 2013.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :

Влада
Туризам
Остало


Сјајни чланак Чланак Нови Зеланд је пример међу сјајним чланцима.
Позивамо и Вас да напишете и предложите неки сјајан чланак.