Гулхан-Евдокија од Грузије

С Википедије, слободне енциклопедије
Гулхан-Евдокија од Грузије
Лични подаци
Датум рођења14. век
Датум смрти2. мај 1395
Породица
СупружникМанојло III Велики Комнин
ПотомствоАлексије IV Велики Комнин
РодитељиДавид IX од Грузије
Синдухтар Џакели

Гулхан-Евдокија (груз. გულქან-ევდოკია) (умрла 2. маја 1395) је била прва супруга цара Манојла III Трапезунтског. Њено првобитно име је било Гулхан Хатун; Евдокија је било њено хришћанско крсно име.

Породица[уреди | уреди извор]

Гулхан је била ћерка краља Давида IX од Грузије и његове жене краљице Синдухтар Џакели. Била је сестра краља Баграта V од Грузије.[1]

Њен деда по оцу био је краљ Гиорги V од Грузије. Идентитет његове супруге није познат. „Грузинске хронике“ из 18. века извештавају о томе да се оженио ћерком „грчког цара, господара Михаила Комнина“. Међутим, владајућа династија Византијског царства у 14. веку били су Палеолози, а не Комнини. У византијским изворима није забележен брак ћерке цара Михаила IX Палеолога и његове жене Рите Јерменске са грузијским владаром. Не постоји ни постојање било какве ванбрачне кћери цара Михаила IX. Комнини су ипак владали у Трапезунтском царству. Михаило Велики Комнин је био цар од 1344. до 1349. Његова жена је била Акрополитиса. Њихово једино дете забележено у примарним изворима био је цар Јован III Трапезунтски. Не зна се да ли је цар Јован III имао браћу и сестре.

Њен деда по мајци био је Кваркваре II Џакели, кнез Самтскхеа. Џакели су имали грузијску феудалну титулу "Еристави", титулу која је могла бити „гувернер региона“ или „војни командант“,[2] отприлике еквивалентна. византијском стратегу и обично се преводи на енглески као „војвода“.

Брак[уреди | уреди извор]

Гулхан је прво била верена или удата за Андроника од Трапезунта, ванбрачног сина цара Алексија III од Трапезунта. Дана 14. марта 1376, Андроник је пао са прозора у царској палати и потом преминуо од задобијених повреда. Према Михаилу Панарету, у погребној поворци су учествовале само његова мајка и царица, а веридба је пренета на цара Манојла III Трапезунтског, кога Панарет описује као „млађег, правог и законитог” царевог сина. Детаљи попут ових навели су историчаре да више сумњају у инцидент.[3] The Detlev Schwennicke, Europäische Stammtafeln: Stammtafeln zur Geschichte der Europäischen Staaten (1978), vol. 2, page 176 извештава да је убијен тако што је избачен из торња.[4]

Панарет излаже хронологшки процес склапања брака. О ревидираној веридби се преговарало док је још боравила у Иверији: напустила је краљевство свог оца и састала се са царском странком у Макрагијалосу 15. августа 1377; заједно су се вратили у Трапезунт у недељу, 30. августа. 5. септембра Гулхан је крунисана за царицу, узела је Хришћанско име Евдокија, а сутрадан ју је митрополит Трапезунтски Теодосије венчао са царем Манојлом III; свадбене свечаности су трајале недељу дана.[5]

Њихов једини познати син ће владати као Алексије IV Трапезунтски.

Царица[уреди | уреди извор]

Цар Алексије III је умро 20. марта 1390. године. Цар Манојло III га је наследио а Евдокија је постала царица. Њен мандат царице био је кратак, а завршио се њеном смрћу 2. маја 1395. године.[6] Цар Манојло III убрзо се оженио Аном Филантропин.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Listing of Bagrationi, page 3”. 
  2. ^ „Mariam Lordkipanidze, "Georgia in the XI-XII centuries", Glossary”. 
  3. ^ Panaretos, Chronicle, 48. Greek text in Original-Fragmente, Chroniken, Inschiften und anderes Materiale zur Geschichte des Kaiserthums Trapezunt, part 2; in Abhandlungen der historischen Classe der königlich bayerischen Akademie 4 (1844), abth. 1, p. 36; German translation, pp. 64f
  4. ^ Detlev Schwennicke, Europäische Stammtafeln: Stammtafeln zur Geschichte der Europäischen Staaten (1978), vol. 2, page 176
  5. ^ Panaretos, Chronicle, 48. Greek text in Original-Fragmente, Chroniken, Inschiften und anderes Materiale zur Geschichte des Kaiserthums Trapezunt, part 2; in Abhandlungen der historischen Classe der königlich bayerischen Akademie 4 (1844), abth. 1, p. 36; German translation, pp. 64f
  6. ^ Panaretos, Chronicle, 54. Greek text in Original-Fragmente, p. 40; German translation, p. 68