Записи питомца Жана Женеа
| Записи питомца Жана Женеа | |
|---|---|
 Записи питомца Жана Женеа, издање на српском јеезику, 2016. год. | |
| Настанак и садржај | |
| Ориг. наслов | Das Zöglingsheft des Jean Genet |
| Аутор | Јозеф Виклер |
| Земља |  Аустрија |
| Језик | немачки |
| Издавање | |
| Датум | 1992 |
| Превод | |
| Преводилац | Паола Петрић |
Записи питомца Жана Женеа (нем. Das Zöglingsheft des Jean Genet) је биографски роман аустијског књижевника Јозефа Виклера (нем. Josef Winkler) написан 1992. године. Издање на српском језику објавила је издавачка кућа Карпос 2016. године у преводу Паоле Петрић.[1]
О аутору[уреди | уреди извор]
Јозеф Винклер је рођен 1953. у Камерингу (Корушка). Објавио је десетине романа који садрже аутобиографске елементе и многи говоре о теми смрти и тескобе. Добитник је бројних награда за књижевност.[1]
О роману[уреди | уреди извор]
Романом Записи питомца Жана Женеа аутор је изјавио љубав познатом лопову и писцу Жану Женеу. Књига је и увод у дело Жана Женеа.
Оно што истиче роман Записи питомца Жана Женеа јесте слободарско непристајање на канон.[2]
Радња[уреди | уреди извор]
У првом поглављу романа приказана је Виклерова потрага за Женеовом посмртном постељом, а у последњем поглављу трагање за Женеовим гробом у Мароку. Између тога Винклер у више поглавља говори о Женеовом животу и писању. Аутор је усперио пажњу ка „питомцу“ разноразних социјалних и казнених установа, ка Женеовом окрутном детињству и младости.[1]
Поглавља[уреди | уреди извор]
- Погреб - потребни су венци
- Певци црквеног хора који њишу на ветру кадионице прекривене зеленом патином
- А моја је дубока чежња да будем нечовечан
- Снежна олуја која лопову помаже да побегне
- Једини начин да измакнете ужасавању од ужасавања јесте да му се препустите
- У себи носим кланицу о којој ће поезија морати да проговори
- Сасвим кратак чланак, на лошој хартији, нека врста сивог пепела
- Ланци робова на галијама су говорили: Лоза. Које грожђе је носила?
- Према томе, ако више не бих желео да пишем, ја бих "дословно" умро
- Тако дуго сам горео, горео од усијане мржње, да сам се претворио у пепео
- Чуо сам кас коња који су вукли кола што ће погубљеног превести до малог гробља
- Два анђела, заморена летењем, која су слетела на телеграфски стуб
- И то је заправо светлост, која је живот по Небу, упркос Богу
- Говорим о земљи којој је скинута кожа са леђа
- Коњ ко9ји је вукао мртвачка кола се уморио. Два хорска дечака, од којих један у руци држи лепезу од тамјана, тајно звиждукају шлагер[3]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Винклер, Јозеф (2016). Записи питомца Жана Женеа. Лозница: Карпос. стр. корице књиге. ISBN 978-86-6435-042-6.
- ^ Јанковић. „Зоран”. Карпос. Приступљено 16. 9. 2021.
- ^ Винклер, Јозеф (2016). Записи питомца Жана Женеа. Лозница: Карпос. стр. садржај. ISBN 978-86-6435-042-6.
