Економист

Из Википедије, слободне енциклопедије
The Economist
The Economist Logo.png The Economist (Cover- June 14, 2012).jpg
Насловна страна „Економиста“ од 14. јуна 2012.
Тип часописа Недељни новински магазин
Формат Магазин

Власник Економист груп
Основан Септембар 1843.
Политичко опредељење Економски либерализам
Језик Енглески
Цена 3,90£
5,99US$
5,20€
10,50A$
7,50C$
60HK$
Седиште 25 St. James's Street
Вестминстер
Лондон
Уједињено Краљевство
Тираж 1.574.803 (штампано издање); 100.000 (плаћени дигитални претплатници).[1]
ISSN 0013-0613

Вебсајт: www.economist.com

Економист“ (енгл. The Economist) је британски недељник намењен пословним људима, који се бави спољном политиком, на енглеском језику у власништву компаније Економист њузпејпер Лтд. који од 1843. излази и уређује се у Лондону.[2][3] Стално издавање почео је оснивач Џејмс Вилсон у септембру 1843. Због историјских разлога, „Економист“ себе реферише као новине, али свако штамапно издање се појављује на мањем сјајном папиру као код новинског магазина, а и „Екокономистов“ званични Јутјуб канал назван је „Економист магазин“.[4] Продаван је и изван граница Велике Британије и сматран је једним од најутицајних и најчитанијих специјализованих листова.[5] У 2006-ој је пријављено да је његов просечни недељни тираж био 1,5 милиона примерака, од чега је више од половине продато у Сједињеним Државама.[6] Доноси информације из области економије и политике на нивоу целог света.

Издање припада Економист групи, од чега половина припада Пирсон ПЛЦ-у преко „Фајненшл тајмса“. Групи независних акционара, укључујући и многе чланове особља и Ротшилд банкарску породицу Енглеске,[7] припада остатак. Одбор повереника званично бира уређивача који не може бити отклоњен без његове дозволе. Око две трећине од 75 особља журналиста је из Лондона, иако „Економист“ тематски има глобални обим и глобално се истиче.[8]

„Економист“ тврди да „није економска хроника“.[9] Него пре има за циљ „учествовање у више надметања међу интелигенцијом, што гура напред, и отклањање безвредног, бојажљивог незнања које опструише наш напредак“.[10] Како наводе уредници, потребан је уреднички став о класичном и економском либерализму који подржава слободну трговину, глобализацију, слободну имиграцију, социјално либералне циљеве (као што су подржавање признања истополних бракова).

Магазин циља високо образоване читаоце и публику од којих су многи важни руководиоци или креатори политике.[11] Неки од „Економистових“ читалаца купују и елитне и масовне медије. Извршни директор новина описао је скорашње глобалне промене, које су први пут примећене 1990-их, а убрзане с почетком 21. века, као „ново доба масовне интелигнеције“.[12][13]

Задатак и улога[уреди]

На страни садржаја сваког магазина је „Економистова“ 'изјава о улози организације је написана у курзиву. Говори се да је ‘Економист’ први пут објављен у септембру 1843. да треба да има улогу у „више надметања међу интелигнецијом, што гура напред, и отклањање безвредног, бојажљивог игнорисања које опструише наш напредак“.'[10]

Историја[уреди]

Насловна страна „Економиста“ од 16. маја 1846.

Економист је основао британски пословни човек и банкар Џејмс Вилсон 1843. да би убрзао укидање Корнових закона, система извозних тарифа.[14] На проспектима за новине, од 5. августа 1843. одређено је 13 области покривености на које су уређивачи желели да се фокусирају:[15]

  1. Првобитни уводни чланци, у којима би принципи слободне трговине били најригорозније примењивани на сва битна питања дана.
  2. Чланци који се односе на неку практичну, комерцијалну, пољопривредну или страну тематику од пролазећег интереса, као што су дипломатски уговори.
  3. Чланак о елементарним принципима политичке економије, примењен на практично искуство, покривајући законе о ценама, зарадама, изднајмљивању, размени, царини и опорезивању.
  4. Парламентарне извештаје, са посебним фокусом на трговање, пољопривреду и слободну трговину.
  5. Извештаји и искази популарних покрета који заговарају слободну трговину.
  6. Опште вести са Суда Светог Џејмса, Метрополиса, провинција, Шкотске и Ирске.
  7. Комерцијалне теме као што су промене у фискалним регулацијама, државни проспекти тржишта, извози и увози, стране вести, државне производне области, белешке о новим важним механичким побољшањима, бродарске вести, тржиште новца, као и напредак у железницама и јавним компанијама.
  8. Пољопривредне теме, укључујући примену геологије и хемије; белешке о новим и побољшаним алаткама, државне њиве, тржишта, цене, страна тржишта и цене пребачене у британски новац; с времена на време, до неких детаља, планови вршени у Белгији, Швајцарској и другим боље култивисаним земљама.
  9. Колонијалне и стране теме, укључујући слободну трговину, производњу, политичке и фискалне промене, и друге теме, укључујући приказивање штетности забрана и економске протекције, као и предности међусобне повезаности и трговине.
  10. Правни извештаји, ограничени углавном на области важним за трговину, производњу и пољопривреду.
  11. Књиге, ограничене углавном, али не и искључуво на трговину, производњу, пољопривреду и укључујући све уговоре о политичкој економији, финансији и опорезивању.
  12. Комерцијалне газете, са ценама и статистикама недеље.
  13. Писма и преписка од читалаца новинског магазина.

Некадашњи уредници[уреди]

Волтер Бахот, један од раних уредника „Економиста“

Уредници „Економиста“ су били:

Референце[уреди]

  1. ^ „The Economist's Circulation 2012“. Economistgroupmedia.com Приступљено 15. 12. 2013. 
  2. ^ "Locations". Economist Group. Retrieved 12 September 2009.
  3. ^ "Maps". City of Westminster. Retrieved 28 August 2009.
  4. ^ „The Economist [EconomistMagazine“]. YouTube Приступљено 15. 12. 2013. 
  5. ^ Вукићевић, Даница и сар. (2006). Српска породична енциклопедија, Књига 9. Народна књига, Политика НМ. ISBN 86-331-2738-5
  6. ^ "'Economist' Magazine Wins American Readers". NPR. 8. март 2006. Приступљено дана 15.12.2013.
  7. ^ Brook, Stephen (25. 2. 2008.). „Let the bad times roll“. The Guardian (London) Приступљено 26. 3. 2010.. 
  8. ^ „So what's the secret of 'The Economist'?“. The Independent (London). 15. 12. 2013 Приступљено 27. 4. 2008.. 
  9. ^ „How our readers view The Economist“. The Economist. 
  10. ^ а б „Opinion: leaders and letters to the Editor“. The Economist Приступљено 15. 12. 2013. 
  11. ^ „How our readers view The Economist“. The Economist. Archived from the original on 7. 9. 2006. Приступљено 15. 12. 2013.. 
  12. ^ Oberholzer-Gee, Felix; Bharat, N. Anand; Lizzie, Gomez. „The Economist“. Harvard Business School Case 710-441, July 2010. Hbs.edu. 
  13. ^ Oberholzer-Gee, Felix; Bharat, N. Anand; Lizzie, Gomez. „The Economist. Harvard Business School Case 710-441, July 2010“ (PDF). American.edu. 
  14. ^ From the Corn Laws to Your Mailbox, The MIT Press Log, 30 January 2007. Retrieved 11 June 2010.
  15. ^ „Prospectus“. The Economist. 5. 8. 1843. Приступљено 15. 12. 2013.. 
  16. ^ The Concise Dictionary of National Biography га је поставио за помоћног уредника 1858–1860
  17. ^ He was Wilson's son-in-law

Литература[уреди]

  • Edwards, Ruth Dudley (1993) The Pursuit of Reason: The Economist 1843–1993, London: Hamish Hamilton, ISBN 0-241-12939-7
  • Mark Tungate (2004). „The Economist“. Media Monoliths. Kogan Page Publishers. стр. 194–206. ISBN 978-0-7494-4108-1. 

Спољашње везе[уреди]