Корисник:BogdanMicic10/песак

С Википедије, слободне енциклопедије
Водитељ Џек Бери и такмичар Чарлс Ван Дорен у квизу Твенти-Ван 1957. године. Емитовање квиза је угашено после скандала, а његова продукција и пад је обрађен у филму Квиз Шоу.
Водитељ Џек Бери и такмичар Чарлс Ван Дорен у квизу Твенти-Ван 1957. године. Емитовање квиза је угашено после скандала, а његова продукција и пад је обрађен у филму Квиз Шоу.

Скандали око квизова у САД-у током 1950-их представљају серију скандала који укључују продуценте и такмичаре неколико популарних квизова у Сједињеним Државама. У том периоду су емисије попут Твенти-Ван, Изазов од 64,000$, Дото очарале публику широм земље. Међутим, 1959. године откривено је да су многе од ових емисија биле намештене, при чему су продуценти и спонзори манипулисали исходима како би одређени такмичари остали у игри што је дуже могуће.[1]

Скандали су се десили у време када је телевизија још увек била новина. Јавност је била шокирана када се разоткрило понашање продуцента и такмичара. Многи су изразили забринутост због потенцијала телевизије да утиче на друштво на негативан начин.

Одржана су саслушања у Конгресу да би се истражила ствар, а донети су и закони који регулишу емисије игара и спрече даља намештања. Упркос штети репутацији индустрије, квизови су остали популарни у деценији од тада, са емисијама попут Џепарди и Ко жели да буде милионер?, постају сами по себи културолошки узорци.

Позадина[уреди | уреди извор]

Телевизијски квизови су настали као наследници популарних радио квиз емисија који су били популарни током 1930-их до 1950-их.[2] Године 1954. Врховни суд САД је одлучио да радио и телевизијски квизови могу да дају награде такмичарима, под условом да не приложе ништа од свог новца.[3]

Септембра 1956. на НБС-ју је премијерно приказана емисија Џека Берија Твенти-Ван, а њена прва емисија је одиграна без икагвих намештања. Према речима копродуцента Дена Енрајта, прво емитовање је било "суморни неуспех", због двојце такмичара који су грешили на велики број питања. Спонзор Емисије Геритол је наводно био бесан на резултате првог такмичења и без сумње је рекао да не желе да виде поновљен наступ.[4]

Три месеца од почетка, Твенти-Ван је представио такмичара, Херба Стемпела, којег је Енрајт тренирао да дозволи свом противнику, Чарлсу Ван Дорену, да победи. Стемпел је изгубио како је тражено. Стемпел је годину дана касније рекао за Њујорк Журнал Џеку О'Брајану да је његова победа као шампион у емисији била кореографисана у његову корист и да му је продуцент емисије тада наредио да намерно изгуби титулу од Ван Дорена. Чланак никада није био штампан због мањка доказа.

Стемпелове изјаве су добиле више заслуга августа 1958. када је било објављено да је било намештања у другој игри Дото. Због контраверзија је нагло опала гледаност квизова и неколико квизова је било отказано због отужби. Открића су била довољна да се покрене деветомесечна велика порота округа Њујорк. Званична истрага подкомитета Конгреса почела је у август 1959. године. Откривено је да је Енрајт намештао Твенти-Ван.[5]

Конгрес је 1960. изменио Закон о комуникацијама из 1934. како би забранио намештање квизова. Као резултат те акције, многе мреже су укинуле постојаће квизове.[6]

Валидност квизова доведена у питање[уреди | уреди извор]

Твенти-Ван[уреди | уреди извор]

Крајем 1956. године, Енрајт је тренирао Херба Стемпела, такмичара НБС-евог квиза Твенти-Ван. Док је Стемпел био усред свог победничког низа, квизови Питање од 64000$ и Изазов од 64000$ су били у првих десет најгледанијих телевизијских програма, квиз Твенти-Ван није постизао толику гледаност. Како би повећали гледаност квиза, Ден Енрајт и његов партнер Алберт Фридман тражили су новог шампиона који би заменио Стемпела. Убрзо су и пронашли оно што су тражили код Ван Дорена, професора енглеског на универзитету Колумбија. Ван Дорен је одлучио да се окуша у Енрајтовом квизу Икс-Окс. Енрајт који је отпратио његово учешће у квизу, и био упознат са Ван Дореновом престижном породичном позадином, која је укључивала вишеструке ауторе добитнике Пулицерове награде и веома цењене професора на универзитету Колумбија. Као резултат тога, Енрајт је сматрао да би Ван Дорен био савршен као ново лице квиза Твенти-Ван[7].

Стемпелов пораз од популарнијег Ван Дорена се по сценарију догодио 5. децембра 1956. године, након што је Стемпел постигао добитак од 69,500 долара. Једно од питања које је Стемпел погрешио се односило на добитника Оскара за најбољи филм 1955. године. Тачан одговор је био филм Марти, један од Стемпелових омиљених филмова. Пратећи инструкције, као нетачан одговор навео је филм Ватерфронт, који је освојио награду претходне године. Иако је намештање квизова довела до повећања интересовања и гледаности, оно што продуценти нису очекивали је степен Стемпеловог негодовања због тога што је морао да изгуби у квизу.

Велико изненађење[уреди | уреди извор]

У децембру 1956. године, Дејл Лог (енг. Dale Logue), учесник у квизу НБС-а Велико изненађење, поднео је тужбу против продукцијске куће Ентертаинмент Продакшн Инц, тражећи 103,000 долара одштете или враћање у емисију као такмичара. Она је тврдила да јој је, након што јој је постављено питање које није знала на загревању, постављено исто то питање током емитовања квиза. По њеним тврђењима, то је учињено намерно како би била елиминисана из такмичења. У време кад је Лог поднела тужбу, Стив Карлин, извршни продуцент, назвао је њене тврдње смешним и безнадежним[8][9]. Тврдње да је Логу понуђена нагодба од 10,000 долара у јануару назване су неоснованим. Чарлс Ревсон, шеф Ревлона и главни спонзор квиза, питао је да ли је Логуеова оптужба тачна, на шта му је речено да није.[10]

У априлу 1957. године у магазину Тајм, објављен је чланак којим је детаљно описано до које дубине су продуценти управљали и намештали квизове.

Дото[уреди | уреди извор]

Маја 1958. године, млади учесник квиза Дото, Ед Хилгемајер, пронашао је у бекстејџу свеску са одговорима која је припадала такмичарки Мери Вин[11]. Наредни месеци су праћени истрагом Франк Купера, главног продуцента квиза, и његовог тима под оптужбом да су намештали квиз и скандалом око тајних понуда за новац који су тражили Хилгемајер и Ифеа Кимбела Слатина, који је био противник Мери Вина, као и оптужби Франка Купера да Хилгемајер уцењује и претње полицијом. На крају у августу 1958. године, Франк Купер је признао да је његов квиз намештен. Наступи такмичара и исходи емисија су контролисани на основу њихове популарности код гледалаца и да би се изградила драма. Такође је потврдио оно што се сумњало, и да су остале продукцијске куће такође намештале своје квизове. Недуго затим, престало је емитовање квиза.

Реакција Јавности[уреди | уреди извор]

Када је превара откривена, америчка јавност је брзо и драматично реаговала; према анкетама, између 87% и 95% људи је било свесно проблема. Квизови повезани са контроверзијом брзо су отказани крајем 1958. и почетком 1959. Међу њима, са задњим датумом емитовања су:

  • Дото (Август 15, 1958)
  • Изазов од 64,000 долара (Септембар 7)
  • Твенти-Ван (Октобар 16)
  • Питање од 64,000 долара (Новембар 2)
  • Икс-Окс (Децембар 29)
  • За љубав или новац (Јануар 30, 1959)

Крајем августа 1958. окружни тужилац Џозеф Стоун је позвао велику пороту да испита тврдње да су квизови намештени. И учешће у намештеној игри и намештање игре уопште нису били злочини само по себи у време именовања. У директном сукобу једни са другима, неки сведоци велике пороте су признали да су учествовали у намештаљци, док су други то порицали. Многи од обучених учесника, који су постали познати као резултат успеха у квизу, били су толико уплашени друштвених последица признања преваре да су оклевали да признају, чак до те мере да су лагали да би се заштитили. Продуценти који су законито намештали игре да би повећали гледаност, али нису желели да то буде повезано са њима, њиховим спонзорима или мрежама жестоко су оспорили те тврдње. Ниједна оптужница није подигнута након деветомесечне велике пороте, а судија је запечатио извештај велике пороте у августу 1959. Под руководством представника Орена Хариса, Подкомитет Представничког дома за законодавни надзор почео је да спроводи саслушања како би испитао ово питање у октобру 1959. године. Хилгемајер, Снодграс и Стемпел су сведочили.

Још три ЦБС-ове велике наградне игре, Top Dollar, The Big Payoff и Name That Tune,[12] одмах су отказане између 16. и 19. октобра 1959. године, према речима председника ЦБС-а Френка Стентона, који је изјавио да је то урађено ,,јер је немогуће заштитити се од непоштене праксе''.[13] Ван Дорен је признао Комитету 2. новембра на саслушању на националној телевизији: ,,Био сам дукобо умешан у превару. Чак и ако сам и сам био тешко преварен, ипак сам био главна жртва преваре јер сам служио као њен примарни амблем''.[14]

Последице[уреди | уреди извор]

Закон и политика[уреди | уреди извор]

Закон о комуникацијама из 1934. године, који се бавио рекламирањем, фер конкуренцијом и означавањем радио-дифузних станица, поставио је све законе о телевизији крајем 1950-их. Што се тиче фиксних телевизијских емисија, правила и прописи ФЦЦ-a су били двосмислени. Питање да ли се продуценти квизова или такмичари баве било каквим криминалом је спорно јер није било посебних прописа који регулишу преварантско понашање у емисијама. Алтернативни закључак би могао бити зато што је медиј био непрописно употребљен. Конгрес је изменио Закон о комуникацијама како би забранио намештање телевизијских такмичења интелектуалног знања или вештине када се заврши истрага Харисове комисије.[15]

13. септембра 1960. предсеник Двајт Д. Ајзенхауер је одобрио закон. Закон је забранио поклоне члановима ФЦЦ-а, омогућио је да обнављање лиценце буде краће од законом прописане три године и учинио незаконитим одржавање такмичења или играње игрица са намером да обмане публику.

Такмичари[уреди | уреди извор]

Репутација многих учесника квизова је била уништена, укључујући:

  • Чарлс Ван Дорен изгубио је посао у телевизијској индустрији. Такође је био приморан да поднесе оставку на професорскоо место на Универзитету Колумбија. Ван Дорен се запослио као уредник у Енциклопедији Британика и наставио да ради као уредник и писац до свог пензионисања 1982. Одбијао је захтеве за интервјуе више од три деценије и одлучио да не учествује у продукцији Квиз Шоу Скандал, једносатни документарац из 1992. емитован на PБС. Касније је одбио понуду од $100.000 да буде консултант у дугометражном филму Квиз Шоу Роберта Редфорда из 1994. (у којем је Стемпел играо споредну улогу, али не као он сам) након што је о томе разговарао са члановима породице, који су осим његовог сина Џона, били против његовог учешћа. 2008. године, Ван Дорен је прекинуо ћутање, описујући своје искуство у квизу у мемоарима дужине есеја објављеним у Њујоркер.[16] Ван Дорен је умро 9. априла 2019. , а Стемпел, који је био његов противкандидат на Twenty-One, умро је годину дана касније, скоро на исти дан.[17]
  • Теди Надлер, чији је резултат од $264.000 на Изазов од 64,000 долара био рекорд чак две деценије, прибегао је да се пријави за привремени посао у бироу за попис становништва САД-а када му је новац од награде почео да понестаје; пао је на испиту за државну службу. Године 1970. продуценти су ослободили Надлера, наводећи да су му претходно показивали питања, али да он већ зна одговоре и да му нису потребни. Надлер је преминуо 24. маја 1984. године.[18]
  • Леонард Рос, који је са 10 година освојио укупно $164.000 у Велико изненађење и Изазов од 64,000 долара, имао је велике проблеме са менталним здрављем, укључујући депресију и поремећај пажње, што је ограничавало његову способност да ради као писац и адвокат у одраслом добу; већи део његовог дела завршили су други коаутори. Након неуспешне цингулотомије, Рос је извршио самоубиство 1. маја 1985. године у 39. години живота.[19]

Водитељи и продуценти[уреди | уреди извор]

У септембру 1958. године велики жири у Њујорку позвао је продуценте који су тренирали такмичаре да се појаве у сведочењу. Тужилац на том случају је касније проценио да је од 150 сведока пред већем само 50 рекло истину.[20]

Други продуценти су доживели исту судбину као Бари и Енрајт, али за разлику од њих, нису били у стању да преокрену ствари. Купер је један од најзначајнијих, док се показало да је Дото његова најдужа и најомиљенија игра. Након скандала, водитељи попут Џека Нарза и Хала Марча задржали посао ТВ водитеља. Марч је преминуо од рака плућа у јануару 1970. године. Након афере Дото, Нарз, који је већ положио тест детектора лажи, уживао је у дугој каријери водитеља шоуа (што му је такође омогућило да помогне свом брату Џејмсу, који је касније користио име Том Кенеди, да упадне у телевизијску индустрију). Почетни водитељ Изазова од 64,000 долара, Сони Фокс, напустио је емисију пре него што је постала контаминирана и постао омиљени дечји презентер на североистоку. Највише га памте као отменог, љубазног водитеља недељног јутарњег маратона учења и смејања Вондерама. Након контроверзија, Фокс је рекао да је његова ненамерна ,,склоност тражењу одговора'' била фактор који је допринео његовом избору да само понекад води емисије.

Телевизија[уреди | уреди извор]

Скандали у квизовима су показали потребу за строжијим мрежним надзором производње и програмирања. Пролиферација утицаја мрежа на телевизијско оглашавање у смислу лиценцирања програма, заказивања и спонзорства такође је оправдана и убрзана скандалима са квизовима. Мреже су тврдиле да су необавештене и да су жртве скандала. У то време, председник НБС-а је изјавио: ,,NBC је био жртва превара у емисијама као и јавност''.[20]

Тек када је на АБС-у дебитовао квиз 100 Гренд 1963. године, вратио се квиз са великим новчаним наградама. Након три епизоде, престао је да се емитује, а да никада није уручио главну награду. Успех са нижим улозима, потпуно легитимне игре одговора и питања Џепарди 1964. године, која се емитовала до 1975. (са кратким повратком 1978-79), коначно је умањила стигму коју су квизови још увек имали током већег дела 1960-их. Друго оживљавање које је почело 1984. и наставља да се емитује и данас укључивало је правило да победници могу наступити само пет узаступних наступа од 1984. до 2003. године.[21]

Квизови са великим новчаним наградама неће поново доживети широку популарност у САД-у све до касних 1990-их. Године 1999. AБC је покренуо америчку адаптацију британске франшизе Ко жели да буде милионер? који је постигао огроман успех и добио високе оцене. На прелазу у 21. век, друге америчке телевизијске мреже покренуле су сличне квиз емисије које нуде велике суме новца, укључујући Foкс са квизом Похлепа и NБС, који је прво оживео Твенти-Ван, а затим је касније адаптирао британски квиз, Најслабија карика. Године 2003. телевизијска продукција Сони је променила правила квиза Џепарди да омогући играчима да победе док не буду поражени. На крају 20. сезоне у јулу 2004, такмичар Кен Џенингс освојио је преко милион долара након своје тридесете победе у првој сезони правила. Победио је у 74 емисије током две сезоне, а само је још један играч ,Џејмс Холцхауер, освојио преко милион долара током ере Алекса Требекa (до 7. јануара 2021.). У 2008., Сони је додао аустралијску верзију клина од милион долара у Точак Среће где играч може да освоји огромну суму новца тако што ће слетети на клин и испунити низ правила. Данас се на америчкој телевизији наставља емитовање бројних игара са високим улозима и ријалити такмичарских емисија.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „An Examination of Television Quiz Show Scandals of the 1950s”. www.plosin.com. Приступљено 2023-04-24. 
  2. ^ „The Rigged Quiz Shows That Gave Birth to 'Jeopardy!'. History.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-04-24. 
  3. ^ „The Rigged Quiz Shows That Gave Birth to 'Jeopardy!'. History.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-04-24. 
  4. ^ „The Museum of Broadcast Communications - Encyclopedia of Television - Quiz Show Scandals”. web.archive.org. 2016-03-04. Приступљено 2023-04-24. 
  5. ^ Gross, L.S. (2013). Electronic Media: An Introduction. New York: NY: McGraw-Hill. 
  6. ^ „uslaw.link”. uslaw.link. Приступљено 2023-04-24. 
  7. ^ Anderson, Kent (1978). „Television Fraud: The History and Implications of the Quiz Show Scandals”. Westport and London: Greenwood Press. 
  8. ^ „Sues Quiz Program For $103,000”. The Herald-Palladium. 1956-12-27. стр. 22. Приступљено 2023-04-22. 
  9. ^ „Out of the Air”. The Evening Review. 1957-01-08. стр. 10. Приступљено 2023-04-22. 
  10. ^ Jr, Melvin E. Matthews (2019-05-01). Loss of Innocence: America’s Scandals in the Post-War Years (на језику: енглески). Algora Publishing. ISBN 978-1-62894-356-6. 
  11. ^ „The News Journal 28 Aug 1958, page Page 6”. Newspapers.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-04-22. 
  12. ^ „TV Ban Criticized”. Fort Lauderdale News. 1959-10-17. стр. 6. Приступљено 2023-04-24. 
  13. ^ „Name That Tune Goes Off Air After Tonight”. Opelika Daily News. 1959-10-19. стр. 1. Приступљено 2023-04-24. 
  14. ^ United States. Congress. House. Committee on Interstate and Foreign Commerce (1960). Investigation of television quiz shows. Hearings before a subcommittee of the Committee on Interstate and Foreign Commerce, House of Representatives, Eighty-sixth Congress, first session. Boston Public Library. Washington : U.S. Govt. Print. Off. 
  15. ^ Roth, Gary Franklin (септембар 1972). "The Quizzes and the Law: Fifteen Years after "Twenty-One" How Far Can They Go?". Performing Arts Review. стр. 629—654. 
  16. ^ Nast, Condé (2008-07-28). „All the Answers”. The New Yorker (на језику: енглески). Приступљено 2023-04-24. 
  17. ^ „Charles Van Doren, a Quiz Show Whiz Who Wasn’t, Dies at 93 - The New York Times”. web.archive.org. 2021-11-14. Приступљено 2023-04-24. 
  18. ^ „Remember Teddy Nadler? Quiz Show Phenomenon Remembers When . . .”. Independent. 1970-09-06. стр. 75. Приступљено 2023-04-24. 
  19. ^ Dowd, Maureen (1985-05-25). „THE EARLY DEATH OF A BEDEVILED GENIUS”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2023-04-24. 
  20. ^ а б Boddy, W. (1990). Fifties Television: The Industry and Its Critics. Urbana, IL: University of Illinois Press. 
  21. ^ „Swarthmore’s ‘Jeopardy!’ Hall of Fame - Swarthmore College Bulletin” (на језику: енглески). Приступљено 2023-04-24.