Црна Гора

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 42° 46' СГ Ш, 19° 13' ИГД

Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Црна Гора (вишезначна одредница).
Црна Гора
Crna Gora
Застава Црне Горе Грб Црне Горе
Застава Грб
Химна
Ој, свијетла мајска зоро
Положај Црне Горе
Главни град Подгорица (главни град)
Цетиње (престоница)
42°47′С 19°28′И
Службени језик црногорски
Остали језици у употреби српски, босански, албански и хрватски
Облик државе Парламентарна република
 — Предсједник Филип Вујановић
 — Предсједник Владе Мило Ђукановић
 — Предсједник Скупштине Ранко Кривокапић
Независност: Послије референдума 3. јун 2006.
Стварање и Независност  
 — Оснивање Цетиња 1484
 — Анексија Црне Горе од стране Османског царства 1499
 — признање независности на Берлинском конгресу 1878
 — уједињење са Србијом 1918
 — независност од СЦГ 3. јун 2006
Површина  
 — укупно 13.812 km² (157)
 — вода (%) 1.5
Становништво  
 — 2011. 620.029 [1] (167)
 — густина 45.27/km² 
Валута Евро1 (EUR)
Временска зона UTC +1, +2 (CET, CEST)
Интернет домен .me
Позивни број +382 2
1 Иако није чланица Еврозоне, у Црној Гори евро се користи као званично платно средство.
2 +382 је ушао у употребу 23. јуна 2007. године, замијенио је позивни број 381 који припада Србији - насљедници СЦГ.

Црна Гора је држава у региону јужне Европе[2] која лежи на обали Јадранског мора на Балканском полуострву. Граничи се на истоку и сјевероистоку са Србијом,[a] на западу и сјеверозападу са Хрватском и Босном и Херцеговином и на југу и југоистоку са Албанијом. На југозападу је Јадранско море дијели од Италије. Главни, а уједно и највећи град је Подгорица, док Цетиње има статус престонице (пријестонице).

Црна Гора је чланица Уједињених нација, Организације за европску безбједност и сарадњу, Савјета Европе и Уније за Медитеран. Такође је кандидат за чланство у Европској унији од 2010, а и потенцијални кандидат за НАТО пакт.

Претече данашње Црне Горе су средњовјековне кнежевине Дукља и Зета. Црна Гора је током турске владавине имала неку врсту аутономије, а независност од Турске јој је потврђена на Берлинском конгресу 1878. године. Од 1918. била је дио све три Југославије. На референдуму одржаном 21. маја 2006. године грађани Црне Горе су изгласали независност у односу на државну заједницу Србију и Црну Гору са укупно 55,54 % гласова. Независност је проглашена 3. јуна 2006. године. Дана 28. јуна 2006. Црна Гора је постала 192. чланица Уједињених нација, а 11. маја 2007, 47. чланица Савјета Европе.

Име[уреди]

Име Црна Гора се на овим просторима први пут званично јавља 1296. године у повељи српског краља Стефана Уроша II Милутина из династије Немањића. Јавља се у облику оть Чрне Горе, у контексту области око Црмнице и врањинскога манастира, Скадарског језера.[3] Та Црна Гора је једна од бројних области у средњовјековној српској монархији која носи идентично име. Име Црна Гора је вјероватно изведено према томе што су у средњем вијеку Ловћен, његова предгорја и подручја староцрногорских планина били покривени густим (црногоричним) шумама. Значење имена лежи у словенском топониму за велике и густе горе или мрке шумовите предјеле.[4]

У италијанским изворима Црна Гора се први пут помиње у изворном облику 1348. као Cerna Gora, а у дубровачким изворима 1379.[5] као Cernagora. Италијански извори је такође биљеже као Montagna Negra, Montenegro или Monte Negro и отуда је име Монтенегро ушло у несловенске језике. Као Montenegro спомиње се и у латинским которским споменицима 1397, а као Monte Negro 1443. и Crnagora 1458. Године 1435. у уговорима између деспота Ђурђа Бранковића и Млечана помињу се catuni Cerna Gora или catunos Cernagora.[6][4]

Географија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Географија Црне Горе
Физичка мапа Црне Горе

Црна Гора се налази у југоисточној Европи на Балканском полуострву. Територија Црне Горе заузима приближно 13.812 km². Граничи се са Хрватском (14 km) на западу, Босном и Херцеговином на сјеверу (225 km), Србијом на истоку (203 km), Албанијом на југу (172 km), а од Италије је раздвојена Јадранским морем. Дужина обале је 293,5 km.[7]

Крајње тачке Црне Горе су:

Црна Гора се распростире од високих врхова на граници са Србијом и Албанијом и шири се великом равницом која се простире неколико километара. Равница грубо нестаје на сјеверу, гдје се Ловћен и Орјен нагло спуштају у Боку которску.

Велики крашки предио у Црној Гори углавном лежи на висинама од 1000 m изнад нивоа мора, а неки дијелови иду скоро до 1.900 m, као на примјер планина Орјен, највиши масив међу приобалним кречњачким вијенцима.

Црно језеро на Дурмитору је настало ледничком ерозијом

Планине Црне Горе спадају у једне од најнегостољубивијих терена у Европи. Њихова просјечна надморска висина је више од 2.000 m. Највиши врх Црне Горе је Зла Колата на Проклетијама са надморском висином од 2534 m. Један од најпознатијих врхова Црне Горе је Боботов Кук на планини Дурмитор, који се налази на висини од 2523 m.[b] Планине Црне Горе спадају у терене Балканског полуострва највише измијењене ерозијом током посљедњег леденог доба.

Јадранска област захвата релативно узани појас Црногорског приморја од рта Оштро до ушћа ријеке Бојане, а према унутрашњости Јадранска област се шири ка долини Бојане и Скадарској котлини, и ка долинама Мораче и Зете. На кречњачкој подлози развила се посебна врста тла-црвеница, погодна за узгој дувана, винове лозе, воћа, маслина и другух култура. Поред црвенице јавља се и флишно земљиште. Јадранска област се дијели на: Бококоторски залив, Црногорско или Паштровићко приморје, Барско поље, Скадарски басен и Зетско-Бјелопавлићку равницу.

Кањон ријеке Таре
  • Бококоторски залив састоји се од четири мања залива: Топланског, Тиватског, Рисанског и Которског. Топлански и Тиватски залив спаја тјеснац Кумбор, а Тиватски и Рисански тјеснац Вериге.
  • Паштровићко приморје протеже се од Боке до Улциња. Изнад њега се издижу планине Румија и Суторман. Некадашње острво Свети Стефан пјешчаном превлаком спојено је са обалом и претворено у полуострво и туристички град-хотел. Овај дио Јадранске области располаже пјесковитим плажама Петровац, Милочер, Свети Стефан, Улцињ итд. Велика Плажа код Улциња је најдужа од плажа у Црној Гори, дуга око 13 km.
  • Барско поље је најзначајнији жељезнички, лучки и индустријски центар.
  • Скадарски басен представља највећу криптодепресију на Балканском полуострву. Његова највећа дубина лежи 38 m испод нивоа мора, а површина воде језера је 6 m изнад нивоа мора. Оно је уједно и највеће језеро Црне Горе.
  • Зетско-Бјелопавлићка равница се протеже око ријека Мораче и Зете све до недалеко од Никшићког поља. Плодно тло, обиље воде, медитеранска клима учинили су да је ово најплоднији дио Црне Горе и њена житница.

Клима[уреди]

На климу Црне Горе утичу велике водене површине Јадранског мора и Скадарског језера, као и дубок улазак Боке которске у копно, планинско залеђе у близини обале (Орјен, Ловћен и Румија) и планинама Дурмитор, Бјеласица и Проклетије.

У Приморју и Зетско-Бјелопавлићкој равници влада средоземна клима, са топлим и сувим љетима и благим и кишовитим зимама. Током зиме са копна ка мору дува сува и хладна бура, док у јесен са мора дува југо доносећи топао ваздух из сјеверне Африке и велике количине падавина. Планина Орјен спада у најкишовитија мјеста у Европи. У тој области падне годишње 4600 mm падавина, на стрмим падинама Орјена у мјесту Црквице годишње просјечно падне око 5000 mm, што представља европски максимум падавина, а у рекордним годинама близу 7000 mm/m².[8]

Знатно оштрију климу имају крашка поља испод околних планинских врхова удаљена 20-80 km од мора. У централном и сјеверном дијелу Црне Горе влада планинска клима, а на крајњем сјеверу Црне Горе и континентална клима, коју осим великих дневних и годишњих амплитуда температуре карактерише и мала годишња количина падавина уз прилично равномјерну расподјелу по мјесецима. У планинским областима на сјеверу љета су релативно хладна и влажна, а зиме дуге и оштре, са честим мразевима и ниским температурама, које нагло опадају са надморском висином.

Хидрографија[уреди]

Ријеке Црне Горе припадају Црноморском и Јадранском сливу. Најдужа ријека је Тара (141 km), а остале дуже ријеке су Пива, Ћехотина, Зета, Морача и Бојана. Ријека Тара протиче кроз кањон дубок 1.300 метара. Једина пловна ријека је Ријека Црнојевића.

Највеће језеро Црне Горе је Скадарско језеро, које је највеће језеро на Балканском полуострву. Скадарско језеро је криптодепресија. Језера у планинском дијелу Црне Горе су ледничког поријекла. Највећа и најпознатија од њих су Плавско, Биоградско, Шаско и Црно језеро.

Флора[уреди]

Ушће Мораче у Скадарско језеро

У Црној Гори самоникло расте 2880 врста и подврста виших биљака (папрати и цвјетница), међу којима су 212 ендемити Балканског полуострва, а 22 врсте ендемити Црне Горе. Територија Црне Горе се може подјелити на три екорегије: илирске листопадне шуме, средоземну вегетацију на приобаљу, те још два подтипа мјешовитих шума (балканске мјешовите шуме на крајњем сјеверу и истоку и динарске мјешовите шуме у остатку земље.[9]

Фауна[уреди]

Животињски свијет Црне Горе спада у зоогеографску област Палеарктика, али се на њеној терирорији укрштају фауне и неких других области: Медитерана, средње Европе и предње Азије. С друге стране, данашња фауна Црне Горе представља остатак квартарне фауне која је на овом подручју била необично богата. Балканско полуострво је за вријеме леденог доба имало релатвно блажу климу и било уточиште бројним биљним и животињским родовима и врстама. У вријеме квартара на овом подручју живјеле су данас изумрле врсте као: црвени алпски вук (Cuon alpinus europaeus), пећинска хијена (Crocuta spelaea), пећински медвјед (Ursus speleus), леопард (Leopardus pardus), дивљи коњ, вунасти носорог (Coelodonta antiquitatis), гигантски јелен (Megaceros giganteus), бизон (Bison priscus), дивље говече (Bos primigenius) и др. Бројне су биле и данас постојеће врсте које су из фауне Црне Горе нестале углавноим у историјско вријеме, као што су рис (Lynx lynx), јелен лопатар (Dama dama), јелен (Cervus elephus), козорог (Capra ibex) и др.[10]

Национални паркови[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Национални паркови Црне Горе
Montenegro location map.svg
Паркови у Црној Гори

У Црној Гори постоји пет националних паркова:

Име Основан Величина (ha) Слика
Национални парк Дурмитор 1952. 39.000 Durmitor - near Minin bogaz.jpg
Национални парк Биоградска гора 1952. 5.650 Biogradska suma.jpg
Национални парк Ловћен 1952. 5.650 Ловћен са Његошевим маузолејем
Национални парк Скадарско језеро 1983. 40.000 Lac de Shkodra.jpg
Национални парк Проклетије 2009. 16.630 Prokletije10.jpg

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Црне Горе

Праисторија[уреди]

Праисторијски налази на тлу Црне Горе:
Камено доба
Бронзано доба
Прелаз из бронзаног у гвоздено доба
Гвоздено доба
Недатирани налази

Најстарији трагови људских насеобина на тлу данашње Црне Горе датирају из средњег палеолита. У пећини Црвена стијена, близу границе са Босном и Херцеговином над Требишњицом, пронађена су оруђа за рад, оружја за лов, предмети везани за сакралну употребу и накит, који се датирају у доба од прије шездесет, односно тридесет и пет хиљада година. Налази насеља из каменог доба су пронађени код Берана у Беран Кршу и Петњику, док из бронзаног доба потичу остаци утврђења у Петровићима код Црвене стијене, Заврх код Никшића и Међеђој глави код Подгорице, затим насеља из Зогањ-Ћерета код Улциња и Бједетића на Лиму, осликана пећина код Рисна и читав низ усамљених налаза. Из прелазног периода бронзаног у гвоздено доба, пронађени су махом појединачни налази, док су у гвоздено доба датиране некрополе у Мијелој на Скадарском језеру и Будви са насељем из истог доба, затим хумке у Готовуши над Ћехотином, код Берана и Црвене стијене.

Поред ових налаза, треба истаћи и остатке четири утврђења (Јазаљ, Рогамске стране, Тријебач и Кабао) око ушћа Зете у Морачу, која нису датирана, као и хумке на Цијевној код Подгорице, Грбљу, у Његушима, Цетињу и Никшићу, на Савином лакту и код Црвене стијене (Бањани и Дрпе). Налази предмета сродних Старчевачкој култури на цијелој територији данашње Црне Горе, указује на континуитет људских насеља на овом простору.

Антика[уреди]

Током античког периода, на простору западног Балкана, живјела су илирска племена. На простору данашње Црне Горе и сјеверне Албаније, живјели су Лабеати. Они су основали град Скодру (данашњи Скадар), који је у 3. вијеку п. н. е. постао престоница простране илирске државе, на чијем челу се нашао краљ Агрон. Њихово гусарење по Јадрану, довело је до два рата са Римљанима (229228. п. н. е. и 219. п. н. е.) у којима су Илири предвођени краљицом Теутом сузбијени, након чега се она повукла у Рисан и прихватила мир којим су Римљанима припале територије западно од Боке. Током наредних вијекова, Римљани су заузели цијели Балкан, а посљедњи отпор Илира сломљен је за вријеме Батоновог рата (69).

Римски мозаик у Рисну

Током римске владавине, на простору данашње Црне Горе, појавило се племе Доклеата, чији се главни град налазио недалеко од данашње Подгорице и звао Доклеа, од чега је у средњем вијеку настао термин Дукља, за државу насталу на том простору[11][12]. Првобитно је подручје данашње Црне Горе ушло у састав провинције Далмација, а касније, послије Диоклецијанових реформи (293), улази у састав провинције Превалитане. На њеном простору се, уз већ поменуту Доклеу, јављају градови Rhisinium, Butua и Olcinium на обалама Јадранског мора и Andabra у унутрашњости. Подјелом Римског царства 395. године, готово цијело подручје данашње Црне Горе улази у састав Источног римског царства. Током наредних вијекова, цјелокупно Балканско полуострво бива изложено варварским нападима у којима су уништене тековине Римске државе, велики број градова је порушен, укључујући и Доклеу, а локално романско становништво се одржало само у јаким приморским градовима, у којима су се склањали и избјегли Романи из унутрашњости.

Средњи вијек[уреди]

Прве словенске миграције на територију данашње Црне Горе су се одвиле у 5. вијеку, а први већи талас Словена стиже у првој половини 6. вијека. Словени који су дошли у Дукљу су претходно путовали са другим Бијелим Србима из Бојке и стигли у Сервију која се налазила у византијској теми Солун.

Ктиторски портрет краља Михаила из цркве св. Михаила у Стону

На простору данашње Црне Горе, развила се у раном средњем вијеку кнежевина Дукља, која је заједно са околним српским приморским кнежевинама ушла у састав прве српске државе коју је средином 9. вијека основао кнез Властимир. Након њене пропасти, послије смрти Часлава Клонимировића средином 10. вијека, Дукља наставља свој самостални развој и у њој се крајем истог вијека као владар јавља Јован Владимир. Иако се о његовој владавини релативно мало зна, његов култ у народу је и данас велики, о чему свједочи и изношење његовог крста на врх Румије, које се традиционално обавља сваке године. Извјесно је да је био ожењен Самуиловом ћерком и да је захваљујући том браку сачувао управу над Дукљом, као Самуилов вазал. Почетком 11. вијека је убијен по налогу Самуиловог братанца Јована Владислава током унутрашњих борби за власт у Самуиловом царству, које убрзо након тога пропада, а територија Дукље улази у састав Византије.

Кнез Дукље и оснивач династије Војислављевића Стефан Војислав успио је 1036. године да накратко збаци византијску власт, али је ухваћен и одведен у Цариград. Свега неколико година касније, Војислав је побјегао из заробљеништва и поново збацио византијску власт у Дукљи, користећи се унутрашњим сукобима у самој Византији, али и словенским устанком Петра Дељана који је букнуо 1041. године. Током јесени 1042. године драчки стратег је напао Дукљу. Користећи се ратним лукавством, Војислав га је навукао у уске кланце недалеко од Бара и у изненадном ноћном нападу 7. октобар (данас се овај датум узима као дан војске Црне Горе) разбио византијску војску у бици код Бара.

Бедеми Старог града у Будви

Војислава средином вијека насљеђује његов син Михајло који, вођењем успјешне политике, успијева да очува самосталност Дукље односно Зете и да је око 1077. године уздигне на ранг краљевине[13], чиме Зета постаје прва српска краљевина.[14] Његов син Бодин обједињава српске земље, припајањем Рашке, Босне и Захумља, а крајем вијека у својој престоници Скадру угошћује крсташе I крсташког похода предвођене Ремоном Тулуским. Након његове смрти, око 1101. године, Зету почињу да потресају унутрашње размирице међу Војислављевићима, што доводи до њеног слабљења и губитка краљевске круне. Завршни чин владавине династије Војислављевића се одиграва током 80-их година 12. вијека, када их рашки велики жупан Стефан Немања потискује као византијске вазале из Зете и око 1186. године цјелокупну Зету ставља под своју власт, дајући је на управу свом најстаријем сину Вукану.

Након Немањиног повлачења 1196. и предаје власти средњем сину Стефану, Вукан почиње да води активну политику са циљем преузимања власти у Рашкој, што му на кратко и успијева почетком 13. вијека, али по цијену ступања у вазалне односе са краљевином Угарском чији владари од тада у својој титули носе и титулу краљ Србије. Без обзира на то, он је вратио Зети краљевску титулу, тако да су и он, као и његов син и наследник Ђорђе управљали њоме са титулом краља, до почетка 40-их година 13. вијека. Међутим, током владавине Уроша I, укида се наследно управљање Зетом и другим областима краљевине Србије, а управу над областима је додјељивао сам краљ. Током овог периода, на простору Зете подижу се значајни манастири: Свети Петар у Бијелом Пољу (у коме је писано Мирослављево јеванђеље), Ђурђеви Ступови у Беранама, Морача и други, а у писаним изворима се по први пут јавља њено данашње име Црна Гора.

Послије Драгутиновог збацивања Уроша 1276. године, Зетом управља његова мајка и Урошева супруга Јелена до своје смрти 1314. године. За владавине краља Милутина она представља посјед који је додељиван на управу престолонасљеднику тзв. младом краљу, али и база незадовољне властеле, тј. ослонац за будуће побуне синова престолонасљедника против својих очева на власти. Милутинов син Стефан је 1314. године подигао неуспјешну побуну против оца у Зети, а четврт вијека касније (1331), његов син Душан из Зете подиже побуну у којој збацује оца и преузима власт. Током његове владавине, српска држава се удвостручује и бива уздигнута на ранг царевине, а управа над Зетом бива додјељена породици Балшића.

Насловна страница Октоиха - првогласника

Након Душанове смрти и почетка распада Српског царства, Балшићи почињу да воде самосталну политику у односу на његовог насљедника цара Уроша. Они су се сродничким везама повезали са Мрњавчевићима и Хребељановићима, да би са почетком Османске најезде покушали да се супротставе освајачима, како оружјем, тако и уступањем приморских градова Млечанима (Скадар, Дриваст и други) 1396. године. Посљедњи Балшић, Балша III је водио дуготрајне неуспјешне ратове са Млетачком републиком да би повратио приморске градове (Први и Други скадарски рат). Пред своју смрт своје посједе предаје свом ујаку деспоту Стефану Лазаревићу који наставља борбе са Млечанима око зетског приморја. Његов насљедник Ђурађ наставља са покушајима да дипломатским путем склопи мир са Млечанима, али са првим падом деспотовине 1439. године сви његови покушаји падају у воду, а Млечани до 1443. године овладавају Доњом Зетом и цијелим приморјем.

Крајем 14. вијека, као противници Балшића у Зети, јављају се Црнојевићи. Са ширењем млетачких посједа средином XV вијека и надирањем Османлија, њихов представник Стефан постаје 1451. године млетачки вазал и од њихове стране бива признат за господара Зете. Његов син Иван покушао је да очува власт између Млечана и Османлија, али су 1479. године цјелокупну његову државу освојиле Османлије, а он је са породицом побјегао у Млетачку републику. Након смрти султана Мехмеда II, он се вратио у Црну Гору и успио да обнови своју власт у њој. Током његове владавине престоница Црне Горе пренијета је из Жабљака на Цетиње, на коме је он основао велики манастир. За владавине његових синова (Ђурађа и Стефанице), Црна Гора ће 1499. године и дефинитивно пасти у отоманске руке. Значај породице Црнојевића и њихове владавине, лежи и у чињеници да су они на Цетињу, у склопу манастира, основали прву ћириличну штампарију (Ђурађ је 1492. године купио у Венецији штампарску пресу) на овим просторима, која је 4. јануарa 1494. године одштампала своју прву књигу „Октоих“ (прва словенска ћирилична штампарија је отпочела са радом 1491. у Кракову).

Турска владавина[уреди]

Османлије су припојили Црну Гору Скадарском санџаку. Кратко вријеме Црна Гора је постојала и као посебан санџак од 1514. до 1528. и поново неко вријеме између 1597. и 1614. године.

У 16. вијеку Црна Гора је добила специјалну и јединствену аутономију у оквиру Османског царства, чиме су локална племена била ослобођена многих обавеза због такве аутономије. И поред свега тога, Црногорци нису прихватали османску власт, те су у 17. вијеку подизали бројне буне. Током овог периода, Црна Гора је постала теократска држава на чијем су челу биле владике Црногорске митрополије, а која је свој процват доживјела за вријеме владика из редова породице Петровић-Његош. У таквој држави, Млетачка република је имала и свог човјека са звањем гувернадура који се у њено име мијешао у црногорску политику.

Петар II Петровић Његош

Племенска самосталност и анархија је била највећа сметња развијању централне власти у Црној Гори. Владавина Шћепана Малог у Црној Гори, који се представљао као збачени руски цар Петар III, је за кратко успјела раздвојити свјетовну од црквене власти, те дјелимично сузбити племенску неслогу и учврстити централну власт. Владика Петар I Петровић Његош је клетвама безуспјешно покушавао да измири црногорска племена. За вријеме његове владавине, Црногорци су 1796. поразили скадарског пашу Махмуд-пашу Бушатлију на Мартинићима и Крусима. Након пада Млетачке републике под власт Наполеонове Француске, владика Петар I је успио да од Француза преотме Боку которску, али је она Бечким конгресом додијељена Хабзбурзима. Такође је покушао да уједини Црну Гору са устаничком Србијом, али до тога није дошло. Ипак, за вријеме његове владавине Старој Црној Гори је припојена регија Брда.

Његов насљедник владика Петар II Петровић Његош је даље радио на ојачавању централне власти и 1832. године је укинуо звање гувернадура, пошто је Аустрија, која је наслиједила Млетачку републику, почела да се мијеша у унутрашње ствари Црне Горе. Владика Петар II није имао успјеха у спољној политици. Херцеговачки паша Али-паша Ризванбеговић је поразио Црногорце на Грахову 1836. године. За овај пораз, Црногорци су се осветили побједом у бици на Мљетичку 1840, али су и даље морали да плаћају харач Турцима. Петар II је морао Аустрији да преда манастире Маине и Стањевиће, а скадарски паша је 1843. преотео и острва Врањину и Лесендру.

Црна Гора се из теократске државе трансформисала у световну за вријеме владавине Данила Петровића који је 1852. проглашен за књаза Црне Горе. Кнез Данило се одмах на почетку своје световне власти суочио са могућношћу окупације Црне Горе од стране турске војске под заповједништвом Омер-паше Латаса. Црну Гору су од покоравања спасиле дипломатске акције Аустрије и Русије. Пошто су Црногорци пружали помоћ херцеговачким устаницима, Порта је поново наредила босанском везиру да нападне Црну Гору, али су Турци поражени у бици на Граховцу 1858. Послије ове битке је извршено проширење и разграничење Црне Горе са Турском, али је Црна Гора и даље остала међународно непризната држава. Кнез Данило је доношењем Даниловог законика ојачао своју власт. Убијен је у Котору 1860., а наслиједио га је синовац Никола I Петровић.

Независност Црне Горе[уреди]

Територијална проширења Црне Горе од 19. вијека до краја Другог свјетског рата

Како је Црна Гора и даље пружала помоћ херцеговачким устаницима, Порта је 1862. поново послала Омер-пашу Латаса да покори Црну Гору. Црну Гору од капитулације је поново спасила дипломатска акција Русије. Кнез Никола I је више успјеха имао у рату 1876—1878. након новог устанка у Херцеговини. За разлику од Србије, Црна Гора је имала више успјеха и однијела побједе на Вучјем долу и Фундини. Берлинским конгресом територија Црне Горе је удвостручена и призната јој је независност.

Послије рата услиједила је модернизација државе, што је кулмириало доношењем првог устава 1905., којим је Црна Гора дефинисана као уставна монархија, али је практично сву власт задржао кнез Никола. Овај период је обиљежио сукоб имеђу краљевих противника окупљених у Клуб Народне странке који су се борили за ограничавање краљеве власти и безусловну унију са Србијом и мањинских краљевих присталица окупљених у Праву народну странку.

Црна Гора је као руски савезник учествовала у Руско-јапанском рату 1904—1905. Међутим, услијед велике географске удаљености, учешће Црне Горе је било само симболично, јер је тиме исказивала своју захвалност Русији због помоћи у рату против Турске. Црногорски војници су се налазили у незнатном броју у војним јединицама руске војске.

Године 1910, на 50. годишњицу своје владавине, Кнез Никола је Црну Гору прогласио краљевином, а себе њеним првим (и јединим) краљем.

У Првом балканском рату 1912—1913. Црна Гора је била у савезу са Србијом, Грчком и Бугарском против Османског царства. И поред великих губитака на његовом ослобађању, Црна Гора је морала да препусти освојени Скадар новооснованој Албанији, али је са Србијом успоставила заједничку границу у Санџаку и Метохији.

У Првом свјетском рату Црна Гора је стала уз Србију против Централних сила. Херојске подвиге, црногорска војска је показала штитећи повлачење српске војске кроз Албанију, али је на крају и сама капитулирала 1916, а краљ Никола је напустио земљу. Године 1918, српска и друге савезничке војске ослобађају Црну Гору од окупатора. Након ослобађања, у Подгорици се окупља тзв. Подгоричка скупштина која доноси одлуку о безусловном присаједињењу Црне Горе Србији.

Југословенске државе[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Социјалистичка Република Црна Гора и Република Црна Гора (1992—2006)
Карта Зетске бановине (1931).

Због италијанског незадовољства да будућа Србија има излаз на море, ова краљевина подстиче многе бивше чиновнике краља Николе, као и противнике безусловног уједињења са Србијом, на побуну, а за њено дизање искориштени су божићни црквени сабори 7. јануара 1919. године. Како побуна није дала жељени резултат, она се претворила у хајдучију побуњеника (Зеленаша) против чиновника нове власти (Бјелаша) која је потрајала све до 1926. године. Унутар новоосноване Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Црна Гора је реорганизована у Зетску област, а 1929. је проширена у Зетску бановину Краљевине Југославије.

У Другом свјетском рату Краљевину Југославију су 1941. напале и раскомадале силе Осовине, а затим су 12. јула 1941. основале и марионетску Независну Државу Црну Гору под италијанским протекторатом на челу са Секулом Дрљевићем. Већ сутрадан у Црној Гори је избио Тринаестојулски устанак под вођством КПЈ. Устанак је угушен до половине августа 1941. Током рата, америчка авијација је најтеже бомбардовала Подгорицу 5. маја 1944, а британска 6. новембра исте године. Партизани су 1944. успјели да ослободе Црну Гору, која је послије рата постала једна од шест република ФНРЈ са сједиштем у поново изграђеном Титограду (данашњој Подгорици).

Мило Ђукановић

Након тзв. Антибирократске револуције крајем 1988. и почетком 1989. на власт у Црној Гори долази група политичара окупљена око Момира Булатовића, Мила Ђукановића и Светозара Маровића, који су заступали политику Слободана Милошевића у Црној Гори. Послије увођења вишестраначја у СФРЈ, побједу на првим изборима у Црној Гори однела је Демократска партија социјалиста (реформисани Савез комуниста Црне Горе), предсједник Црне Горе је постао Момир Булатовић, док је Мило Ђукановић постао премијер.

Послије распада СФРЈ, грађани Црне Горе су на референдуму из 1992. подржали њен останак у федерацији са Србијом. Због њене улоге у ратовима у бившој Југославији, новој држави су 1992. године биле уведене економске санкције, па је прошла и кроз период хиперинфлације 1993-1994.

Ђукановић је 1996. почео да се дистанцира од политике Слободана Милошевића и дошао је у сукоб са својим партијским колегом, предсједником Црне Горе Момиром Булатовићем.[15] Обојица су се као представници ДПС кандидовали за мјесто предсједника Црне Горе на изборима 1997. на којима је тијесну побједу однио Ђукановић. Поред пораза на изборима, Булатовићева фракција је поражена и у ДПС-у, па је Булатовић основао нову странку — Социјалистичку народну партију.

Црна Гора је у мањој мјери од Србије била изложена ударима НАТО пакта, током бомбардовања СРЈ. У Црној Гори је 6. новембра 1999. уведена њемачка марка као званична валута,[16] прво упоредо са југословенским динаром, а касније као једина званична валута.

Послије 2000. године, Ђукановић се отворено почео залагати за независност Црне Горе.[17] Савезна Република Југославија је 2003. реорганизована у Државну заједницу Србија и Црна Гора, уз могућност да се након три године распише референдум о независности чланица. На референдуму 21. маја 2006., већина од 55,3% се изјаснила за опцију независне Црне Горе.[18] Независност Црне Горе је проглашена 3. јуна 2006. године.

Дана 28. јуна 2006. Црна Гора је постала 192. чланица Уједињених нација[19], а 11. маја 2007, 47. чланица Савјета Европе.[20]

Политика[уреди]

Викизворник
Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком:
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Списак политичких партија у Црној Гори

Црна Гора је дефинисана као грађанска, демократска, еколошка и држава социјалне правде, заснована на владавини права. Важећи устав Црне Горе је донијет 22. октобра 2007. године.

Филип Вујановић, актуелни председник Црне Горе

Предсједник Црне Горе се бира на период од 5 година путем непосредних избора. Према Уставу Црне Горе, предсједник представља државу у својој земљи и иностранству, проглашава законе, расписује парламентарне изборе, предлаже кандидате за премијера, предсједника и судије Уставног суда скупштини Црне Горе, предлаже скупштини расписивање референдума, одобрава амнестију за криминална дјела, додјељује одликовања и награде и извршава остале дужности прописане уставом. Предсједник је такође члан Врховног савјета одбране. Тренутни предсједник Црне Горе је Филип Вујановић.

Садашњу владу Црне Горе чине премијер, потпредсједници владе и министри. Мило Ђукановић је садашњи предсједник владе Црне Горе. Владајућа странка у Црној Гори од увођења вишестраначја је Демократска партија социјалиста Црне Горе, у коалицији са много мањом Социјалдемократском партијом Црне Горе.

Скупштина Црне Горе доноси све законе у Црној Гори, усваја међународне споразуме, бира премијера, министре и судије, усваја буџет и врши друге дужности прописане уставом. Скупштина може изгласати неповјерење влади простом већином. Један посланик представља око 6.000 гласача. У Скупштину се бира 81 посланик. Последњи парламентарни избори у Црној Гори одржани су 14. октобра 2012. године. Тренутни предсједник Скупштине Црне Горе је Ранко Кривокапић.

Државни симболи[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Застава Црне Горе, Грб Црне Горе и Химна Црне Горе

Застава Црне Горе је црвене боје, размјера 1:2, са златним обрубом у размјери 1:20 и грбом Црне Горе у средини. Грб Црне горе је златни двоглави орао са раширеним крилима. На главама окренутим једна од друге стоји златна круна са крстом, на грудима на плавој и зеленој позадини је златни лав у покрету. Орао у канџама има два предмета, симболе духовне и свјетовне власти, један у једној, други у другој канџи. Овај грб има иначицу и на црвеној позадини. Химна Црне Горе је пјесма Ој, свијетла мајска зоро.

Војска[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Војска Црне Горе

Војска Црне Горе броји око 3100 припадника, а опрема и официрски кадар су насљеђени од Војске Србије и Црне Горе. Обавезно служење војног рока је укинуто 30. августа 2006. указом предсједника Филипа Вујановића.[21]

Црна Гора је задржала цјелокупну поморску силу Србије и Црне Горе, али је она знатно смањена. У плану је ратно ваздухопловство у чијем саставу не би били млазни авиони, већ само транспортни и борбени хеликоптери. На међународној сцени, планови званичне Црне Горе су да постане дио НАТО пакта.[22] Тренутно је чланица програма Партнерство за мир.

Територијална подјела[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Општине Црне Горе
Подјела Црне Горе по општинама 2012. године

Црна Гора је административно подјељена на глави град (Подгорицу) у чијем саставу су двије градске општине (Голубовци и Тузи), престоницу (пријестоницу) (Цетиње) и 21. општину.

У Црној Гори постоји 1256 насеља од којих су 40 градског типа.[23]

Градови[уреди]

Највећи и главни град Црне Горе је Подгорица, док Цетиње има статус престонице. Други већи градови су Никшић и Пљевља.


Подгорица
Подгорица
Никшић
Никшић
Пљевља
Пљевља
Цетиње
Цетиње
Поредак Град Општина Популација Бар
Бар
Херцег Нови
Херцег Нови
Беране
Беране
Будва
Будва
1 Подгорица Подгорица 136.473
2 Никшић Никшић 58.212
3 Пљевља Пљевља 21.377
4 Бијело Поље Бијело Поље 15.883
5 Цетиње Цетиње 15.137
6 Бар Бар 13.719
7 Херцег Нови Херцег Нови 12.739
8 Беране Беране 11.776
9 Будва Будва 10.918
10 Улцињ Улцињ 10.828
11 Тиват Тиват 9.467
12 Рожаје Рожаје 9.121
13 Доброта Котор 8.169
14 Даниловград Даниловград 5.208
15 Тузи Подгорица 4.857
16 Мојковац Мојковац 4.120
17 Шкаљари Котор 4.002
18 Игало Херцег Нови 3.754
19 Бијела Херцег Нови 3.748
20 Плав Плав 3.615


Демографија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Демографија Црне Горе

Према коначним резултатима пописа становништва из 2011. у Црној Гори живи 620.029 становника. У поређењу са претходним пописом становништва из 2003. године у Црној Гори данас живи 116 становника мање. Подаци о етничком, језичком и вјерском саставу који слиједе су објављени од стране Завода за статистику Црне Горе 12. јула 2011. [24]

Етнички састав[уреди]

Етнички састав Црне Горе по општинама 2011. године
Етнички састав Црне Горе по насељима 2011. године

Према попису становништва из 2003. у Црној Гори је живјело 620.145 становника. Када је посљедњи попис обављен, Црна Гора је била грађанска држава. У међувремену је донесен нови устав, који за главне етничке групе признаје: Црногорце, Србе, Бошњаке, Албанце, Муслимане и Хрвате.

У Црној Гори живи око 400 Јевреја који су новембра 2013. добили прву синагогу у овој држави.[25]

Етнички састав према резултатима пописа становништва из 2011. године:

Укупан број %
Црногорци 278.865 44,69
Срби 178.110 29,02
Бошњаци 53.605 8,65
Албанци 30.439 4,91
Муслимани 20.537 3,31
Роми 6.251 1,01
Хрвати 6.021 0,97
остали 46.201 7,44
УКУПНО 620.029 100
Становништво Црне Горе по етничкој припадности
Црногорци
  
44,69%
Срби
  
29,02%
Бошњаци
  
8,65%
Албанци
  
4,91%
Муслимани
  
3,31%
Роми
  
1,01%
Хрвати
  
0,97%

У односу на попис становништва из 2003. године број Црногораца је порастао за 1,81% док се број Срба смањио за 3,25%. Такође, број Бошњака је порастао за 0,88% док је број Муслимана опао за 0,66%.

Језички састав[уреди]

Језички састав Црне Горе по насељима 2011. године

Идеја о стварању „најцрногорскије Црне Горе“,[26] а која укључује и стварање засебног црногорског језика,[27] довела је да овај контроверзни језик, по уставу из 2007, буде проглашен званичним језиком Црне Горе. Ипак, већина грађана Црне Горе, по попису становништва из 2011. године, се изјаснила да (и даље) говори српским језиком ијекавског изговора. Поред ова два језика, признати су још и албански, бошњачки и хрватски језик.

Од 2011. у институцијама (изузев Скупштине) и у образовном систему је званични службени језик српски под именом српско-црногорски.

Језички изјашњавање према резултатима пописа становништва из 2011. године:

Број %
српски 265.895 42,88
црногорски 229.251 36,97
босански 33.077 5,33
албански 32.671 5,27
ромски 5.169 0,83
бошњачки 3.662 0,59
хрватски 2.791 0,45
остали 47.513 7,68
УКУПНО 620.029 100
Становништво Црне Горе по матерњем језику
српски језик
  
42,88%
црногорски језик
  
36,97%
босански језик
  
5,33%
албански језик
  
5,27%
ромски језик
  
0,83%
бошњачки језик
  
0,59%
хрватски језик
  
0,45%

У односу на попис становништва из 2003. године број говорника црногорског је порастао за 15,01%, док је број говорника српског језика опао за 20,61%. Такође, број говорника босанског језика је порастао за 3,04% док је број говорника бошњачког језика опао за 2,62%.

Вјерски састав[уреди]

Вјерски састав Црне Горе по насељима 2011. године

По уставу Црне Горе, све вјерске организације имају једнака права и одвојене су од државе.

Већина грађана Црне Горе је православне вјере. Вјерници Српске православне цркве су окупљени око Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. У Црној Гори дјелује и Црногорска православна црква, која сама себе сматра насљедницом православне цркве која је постојала до 1920. године. Такође, у држави постоји и значајан број сунитских муслимана који имају своју Исламску заједницу Црне Горе. Католички вјерници су организоване око Барске надбискупије и Которске бискупије.

Вјерски састав према резултатима пописа становништва из 2011. године:

Број %
православци 446.858 72,07
муслимани 118.477 19,11
католици 21.299 3,44
остали 27.756 5,38
УКУПНО 620.029 100
Становништво Црне Горе по вјерској опредијељености
православци
  
72,07%
муслимани
  
19,11%
католици
  
3,44%
остали
  
5,38%

У односу на попис становништва из 2003. године број муслимана је порастао за 1,37% док је број православаца опао за 2,17%.

Генетика[уреди]

Према резултатима генетских истраживања, која не спадају у званична статистичка истраживања, већ су рађена на основу узорка, међу становништвом Црне Горе, најзаступљеније су следеће патрилинеарне (Y-ДНК) хаплогрупе:[28] I2a1a (32,7%), E1b1b (21,1%), R1a1a (13,5), R1b1a (6,6%), J2b (10,9%), N1 (5,2) и друге.

Привреда[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Економија Црне Горе

Најважнија рудна богастсва Црне Горе су руде боксита, жељезне руде и угља. Главне индустријске дјелатности су прерада дувана, соли и алуминијума.[29]

Од укупне површине Црне Горе (13.812 km²), пољопривредно земљиште обухвата 5.165 km² или (37,40%). Површина укупног обрадивог земљиста је 1899 km² или 13,75% укупне површине земљишта у Црној Гори. Од пољопривредних култура гаје се житарице, кромпир, дуван, винова лоза, агруми, маслине и смокве.

Туризам је врло значајан за привреду Црне Горе.

Године 1999, као званична валута је уместо југословенског динара уведена њемачка марка, а од 2002. платежно средство у Црној Гори је евро.

Године 2007. запослено је било 156.408 становника, највише у секундарном и терцијарном сектору. Црна Гора је од 18. јануара 2007. чланица Светске банке и Међународног монетарног фонда.

Електропривреда[уреди]

Термоелектрана Пљевља

Производња електричне енергије у Црној Гори обавља се у термоелектрани „Пљевља“ и хидроелектранама „Мратиње“ и „Перућица“. Производња електричне енергије у 2007. години била је 2363 GWh. Капацитети ових електрана не задовољавају потребе Црне Горе па је она принуђена увозити електричну енергију.

Због ових потреба, планира се изградња и другог блока термоелектране у Пљевљима, хидроелектране на Комарници и 4 хидроелектране на Морачи за додатних 407 GWh годишње[30], као и изградња минихидроелектрана на 43 водотока[31].

Саобраћај[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Саобраћај у Црној Гори

Црна Гора је по свом положају медитеранска и балканска земља, па је и главни саобраћајни правац у земљи веза између лука на Јадрану и балканске унутрашњости у залеђу. Главна тешкоћа земље је њен веома изражен планински карактер и непроходност, што је знатно допринијело спором развоју саобраћаја у земљи.

Укупна дужина жељезничке мреже у Црној Гори је 250 km.[32] У земљи постоје двије жељезничке линије. Важнија је Бар-Подгорица-Бијело Поље (Србија) и дио је пруге Београд-Бар. То је и једина електрифицирана железничка линија у земљи. Друга пруга је пруга Никшић-Подгорица-Божај (Албанија). Једини жељезнички чвор је Подгорица.

Укупна дужина путева у Црној Гори је око 7.000 km, а дужина магистралних и регионалних путева је 1.847 km. Од око 5100 km локалних и некатегорисаних путеба, око 50% је у чврстој подлози (асфалт, бетон). Земља је у фази изградње првих дионица ауто-путева,[33] мада већ постоје путеви и њихове дионице са три траке.[32] Са друге стране, посебност Црне Горе је број тунела и мостова на њеним путевима. Године 2006. отворен је тунел Созина, којим је знатно скраћен пут између јадранске обале и залеђа. Такође постоје планови за изградњу ауто-пута Београд-Бар и моста преко мореуза Вериге у Боки которској.[32]

Црна Гора је поморска земља са дугом поморском традицијом. Бокељи и Бока которска добар дио своје историје везују за море и поморство. Котор је био старо поморско средиште овог дијела Јадрана. Данас, лука са највећим значајем за привреду земље и привреду Србије је лука Бар. Такође, постоји редовна поморска линија фериботом Бар-Бари. Котор, Тиват и Зеленика, сви у Боки, су мање луке.

Од слатких вода (ријеке, језера) пловно је Скадарско језеро и његова притока, Ријека Црнојевића, око ушћа. Овај вид воденог саобраћаја је слабо развијен и изводи се најчешће мањим пловилима (чамци).

У Црној Гори постоје двије ваздушне луке, аеродром Подгорица и аеродром Тиват, те неколико мањих аеродрома. Подгорички аеродром је најважнији у земљи, док је тиватски важан за љетњи туризам. Осим ова два, постоје и мањи аеродроми на сјеверу и истоку земље (Беране, Жабљак, Никшић), али они нису опремљени за прихват већих летјелица и значајни су на нивоу државе.

Туризам[уреди]

Свети Стефан, град хотел на Будванској ривијери

Црна Гора има добре услове за развој свих врста туризма, пошто посједује лијепе плаже, планински регион на сјеверу, богату вјерску и културну баштину и добро очувану природну средину. Црна Гора је била познато туристичко одмаралиште током 1980-их, али је због ратова вођених у околним држава током 1990-их њен имиџ туристичке дестинације нарушен. Црногорски туризам није почео да се опоравља до почетка 2000их, а од тада се знатно повећао број туриста и ноћења.

Скоро све економске активности Црне Горе усмјерене су на развој туризма. Влада Црне Горе је себи за циљ поставила развој Црне Горе у елитну туристичку дестинацију.

Познате туристичке дестинације у Црној Гори су:

Култура[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Култура у Црној Гори
Маузолеј Петра II Петровића Његоша на Ловћену

Култура Црне Горе је обликована разноврсношћу утицаја кроз своју историју. Утицај православља, словенства, централне Европе, ислама и поморске медитеранске културе (из дијелова Италије, попут Млетачке републике) били су присутни у посљедњих неколико вијекова. Подгорица и Цетиње су најважнији центри културе и умјетности у држави. У Будви се сваког љета одржава умјетничка манифестација Будва-град театар.

Црна Гора има бројне значајне културне и историјске споменике, укључујући споменике из пререоманике, готике и барока. Црногорско приморје је познато по својим вјерским споменицина, укључујући катедралу светог Трипуна у Котору, базилику светог Луке (стару више од 800 година), цркву Госпа од Шкрпјела, манастир Савину и остале. Средњовјековни манастири Црне Горе садрже хиљаде квадратних метара фресака. Најпознатији православни манастири у Црној Гори су: Цетињски манастир, манастир Морача и манастир Острог.

Књижевност[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Књижевност у Црној Гори

Први књижевни радови са ових простора потичу из преднемањићког доба, при чему се најстаријим познатим књижевним дјелом сматра „Краљевство Словена“ написано у Бару[34], чији поједини дијелови потичу из прве половине 11. вијека[c]. У Цркви светог Петра у Бијелом Пољу је настао богато илустрован рукопис Мирослављево јеванђеље, највјероватније писан око 1190. године по наруџби хумског кнеза Мирослава.[34]У цетињској штампарији Ђурађа Црнојевића 1494. године, штампан је првогласник Октоих, који се сматра првом ћириличном штампаном књигом Јужних Словена.[35]

Најпознатији књижевник Црне Горе је Петар II Петровић Његош („Горски вијенац“,„Огледало српско“, „Лажни цар Шћепан Мали“, „Луча микрокозма“). Други значајни писци су Стјепан Митров Љубиша и Марко Миљанов („Примјери чојства и јунаштва“, „Живот и обичаји Арбанаса“). Од новијих књижевника из Црне Горе најпознатији су Михаило Лалић, Радован Зоговић и Бранимир Шћепановић.

Музика[уреди]

Традиционални народни музички инструмент Црне Горе су гусле, док је традиционална народна игра оро. То је игра у којој играчи стоје у кругу наслоњени једни другима на рамена док један или двојица играча стоје у средини.

У Црној Гори се одржавају љетњи фестивали поп-музике Пјесма Медитерана у Будви, Сунчане скале у Херцег-Новом и фестивал изворне музике Цетиње Фест.

Образовање[уреди]

Образовање дјеце почиње у предшколским установама или основним школама. Дјеца се уписују у основне школе у 6. години живота, а основно образовање траје девет година. Ђаци даље могу наставити образовање у средњим школама, које трају 3 или 4 године.

У Црној Гори дјелује Универзитет Црне Горе, основан је 29. априла 1974. године. Настао је спајањем три факултета: Економског, Техничког и Правног из Титограда, двије више школе: Педагошке академије из Никшића и Више поморске школе из Котора, као и три самостална научна института: Историјског, Пољопривредног и Института за биолошка и медицинска истраживања, добивши тада име Универзитет у Титограду. Годину дана након оснивања име мијења у Универзитет “Вељко Влаховић”, а 1992. године у Универзитет Црне Горе, како се и данас зове. Факултети овог Универзитета се налазе у Подгорици, Никшићу, Цетињу, Котору и Херцег Новом.

Кухиња[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Црногорска кухиња

Црногорска кухиња је резултат географског положаја Црне Горе и њене дуге историје.

Италијански утицај на традиционална јела у континенталном дијелу Црне Горе и њеној јадранској обали је видљив у начину припремању хлеба, меса, сира, вина и алкохолних пића, супа и чорби, паленте, пуњене паприке, ћуфти, приганица, раштана итд.

Други велики утицај потиче са Леванта и из Турске, и огледа се у припремању сарме, мусаке, пилава, пита, бурека, ћевапа, кебаба, баклаве, итд. Мађарска јела гулаш, сатараш и ђувеч су такође честа. Утицај континенталне Европе је највише трага оставио на припремање десерата: крофни, џемова, бројних врста бисквита и колача.

Црногорска кухиња зависи од географског положаја, пошто се јела која се служе на приморју разликују од јела у сјеверним брдским предјелима. На приморју је велик утицај медитеранске кухиње, са уобичајеним јелима од морских плодова (рибе, хоботнице, шкампе и лигње).

Од црногорских јела позната је његушка пршута. Познате врсте вина из Црне Горе су вранац (црно вино) и крстач (бијело вино). Такође су познате и цицвара и качамак.

Спорт[уреди]

Стадион под Горицом у Подгорици, на ком наступају ФК Будућност и фудбалска репрезентација Црне Горе

Црногорски олимпијски комитет је јула 2007. примљен у чланство Међународног олимпијског комитета, а Црна Гора се као самостална држава први пут појавила на Олимпијским играма 2008. у Пекингу. На Љетњим олимпијским играма 2012. одржаним у Лондону (Енглеска), женска рукометна репрезентација Црне Горе освојила је сребрну медаљу, што је прва олимпијска медаља за ову државу у историји.

Прва лига Црне Горе у фудбалу је највише фудбалско такмичење у Црној Гори, у организацији Фудбалског савеза Црне Горе. Лига је настала 2006/07. после референдума о осамостаљењу Црне Горе. До тада, црногорски клубови су играли у јединственој лиги Србије и Црне Горе.

Ватерполо је један од најпопуларнијих спортова у држави. Црна Гора је освојила Европско првенство 2008. у Малаги на свом првом учешћу од раздвајања Србије и Црне Горе.

Од осталих спортова популарни су кошарка, рукомет и рагби.

Екологија[уреди]

Плажа у Херцег Новом

Црна Гора је прва земља на планети која се прогласила за еколошку државу када је Скупштина Републике Црне Горе 20. септембра 1991. на Жабљаку донијела „Декларацију о еколошкој држави Црној Гори“. Ставка о Црној Гори као еколошкој држави унијета је и у Устав Републике Црне Горе из 1992. године.

На територији Црне Горе постоји пет националних паркова: Дурмитор, Биоградска гора, Скадарско језеро, Ловћен и Проклетије.

Празници[уреди]

Датум Назив Напомене
1. јануар Нова година
7. јануар православни Божић
14. јануар православна Нова година није нерадни дан
Велики петак
Васкрс
Велики понедјељак
1. мај Празник рада
9. мај Дан побједе
21. мај Дан независности
13. јул Дан државности

Галерија[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Влада Црне Горе дио ове границе сматра границом са Републиком Косово.
  2. ^ Донедавно се сматрало да је Боботов кук био највиши врх Црне Горе.
  3. ^ За дио Љетописа Попа Дукљанина који говори о животу кнеза Јована Владимира сматра се да је преузет из његовог, данас изгубљеног, житија, које је настало непосредно након његове смрти 1016. године.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Први резултати, Попис становништва, домаћинстава и станова у Црној Гори 2011.. Завод за статистику Црне Горе. 2011. 
  2. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. ^ Стара Црна Гора, Јован Ердељановић, 34. стр.
  4. ^ а б Павичевић, Бранко (1982). Енциклопедије Југославије. ЈЛЗ Загреб. 
  5. ^ Ћоровић, Владимир. Историја српског народа. 
  6. ^ ((en))Access Montenegro, Приступљено 9. 4. 2013.
  7. ^ а б Црна Гора у бројкама. Завод за статистику Црне Горе. 2008. 
  8. ^ „Хидрометеоролошки завод Црне Горе“. 195.66.163.23 Приступљено 8. 1. 2012.. 
  9. ^ Блечић, Вилотије (1982). Енциклопедије Југославије. ЈЛЗ Загреб. 
  10. ^ Визи, Ондреј (1982). Енциклопедије Југославије. ЈЛЗ Загреб. 
  11. ^ Константин Порфирогенит, „De administrando imperio“ („О управљању Царством“) (глава 35)
  12. ^ Византолошки институт САНУ (Божидар Ферјанчић), „Византијски извори за историју народа Југославије (II том)“ (фототипско издање оригинала из 1957), Београд 2007. ISBN 978-86-83883-08-0.
  13. ^ У писму упућеном Михајлу 08. 01.1078. године, папа Гргур VII му се обраћа као словенском краљу (Sclavorum regi), због чега се данас сматра да се он током 1077. године прогласио краљем, а да је касније од Папе добио потврду те титуле.
  14. ^ Савременици не помињу уз самог Михајла етничке одреднице, као уз његовог оца. Са друге стране, његове поданике, осим општом одредницом Словени (папа Гргур VII), називају Србима (Скилица и Скиличин настављач, који их назива и Хрватима уз опаску:„... народ Срба, који и Хрватима називају“), као и, за то доба карактеристичним, архаизмима (Скилица Трибали, Ана Комнин Далмати), а посредно Хрватима и Дукљанима (сматра се да се Вријенијев коментар о Хрватима и Дукљанима који злостављају Илирик односи на Михајлов рат са Византијом (10721075), као и да писац под тим термином заправо подразумијева Србе (Византолошки институт САНУ, „Византијски извори за историју народа Југославије (III том)“ (фототипско издање оригинала из 1966), Београд 2007. ISBN 978-86-83883-09-7.)).
    Са друге стране у модерној историографији постоји спор око етничке припадности становника Дукље/Зете. У дјелу црногорске и дјелу хрватске историографије Дукља/Зета се сматра засебним етничким и геополитичким ентитетом, док у српској и другим европским историографијама доминирају схватања по којима је Дукља/Зета дио српског етничког корпуса.
  15. ^ Грујић (14. 11. 2002.). „Мило Ђукановић, политички портрет: флексибилна бритва“. Време. 
  16. ^ „Уведена немачка марка у Црној Гори“. Б92. 2. 11. 1999.. 
  17. ^ Arhin, Antonela (16 oktobar 2006). „For Djukanovic, one chapter closes, another begins“. SE Times. 
  18. ^ „Црна Гора независна“. Б92. 22 мај 2006. 
  19. ^ „Crna Gora nova članica UN“. B92.net. 28. 6. 2006.. 
  20. ^ „Crna Gora i Savjet Evrope“. mip.gov.me. Archived from the original on 23. 04. 2013. Приступљено 13. 3. 2013.. 
  21. ^ Ђурић, Новица (3. 9. 2006.). „Исправљање светог Петра Цетињског“. Политика. 
  22. ^ Презентациони документ Црне Горе (Приступљено: 6. јун 2009)
  23. ^ Завод за статистику Црне Горе - Општи подаци у Црној Гори, Приступљено 9. 4. 2013.
  24. ^ „Завод за статистику Црне Горе - ''Становништво Црне Горе према полу, типу насеља, националној односно етничкој припадности, вјероисповести и матерњем језику по општинама у Црној Гори“ (PDF) Приступљено 8. 1. 2012.. 
  25. ^ Подгорица добија синагогу („Вечерње новости“, 2. новембар 2013)
  26. ^ „Ipak - najcrnogorskija Crna Gora“. Време. 
  27. ^ „Говорите ли црногорски“. Време. 4 март 2000. 
  28. ^ Montenegro - Atlas of Genetic Genealogy
  29. ^ „Montenegro“. CIA - The Wolrd Factbook Приступљено 15. 5. 2009.. 
  30. ^ „{B92.net CG: Strategija energetike do 2025“. B92.net Приступљено 8. 1. 2012.. }-
  31. ^ „{B92.net - CG: Za gradnju mini HE 145 ponuda“. B92.net Приступљено 8. 1. 2012.. }-
  32. ^ а б в „Стратегија развоја саобраћаја Црне Горе“. Влада Црне Горе Приступљено 15. 5. 2009.. 
  33. ^ „Стратегија развоја саобраћаја Црне Горе“. Политика Онлајн Приступљено 06.07.2013.. 
  34. ^ а б „Књижевност на сајту Монтенет“. montenet.org Приступљено 12. 6. 2009.. 
  35. ^ „Штампарија на сајту Монтенет“. montenet.org Приступљено 12. 6. 2009.. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :

title=Википутовања

Википутовања имају више информација на вези: