Даљински управљач

Из Википедије, слободне енциклопедије
Даљински управљач за телевизор
Стандардни симбол за даљински управљач

Даљински управљач је електронски уређај, углавном за телевизор, ДВД плејер и друге кућне системе који се користи за бежично управљање на кратким дистанцама. Даљински управљач постепено је напрадовао и последњих година подразумева и блутут, моушн сензор и гласовну контролу.[1][2]

Најзначајнија технологија која се користи код кућних даљинских управљача је инфрацрвено светло. Сигнал између даљинског управљача и уређаја којим се управља јесу пулсеви инфрацрвеног светла, које је невидљиво за људско око.

Историја[уреди]

Најранији пример даљинског управљача радио таласима је развио Никола Тесла 1898, а патентиран је у САД под именом Метода апарата за контролу механизма покретања једног или више возила енгл. Method of an Apparatus for Controlling Mechanism of Moving Vehicle or Vehicles. Јавна демонстрација радио контролисаног брода извршена је 1898. на Медисон сквер гардену, а Тесла је брод назвао телеаутономан.[3]

Леонардо Торес Куеведо је 1903. године представио Телекино на париској академији науке уз експерименталну демострацију. У исто време одобрен му је патент у Француској, Шпанији, Великој Британији и САД. Телекино се састоји од робота који је извршавао команде пренете електромагнетним таласима. Са Телекином Торес је утврдио основне принципе модерних вежичних операција.[4] и био је пионир у области даљинског управљања. Године 1906, у присуству краља, Торес је успешно демонстрирао у Билбау, брод вођен са копна. Касније је покушавао да Телекино примени на пројектиле и торпеда, али је пројекат обуставио због недостатка средстава.

Први даљински управљани авион полетео је 1932, а на овој технологији се интензивно радило током Другог светског рата, а један од резултата је био немачка ракета Васерфал.

До краја тридесетих година двадесетог века, неколико произвођача радиа понудило је даљинске управљаче као додатке својим моделима.[5] Углавном се радило о даљинским управљачима на жицу, а Филко Мистери Контрол (1939) је направила први радио на ниско фрекфентни радио преносник којег је напајала батерија,[6] чиме је то постао први бежични даљински управљач код електричних уређаја намењених широкој потрошњи.

Телевизијски даљински управљач[уреди]

Даљински управљачи за ТВ, VHS и ДВД уређаје

Први даљински управљач за контролу телевизора развола је Зенит радио корпорација 1950. године. Даљински управљач је са телевизором био повезан жицом. Бежични даљински управљач је развијен 1955. Радио је на принципу исијавања светлосног снопа фотоелектричне ћелије, али је рад био доста отежан јер је свака јача светлост са другог извора могла да покрене команде на телевизору.[7]

Роберт Адлер је 1956. развио Зенитов спејс команд - бежични даљински управљач.[8] Био је то механички уређај и користио је ултразвук за промену канала и тона.

Референце[уреди]

  1. ^ James Wray and Ulf Stabe (5. 12. 2011.). „Microsoft brings TV voice control to Kinect“. Thetechherald.com Приступљено 2. 1. 2013.. 
  2. ^ PlayStation®Move Navigation Controller | PS3™ Accessories - PlayStation®
  3. ^ Jonnes, Jill. Empires of Light ISBN 0-375-75884-4. Page 355, referencing O'Neill, John J., Prodigal Genius: The Life of Nikola Tesla (New York: David McKay, 1944), pp. 167.
  4. ^ „Milestones:Early Developments in Remote-Control, 1901 - GHN: IEEE Global History Network“. Ieeeghn.org. 15. 3. 2007. Приступљено 2. 1. 2013.. 
  5. ^ Corporation, Bonnier (November 1930). Popular Science. Bonnier Corporation. стр. 78–. ISSN 01617370. 
  6. ^ „Philco Mystery Control“. 
  7. ^ „Five Decades of Channel Surfing: History of the TV Remote Control“. Archived from the original on 16. 1. 2008. Приступљено 3. 12. 2008.. 
  8. ^ Farhi, Paul. "The Inventor Who Deserves a Sitting Ovation." Washington Post. February 17, 2007.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]