Корисник:Golija/Склоност ка привикавању
|
Овај чланак или један његов део кандидат је за премештање на Вики изворе. Уколико овај чланак може бити измењен у енциклопедијски чланак, молимо вас урадите то и обришите ову поруку. |
Склоност ка привикавању[уреди | уреди извор]
15. Тежња ка привици је само посебна форма тежње ка што лакшој делатности, што се објашњава самим својством привике. Усмераванве физичких снага на овај или онај рад, који поставља душа, постаје за човека утолико лакше уколико се тај рад чешће понавља. Физиолошки узрок ове појаве као и уопште физиолошки узрок привике, ми не знамо, али ипак сама појава је несумњива чињеница. Усмеравајући физичке снаге на овај или онај рад који је душа изабрала, душа привикава организам мало-помало на све лакше и лакше издвајање и усмераваше своје снаге на ту њену нову функцију која већ није природна него коју је душа створила, тако да се доцније физичке снаге већ готово саме од себе издвајају за обављање овог или оног психофизичког рада. Уједно, напор који треба човек да уложи за изазивање физичких снага за овај или онај хотимичан рад душе, постаје све слабији и душа га савлађује све лакше и неприметније. Из тога произилази; не само привика, него се објашњава и склоност човека ка привикавању.
16. Већ смо видели у првом делу књиге колики је огромни зна-чај привике у животу човека и у његовом такозваном развоју. Овде ће бити довољно да кажемо да, ако привика не би олакшавала напоре душе у премештању и усмеравању физичких снага тела и ако би увек и при сваком понављању радње, човек морао, као и први пут, да савлађује исте тешкоће напора — онда би сви, чак иоле сложени, хотимични психофизички процеси, као што је например процес хо-дања, говора итд., били немогућни. Човек се управо због тога учи овим сложеним, вољним актима што је његов нервни организам способан за привикавање. Извршавајући било који сложени научени психофизички акт, душа, такорећи, само ставља у покрет сложену машину, већ изграђену раније многобројним привикама. Наше поређење привика с машином није случајно. У економији људског организма привика игра управо исту улогу коју игра машина у привреди. Ни привика ни машина неће саме од себе ступити у дејство. Исти степен напора који је потребан човеку да би ставио у покрет локомотиву и управљао њеним кретањем, био би недовољан да се камен од пет пудова пренесе на даљину од једног километра; исти степен напора који је сада потребан човеку да би изговорио дугачак говор, био би недовољан да изговори две-три речи, ако би човек морао понављати с истом тешкоћом све оне напоре које је чинио при изговарању првих гласова. Као: што би човек био немоћан у економском свету кад не би имао других оруђа сем својих руку, тако би био немоћан и у психофизичком свету ако не би био способан за привикавање. Као што машине дају човеку могућност да при истој количини напора које чини, постиже огромне резултате, тако привика пружа човеку могућност безгранична психофкзичке делатности при истој количини душевних напора. Стављајући у покрет огромно сложену машину говора, човек се већ не брине о кретању сваке њене опруге и сваког точка, а то му омогућава да усретсреди свој напор на смисао, правац и циљ говора. Дете које почиње да учи читање, ма колико били његови напори, не може да схвати смисао нешто дужег говора управо због тога што су његове снаге апсорбоване и што се разбијају на ситне тешкоће изговарања сваког слова и сваке речи. Човек који чита много и на разним језицима, често чак и не примећује на коме језику чита, и ако је удубљен у садржај књиге, не може одједном да одговори на коме је језику она напосана. У оба случаја степен напора је подједнак, али резултати се не могу ни упоређивати.
17. Ако усвојимо да човек тежи у исто време психичкој делатности, :по могућству лакој и по могућству обимној, ми ћемо схватити зашто он и нехотице нагиње ка привикнутим радњама. Али ако човек тражи у привици не степеницу за проширење своје психофизичке делатности него избегавање тешкоћа рада, онда се погрешност тог правца, те усмерености открива сама собом. Радња која се понавља, постаје стварно све лакша и лакша, али уједно све мање и мање захвата душу. Живот који се врти у привикама постаје рутина и душевна делатност се све више и више сужава. У том погледу привика опет потсећа на економски капитал који се може употребити како за проширење, делатности, тако и за живот од ренте. Али тај блажени живот капиталиста ни најмање није блажен, управо због тога што човечја душа запада у положај који је потпуно супротан њеној природи, ако је принуђена да не проширује своју делатност него да је постепено сужава: привикнута радња, што се чешће понавља, утолико даје мање хране души. Овај значај привике у економисању људског живота мора васпитач имати увек у виду. Он мора доћи до јасног сазнања да се на привикама заснива могућност постепеног проширивања човекове делатности, али да је само то постепено проширивање делатности циљ који одговара природи људске душе, а привике су само средство за стално постизање тога циља. Зато се васпитач, стварајући код човека масу привика, мора бринути да се сам човек не заглиби у ту масу и да, преставши да употребљава машину за оно зашта је она намењена, сам не постане машина. Савремено васпитање чини у том погледу много великих и малих омашки и често, приучавајући човека да се задовољава привикнутим радњама, привикава га мало-помало на душевну леност.