Нови Зеланд

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 34°-47° ЈГШ, 166°-178° ИГД

Cscr-candidate.png Чланак Нови Зеланд је номинован за сјајан чланак.
Отвара се седмодневна јавна расправа и вредновање кандидата, а што се одвија на страници за разговор самог чланка.
Ако се заврши успешно, односно ако се чланку отклоне разлози за све могуће објективне примедбе, кандидат иде на седмодневно гласање, где се дефинитивно одлучује о избору.
Нови Зеланд
New Zealand
Aotearoa
Застава Новог Зеланда Грб Новог Зеланда
Застава Грб
Химна
God Defend New Zealand instrumental.ogg

God Defend New Zealand
God Save the Queen1
Положај Новог Зеланда
Главни град Велингтон
41°17′S 174°47′E
Највећи град Окланд
Службени језик енглески
маорски
новозеландски знаковни језик
Влада Уставна монархија
 - Краљица Елизабета II
 - Генерални гувернер Џери Матепараи
 - Премијер Џон Ки
Независност  
 - Од Уједињеног Краљевства 26. фебруара 1907. 
Површина  
 - Укупно 268.021 km² (75.)
 - Вода (%) 1,6
Становништво  
 - 2011. 4.414.400 (124.)
 - 2006. попис 4.027.947
 - Густина 16,5/km² (202.)
БДП (ПКМ) 2012. приближно
 - Укупно $126,794 милијарди (61.)
 - По глави становника 28.409 (32.)
ИХР (2011.) 0,908 (3.) – веома висок
Валута Долар (NZD)
Временска зона UTC +12 до +13
Интернет домен .nz
Позивни број +64
¹Иако је званична химна God Save the Queen се користи само приликом монархијских пригода.

Нови Зеланд (енгл. New Zealand, изговор: /ˌnjuː ˈziːlənd/; маор. Aotearoa, изговор: /aoˌteaˈroa/) је острвска држава у југозападном делу Тихог океана. Држава се састоји од два велика острва ‒ Северног и Јужног ‒ као и већег броја мањих острва. Званично име државе на маорском је Аотеароа, што се често преводи као „Земља дугог белог облака“. Нови Зеланд је географски најизолованија држава на свету. Најближи сусед, Аустралија, удаљена је 1.500 километара северозападно од главних острва, преко Тасмановог мора. Једина значајнија копнена маса ка југу је Антарктик, ка северу су Нова Каледонија, Фиџи и Тонга.

Због своје изолованости Нови Зеланд је једно од последње насељених места на планети. Током ове изолације развијен је карактеристичан биодиверзитет флоре и фауне. Најзначајнији је велики број јединствених птица, од којих су многе изумрле доласком људи и сисара. Са умереном морском климом, земљиште је углавном покривено шумом. Разноврсну топографију земље чине и оштри планински врхови који су резултат тектонског померања тихоокеанске и индо-аустралијске плоче.

Полинежани су населили територију данашњег Новог Зеланда између 1250. и 1300. године, притом развивши карактеристичну Маори културу. Први контакт Европљана је био 1642. када је до обала допловио Абел Тасман. Појава кромпира и мускета је довела до преокрета у маорском начину живота, и као последица наступили су међуплеменски Мускетни ратови. Британска империја и Маори су 1840. потписали Уговор из Вајтангија којим је Нови Зеланд посао британска колонија, а Маори су добили заштиту од надолазећих француских колонизатора и самовоље колонијалних компанија. Уследио је прилив великог број имиграната из Европе што је довело до бројних сукоба и напослетку Новозеландских ратова, после којих је дошло до масовне конфискације маорске имовине. Економске кризе су пратили периоди политичке реформе, жене су добиле пуно право гласа током 1890их, а од 1930их је формирана социјална држава благостања. Након Другог светског рата, Нови Зеланд се прикључио АНЗУС пакту заједно са САД и Аустралијом, али је уговор касније суспендован од стране САД када је Нови Зеланд прогласио своју територију за слободну зону од нукеларне енергије и обновљен је тек 2010. Нови Зеланд је део УКУСА договора о дељењу обавештајних података између држава англосфере, Уједињеног Краљевства, САД, Канаде и Аустралије. Током 1950их животни стандард је био међу највишим на свету али је 1970их наступила рецесија која је додатно погоршана стањем на тржишту нафте и уласком Велике Британије у ЕЕЗ. Током 1980их су извршене бројне економске реформе познате по називом Rogernomics по Роџеру Дагласу, министру финансија, када је укинута политика протекционизма и уведена слободна трговина. Тржишта за пољопривредне производе са Новог Зеланда су у многоме промењена након 1970их, па је некада најпопуларнији извозни производ вуна, замењена млечним и месним производима као и у скорије време вином.

Већина Новозеланђана је европског порекла. Највећа мањинска група су домороци Маори, а осим њих бројни су досељеници из Азије и других држава Полинезије. Енглески је најдоминантији језик, док маорски и новозеландски знаковни језик имају статус званичног језика. Културу Новог Зеланда углавном чине елементи маорске и културе раних британских досељеника. У раном периоду европског досељавања сликарску уметност су углавном чинили пејзажи и у мањој мери портрети Маора. У скорије време су популаризоване класичне маорске уметности попут дубореза, плетења и тетоважа. Многи уметници данас комбинују елементе маорских и западних техника у стварању јединствених форми. Култура Новог Зеланда је додатно проширена глобализацијом и повећаном имиграцијом са острва у Пацифику и из Азије. Ранзолик пејзаж Новог Зеланда пружа многе могућности за спољне активности и коришћен је као позадина низа високобуџетних филмова.

Нови Зеланд се састоји од 11 региона, 67 територијалних управа у сврху локалне самоуправе али уз мање овлашћења од некадашњих провинција. На националном нивоу власт врши кабинет министара, предвођен премијером. Шеф државе је краљица Елизабета II коју представља генерални гувернер. Краљевство Нови Зеланд чине још и Токелау (зависна територија), Кукова острва и Нијуе (самоуправне територије у слободној асоцијацији) и Росова територија (територијална претензија Новог Зеланда на Антарктик). Нови Зеланд је чланица међународних организација ОУН, АПЕК, Комонвелт, ОЕСР, ФПО и СТО.

Садржај

[уреди] Етимологија

Детаљ холандске мапе из 1657. који приказује западну обалу Новог Зеланда под именом Nova Zeelandia

Маори данас Нови Зеланд називају Аотеароа (што се преводи као „земља дугог белог облака“),[1] а овај назив је у употреби и у новозеландској варијанти енглеског језика. Овај назив потиче од једног назива за Северно острво на маорском. Непознато је да ли су Маори имали назив за територију целе државе пре доласка Европљана.[2] Абел Тасман је 1642. приметио обалу Новог Зеланда и ову земљу назвао Staten Landt, уверен да је у питању део истоименог јужног дела Јужне Америке.[3] Холандски картографи су променили име ове земље у Nova Zeelandia 1645. године, по провинцији Зеланд.[4][5] Британски истраживач Џејмс Кук који га је први опловио, је прилагодио овај назив енглеском језику и назвао га New Zealand, што је име које се и данас користи.

Маори су имали више назива за ова два острва, укључујући Te Ika-a-Māui (риба Мауија) за Северно и Te Wai Pounamu (вода зеленог камена) и Te Waka o Aoraki (кану Аоракија) за Јужно острво.[6] На првобитним европским мапама Јужним острвом је називано мало острво Стјуарт а садашње Јужно острво је називано Средњим острвом.[7] Садашња подела потиче из 1830. године а од 1907. је стандардна.[8] Географски савет Новог Зеланда је 2009. године открио да имена острва никада нису озваничена и тренутно постоје планови да се то уради.[9] Истовремено се разматрају будући званични називи на маорском,[10] и највероватније је да ће то бити Te Ika-a-Māui и Te Wai Pounamu.[11]

[уреди] Географија

[уреди] Рељеф

Нови Зеланд из сателита.

Нови Зеланд се налази на додиру пацифичке и индоаустралијске литосферне плоче, што је довело до настанка формирања планинског венца Јужних Алпа и вулкана на Северном острву.[12] Јужни Алпи су дугачки више од 500 км и изграђени су од палеозојских метаморфних стена на северозападу и тријаских и јурских седиментних стена на југоистоку. На југозападу се Јужни Алпи стрмо издижу изнад обале, која је рашчлањена фјордовима. Најпознатији фјорд је Милфорд Саунд, који се увлачи 15 км дубоко у унутрашњост, а са обе стране залива се издижу 1.200 м високе планине. Даутфул Саунд је још већи. На његовим стрмим литицама се у кишној сезони ствара више стотина водопада. У средишњем делу планинског венца се налази највиши врх Маунт Кук (3764 м), са кога се спушта Тасманов ледник на источној страни и Хукеров на западној. Маори га зову Аоранги (Пробијач облака). Осим овог, на венцу се налази још 16 врхова са преко 3000 м висине, од којих су највећи Маунт Тасман (3.498 м), Маунт Дампијер (3.440 м), Маунт Силберхорн (3.279 м) и Маунт Ленденфелд (3.201 м). Према североистоку се Јужни Алпи снижавају и деле на ниже планине. На западној страни Јужног острва се налази уска обална низија, а на источној низија Кентербери (240 км дугачка и 70 км широка), изграђена од наноса које доносе планинске реке. У вишим деловима су слабије плодни шљунковити наноси обрасли травом, а у нижим деловима плоднији, пешчани и глинени наноси. Острво Стјуарт, на југу, раздвојено је од Јужног острва Фовеовим пролазом (24 км широк). Оно је веома разуђено, а највиши врх има 979 м (Маунт Англем). Куков пролаз (23 км широк), који раздваја Јужно од Северног острва, настао је попречним раседом тек у плиоцену. У југоистоичном делу Северног острва, дуж обале, све до Источног рта, настављају се младе веначне планине с Јужног острва.

Вулкан Маунт Таранаки на Северном острву

Средишњи део Северног острва заузима 1000 м висока вулканска висораван са живим вулканима, гејзирима, блатним вулканима и топлим изворима, која се назива Таупо вулканска зона (300 км дугачка и 50 км широка). У јужном делу те области је активни вулкан Руапеху (2797 м), највиша планина Северног острва. Последњу ерупцију је имао 1996. год, а пре тога 1946. године. Изграђен је углавном од андезита. Његова три највиша врха су Тахуранги, Те Хеухеу и Парететаитонга, између којих се налази дубоки кратер с језером. На обронцима планине се налази неколико мањих ледника. Са висоравни се такође издижу активни вулкани Тонгариру (1.981 м), Нгаурухое (2.291 м), Таравера (огромна ерупција 1886. године) и Роторуа калдера. У средишту острва је вулканско језеро Таупо. Према северу и западу, узвишење прелази у нижа побрђа са угашеним вулканима, као што је Маунт Агмонт (2.519 м) на крајњем северозападу. Острва Кермадек се налазе 800 км североисточно од Северног острва. То су вулканска острва, настала на месту где се Пацифичка плоча подвлачи под Индоаустралијску, створивши 8 км дубок јарак источно од острва. На острву Раул је истоимени активни вулкан (516 м), највиша тачка архипелага.

[уреди] Клима

У северном делу Северног острва је заступљена суптропска клима са благим зимама и топлим летима. Годишње падне 1.200 мм падавина равномерно распоређених током читаве године. Остали делови Новог Зеланда имају умерено топлу океанску климу, која на крајњем југу прелази у субполарну. На климу Новог Зеланда значајно утичу океански ветрови који дувају са запада на исток. На западној страни Јужног острва, која је изложена ветровима, годишња количина падавина креће се од 2.000 до 7.500 мм.[13] Пошто ветрови са запада наилазе на баријеру коју представљају Јужни Алпи, источна страна острва има мање падавина – 500 до 900 мм. У северним и централним деловима острва, више падавина има током лета, док је у јужним зима влажнија. Просечне годишње температуре се крећу од 10 степени на југу до 16 на северу.[14] Мала је амплитуда између зимских и летњих температура, осим на истоку и унутрашњости, где достиже 14 степени. Снег пада само у планинским областима, док је мраз чест у долинама у унутрашњости острва.

[уреди] Хидрографија

Пошто је на Новом Зеланду доминантна планинска област, то је утицало на појаву великог броја краћих, брзих и опасних река. На Северном острву се реке радијално разилазе са централне висоравни. Ваикато (425 км) је најдужа новозеландска река. Истиче из језера Таупо, ствара Хука водопаде и тече према северозападу, уливајући се у Тасманово море. Њеним почетком се може сматрати и река Тонгариро, која се спушта с планине Руапеху и улива у језеро Таупо. Ваикато у доњем току ствара бројна језера и лагуне. Вангауи (290 км) извире на западној страни планине Нгаурухое и тече према југозападу уливајући се Куков пролаз.

На западној страни Јужног острва су реке кратке и стрме, а понекад формирају и водопаде. Такав је Бовенов водопад у фјорду Милфорд Саунд, висок 154 м и Браун (600 м) у Даутфул Саунду. На источној страни Јужног острва су реке дуже. Обично извиру из глацијалних језера у подножју највиших врхова и теку према југоистоку уливајући се у Тихи океан. Клута (340 км) је најдужа река Јужног острва. Извире из језера Ванака, прима притоке Помахака, Линдис и Манухерикија и тече према југоистоку кроз уски пролаз. Има два ушћа, пошто се 16 км пре уласка у Пацифик рачва на две реке, између којих се налази острво Клута. Веће реке су још Ракаија, Рангитата и Ваитаки, које протичу кроз низију Кентербери.

Највеће природно језеро је Таупо, а налази се на вулканској висоравни, у средишту Северног острва. Смештено је у остацима неколико вулканских кратера. Површина му је 606 км квадратних, дубина 159 м, а налази се на висини од 357 м изнад нивоа мора. На Јужном острву је највеће језеро Те Анау, површине 344 км квадратних, дубине 276 м и висине 209 м. Притоке су му Клинтон и Еглинтон, а отока Ваијау. То је глацијално језеро, као и Вакатипу, Ванака и Хавеа.

На Јужним Алпима има више од 360 ледника. Највећи је Тасманов, који се налази на источној страни Маунт Кука. Дугачак је 27 км а широк више од 700 м. На источној страни Јужних Алпа су јос значајни ледници Марчисон, Мјулер и Годли. На западној страни су највећи Фокс и Франц Јозефов ледник. Северно острво има само неколико мањих ледника на вулкану Руапеху.

На вулканској висоравни се налази већи број гејзира, а највећи је Похуту, који баца млазеве преко 20 м у висину. У 19. веку су постојали много већи гејзири, али су ишчезли, као што су Ваиките и Ваироа. Ваимангу је био највећи гејзир на свету у време свог постојања (1901-1904).

[уреди] Живи свет

Vista-xmag.png За више информација видети Флора Новог Зеланда и Фауна Новог Зеланда
Киви је национална птица

Око 80 % врста биљака на Новом Зеланду су ендемичне.[15][16] Велике површине острва су под шумама подокарпа и јужне букве. Подокарп је врста зимзеленог дрвета – голосеменице и формира шуме углавном у северним деловима Новог Зеланда. На крајњем северу Северног острва у овим шумама расте каури – џиновско дрво које нарасте до 50 м у висину. Шуме јужне букве су заступљене у јужнијим пределима острва. За Северно острво су карактеристична папратишта и шикаре. У њима расте већи број папрати (сребрнасте, дрвене итд) и разног жбунастог растиња. На Јужном острву су велике планинске површине под пашњацима и ниским жбуновима.

Сребрна папрат је национална биљка
Жутооки пингвин насељава југ Новог Зеланда
Похутукава је ендемска врста

Животињски свет острва је веома специфичан. Пре доласка човека није било сисара, осим две врсте слепих мишева. Маори су са собом донели пса и полинезијског пацова. Због недостатка сисара, а самим тим и грабљивица, многе птице које су тражиле храну на земљи, изгубиле су способност летења, јер им то није било потребно. Од 149 врста птица на Новом Зеланду, њих 68 су ендемичне. Најпознатија птица Новог Зеланда је киви. Величине је кокошке, крила су му закржљала и не виде се, перје уско и дугачко смеђе боје, тако да личи на длаке, кљун дугачак са ноздрвама на врху, којима њуши храну у земљишту. Од свих птица снесе највеће јаје у односу на своје тело и мужјак лежи на њима и брине се о младунцима. Џиновска моа је била највећа птица на свету, висока 4 метра. Њу су истребили Маори јер је представљала огроман извор хране. Није се плашила људи, па јој је било лако прићи и убити је. Постојало је још двадесетак врста моа, али су биле доста мање. Друге познате птице нелетачице су такахе, века и пукеко, које припадају породици барских кока. Какапо ја највећа и једина врста папагаја на свету, која не лети. Маслинасто-зелене је боје, а гнезди се и спава у јазбинама из којих мужјак ноћу дозива женке. Кеа је такође папагај, али он лети и креће се у номадским јатима по планинским пределима Јужног острва. Туи је птица која најлепше пева на Новом Зеланду. Хуија је изумрла 1907. године и то је једина птица на свету код које су мужјак и женка имали тотално различите облике кљунова - мужјаков је био дебео и кратак, подесан за бушење стабла, а женкин дугачак, танак и савијен, којим је вадила црве из коре. Бројне су морске птице – жутооки и патуљасти пингвини, краљевски албатроси, зовоји, бурнице, блуне итд. Ендемних гмизаваца има 61 врста. То су гуштери скинкови и гекони. а туатара је живи фосил. Туатара или хатерија личи на гуштера, али припада посебној групи гмизаваца који су живели у доба диносауруса. Има треће око, чија функција није у потпуности позната, а мужјаци немају орган за размножавање. Има их око 100 хиљада на малим острвима дуж обале. Змија и копнених корњача нема. Водоземци су заступљени са 4 врсте примитивних репатих жаба, које не крекећу, немају пловних кожица ни ушију и не пролазе кроз стадијум пуноглавца, већ се из јаја излегу потпуно оформљене жабе. Речних риба има 35 врста и углавном су активне ноћу, док поред обала има велики број морских риба, од којих су за људе веома опасне беле ајкуле. Занимљиви бескичмењаци су огромни вета цврчци, који не лете, џиновски пужеви канибали, џиновске глисте дугачке преко метар, нелетећа мува и катипо паук, једина отровна животиња на Новом Зеланду. Због интродукције скоро свих европских врста сисара и птица, нарочито ловне дивљаци, ендемне новозеландске врсте су доведене на ивицу изумирања, а многе су већ и изумрле.

[уреди] Национални паркови

Мапа националних паркова Новог Зеланда

На Новом Зеланду постоји четрнаест националних паркова:[17]

[уреди] Историја

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Новог Зеланда

Нови Зеланд је једно од последњих насељених копна на Земљи. Радиоугљенично датирање, дефорестација и маорски митохондријски геном[18] сугеришу да је Нови Зеланд први пут насељен од стране источних Полинежана између 1250. и 1300.[6][19] након серија дугих путовања преко острва у јужном Пацифику.[20] Током наредних векова ти досељеници су развили засебну културу данас познату под називом Маори. Становништво је подељено на иви (племена) и хапу (подплемена), која су имала разнолике односе, од међусобне сарадње до сукоба. Група Маора је у једном тренутку населила Чатемска острва (која су назвали Рекоху, данас Варекаури), на самом југу, где су развили сопствену културу која се зове Мориори.[21][22] Популација Мориори је била десеткована између 1835. и 1862, углавном због маорске инвазије и поробљавања, уз болести које су донели Европљани. До 1862. преживео је свега 101 припадник овог племена а последњи пунокрвни Мориори је умро 1933. Данас се око 1.000 становника Новог Зеланда изјашњава као Мориори.[23]

Први Европљани који су дошли до Новог Зеланда били су Холанђанин Абел Тасман и његова посада који су допловили до Новог Зеланда 1642.[24] Сусрет са домородачким становништвом је био непријатељски, четири члана посаде су убијена а један Маор је погођен из топа.[25] Европљани нису поново долазили на Нови Зеланд све до 1769. када је британски истраживач Џејмс Кук опловио и мапирао целу обалу.[24] Након Кука, Нови Зеланд су посећивали бројни бродови који су се бавили ловом на китове и фоке као и трговачки бродови. Трговали су храном, оруђем, оружјем и другом робом у замену за дрво, храну и воду.[26] Појава кромпира и мускета су значајно изменили маорску пољопривреду и ратништво. Кромпири су обезбедили довољну количину хране, што је омогућило дуже и одрживије војне акције.[27] Као последица наступили су међуплеменски Мускетни ратови, више од 600 битака између 1801. и 1840. у којима је убијено 30-40.000 Маора.[28] Од раног 19. века хришћански мисионари су почели да насељавају Нови Зеланд и као резултат њиховог рада већина маорског становништва је прихватила Хришћанство.[29] Маорско становништво је током 19. века спало на око 40 процената броја пре контакта са Европљанима, а главни фактор су биле нове болести док су сукоби са Европљанима били веома ретки.[30]

Фрагмент Вајтанги договора

Британска влада је 1832. поставила Џејмса Басбија за намесника на Новом Зеланду[31] а 1835, након најаве Француске да жели да колонизује Нови Зеланд, лабава конфедерација под називом Уједињена племена Новог Зеланда је дала проглас о независности и обратила се британском краљу Вилијаму IV са молбом за заштиту.[31] Немири који су уследили и праве нејасноће о карактеру ове декларације о независности су приморали британско Министарство колонија да пошаље капетана Вилијама Хобсона да успостави суверенитет британске круне и да испреговара договор са Маорима.[32] У Заливу острва је 6. фебруара 1840. потписан Уговор из Вајтангија, један од најзначајнијих докумената из историје Новог Зеланда.[33] Као одговор на покушај колонијалних компанија да оснују независну насеобину у Велингтону[34] и покушаја колонизације од стране Француза у Акарои[35] Хобсон је 21. маја 1840. прогласио британски суверенитет на територији целог Новог Зеланда.[36] Након потписивања уговора и проглашења суверенитета, број имиграната, углавном из Уједињеног Краљевства се повећава.[37]

Маори вероватно потичу од народа који су вршили сеобу са Тајвана у Меланезију а одатле источно ка Друштвеним острвима. Након паузе од 70–265 година, у новом таласу истраживања открили су и населили Нови Зеланд.[38]

Нови Зеланд је у првом периоду био део колоније Нови Јужни Велс, али убрзо 1841. године постаје засебна крунска колонија.[39] Аутономију добија 1852. године а први сазив парламента је заседао 1854. године.[40] Добија пуну аутономију по практично свим унутрашњим питањима 1856. године.[40] Постојало је страховање да би Јужно острво могло да оформи заебну колонију, па је премијер Алфред Домет донео одлуку да пресели главни град из Окланда (који је био главни град од 1841. а пре тога свега годину дана то је био Расел, данашњи Окијато) на локацију у Куковом пролазу.[41] Одабран је Велингтон због луке и централне позиције а прва седница парламента у новом главном граду била је 1865. године. Како је растао број имиграната долазило је до сукоба око земље што је довело до Новозеландских ратова током 1860их и 1870их и конфискације маорских поседа.[42] Нови Зеланд је постао прва земља која је дала право гласа женама[43] а 1894. је донет један од првих закона о обавезној арбитражи између послодаваца и синдиката.[44]

Нови Зеланд се прогласио за доминион Британске империје 1907. године а пуну независност у виду крунске земље Комонвелта добио је Вестминстерским статутом који је донет 1931, а службено прихваћен 1947. године.[40] Нови Зеланд је учествовао у светским дешавањима као савезник Британске империје током Првог и Другог светског рата[45] а био је погођен и Великом кризом[46] Криза је довела до избора прве лабуристичке владе и успостављања државе благостања и протекционистичке економије.[47] Након Другог светског рата Нови Зеланд улази у период растућег економског успеха[48] а маорско становништво почиње да напушта села и да се сели у градове у потрази за послом.[49] Долази до развоја маорског протестног покрета који критикује евроцентризам и ради на већем признању маорске културе и Уговора из Вајтангија.[50] Вајтанги трибунал је успостављен 1975. да би се бавио кршењем Уговора а од 1985. има мандат да се бави и историјским притужбама.[33] Влада је постигла довор о накнади за кршењее Уговора са многим племенима али током 2000их долази до неспоразума око власништва над приморском зоном у зони плиме и осеке и океанског дна у склопу Новог Зеланда јер Маори захтевају да овај простор од важности за рибарство припада њима.

[уреди] Демографија

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Демографија Новог Зеланда

Нови Зеланд има око 4,4 милиона житеља.[51] Нови Зеланд је већим делом урбана земља, са 72 процента становништва у једној од 16 градских зона, и 53 процента у једном од четири највећа града Окланду, Крајстчерчу, Велингтону и Хамилтону.[52] Градови Новог Зеланда су често високо рангирани у истраживањима о квалитету живота. Окланд се, по истраживању консултантске куће Мерсер за 2010. годину, налази на четвртом месту по квалитету живота и стандарту а Велингтон на дванаестом месту.[53]

Очекивана животна доб на Новом Зеланду 2008. је била 82,4 године за жене и 78,4 за мушкарце.[54] Очекивана животна доб при рођењу ће по предвиђању бити повећана на 85 година до 2050. године а морталитет новорођенчади ће опасти.[55] Очекује се да 2050. године Нови Зеланд достигне 5,3 милиона становника а да просечна старост буде повећана са 36 на 43 године, и да проценат старијих од 60 година буде повећан са 18 на 29 процената.[55]

Списак градова на Новом Зеланду



Окланд
Окланд
Велингтон
Велингтон
Крајстчерч
Крајстчерч

Хамилтон
Хамилтон

 # Град Име Регион Становништво





Нејпијер
Нејпијер
Тауранга
Тауранга
Данидин
Данидин
Палмерстон Норт
Палмерстон Норт
1 Окланд Auckland
Tāmaki Makaurau		 Окланд 1.377.200
2 Велингтон Wellington Велингтон 393.400
3 Крајстчерч Christchurch
Ōtautahi		 Кантербери 380.900
4 Хамилтон Hamilton
Kirikiriroa		 Вајкато 206.400
5 Нејпијер-Хејстингс Napier-Hastings
Ahuriri-Heretaunga		 Хокс Беј 124.800
6 Тауранга Tauranga
Tauranga-moana		 Беј ов Пленти 121.500
7 Данидин Dunedin
Ōtepoti		 Отаго 117.700
8 Палмерстон Норт Palmerston North
Te Papaioea		 Манавуту-Вангануј 82.400
9 Нелсон Nelson
Whakatū		 Нелсон 60.800
10 Роторуа Rotorua
Te Rotorua-nui-a-Kahumatamomoeu		 Беј ов Пленти 56.200
11 Њу Плимут New Plymouth
Ngāmotu		 Таранаки 52.500
12 Вангареј Whangarei
Whangārei-terenga-paraoa		 Нортланд 52.200
(Процена 2010)[56]


[уреди] Етничка припадност и имиграција

Историјат броја становника Новог Зеланда (црно) и предвиђени раст (црвено)

На попису 2006. године, 67,6% становништва се изјаснило као Европљани а 14,6% као Маори.[57] Друге важније етничке групе су Азијати (9,2%) и Пацифички народи (6,9%) док се 11,1% изјаснило као Новозеланђани а 1% је припадало некој другој етничкој групи.[58][59] Резултати су доста различити у односу на ранији период, на попису 1961. 92% се изјаснило као Европљани а 7% као Маори, док су азијске и пацифичке мањине чиниле преосталих 1%.[60] Иако је званичан термин за становника Новог Зеланда „Новозеланђанин“ (енгл. New Zealander) неформално се користи израз „Киви“, како међународно, тако и од стране локалаца.[61] Маорска реч Pākehā означава Новозеланђане европског порекла, мада ова реч није прихваћена од стране свих,[62][63] а неки Маори је користе за све неполинежане на Новом Зеланду.[64]

Маори су били први људи на Новом Зеланду, а за њима су уследили први европски досељеници. Након периода колонизације имигранти су били углавном из Британије, Ирске и Аустралије, због рестриктивне политике сличне политици Беле Аустралије.[65] Осим њих постојао је значајан број имиграната Холанђана, Далматинаца[66] (које су локални Маори називали Тарара због брзог говора[67][68]), Италијана и Немаца као и других европских имиграната који су долазили из других колонија у Аустралији, Северној и Јужној Америци и Јужној Африци.[69] Након Велике депресије промењена је имиграциона политика што је довело до промене етничког састава. У периоду 2009. – 2010. одређено је да се изда 45–50.000 трајних боравишних дозвола, што је нешто више од једног новог имигранта на сваких 100 становника.[70] Укупно је 23% становника Новог Зеланда рођена у другој држави и већина њих живи у региону Окланда.[71] Већина је дошла из Уједињеног Краљевства и Ирске (29%) убрзано се повећава број имиграната из Источне Азије, понајвише из Кине али и из Кореје, Тајвана, Јапана и Хонг Конга.[72] Број страних студената је тако повећан након 1990их и у 2002. години 20.000 њих је студирало на високошколским установама Новог Зеланда.[73]

[уреди] Језик

Енглески је доминантан језик, и њиме се служи 98% становништва.[74] Новозеландска варијанта енглеског је најсличнија аустралијској варијанти енглеског језика и странцима је тешко да разликују ова два акцента.[75] Најпрепознатљивија одлика новозеландског енглеског је промена кратких предњих вокала - тврдо „и“ које звучи као глас шва (као нпр. „а“ у речи about), кратко „е“ које звучи као кратко „и“ и кратко „а“ које звучи као стандардно кратко „е“.[76] Стога странцима речи „bad“, „dead“, „fish“ и „chips“ звуче као „bed“, „did“, „fush“ и „chups“.

Након Другог светског рата Маори су обесхрабривани да користе свој језик у школама и на радним местима и он је као језик заједнице опстајао само у забаченим крајевима.[77] У скорије време наступио је процес ревитализације,[78][79] маорски је проглашен за званични језик 1987.[80] и говори га 4,1% становника.[74] Данас постоје школе на маорском као и два канала Маорске телевизије.[81] Многа места имају двоструке називе, на маорском и енглеском. После енглеског и маорског најраспрострањенији је самоански који са по више од 40.000 људи прате француски, хинди, јуе и северни кинески.[74][82] Новозеландски знаковни језик користи око 28.000 људи и постао је званичан језик 2006. године.[83]

[уреди] Образовање и вероисповест

Основно и средње образовање је обавезно за децу до 6 до 16 година, док већина у школу креће са 5 година.[84] Постоји 13 разреда а јавне школе су бесплатне. Нови Зеланд има стопу писмености одраслих од 99 процената,[85] док половина становништва од 15 до 29 година има неки вид вишег образовања.[84] Постоји пет типова високошколских установа, универзитети, колеџи, политехничке школе, специјалистички колеџи и „вананге“[86] (маорски универзитети) као и приватне високошколске образовне установе.[87] Факултетску диплому има 14,2 процената становништва, 30,4 процената има неку врсту вишег образовања а 22,4 процента нема никакво звање.[88]

Хришћанство је главна религија на Новом Зеланду. према попису 2006. 55,6 процената становништва се изјаснило као Хришћани, 34,7 процената се изјаснило да нема вероисповест а око 4 процента се изјаснило према некој другој религији.[89] Главни хришћанске деноминације су англиканизам, католицизам, презбитеријанизам и методизам. Такође постоји значајан број пентекосталаца, баптиста и припадника Цркве Исуса Христа светаца последњих дана као и мароске цркве „Ратана“. Мањинске вероисповести по попису су хиндуизам, будизам и ислам.[82][90]

[уреди] Економија

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Економија Новог Зеланда

Нови Зеланд има савремену, просперитерну развијену тржишну економију са бруто друштвеним производом (Паритет куповне моћи) процењеним на око 28.250 америчких долара по особи.[91][92][93] Валута на Новом Зеланду зове се новозеландски долар или често неформално као киви долар. Уз локалне кованице користи се и на Куковим острвима, Нијуеу, Токелауу и на Острвима Питкерн.[94] Нови Зеланд се налази на петом месту извештаја УН о Индексу хуманог развоја за 2011. годину.[95]

Окланд, пословна зона сликана са Рангитото острва

Током историје сировинска индустрија је имала важну позицију у привреди Новог Зеланда, укључујући лов на фоке, китоловство, новозеландски лан, злато, каури гуму и дрвну грађу.[96] Са развојем хладњача током 1880их месо и млечни производи су извожени у Британију, што је био основ за јак економски развој Новог Зеланда.[97] Велика потражња за пољопривредним производима у Уједињеном Краљевству и у САД је омогућила да животни стандард на Новом Зеланду буде виши него у Аустралији и Западној Европи током 1950их и 1960их.[98] Када је Уједињено Краљевство приступило Европској заједници новозеландско извозно тржиште се смањило,[99] што је заједно са нафтном кризом 1973. године и енергетском кризом 1979. довело до економске депресије.[100] Животни стандард је опао у односу на Аустралију и државе Западне Европе а 1982. године су лични приходи Новозеланђана били најнижи од свих развијених земаља за које је Група Светске банке радила процену.[101] Након 1984. бројне владе су спроводиле структурне макроекономске реформе (познате као енгл. Rogernomics и енгл. Ruthanasia) када је протекционистичка економија замењена либералном слободном привредом.[102][103]

Незапосленост је била највиша 1991. и 1992. када је била изнад 10 процената,[104] као резултат слома берзе 1987. године, али је до 2007. године дошло до пуног опоравка када је незапосленост износила 3,4 процента (што је Нови Зеланд поставило на пето место од двадесет и седам рангираних држава у склопу истраживања ОЕСР).[105] Ипак светска економска криза која је уследила је довела до рецесије у пет узастопних квартала што је најдужа економска депресија за 30 година[106][107] и незапосленост је порасла на 7 процената током 2009. године.[108] Незапосленост међу младима је у јуну 2011. износила 17,4 процента.[109] Од 1970их до данас Нови Зеланд се суочава са проблемом „одлива мозгова“.[110][111] Око четвртине високо квалификованих радника живи у иностранству, углавном у Аустралији и Британији, што је највиша стопа међу развијеним државама.[112] Ипак постоји и супротан процес „прилива мозгова“ кроз имиграцију стручњака из Европе и мање развијених држава.[113][114]

[уреди] Трговина

Економија Новог Зеланда веома зависи од међународне трговине,[115] посебно у области пољопривредних производа.[116] Извоз чини високих 24 процента производње,[85] због чега је Нови Зеланд осетљив на међународне цене робе и на глобалне економске рецесије. Главне извозне гране су пољопривреда, цвећарство, риболов, шумарство и рударство који чине око половине извоза.[117] Главни извозни партнери су Аустралија, САД, Јапан, Кина и Уједињено Краљевство.[85] Од 7. априла 2008. Нови Зеланд и Кина су потписници уговора о слободној трговини.[118][119] Услужни сектор је најјача грана у привреди Новог Зеланда а за њим следе производња и грађевинарство, а затим пољопривреда и вађење сировина.[85] Туризам игра важну улогу у новозеландској привреди, у 2010. је допринео 15 милијарди долара новозеландском БДП и у овој области је запослено 9,6 процената радне снаге.[120] Број страних туриста се током 2010. повећао 3,1 посто[121] и очекује се да ће до 2015. бележити годишњи раст 2,5 посто.[120]

Ексклузивна економска зона Новог Зеланда.

Током 19. века вуна је била главни извозни артикал Новог Зеланда.[96] Све дo 1960их вуна је чинила трећину извоза,[96] али је од тада њена цена у сталном паду у односу на друге робе[122] и више није исплатива за многе пољопривреднике.[123] Насупрот томе млекарска индустрија је у сталном порасту, број крава је дуплиран у периоду између 1990. и 2007.[124] чиме је ова грана доспела на прво место по извозној заради.[125] Млечни производи су 2009. износили 21 проценат (9,1 милијарда долара) укупног робног извоза,[126] а највећа компанија на Новом Зеланду, Фонтера, контролише трећину међународне трговине млечним производима.[127] Други пољопривредни извозни производи су месо са 13,2 процента, вуна са 6,3 процента, воће са 3,5 процената и риба са 3,3 процента. Број винарија је такође удвостручен,[128] што је довело до тога да вино 2007. године престигне вуну у извозу.[129][130]

[уреди] Инфраструктура

Снабдевање енергијом потиче од нафте, гаса и угља (69 процената) и из обновљивих извора енергије, првенствено хидро и геотермалних електрана.[131] Саобраћајна мрежа Новог Зеланда се састоји од 93.805 километара путева вредних 23 милијарде долара,[132] и 4.128 километара железничке пруге.[133] Већина градова је повезана аутобуским линијама али је доминантан вид превоза приватни аутомобил.[134] Железнице су приватизоване 1993. године али су поново враћене под окриље државе 2004. године.[135] Пруга се протеже целом дужином државе али данас служи углавном за теретни а не путнички транспорт.[136] Већина страних посетилаца долази авионом,[137] преко неког од седам међународних аеродрома (везе са другим државама осим Аустралије и Фиџија имају аеродроми у Окланду и Крајстчерчу).[138] Пошта Новог Зеланда је имала монопол на телекомуникације до 1989. када је формирана компанија „Телеком Нови Зеланд“ која је приватизована 1990. године.[139] Телеком у свом власништву има већину телекомуникационе инфраструктуре али је повећана конкуренција других провајдера.[140]

[уреди] Политика

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Политика Новог Зеланда
Џон Ки, премијер Новог Зеланда од 2008.

[уреди] Влада

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Влада Новог Зеланда

Нови Зеланд је уставна монархија и парламентарна демократија[141], иако нема кодификован устав.[142] Шеф државе је краљица Новог Зеланда Елизабета II.[143] Краљицу представља генерални гувернер Новог Зеланда[144], ког поставља на предлог премијера Новог Зеланда.[145] Генерални гувернер може да спроводи крунске прерогативе (као што је разматрање случајева неправде или постављање кабинетских министара, амбасадора и других кључних јавних функционера)[146] и у ретким ситуацијама може користити резервно право (да смени премијера, распусти парламент или одбије да дâ краљевски пристанак закону).[147] Ипак моћи генералног гувернера су ограничене уставним одредбама и не може их користити без сагласности кабинета министара.[147][148]

Краљица Новог Зеланда и њен представник, генерални гувернер

Парламент Новог Зеланда је законодавно тело и чине га суверен (представља га генерални гувернер) и Представнички дом.[148] Раније је постојао и горњи дом Законодавни савет али је укинут 1950. године.[148] Превласт Дома над сувереном је настала у Енглеској по Билу о правима из 1689. који је Нови Зеланд ратификовао као закон.[148] Представнички дом је демократски изабрано тело а Владу формира странка или коалиција са највише места.[148] Може бити формирана и мањинска влада уколико се обезбеди подршка за гласања о поверењу Влади и буџету. Генерални гувернер поставља министре по савету премијера, који је такође вођа посланичке групе која чини власт.[149] Кабинет, који чине министри које предводи премијер, је највише извршно тело које доноси најважније одлуке и ствара државну политику.[150] По конвенцији, чланови кабинета су везани колективном одговорношћу за одлуке које доноси кабинет.[151]

Судије и судски службеници се именују не-политички и под строгим правилима о доживотном мандату који помажу у одржавању уставне независности судске власти.[142] Ово теоријски омогућава правосуђу да тумачи право искључиво по законима које је донео парламент без било каквог другог утицаја на њихове одлуке.[152] Судски комитет Тајног савета у Лондону је био врховни суд све до 2004. године када је формиран Врховни суд Новог Зеланда. Правосудни систем, којим руководи главни судија (енгл. Chief Justice)[153], чине Апелациони суд, Високи суд и подређени судови.[142]

Влада Новог Зеланда (тзв. кошница) и зграде Парламента (десно) у Велингтону

Готово сви избори од 1853. до 1996. су одржани по већинском систему (странка са већином гласова побеђује, није потребна апсолутна већина).[154] Од 1930. политичком сценом доминирају две странке, Национална и Лабуристичка.[154] Од 1996. у употреби је пропорционални изборни систем који се зове комбиновано пропорционално представљање (енгл. Mixed-member proportional representation).[142] По овом систему свако има два гласа, један за посланика за седамдесет изборних јединица (седам је резервисано за Маоре),[155] а други за странку као листу. Преосталих 50 посланика се бира управо са листе, уз неопходност да партија освоји макар једну изборну јединицу или пет процената укупно да би имала право да уђе у парламент.[156] Између марта 2005 и 2006. Нови Зеланд је био једина држава на свету у којој су све највише функције (шефа државе, генералног гувернера, председника владе, председника парламента и председника врховног суда) истовремено држале жене.[157]

[уреди] Спољни односи и војска

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Спољни односи Новог Зеланда
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Оружане снаге Новог Зеланда

У раном колонијалном периоду Нови Зеланд је препустио питања трговине и спољне политике британској влади.[158] Током Империјских конференција 1923. и 1926. одлучено је да се Новом Зеланду дозволи склапање међународних уговора, а први такав уговор је био потписан са Јапаном 1928. Без обзира на независност, Нови Зеланд је следио политику Уједињеног Краљевства, нпр. када је проглашен рат против Немачке 3. септембра 1939. када је тадашњи премијер Мајкл Севиџ у односу на Британску империју прогласио „где иде она, идемо и ми; где она стоји, стојимо и ми“.[159]

Маорски батаљон изводи ратни плес хака у Египту 1941.

Нови Зеланд је од 1951. у АНЗУС пакту са САД и Аустралијом.[160] Утицај САД је убрзо почео да бледи због несугласица око Вијетнамског рата,[161] одбијања САД да се прикључе осуди Француске због потапања Гринпис брода „Дугин ратник“ у Окланду,[162] неслагања око трговинских питања и на крају проглашавања Новог Зеланда за слободну зону од нукеларне енергије што је довело до тога да САД билатерално суспендују пакт све до 2010. године.[163][164] Нови Зеланд оджава блиске политичке везе са Аустралијом, на снази су споразум о слободној трговини (енгл. Closer Economic Relations) и споразум о слободи кретања (енгл. Trans-Tasman Travel Arrangement) који дозвољава држављанима две државе да посећују, живе и раде у другој без ограничења.[165] Тренутно око 500.000 Новозеланђана живи у Аустралији и око 65.000 Аустралијанаца живи на Новом Зеланду.[165]

Нови Зеланд одржава присутност међу тихоокеанским државама. Велики део хуманитарне и друге помоћи са Новог Зеланда иде управо овим државама, док многи становници ових држава одлазе на Нови Зеланд ради запослења.[166] Трајне миграције су одређене правилима 1970 Samoan Quota Scheme и 2002 Pacific Access Category која дозвољавају да до 1.000 становника Самое и до 750 становника других тихоокеанских држава добије трајно пребивалиште на Новом Зеланду. Програм за сезонске раднике је уведен 2007. године и 2009. је 8.000 острвљана било запослено на тај начин.[167] Нови Зеланд активно учествује у раду организација Форум пацифичких острва, Азијско-тихоокеанска економска сарадња, Асоцијација нација Југоисточне Азије[165] а члан је такође и Уједињених Нација,[168] Комонвелта[169] и Организације за економску сарадњу и развој.[170]

Пешадија из 2. батаљона Окландског пука у Бици на Соми, септембар 1916.

Оружане снаге Новог Зеланда (енгл. New Zealand Defence Force) се састоји из гране: Краљевска морнарица Новог Зеланда (енгл. Royal New Zealand Navy), Војска Новог Зеланда (енгл. New Zealand Army) и Краљевска авијација Новог Зеланда (енгл. Royal New Zealand Air Force).[171] Одбрамбене потребе Новог Зеланда су скромне јер су процене да су шансе за спољни напад мале,[172] али је ипак учествовао у светским сукобима од којих је најзначајније учешће у Галипољској операцији, Бици за Крит,[173] Другој бици код Ел Аламејна,[174] Бици за Монте Касино.[175] Галипољска операција је била од изузетне важности за изградњу националног идентитета[176][177] и јачање АНЗАК (енгл. Australian and New Zealand Army Corps) традиције.[178] У Првом светском рату је погинуло око 18.500 Новозеланђана а 41.000 је рањена од око 103.000 бораца на тадашњу популацију од једног милиона.[179] Нови Зеланд је такође одиграо кључну улогу у јединој бици у Јужној Америци током Другог светског рата, Бици код Ла Плате[180] као и у Бици за Британију.[181][182] Током рата САД су имале око 400.000 војника стационираних на Новом Зеланду.[183]

Поред оба светска рата и рата у Вијетнаму, Нови Зеланд је учествовао и у Корејском рату, Другом бурском рату,[184] Побуни у Малаји,[185] Заливском рату и Рату у Авганистану. Током Рата у Ираку Нови Зеланд је одбио учешће у директном сукобу већ је на годину дана послао тим инжењера да помажу у обнови државе. Нови Зеланд је учествовао и у миротворачким мисијама у Киперу, Сомалији, Босни и Херцеговини, на Синају, Анголи, Камбоџи, на Иранско-ирачкој граници, на Бугенвилу, на Источном Тимору и на Соломонским острвима.[186]

[уреди] Локална самоуправа и спољне територије

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Краљевство Нови Зеланд
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Локална самоуправа на Новом Зеланду
Краљевство Нови Зеланд

Рани европски досељеници су Нови Зеланд поделили на провинције са одређеним нивоом аутономије.[187] Због финансијског притиска и жеље да се консолидују железнице, образовање, продаја земље и друге политике власти, власт је централизована и провинције су укинуте 1876. године.[188] Као резултат тога Нови Зеланд нема посебно представљене поднационалне ентитете. Сећање на провинције одржавају регионални празници и спортска ривалства.[189][190]

Од 1876. године, разне врсте локалних самоуправа су вршиле власт на локалном нивоу по одлукама централне владе.[187][191] Влада је 1989. из тадашњих 249 општина извршила реорганизацију локалне самоуправе у садашњи систем 11 региона (енгл. Region) којим управљају регионални савети и 67 територијалних управа.[192][193] Улога регионалних савета је да регулишу "природно окружење са посебним нагласком на управљање ресурсима",[192] док су територијалне управе надлежне за питања водовода и канализације, локалних путева, издавања грађевинских дозвола и разних локалних питања.[194]

Краљевство Нови Зеланд је једна од 16 крунских земаља Комонвелта[195][196] и обухвата Нови Зеланд, Токелау (зависна територија), Кукова острва и Нијуе (самоуправне територије у слободној асоцијацији) и Росова територија (територијална претензија Новог Зеланда на Антарктик).[196] Парламент Новог Зеланда не може да доноси законе за Кукова острва и Нијуе, али уз њихов пристанак може да их представља у питањима спољне политике и одбране.[197][198] Токелау је по дефиницији УН недеколонизована територија и несамоуправна територија (енгл. non-self-governing territory) која користи заставу и химну Новог Зеланда али њом управља савет стараца, са сваког од три атола по један.[199][200] Росова територија је територијална претензија Новог Зеланда на Антарктик где се налази истраживачка станица Скотова база.[201] Законодавство Новог Зеланда по питањима држављанства третира све земље краљевства једнако уколико су рођени пре 2006. а за оне рођене након те године постоје одређени услови.[202]

 п • р • у Административна подела Новог Зеланда
Крунска земља Краљевство Нови Зеланд
Земље и зависне територије Нови Зеланд   Росова земља Токелау   Кукова острва Нијуе
Региони 11 неунитарних региона 5 унитарних региона Четем острва   Удаљена острва изван регионалне власти
(Кермадек острва, Острва Три краља и субантарктичка острва)
Територијалне управе 13 градова и 53 округа
Белешке Неки окрузи се простиру у више региона Сједињују регионалну и територијалну управу у једну Специјална територијална управа Удаљена Соландер острва су део региона Саутленд Новозеландска претензија на Антарктик Несамоуправна територија (према УН) Новог Зеланда Самоуправне територије у слободној асоцијацији са Новим Зеландом

[уреди] Култура

Рани Маори су адаптирали културу источне Полинезије, у складу са изазовима у вези са већим и разноврснијим окружењем, из чега на крају развијају сопствену специфичну културу. Друштвена организација је била у великој мери комунална са породицама (whanau), под-племенима (hapu) и племенима (iwi) којима је руководио поглавица (rangatira) чија позиција је била предмет сагласности заједнице.[203] Британски и ирски имигранти су донели аспекте своје културе на Нови Зеланд и такође су утицали на маорску културу,[204][205] посебно увођењем Хришћанства.[206] Међутим, Маори и даље сматрају своју лојалност племенским групама као витални део свог идентитета, а маорске родбинске улоге личе на оне из других полинежанских народа.[207] У скорије време америчка, аустралијска, азијска и друге европске културе су извршиле утицај на Новом Зеланду. Немаорске полинежанске културе су такође очигледне, као нпр. фестивал „Пасифика“, највећи полинежански фестивал на свету који се одржава у Окланду.

У великој мери рурални живот у раном Новом Зеланду је допринео томе да Новозеланђани имају углед робусних и вредних мајстора.[208] Тада се очекивала скромност а сви успешни људи су били изложени критици.[209] Нови Зеланд тада није био држава интелектуалаца.[210] Маорска култура је такође сузбијана све до касних 1960их.[77] Тада је започео процес урбанизације а високо образовање је постало доступно ширем кругу људи.[211] Иако данас већина становништва живи у градовима добар део новозеландске уметности, књижевности, кинематографије и хумора има руралне теме.

[уреди] Уметност

Као део оживљавања маорске културе, традиционални занати попут резбарења и ткања су шире распрострањени а маорски уметници су све бројнији и утицајнији.[212] Већина маорских резбарија приказују људске фигуре, углавном са три прста и са главом која је приказана природно и са пуно детаља или гротескно.[213] Шаре на површини се састоје од спирала, бразда засека и рибљих крљушти ради декорације резбарија.[214] Изражена маорска архитектура се састојала од резбарених кућа за састајање (wharenui) које одликују симболичке резбарије и илустрације. Иницијално ове зграде су осмишљене да се стално обнављају, мењају и адаптирају према различитим потребама.[215]

Маори су декорисали бело дрво на зградама, кануима и кенотафима користећи црвену (мешавина окера и ајкулине масти) и црну (од чађи) боју и цртали су слике птица, рептила и друго на зидовима пећина.[216] Маорске тетоваже (moko) су цртане мешавином обојене чађи и гуме а уцртаване су уз помоћ коштаног длета.[217] Прве европске слике и фотографије су приказивале пејзаже, али нису биле осмишљене као уметност већ ради приказивања Новог Зеланда.[218] Портрети Маора су такође били уобичајени а уметници су их приказивали као „племените дивљаке“, егзотичну лепоту или пријатељски настројене староседеоце.[218] Изолација Новог Зеланда је допринела развоју особене локалне уметности.[219] Током 1960их и 70их многи уметници су стварали јединствене форме комбинијући мароске и западне технике.[220] Постепено су новозеландска уметност и занат достигли шире међународно признање а посебно су били запажени наступи на Бијеналу у Венецији 2001. и на изложби у Њујорку 2004.[212][221]

Маорски огртачи су прављени од лана и украшени су црним, црвеним и белим облицима.[222] Од локалног жада се праве минђуше и огрлице, а најпознатији је облик „hei-tiki“, изобличена људска фигура која седи прекрштених ногу са главом помереном у страну.[223] Европљани су донели и свој смисао за моду и до 1950их већина људи се посебно облачила за друштвене догађаје.[224] Од тада су стандарди облачења промењени и новозеландска мода се оцењеује као неформална, практична и без сјаја.[225][226] Ипак, локална модна индустрија је доживела велики раст од 2000, а извоз је дуплиран и број произвођача је повећан са неколико на око 50 познатих фирми, од којих су неке постале признате и на међународном нивоу.[226]

[уреди] Књижевност

Маори су брзо прихватили идеју о записивању као начину дељења идеја, и многе њихове приче и песме су тада записане.[227] Већина раних књига на енглеском је потицала из Британије, и тек 1950их локални писци добијају на значају.[228] Иако под утицајем глобалних трендова (модернизам) и ситуација (Велика депресија) писци су од 1930их почели да развијају приче које су биле фокусиране на њихове доживљаје на Новом Зеланду. Током овог периода, књижевност се померила из извештачког стила ка више академским тежњама.[229] Учешће у светским ратовима је дало неким од писаца нову перспективу на новозеландску културу а након рата експанзија универзитета је довела до процвата локалне књижевности.[230]

[уреди] Забава

Основни музички правци на Новом Зеланду су блуз, џез, кантри, рокенрол и хип хоп са локалним елементима.[231] Маори су развили сопствено појање и песме на основи древних корена из југоситочне Азије које има сетан призвук.[232] Флауте и трубе су коришћене као локални инструменти[233] или за сигнализацију током рата и у посебним приликама.[234] Рани досељеници су донели своју музику, дувачке групе и хорове, а прве музичке турнеје су организоване 1860их.[235][236] Групе састављене од гајдаша и перкусиониста, су биле изузетно популарне током раног 20. века.[237] Музичка индустрија је почела да се развија 1940их а многи новозеландски музичари су остварили успех у Британији и САД.[231] Неки уметници издају песме на маорском језику а музичко-сценска уметност „капа хака“ је поново заживела.[238] Новозеландске музичке награде се додељују сваке године од стране „РИАНЗ-а“ почев од 1965. под називом „Loxene Golden Disc Awards“ у организацији компаније „Рекит и Колман“.[239] „РИАНЗ“ такође објављује званичну топ листу.[240]

Радио је на Нови Зеланд стигао 1920. године а телевизија 1960.[241] Број новозеландских филмова је посебно порастао 1970их.[242] Новозеландска филмска комисија је од 1978. почела да помаже локалне филмске ствараоце а многи од филмова су доживели међународни успех. Дерегулација током 1980их је допринела наглом повећању броја радио и ТВ станица.[242] Новозеландска телевизија углавном емитује емисије америчке и британске производње уз велики број аустралијских и локалних продукција. Пејзажи Новог Зеланда, компактност државе и државни подстицаји[243] су допринели да се неки од високобуџетних филмова попут трилогије Господар прстенова, новозеландског режисера Питера Џексона, снимају на Новом Зеланду.[244] Медијском индустријом Новог Зеланда доминира мањи број компанија, већином у страном власништву уз неколико државних ТВ и радио станица. Репортери без граница сврставају Нови Зеланд у сам врх у својим годишњим извештајима о слободи медија.[245]

[уреди] Спорт

Већина спортова популарних на Новом Зеланду су енглеских корена.[246] Највише људи игра голф, нетбол, тенис и крикет, међу млађима најпопуларнији спорт је фудбал док највише посетилаца има рагби.[247] Победничке турнеје у рагбију у Аустралији и Уједињеном Краљевству касних 1880их и раних 1900их су играле важну улогу у консолидовању националног идентитета,[248] иако је утицај спорта од тада опао.[249] Коњске трке су такође биле популарне и биле су важан део доминантне културе током 1960их која је позната под називом „рагби, трке и пиво“.[250] Учешће Маора у европским спортовима је посебно приметно у рагбију и у „хака“ плесу који национални тимови изводе пред међународне утакмице.[251]

Новозеландски тимови који имају резултате на међународном нивоу су рагби, рагби лига, нетбол, крикет, и софтбол тимови а на појединачном нивоу резултати су остваривани у тријатлону, веслању, једрењу и бициклизму. Однос броја становника и освојених медаља на Олимпијским и Комонвелт играма се сматра за успешан.[247][252] Рагби тим је често оцењиван као најбољи на свету и Нови Зеланд је тренутни носилац титуле шампиона Светског купа. Такође Нови Зеланд је и тренутни рагби лига светски шампион. Популарни су и екстремни спортови, авантуристички туризам[253] и постоји јака традиција планинарења.[254] Поред тога спољне активности попут бициклизма, пецања, пливања, трчања, трампинга (активност популарна на Новом Зеланду која се састоји у камповању у унутрашњости), кануинга, лова и спортова на снегу су такође популарне.[255] Трке „waka ama“ у аутригер кануима полинезијског порекла су такође све популарније и данас је то међународни спорт, са такмичењима у целом тихоокеанском региону.[256]

[уреди] Празници

Државни празници на Новом Зеланду су:[257]

Празник Дан
Нова Година 1. и 2. јануар
Вајтанги дан 6. фебруар
Велики петак последњи петак пред Ускрс
Ускрс према црквеном календару
Ускрсни понедељак први понедељак после Ускрса
Дан АНЗАК-а 25. април
Рођендан краљице први понедељак у јуну
Дан рада 4. понедељак у октобру
Божић 25. децембар
Дан поклона 26. децембар

[уреди] Види још

[уреди] Референце

  1. ^ King 2003.
  2. ^ Hay, Maclagan & Gordon 2008.
  3. ^ Wilson, John (март 2009). European discovery of New Zealand – Tasman's achievement. Te Ara - the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 24 јануар 2011
  4. ^ Wilson, John (септембар 2007). Tasman’s achievement. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 16 фебруар 2008
  5. ^ Mackay, Duncan (1986). “The Search For The Southern Land”, The New Zealand Book Of Events. Auckland: Reed Methuen, 52–54.
  6. ^ а б Mein Smith 2005.
  7. ^ Brunner, Thomas (1851). The Great Journey: an expedition to explore the interior of the Middle Island, New Zealand, 1846-8. Royal Geographic Society.
  8. ^ McKinnon, Malcolm (новембар 2009). Place names – Naming the country and the main islands. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 24 јануар 2011
  9. ^ . „Confusion over NZ islands' names“, 22 април 2009
  10. ^ May Eriksen, Alanah. „Name quest unveils historic titles“, 25 април 2009
  11. ^ Davison, Isaac. „North and South Islands officially nameless“, 22 април 2009
  12. ^ Sea floor geology – Active plate boundaries. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand (March 2009). Приступљено на дан 4 February 2011
  13. ^ Mean monthly rainfall, NIWA.
  14. ^ Climate – New Zealand’s climate. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand (March 2009). Приступљено на дан 15 January 2011
  15. ^ Frequently asked questions about New Zealand plants. New Zealand Plant Conservation Network (May 2010). Приступљено на дан 15 January 2011
  16. ^ Rolfe (2006). New Zealand indigenous vascular plant checklist. New Zealand Plant Conservation Network. ISBN 0-473-11306-6.
  17. ^ New Zealand National Parks
  18. ^ (1998) "Testing migration patterns and estimating founding population size in Polynesia by using human mtDNA sequences". Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America 95 (15): 9047–52. DOI:10.1073/pnas.95.15.9047.
  19. ^ (2008) "Dating the late prehistoric dispersal of Polynesians to New Zealand using the commensal Pacific rat". Proceedings of the National Academy of Sciences 105 (22): 7676. DOI:10.1073/pnas.0801507105. edit
  20. ^ (2009) "The Peopling of the Pacific from a Bacterial Perspective". PMID 19164753. Science 323 (5913): 527–530. DOI:10.1126/science.1166083. edit
  21. ^ Clark, Ross (1994). “Moriori and Māori: The Linguistic Evidence”, The Origins of the First New Zealanders. Auckland: Auckland University Press, 123–135.
  22. ^ Davis, Denise (септембар 2007). The impact of new arrivals. Te Ara Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 30 април 2010
  23. ^ 'Moriori – The impact of new arrivals'. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand (март 2009). Приступљено на дан 23 март 2011
  24. ^ а б Mein Smith 2005.
  25. ^ Salmond, Anne. Two Worlds: First Meetings Between Maori and Europeans 1642–1772. Auckland: Penguin Books. ISBN 0670832987.
  26. ^ King 2003.
  27. ^ Fitzpatrick, John (2004). "Food, warfare and the impact of Atlantic capitalism in Aotearo/New Zealand". Australasian Political Studies Association Conference: APSA 2004 Conference Papers.
  28. ^ Brailsford, Barry (1972). Arrows of Plague. Wellington: Hick Smith and Sons. ISBN 0456010602.
  29. ^ Wagstrom, Thor (2005). “Broken Tongues and Foreign Hearts”, Indigenous Peoples and Religious Change. Boston: Brill Academic Publishers, 71 and 73. ISBN 9789004138995.
  30. ^ Lange, Raeburn (1999). May the people live: a history of Māori health development 1900–1920. Auckland University Press. ISBN 9781869402143.
  31. ^ а б Rutherford, James (април 2009). "Busby, James". from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Retrieved on 7 јануар 2011. 
  32. ^ "Sir George Gipps". from An Encyclopaedia of New Zealand. (април 2009). Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Retrieved on 7 јануар 2011. 
  33. ^ а б Wilson, John (март 2009). Government and nation – The origins of nationhood. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 7 јануар 2011
  34. ^ "Settlement from 1840 to 1852". from An Encyclopaedia of New Zealand. (април 2009). Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Retrieved on 7 јануар 2011. 
  35. ^ Foster, Bernard (април 2009). "Akaroa, French Settlement At". from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Retrieved on 7 јануар 2011. 
  36. ^ Simpson, K (септембар 2010). "Hobson, William – Biography". from the Dictionary of New Zealand Biography. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Retrieved on 7 јануар 2011. 
  37. ^ Phillips, Jock (април 2010). British immigration and the New Zealand Company. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 7 јануар 2011
  38. ^ (2011) "High-precision radiocarbon dating shows recent and rapid initial human colonization of East Polynesia". Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America 108 (5): 1815–1820. DOI:10.1073/pnas.1015876108. edit
  39. ^ Crown colony era – the Governor-General. Ministry for Culture and Heritage (март 2009). Приступљено на дан 7 јануар 2011
  40. ^ а б в Wilson, John (март 2009). Government and nation – The constitution. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 2 фебруар 2011
  41. ^ Temple, Philip (1980). Wellington Yesterday. John McIndoe. ISBN 0-86868-012-5.
  42. ^ New Zealand's 19th-century wars – overview. Ministry for Culture and Heritage (април 2009). Приступљено на дан 7 јануар 2011
  43. ^ Wilson., John (март 2009). History – Liberal to Labour. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 2 фебруар 2011
  44. ^ (1997) "Strategy and Trade Union Effectiveness in a Neo-liberal Environment" (PDF). British Journal of Industrial Relations 35 (4): 567–591. DOI:10.1111/1467-8543.00069.
  45. ^ War and Society. Ministry for Culture and Heritage. Приступљено на дан 7 јануар 2011
  46. ^ Easton, Brian (април 2010). Economic history – Interwar years and the great depression. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 7 јануар 2011
  47. ^ Derby, Mark (мај 2010). Strikes and labour disputes – Wars, depression and first Labour government. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 1 фебруар 2011
  48. ^ Easton, Brian (новембар 2010). Economic history – Great boom, 1935–1966. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 1 фебруар 2011
  49. ^ Keane, Basil (новембар 2010). Te Māori i te ohanga – Māori in the economy – Urbanisation. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 7 јануар 2011
  50. ^ Royal, Te Ahukaramū (март 2009). Māori – Urbanisation and renaissance. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 1 фебруар 2011
  51. ^ Estimated resident population of New Zealand. Statistics New Zealand. Приступљено на дан 30 јануар 2011 The population clock updates every 10 minutes.
  52. ^ Subnational population estimates at 30 јун 2009. Statistics New Zealand (30 јун 2007). Приступљено на дан 30 април 2010
  53. ^ Mercer 2010 Quality of Living survey highlights – Global. Mercer (мај 2010). Приступљено на дан 30 април 2010
  54. ^ Commentary. Births and Deaths: децембар 2009 quarter. Statistics New Zealand. Приступљено на дан 27 април 2010
  55. ^ а б Department of Economic and Social Affairs Population Division (2009). "World Population Prospects" (PDF). Приступљено на дан 29 август 2009.
  56. ^ Subnational population estimates. Statistics New Zealand. Приступљено на дан 2 новембар 2010
  57. ^ Ethnic groups in New Zealand. 2006 Census QuickStats National highlights. Statistics New Zealand. Приступљено на дан 18 јануар 2011
  58. ^ Cultural diversity. 2006 Census QuickStats National highlights. Statistics New Zealand. Приступљено на дан 30 април 2010
  59. ^ Māori Ethnic Population / Te Momo Iwi Māori. QuickStats About Māori, Census 2006. Statistics New Zealand. Приступљено на дан 30 април 2010
  60. ^ Collins, Simon. „Ethnic mix changing rapidly“, октобар 2010
  61. ^ Callister, Paul (2004). "Seeking an Ethnic Identity: Is "New Zealander" a Valid Ethnic Category?". New Zealand Population Review 30 (1&2): 5–22.
  62. ^ Misa, Tapu. „Ethnic Census status tells the whole truth“, 8 март 2006
  63. ^ Draft Report of a Review of the Official Ethnicity Statistical Standard: Proposals to Address the ‘New Zealander’ Response Issue (PDF). Statistics New Zealand (април 2009). Приступљено на дан 18 јануар 2011
  64. ^ Ranford, Jodie. 'Pakeha', Its Origin and Meaning. Māori News. Приступљено на дан 20 фебруар 2008
  65. ^ Socidad Peruana de Medicina Intensiva (SOPEMI) (2000). Trends in international migration: continuous reporting system on migration. Organisation for Economic Co-operation and Development, 276–278.
  66. ^ Walrond, Carl (21 септембар 2007). Dalmatians. Te Ara - the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 30 април 2010
  67. ^ Upoznajte Maore koji se prezivaju na -ić
  68. ^ Tarara: Croats and Maori in New Zealand : memory, belonging, identity
  69. ^ New Zealand Peoples. Te Ara - the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 30 април 2010
  70. ^ International Migration Outlook – New Zealand 2009/10. New Zealand Department of Labour (2010). Приступљено на дан 16 април 2011
  71. ^ QuickStats About Culture and Identity: Birthplace and people born overseas. Statistics New Zealand (март 2006). Приступљено на дан 19 јануар 2011
  72. ^ For the percentages: QuickStats About Culture and Identity – Birthplace and people born overseas. 2006 Census. Statistics New Zealand. Приступљено на дан 30 април 2010
    For further detail within East Asia: Culture and identity – Birthplace. 2006 Census Population and dwellings tables. Statistics New Zealand. Приступљено на дан 30 април 2010
  73. ^ (2004) "International Students in New Zealand: Needs and Responses". International Education Journal 5 (4).
  74. ^ а б в QuickStats About Culture and Identity: Languages spoken. Statistics New Zealand (март 2006). Приступљено на дан 20 фебруар 2008
  75. ^ Hay, Maclagan & Gordon 2008.
  76. ^ * Bauer, L. (2007). "New Zealand English". Journal of the International Phonetic Association 37 (1): 97–102. DOI:10.1017/S0025100306002830.
  77. ^ а б Phillips, Jock (март 2009). The New Zealanders – Bicultural New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 21 јануар 2011
  78. ^ Māori Language Week – Te Wiki o Te Reo Maori. Ministry for Culture and Heritage. Приступљено на дан фебруар 2008
  79. ^ Squires, Nick. „British influence ebbs as New Zealand takes to talking Māori“, мај 2005
  80. ^ Waitangi Tribunal claim – Māori Language Week. Ministry for Culture and Heritage (јул 2010). Приступљено на дан 19 јануар 2011
  81. ^ Māori Television Launches 100 percent Māori Language Channel. Māori Television. Приступљено на дан 30 април 2010
  82. ^ а б 2006 Census Data – QuickStats About Culture and Identity – Tables (XLS). 2006 Census. Statistics New Zealand. Приступљено на дан 30 април 2010 In tables 28 (Religious Affiliation) and 19 (Languages Spoken by Ethnic Group)
  83. ^ New Zealand Sign Language Act 2006 No 18 (as at 30 јун 2008), Public Act – New Zealand Legislation. Legislation.govt.nz (2008-06-30). Retrieved on 2011-11-29.
  84. ^ а б Dench, Olivia (јул 2010). Education Statistics of New Zealand: 2009. Education Counts. Приступљено на дан 19 јануар 2011
  85. ^ а б в г The World Factbook – New Zealand. CIA (15 новембар 2007). Приступљено на дан 30 новембар 2007
  86. ^ Education Act 1989 No 80 (as at 01 фебруар 2011), Public Act. Part 14: Establishment and disestablishment of tertiary institutions, Section 62: Establishment of institutions. Education Act 1989 No 80. New Zealand Parliamentary Counsel Office/Te Tari Tohutohu Pāremata (1 фебруар 2011). Приступљено на дан 15 август 2011
  87. ^ Studying in New Zealand: Tertiary education. New Zealand Qualifications Authority. Приступљено на дан 15 август 2011
  88. ^ Educational attainment of the population (xls). Education Counts (2006). Приступљено на дан 21 фебруар 2008
  89. ^ QuickStats About Culture and Identity: Religious affiliation. Statistics New Zealand. Приступљено на дан 20 јануар 2011
  90. ^ Quick Stats About culture and Identity— 2006 Census (PDF). Statistics New Zealand. Приступљено на дан 28 септембар 2007
  91. ^ Report for Selected Countries and Subjects. International Monetary Fund (октобар 2010). Приступљено на дан 30 јануар 2011
  92. ^ GDP – per capita (PPP). The World Factbook, Central Intelligence Agency. Приступљено на дан 22 јануар 2011
  93. ^ GDP per capita (current US$). World Bank. Приступљено на дан 22 јануар 2011
  94. ^ Currencies of the territories listed in the BS exchange rate lists. Bank of Slovenia. Приступљено на дан 22 јануар 2011
  95. ^ Human Development Index and components (PDF). United Nations Development Programme. Приступљено на дан 3 јануар 2012
  96. ^ а б в Historical evolution and trade patterns. An Encyclopaedia of New Zealand (1966). Приступљено на дан 10 фебруар 2011
  97. ^ Sheep farming – Growth of the frozen meat trade, 1882–2001. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand (октобар 2009). Приступљено на дан 6 мај 2010
  98. ^ Baker, John (фебруар 2010). "Some Indicators of Comparative Living Standards". from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Retrieved on 330 април 2010.  Table pdf downloadable from [1]
  99. ^ Wilson, John (март 2009). History – The later 20th century. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 2 фебруар 2011
  100. ^ Overseas trade policy – Difficult times – the 1970s and early 1980s. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand (април 2010). Приступљено на дан 22 јануар 2011
  101. ^ Evans, N.. "Up From Down Under: After a Century of Socialism, Australia and New Zealand are Cutting Back Government and Freeing Their Economies". National Review 46 (16): 47–51.
  102. ^ Easton, Brian (новембар 2010). Economic history – Government and market liberalisation. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 1 фебруар 2011
  103. ^ Hazledine, Tim (1998). Taking New Zealand Seriously: The Economics of Decency (PDF), HarperCollins Publishers. ISBN 1869502833.
  104. ^ Unemployment. 2010 Social report. Приступљено на дан 4 фебруар 2011
  105. ^ Bingham, Eugene. „The miracle of full employment“, The New Zealand Herald, 7 април 2008 Приступљено дана 17 септембар 2008
  106. ^ . „New Zealand Takes a Pause in Cutting Rates“, The New York Times, 10 јун 2009 Приступљено дана 30 април 2010
  107. ^ . „New Zealand's slump longest ever“, BBC News, 26 јун 2009 Приступљено дана 30 април 2010
  108. ^ Bascand, Geoff (фебруар 2011). Household Labour Force Survey: децембар 2010 quarter – Media Release. Statistics New Zealand. Приступљено на дан 4 фебруар 2011
  109. ^ "Employment and Unemployment – јун 2011 Quarter". NZ Department of Labour.
  110. ^ Davenport, Sally (2004). "Panic and panacea: brain drain and science and technology human capital policy". Research Policy 33 (4): 617–630. DOI:10.1016/j.respol.2004.01.006.
  111. ^ O'Hare, Sean. „New Zealand brain-drain worst in world“, септембар 2010
  112. ^ Collins, Simon. „Quarter of NZ's brightest are gone“, март 2005
  113. ^ Winkelmann, Rainer (2000). "The labour market performance of European immigrants in New Zealand in the 1980s and 1990s". The International Migration Review 33 (1): 33–58. DOI:10.2307/2676011.
  114. ^ Bain 2006.
  115. ^ Groser, Tim (март, 2009). Speech to ASEAN-Australia-New Zealand Free Trade Agreement Seminars. New Zealand Government. Приступљено на дан 30 јануар 2011
  116. ^ Improving Access to Markets:Agriculture. New Zealand Ministry of Foreign Affairs and Trade. Приступљено на дан 22 јануар 2011
  117. ^ New Zealand Economic and Financial Overview 2010: Industrial Structure and Principal Economic Sectors. New Zealand Treasury (април 2010). Приступљено на дан 30 јануар 2011
  118. ^ O'Sullivan, Fran. „Trade agreement just the start – Clark“, The New Zealand Herald, април 2008 Приступљено дана 30 април 2010
  119. ^ . „China and New Zealand sign free trade deal“, The New York Times, април 2008
  120. ^ а б Key Tourism Statistics (PDF). Ministry of Tourism (април 2010). Приступљено на дан 30 април 2010
  121. ^ International-Visitor-Arrivals Commentary. Tourismresearch. Приступљено на дан 20 јануар 2011
  122. ^ Easton, Brian (март 2009). Economy – Agricultural production. Приступљено на дан 22 јануар 2011
  123. ^ Sheep farming – Changes from the 20th century. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand (март 2009). Приступљено на дан 22 јануар 2011
  124. ^ Dairying and dairy products – Dairying in the 2000s. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand (новембар 2009). Приступљено на дан 22 јануар 2011
  125. ^ Dairying and dairy products – Dairy exports. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand (март 2009). Приступљено на дан 4 фебруар 2011
  126. ^ Global New Zealand – International Trade, Investment, and Travel Profile: Year ended јун 2009 – Key Points. Statistics New Zealand (јун 2009). Приступљено на дан 4 фебруар 2011
  127. ^ Dairying and dairy products – Manufacturing and marketing in the 2000s. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand (март 2009). Приступљено на дан 22 јануар 2011
  128. ^ Dalley, Bronwyn (март 2009). Wine – The wine boom, 1980s and beyond. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 22 јануар 2011
  129. ^ . „Wine in New Zealand“, The Economist, март 2008
  130. ^ Agricultural and forestry exports from New Zealand: Primary sector export values for the year ending јун 2010. New Zealand Ministry of Agriculture and Forestry (14 јануар 2011). Приступљено на дан 8 април 2011
  131. ^ Energy Data File 2009. Ministry for Economic Development (јул 2009).
  132. ^ Frequently Asked Questions. New Zealand Transport Agency. Приступљено на дан 22 јануар 2011
  133. ^ CIA – The World Factbook – New Zealand. Приступљено на дан 18 септембар 2009
  134. ^ Humphris, Adrian (април 2010). Public transport – Passenger trends. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 22 јануар 2011
  135. ^ Atkinson, Neill (новембар 2010). Railways – Rail transformed. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 22 јануар 2011
  136. ^ Atkinson, Neill (април 2010). Railways – Freight transport. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 22 јануар 2011
  137. ^ International Visitors (PDF). Ministry of Economic Development (јун 2009). Приступљено на дан 30 јануар 2011
  138. ^ 10. Airports. Infrastructure Stocktake: Infrastructure Audit. Ministry of Economic Development (децембар 2005). Приступљено на дан 30 јануар 2011
  139. ^ Overview of the New Zealand Telecommunications Market 1987–1997. Ministry of Economic Development (новембар 2005). Приступљено на дан 30 јануар 2011
  140. ^ Budde, Paul. New Zealand – Telecommunications – Major Players. Budde Comm. Приступљено на дан 30 јануар 2011
  141. ^ Queen and New Zealand. The British Monarchy. Приступљено на дан 28 април 2010
  142. ^ а б в г . „Factsheet – New Zealand – Political Forces“, The Economist Group, 15 фебруар 2005 Приступљено дана 4 август 2009
  143. ^ New Zealand Legislation: Royal Titles Act 1974. New Zealand Government (фебруар 1974). Приступљено на дан 8 јануар 2011
  144. ^ The Governor General of New Zealand. Official website of the Governor General. Приступљено на дан 8 јануар 2011
  145. ^ The Queen's role in New Zealand. The British Monarchy. Приступљено на дан 28 април 2010
  146. ^ Harris, Bruce (2009). "Replacement of the Royal Prerogative in New Zealand". New Zealand Universities Law Review 23: 285–314.
  147. ^ а б The Reserve Powers. Governor General. Приступљено на дан 8 јануар 2011
  148. ^ а б в г д How Parliament works: What is Parliament?. New Zealand Parliament (28 јун 2010). Приступљено на дан 8 јануар 2011
  149. ^ How Parliament works: People in Parliament. New Zealand Parliament (август 2006). Приступљено на дан 9 јануар 2011
  150. ^ Wilson, John (новембар 2010). Government and nation – System of government. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 9 јануар 2011
  151. ^ Cabinet Manual: Cabinet. Department of Prime Minister and Cabinet (2008). Приступљено на дан 2 март 2011
  152. ^ The Judiciary. Ministry of Justice. Приступљено на дан 9 јануар 2011
  153. ^ The Current Chief Justice. Courts of New Zealand. Приступљено на дан 9 јануар 2011
  154. ^ а б First past the post – the road to MMP. Ministry for Culture and Heritage (септембар 2009). Приступљено на дан 9 јануар 2011
  155. ^ Reviewing electorate numbers and boundaries. Electoral Commission (8 мај 2005). Приступљено на дан 23 јануар 2012
  156. ^ Sainte-Laguë allocation formula. Electoral Commission (30 март 2005). Приступљено на дан 23 јануар 2012
  157. ^ Collins, Simon. „Women run the country but it doesn't show in pay packets“, мај 2005
  158. ^ "External Relations". from An Encyclopaedia of New Zealand. (април 2009). Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Retrieved on 7 јануар 2011. 
  159. ^ Michael Joseph Savage. Ministry for Culture and Heritage (јул 2010). Приступљено на дан 29 јануар 2011
  160. ^ Department Of External Affairs: Security Treaty between Australia, New Zealand and the United States of America. Australian Government (септембар 1951). Приступљено на дан 11 јануар 2011
  161. ^ The Vietnam War. Ministry for Culture and Heritage (јун 2008). Приступљено на дан 11 јануар 2011
  162. ^ Sinking the Rainbow Warrior – nuclear-free New Zealand. Ministry for Culture and Heritage (август 2008). Приступљено на дан 11 јануар 2011
  163. ^ Nuclear-free legislation – nuclear-free New Zealand. New Zealand History Online (август 2008). Приступљено на дан 11 јануар 2011
  164. ^ Lange, David (1990). Nuclear Free: The New Zealand Way. New Zealand: Penguin Books. ISBN 0140145192.
  165. ^ а б в New Zealand country brief. Department of Foreign Affairs and Trade. Приступљено на дан 11 јануар 2011
  166. ^ Bertram, Geoff (април 2010). South Pacific economic relations – Aid, remittances and tourism. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 11 јануар 2011
  167. ^ Howes, Stephen (новембар 2010). Making migration work: Lessons from New Zealand. Development Policy Centre. Приступљено на дан 23 март 2011
  168. ^ Member States of the United Nations. United Nations. Приступљено на дан 11 јануар 2011
  169. ^ The Commonwealth in the Pacific. Commonwealth of Nations. Приступљено на дан 11 јануар 2011
  170. ^ Members and partners. Organisation for Economic Co-operation and Development. Приступљено на дан 11 јануар 2011
  171. ^ Welcome to NZDF. New Zealand Defence Force. Приступљено на дан 11 јануар 2011
  172. ^ Ayson, Robert (2007). “New Zealand Defence and Security Policy,1990–2005”, New Zealand In World Affairs, Volume IV: 1990–2005. Wellington: Victoria University Press. ISBN 9780864735485.
  173. ^ The Battle for Crete. Ministry for Culture and Heritage (мај 2010). Приступљено на дан 9 јануар 2011
  174. ^ El Alamein – The North African Campaign. Ministry for Culture and Heritage (мај-2009). Приступљено на дан 9 јануар 2011
  175. ^ Holmes, Richard (септембар 2010). World War Two: The Battle of Monte Cassino. Приступљено на дан 9 јануар 2011
  176. ^ . „Gallipoli stirred new sense of national identity says Clark“, април 2005
  177. ^ Prideaux, Bruce (2007). Battlefield tourism: history, place and interpretation. Elsevier Science. ISBN 978-0080453620.
  178. ^ Burke, Arthur. The Spirit of ANZAC. ANZAC Day Commemoration Committee. Приступљено на дан 11 јануар 2011
  179. ^ Mary Edmond-Paul (2008). Lighted windows: critical essays on Robin Hyde . Otago University Press. p.77. ISBN 1877372587
  180. ^ New Zealand and the Battle of River Plate. New Zealand Ministry of Foreign Affairs and Trade. Приступљено на дан 29 јануар 2011
  181. ^ Airmen from New Zealand who took part in the Battle of Britain. The Battle of Britain London Monument. Приступљено на дан 10 јануар 2011
  182. ^ New Zealand's contribution – The Battle of Britain. Ministry for Culture and Heritage (септембар 2010). Приступљено на дан 10 јануар 2011
  183. ^ Bureau of East Asian and Pacific Affairs Background Note: New Zealand. US Department of State (август 2010). Приступљено на дан 10 јануар 2011
  184. ^ South African War 1899–1902. Ministry for Culture and Heritage (фебруар 2009). Приступљено на дан 11 јануар 2011
  185. ^ NZ and the Malayan Emergency. Ministry for Culture and Heritage (август 2010). Приступљено на дан 11 јануар 2011
  186. ^ New Zealand Defence Force Overseas Operations. New Zealand Defence Force (јануар 2008). Добављено из оригинала на дан 25 јануар 2008 Приступљено на дан 17 фебруар 2008
  187. ^ а б New Zealand's Nine Provinces (1853–76). Friends of the Hocken Collections (март 2000). Приступљено на дан 13 јануар 2011
  188. ^ "Provincial Divergencies". from An Encyclopaedia of New Zealand. (април 2009). Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Retrieved on 7 јануар 2011. 
  189. ^ Public holidays. New Zealand Department of Labour. Приступљено на дан 2 април 2011
  190. ^ Overview – regional rugby. Ministry for Culture and Heritage (септембар 2010). Приступљено на дан 13 јануар 2011
  191. ^ (2007) "Alternatives to Amalgamation in Australian Local Government: Lessons from the New Zealand Experience". Sustaining Regions 6 (1): 50–69.
  192. ^ а б Sancton, Andrew (2000). Merger mania: the assault on local government. McGill-Queen's University Press. ISBN 0773521631.
  193. ^ Subnational population estimates at 30 јун 2010 (boundaries at 1 новембар 2010). Statistics New Zealand (26 октобар 2010). Приступљено на дан 2 април 2011
  194. ^ (2009) New Zealand, 2nd, New York: Marshall Cavendish. ISBN 9780761434153.
  195. ^ What is a Commonwealth Realm?. Royal Household. Приступљено на дан 6 октобар 2009
  196. ^ а б New Zealand’s Constitution. The Governor-General of New Zealand. Приступљено на дан 13 јануар 2010
  197. ^ System of Government. Government of Niue. Приступљено на дан 13 јануар 2010
  198. ^ Government – Structure, Personnel. Government of the Cook Islands. Приступљено на дан 13 јануар 1010
  199. ^ Tourism, Travel, & Information Guide to the New Zealand Territory of Tokelau. Tokelau.com. Приступљено на дан 13 јануар 2010
  200. ^ Government. Tokelau Government. Приступљено на дан 13 јануар 2010
  201. ^ Scott Base. Antarctica New Zealand. Приступљено на дан 13 јануар 2010
  202. ^ Am I a New Zealand Citizen?. New Zealand Department of Internal Affairs. Приступљено на дан 3 март 2011
  203. ^ Kennedy 2007.
  204. ^ Hearn, Terry (март 2009). English – Importance and influence. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 21 јануар 2011
  205. ^ Conclusions – British and Irish immigration. Ministry for Culture and Heritage (март 2007). Приступљено на дан 21 јануар 2011
  206. ^ Stenhouse, John (новембар 2010). Religion and society – Māori religion. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 21 јануар 2011
  207. ^ Māori Social Structures. Ministry of Justice (март 2001). Приступљено на дан 21 јануар 2011
  208. ^ Kennedy 2007.
  209. ^ Kennedy 2007.
  210. ^ Phillips, Jock (март 2009). The New Zealanders – Post-war New Zealanders. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 21 јануар 2011
  211. ^ Phillips, Jock (март 2009). The New Zealanders – Ordinary blokes and extraordinary sheilas. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 21 јануар 2011
  212. ^ а б Swarbrick, Nancy (јун 2010). Creative life – Visual arts and crafts. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 4 фебруар 2011
  213. ^ "Elements of Carving". from An Encyclopaedia of New Zealand. (април 2009). Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Retrieved on 15 фебруар 2011. 
  214. ^ "Surface Patterns". from An Encyclopaedia of New Zealand. (април 2009). Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Retrieved on 15 фебруар 2011. 
  215. ^ McKay, Bill (2004). "Māori architecture: transforming western notions of architecture". Fabrications: the Journal of the Society of Architectural Historians, Australia and New Zealand 14 (1&2): 1–12.
  216. ^ "Painted Designs". from An Encyclopaedia of New Zealand. (април 2009). Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Retrieved on 15 фебруар 2011. 
  217. ^ "Tattooing". from An Encyclopaedia of New Zealand. (април 2009). Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Retrieved on 15 фебруар 2011. 
  218. ^ а б Beginnings – history of NZ painting. Ministry for Culture and Heritage (децембар 2010). Приступљено на дан 17 фебруар 2011
  219. ^ A new New Zealand art – history of NZ painting. Ministry for Culture and Heritage (новембар 2010). Приступљено на дан 16 фебруар 2011
  220. ^ Contemporary Maori art. Ministry for Culture and Heritage (новембар 2010). Приступљено на дан 16 фебруар 2011
  221. ^ Rauer, Julie. Paradise Lost: Contemporary Pacific Art At The Asia Society. Asia Society and Museum. Приступљено на дан 17 фебруар 2011
  222. ^ "Textile Designs". from An Encyclopaedia of New Zealand. (април 2009). Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Retrieved on 15 фебруар 2011. 
  223. ^ Keane, Basil (март 2009). Pounamu – jade or greenstone – Implements and adornment. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 17 фебруар 2011
  224. ^ Wilson, John (март 2009). Society – Food, drink and dress. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 17 фебруар 2011
  225. ^ Swarbrick, Nancy (јун 2010). Creative life – Design and fashion. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 22 јануар 2011
  226. ^ а б . „Fashion in New Zealand – New Zealand's fashion industry“, The Economist, 28 фебруар 2008 Приступљено дана 6 август 2009
  227. ^ Swarbrick, Nancy (јун 2010). Creative life – Writing and publishing. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 22 јануар 2011
  228. ^ The making of New Zealand literature. Ministry for Culture and Heritage (новембар 2010). Приступљено на дан 22 јануар 2011
  229. ^ New directions in the 1930s – New Zealand literature. Ministry for Culture and Heritage (август 2008). Приступљено на дан 12 фебруар 2011
  230. ^ The war and beyond – New Zealand literature. Ministry for Culture and Heritage (новембар 2007). Приступљено на дан 12 фебруар 2011
  231. ^ а б Swarbrick, Nancy (јун 2010). Creative life – Music. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 21 јануар 2011
  232. ^ "Maori Music". from An Encyclopaedia of New Zealand. (април 2009). Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Retrieved on 15 фебруар 2011. 
  233. ^ "Musical Instruments". from An Encyclopaedia of New Zealand. (април 2009). Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Retrieved on 16 фебруар 2011. 
  234. ^ "Instruments Used for Non-musical Purposes". from An Encyclopaedia of New Zealand. (април 2009). Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Retrieved on 16 фебруар 2011. 
  235. ^ "Music: General History". from An Encyclopaedia of New Zealand. (април 2009). Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Retrieved on 15 фебруар 2011. 
  236. ^ "Music: Brass Bands". from An Encyclopaedia of New Zealand. (април 2009). Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Retrieved on 14 април 2011. 
  237. ^ "Music: Pipe Bands". from An Encyclopaedia of New Zealand. (април 2009). Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Retrieved on 14 април 2011. 
  238. ^ Swarbrick, Nancy (јун 2010). Creative life – Performing arts. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 21 јануар 2011
  239. ^ History – celebrating our music since 1965. Recording Industry Association of New Zealand (2008). Приступљено на дан јануар 23, 2012
  240. ^ About RIANZ – Introduction. Recording Industry Association of New Zealand. Приступљено на дан јануар 23, 2012
  241. ^ Trisha Dunleavy and Hester Joyce, eds. New Zealand Film and Television: Institution, Industry, and Cultural Change (Intellect Books, distributed by University of Chicago Press; 2012).
  242. ^ а б Swarbrick, Nancy (јун 2010). Creative life – Film and broadcasting. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 21 јануар 2011
  243. ^ . „New Zealand Bends and ‘Hobbit’ Stays“, октобар 2010
  244. ^ Production Guide: Locations. Film New Zealand. Приступљено на дан 21 јануар 2011
  245. ^ Only peace protects freedoms in post-9/11 world. Reporters Without Borders (22 октобар 2008). Приступљено на дан 30 април 2010
  246. ^ Hearn, Terry (март 2009). English – Popular culture. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 22 јануар 2022
  247. ^ а б Phillips, Jock (фебруар 2011). Sports and leisure – Organised sports. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 23 март 2011
  248. ^ Crawford, Scott (јануар 1999). “Rugby and the Forging of National Identity”, Sport, Power And Society In New Zealand: Historical And Contemporary Perspectives. ASSH Studies In Sports History.
  249. ^ Fougere, Geoff (1989). “Sport, culture and identity: the case of rugby football”, Culture and identity in New Zealand, 110–122. ISBN 0-477-01422-4.
  250. ^ Rugby, racing and beer. Ministry for Culture and Heritage (август 2010). Приступљено на дан 22 јануар 2011
  251. ^ Derby, Mark (децембар 2010). Māori–Pākehā relations – Sports and race. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено на дан 4 фебруар 2011
  252. ^ ABS medal tally: Australia finishes third. Australian Bureau of Statistics (30 август 2004). Приступљено на дан 17 фебруар 2008
  253. ^ Bain 2006.
  254. ^ . „World mourns Sir Edmund Hillary“, јануар 2008
  255. ^ Sport and Recreation Participation Levels. Sport and Recreation New Zealand (2009). Приступљено на дан 30 април 2010
  256. ^ Yousef, Robyn. „Waka ama: Keeping it in the family“, јануар 2011
  257. ^ Public holidays, Department of Labour

[уреди] Спољашње везе

Са других Викимедијиних пројеката :

Влада
Туризам
Остало
п • р • у
Полинезија
Независне државе
Зависне територије
Комонвелт (Commonwealth of Nations)
Антигва и Барбуда • Аустралија • Бахами • Бангладеш • Барбадос • Белизе • Боцвана • Брунеји • Вануату • Гамбија • Гана • Гренада • Гвајана • Доминика • Замбија • Индија • Јамајка • Јужноафричка Република • Кенија • Камерун • Канада • Кипар • Кирибати • Лесото • Малави • Малезија • Малдиви • Малта • Маурицијус • Мозамбик • Намибија • Науру • Нови Зеланд • Нигерија • Папуа Нова Гвинеја • Свети Китс и Невис • Света Луција • Свети Винсент и Гренадини • Самоа • Сејшелска Острва • Сијера Леоне • Сингапур • Соломонска Острва • Свазиленд • Сри Ланка • Танзанија • Тонга • Тринидад и Тобаго • Тувалу • Уганда • Уједињено Краљевство


- Добављено из „http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%9D%D0%BE%D0%B2%D0%B8_%D0%97%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B4&oldid=5325247“
Лични алати
Именски простори

Варијанте
Радње
навигација
техничке
штампање/извоз
алати
Други језици