Девастирање православних светиња на Косову и Метохији у средњем веку

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Главни чланак: Девастирање православних светиња на Косову и Метохији

Девастирање православних светиње на Косову и Метохији у средњем веку хронолошки је приказ судбине дела српских цркава, манастира и других светиња разорених, оштећених, оскрнављених и опљачканих (на основу постојећих материјалних доказа), у периоду владавине Османског царства, тј од пада Српске деспотовине 1459. године, до почетка 20. века.[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Након Маричке, а затим и Косовске битке настале су велике миграције српског народа. Становништво се селило из јужних делова Србије у област деспотовине, једним делом у моравску Србију, другим делом у Зету, Херцеговину и Босну, а делимично преко Саве и Дунава у јужнословенске земље у Аустоугарској.[2]

Српска православна црква је у дугом историјском периоду ропства, од око 500 година делила тешку судбину Српског народа. У средњем веку најбројнији су споменици подигнути од 12. до 16. века. Епархија рашко-призренска помиње се у Хрисовуљи византијског цара Василија II далеке 1019 године. Део историје и културе човечанства представљају и средњовековни православни споменици Високи Дечани, Пећка патријаршија и две задужбине краља Милутина – Грачаница и Црква Богородице Љевишке.[3]

Последњи патријарх који се помиње био је Арсеније II. Пећка патријаршија није званично укинута доласком Османлија, али је измењено стање искористила Охридска архиепископија која је постепено преузела под своју духовну надлежност већи део епархија Пећке патријаршије. Овом чину успротивио се смедеревски митрополит Павле, али је на два сабора у Охриду (1532 и 1541) био осуђен и протеран.

Уз сагласност Османлијског царства обновљена је Пећка патријаршија и у том облику она је постојала дуже од двеста године (1557-1766). За њену обнову кључну улогу имао је Мехмед-паша Соколовић (потурчени Србин из Соколовића код Вишеграда). Први патријарх обновљене Патријаршије био је Макарије Соколовић, који је вештим и мирољубивим вођењем политике, од Османлија добио права и повластице које је имала и Цариградска патријаршија. У том периоду Пећка патријаршија је духовно објединила све српске етничке просторе, а непрекидно је оснивала и нове епархије на простору Косова и Метохије.

Стабилна етничка граница Срба и Албанаца у Метохији почела је да се нарушава (на основу историјских извора), након првих упада Албанаца у околину Призрена и Ђаковице крајем 16. века. Потом се граница све озбиљније нарушавала у 18. и 19. веку.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Пузовић П., „Кратка историја Српске православне цркве (1219-2000)“, Каленић, Крагујевац, 2000.
  2. ^ Степић М., „Географске основе геополитичког положаја Косова и Метохије“, Косово и Метохија, изазови и одговори, Зборник радова са округлог стола Геополитичка судбина Косова и Метохије, Београд, 24-25 јун 1997. Београд, Институт за геополитичке студије 1997. 229-247.
  3. ^ „Културна добра косовско-метохијског подручја, сведочанство вековног присуства Срба на овим просторима”. www.rts.rs. Приступљено 2023-05-14. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Девастирање_православних_светиња_на_Косову_и_Метохији_у_средњем_веку&oldid=26865068”