Маричка битка

Из Википедије, слободне енциклопедије
Маричка битка
Део Отоманског освајања Балкана
Правци Османлијских продора по источном Балкану у XIV веку
Правци Османлијских продора по источном Балкану у XIV веку
Време: 26. септембар 1371.
Локација: на реци Марици код Черномена,
данашња Грчка
Резултат: Одлучна отоманска победа[1]
Узрок битке: {{{узрок}}}
Промене у територији: {{{територија}}}
Цивилне жртве: {{{цивилне жртве}}}
Сукобљене стране
Застава Србије Српско царство
Ottoman flag Османско царство
Заповедници
Вукашин Мрњавчевић
Угљеша Мрњавчевић
Лала Шахин
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
према савременицима
60.000 или 70.000
вероватније око 20.000
око 11.000
Губици
уништена је готово
целокупна војска[2]
непознати
{{{подаци}}}

Маричка битка или бој код Черномена, одиграла се на реци Марици у петак 26. септембра 1371. између снага Османског царства под вођством румелијског беглер-бега Лала-Шахина и српских снага које су бројале око 60.000 људи (70.000 по Халкокондилу). Српску војску предводили су краљ Вукашин и његов брат деспот Јован Угљеша и обојица су погинули у бици.

Поједини историчари наводе 1367. или чак и 1363. за годину битке, али сви заједно тврде да се битка одиграла код Черномена, данас грчки Орменио у области Еврос, на пољу које Турци наводно дан данас зову Сирф синдиги, погибље Срба.

Вукашина наслеђује његов син Марко, познатији као Марко Краљевић, али не успева да одржи српске земље и недуго после битке постаје турски вазал.

Ова битка представља почетак османлијских освајања територија којима је владао српски цар Душан.


Маричка битка у делу Стојана Новаковића „Срби и Турци XIV и XV века“[уреди]

Један од најбољих описа прилика у српским државама пред Маричку битку, као и саме битке дао је чувени српски историчар 19. века Стојан Новаковић у свом делу „Срби и Турци XIV и XV века“ које је први пут објављено 1893. године у издању Чупићеве задужбине. Користећи тада доступне изворе аутор овог дела је учинио покушај да расветли један од најтрагичнијих догађаја у српској историји. Иако је ово дело објављено пре више од једног века оно и даље представља незаобилазно штиво без којег се не може ни замислити било какав озбиљан историјски осврт на догађаје пре, у току и након саме битке.

Повод[уреди]

Најстарији српски извор, Запис монаха Исаије као повод за почетак сукоба између Срба и Турака наводи намеру Деспота Угљеше, да заједно са својим братом краљем Вукашином истера Турке из Македоније (тј. Романије (Византије) или по садашњем Тракије).

Према немачком историчару Цинкајзену, који су позива на турске изворе, рат између Срба и Турака избио је због заузећа града Пловдива. Према њему, заповедник града је успео да избегне краљу српском и да га приволи да покрене војску против Турака.

Ондашњи турски извори пак тврде да је циљ српске војске био да се заузме Дринопоље и да се турске снаге на Балканском полуострву, под командом беглер-бега Лала-Шахина протерају из Румелије (Источно римско царство) у Анадолију (Мала Азија).

Савремени историчари сматрају да није постојао конкретан повод за избијање непријатељстава. Према њима, Деспот Угљеша, чија држава се прва налазила на правцу турског напредовања, схватио је опасност коју су представљала турска освајања на Балканском полуострво. Иако су турске територије на Балкану у то време биле незнатне Турци су освојили неколико добро утврђених градова као што је Дринопоље и на тај начин створили мостобран за даља освајања у Европи. Угљеша је у својој мудрости изабрао идеалан тренутак за напад. Султан Мурат се са војском налазио у Малој Азији држећи под опсадом град Бигу док је у Дринопољу био мањи турски гранизон под командом Лала Шахина.

Учесници[уреди]

Засигурно се зна да су на српској страни поред војске Деспота Угљеше учествовале и снаге краља Вукашина. Спорно питање је да ли су и који српски великаши такође учествовали у походу на Турке.

Турски извори наводе да су поред деспота, краља и „краљевих неверника“ у бици учествовали војводе и властела Босне, Угарске и Влашке. Грчки писац из XV века, Лаоник Халкокондил помиње само Угљешу и Вукашина док се у записима монаха Исаије каже да је Угљеша дигао „све српске и грчке војнике и брата својега Вукашина краља“ као и „многе друге велможе,... негде до шестидесет тисушт изабрани војски“.

Према Стојану Новаковићу, „српске велможе“ који су се придружили Угљеши и Вукашину највероватније су били Дејановићи и војвода Богдан. Северна српска властела у овом боју није учествовала. Балшићи, који су били у добрим односима са Вукашином највероватније нису учестовали у бици јер су убрзо након пораза српских снага отели Призрен од Вукашиновог сина; Никола Алтомановић такође није могао да учествују у бици јер је био у рату са Вукашином; Лазар и Бранковићи нису имали интереса да учествују у бици и на тај начин учврсте Вукашинов положај као краља и наследника цару Урошу чију су власт, макар и формално, још увек поштовали.

На основу расположивих извора може се закључити да су српску војску дале српске земље око Шар-планине, као и све јужне српске земље око Вардара и Струме, заједно са грчким крајевима јужне Македоније (међу Вардаром и Струмом), Драме, Мосинопоља и Водена.

Турске снаге којима је заповедао румелијски беглер-бег Лала-Шахин биле су четири пута слабије од српских и углавном су се сводиле на посаду утврђеног града Дринопоља. Халкокондил чак наводи да су снаге са којима је Лала-Шахин напао српску војску бројале једва 800 људи.

Најчешће забуне у вези са учесницима боја на Марици[уреди]

На основу извора које смо навели може се закључити да је у Маричкој бици учестовала хришћанска коалиција састављена од Срба, Угара и Румуна. Такође, у енглеској литератури се наводи да је у бици са српске стране учестовала коалиција састављена од Срба, Бугара и Грка.

У првом примеру коришћени су углавном турски извори. Стога није чудно што се у њима наводи да су се на српској страни налазили великаши и из Угарске, Босне и Влашке. На овај начин турски историчари су желели да увеличају значај победе која је представљала тријумф ислама над хришћанством оличеним у представницима свих већих хришћанских држава на Балкану.

У другом примеру погрешно је наведено да су грчке снаге такође учестовале у овој бици. Међутим, у питању су снаге Угљеше и Вукашина и других српских великаша чија се државна територија протезала и на грчке земље (укључујући и област Македонију као део Грчке). Прави Грци, тј. тадашња Византијска држава ни на који начин није помогла Угљешу и Вукашина већ је искористила српски пораз да прошири своју територију.

Што се Бугара тиче, они се не спомињу ни у једном од историјских извора које је користио Стојан Новаковић.

Оно што се са сигурношћу може тврдити јесте да су у Маричкој бици учестовале српске снаге састављене од војске Угљеше и Вукашина и неких српских великаша. Уколико су у бици учестовале и снаге неке од претходно наведених држава, онда су оне биле толико занемарљиве да тадашњи историјски извори нису сматрали за потребно да их посебно наведу.

Референце[уреди]

  1. ^ Sedlar, Jean W., East Central Europe in the Middle Ages, 1000-1500, (University of Washington Press, 1994), 385.
  2. ^ Rossos, Andrew, Macedonia and the Macedonians, (Hoover Institution Press Publications, 2008), 40.

Извори[уреди]

  • Rossos, Andrew, Macedonia and the Macedonians, Hoover Institution Press Publications, 2008.
  • Sedlar, Jean W., East Central Europe in the Middle Ages, 1000-1500, University of Washington Press, 1994.
  • Stavrianos, L. S. The Balkans Since 1453, C. Hurst & Co. Publishers, 2000.
  • Turnbull, Stephen R. The Ottoman Empire 1326-1699, Osprey Publishing, 2003.

Спољашње везе[уреди]