Корисник:Tomkela/песак 6

С Википедије, слободне енциклопедије

Daktilički heksametar (poznat i kao herojski heksametar ili metar epske poezije) je forma metra ili ritmičke šeme često korišćena u antičkoj grčkoj i latinskoj poeziji. Šema heksametra obično izgleda ovako (pisanje – za dugi slog, u za kratki slog, i u u za poziciju koja može biti dug slog ili dva kratka sloga):

| – u u | – u u | – u u | – u u | – u u | – –

Simbol "|" (simbol cevi) označava početak stope u liniji. Dakle, ima šest stopa, od kojih je svaka ili daktil (– u u) ili spondej (– –). Prve četiri stope mogu biti daktili, spondeji ili kombinacija ta dva. Peta stopa takođe ponekad može biti spondej, ali to je retko, jer je najčešće daktil. Poslednja stopa je spondej.

Heksametar je tradicionalno povezan sa klasičnom epskom poezijom kako u grčkoj tako i u latinskoj kulturi, te se smatrao vrhunskim stilom zapadne klasične poezije. Neki dobro poznati primeri njegove upotrebe su: Homerova Ilijada i Odiseja, Apolonije sa Rodosa - Argonautika, Vergilijeova Eneida, Ovidijeve Metamorfoze, Lukanov Farsal (ep o Cezarovom građanskom ratu), Valerije Flak - Argonautika, i Statijeva Tebaida.

Međutim, heksametri su imali široku upotrebu i izvan epske poezije. Grčka dela u heksametrima obuhvataju Hesiodovu "Poslovi i dani" i "Teogoniju", Teokritove Idile i Kalimahove himne. U latinskoj književnosti poznata dela uključuju: Lukrecijevu filozofsku "De rerum natura", Vergilijeve Ekloge i Georgike, deseto poglavlje Kolumelinovog priručnika o poljoprivredi, kao i latinske satirične pesme pesnika Lucilija, Horacija, Persija i Juvenala. Heksametri su se nastavili koristiti i u hrišćanskim vremenima, na primer u "Carmen paschale" irskog pesnika Sedulija, iz 5. veka, i satiri "De contemptu mundi" Bernara od Klinija, iz 12. veka, među mnogim drugima.

Heksametri takođe čine deo elegične poezije u oba jezika, gde elegički stih čini daktilički heksametar u paru sa daktiličkim pentametrom. Ovaj oblik stiha korišćen je za ljubavnu poeziju od strane Propercija, Tibulija i Ovidija, i njegova pisma iz izgnanstva i za mnoge epigrame Marcijala.

Struktura[уреди | уреди извор]

Slogovi[уреди | уреди извор]

U staroj grčkoj i latinskoj poeziji, slogovi su organizovani u različite obrasce, napravljenih od dugih i kratkih slogova. U grčkom jeziku, dugi slog se naziva συλλαβἠ μακρά (sullabē makrá), a kratki slog συλλαβἠ βραχεῖα (sullabē brakheîa).[1] U latinskom jeziku, termini su syllaba longa i syllaba brevis.[2] Proces određivanja koji slogovi su dugi, a koji kratki, se naziva skandiranje.

Slog je dug ako sadrži dugo samoglasnik ili diphthong: Ae-nē-ās, au-rō. Takođe je dug (uz određene izuzetke) ako ima kratki samoglasnik praćen sa dve suglasnika, čak i ako su to različite reči: con-dunt, et terrīs, tot vol-ve-re. U ovom slučaju, slog poput et se naziva dugim prema poziciji.[3]

Međutim, postoje neki izuzeci od gorenavedenih pravila. Na primer, kombinacije tr, cr, pr, gr i pl (i drugih kombinacija suglasnika sa r ili l) se mogu računati kao jedan suglasnik, tako da se reč patrem može izgovarati kao pa-trem, sa kratkim prvim slogom ili pat-rem, sa dugim prvim slogom.[4] Takođe, slovo h se ignoriše pri skandiranju, pa tako u frazi et horret, slog et ostaje kratak. Slog qu se računa kao jedan suglasnik, pa se u reči aqua - "voda" - prvi slog izgovara kratko, a ne kao u italijanskom acqua.

U određenim rečima kao što su Iuppiter, Iovem, iam, iussit i iēcit, slovo i je suglasnik i izgovara se kao englesko y, tako da Iup-pi-ter ima tri sloga, a iē-cit (bacio je) ima dva. Ali u I-ū-lus, imenu Enejevog sina, slovo i je samoglasnik i čini zaseban slog. Tro-i-us (Trojanac) - ima tri sloga, ali Tro-iae - (Troja) - ima dva sloga.

U nekim izdanjima latinskih tekstova, suglasnik v se piše kao u, u kojem slučaju se često smatra da je i suglasnik. To ponekad može izazvati dvosmislenost, na primer, u reči uoluit (= vol-vit) -"kotrlja se" - drugo u je suglasnik, ali u uoluit (= vo-lu-it) - "želeo je" - drugo u je samoglasnik.

Stope[уреди | уреди извор]

Hexametarski stih se može podeliti na šest stopa (grčki ἕξ hex = "šest"). U strogo daktilskom heksametru, svaka stopa bila bi daktil (dug i dva kratka sloga, tj. – u u), ali klasični metar dozvoljava zamenu spondeja (dva duga slogova, tj. – –), umesto daktila na većini pozicija. Konkretno, prve četiri stope mogu slobodnije biti daktili ili spondeji . Peta stopa obično je daktil (oko 95% Homerovih stihova).

Šesta stopa može biti popunjena ili trohejom (dug pa kratak slog) ili spondejem. Daktilski stih se najčešće analizira na sledeći način:

| – u u | – u u | – u u | – u u | – u u | – x |

(Ovde "–" predstavlja dugački slog, "u" kratki slog, "u u" može biti ili jedan dug ili dva kratka sloga, a "x" je ankeps slog koji može biti dug ili kratak). Primer za ovo u latinskom je prvi stih iz Vergilijeve Eneide:

arma virumque canō, Troiae quī prīmus ab ōrīs - "Pevam oružje i čoveka koji prvi s trojanskih obala..."

Skandiranje se obično označava na sledeći način - postavljajući dug i kratki znak iznad centralnog samoglasnika svakog sloga: 

–  u  u  |  –   u  u  |  –   –  |  –    – |   – u  u  | – –
ar ma vi | rum que ca | nō Troj | jae quī | prī mu sa | bō rīs
 dactyl  |   dactyl   | spondee | spondee |  dactyl   | spondee

(Razmaci označavaju prelome slogova)

U daktilskom stihu, kratki slogovi uvek dolaze u parovima, pa se reči poput mīlitēs (vojnici) ili facilius (lakše) se ne mogu koristiti u heksametru.

Elizija[уреди | уреди извор]

U latinskom jeziku, kada se reč završava samoglasnikom ili -m, a sledi je reč koja počinje samoglasnikom, poslednji samoglasnik se obično eliduje (tj. uklanja ili izgovara dovoljno brzo da ne dodaje dužinu slogu), na primer: Iun(ō) aeternum; poss(e) Ītalia; Teucrōr(um) āvertere, iamqu(e) eadem. Ponovo, slovo "h" se ignoriše i ne sprečava eliziju: monstr(um) (h)orrendum.

U grčkom jeziku, kratki samoglasnici se slobodno eliduju, a elizija se označava apostrofom, na primer u drugom stihu Ilijade: ἣ μυρί᾽ Ἀχαιοῖς ἄλγε᾽ ἔθηκε (hḕ murí᾽ Akhaioîs álge᾽ éthēke) - "koja je prouzrokovala bezbrojne patnje Ahejcima". Međutim, dugi samoglasnik se ne eliduje: Πηληϊάδεω Ἀχιλῆος (Pēlēïádeō Akhilêos). Ova osobina se ponekad imitira u latinskom jeziku radi posebnog efekta, na primer, fēmineō ululātu - "sa ženskim jaukom" (Aen. 9.477).[5]

Kada se samoglasnik eliduje, ne računa se u skandiranju; tako da u svrhu skandiranja, Iu-n(o) ae-ter-num ima četiri sloga.

Cezura[уреди | уреди извор]

Gotovo svaki heksametar ima prekid reči, poznat kao cezura (/sɪˈzjʊərə/), u sredini treće stope, ponekad (ali ne uvek) poklapajući se sa prekidom u smislu konteksta. U većini slučajeva (85%[6] stihova u Vergilijevoj poeziji), cezura dolazi posle prvog sloga treće stope, kao u slučaju ca/no u gornjem primeru. To se naziva jaka ili muška cezura.

Kada je treći stop daktul, cezura može doći posle drugog sloga trećeg stopa; to se naziva slaba ili ženska cezura. To je češće u grčkom nego u latinskom jeziku.[7] Primer je prvi stih Homerove Odiseje:

ἄνδρα μοι / ἔννεπε, / μοῦσα, πο/λύτροπον, / ὃς μάλα / πολλὰ ándra moi / énnepe, / moûsa, po/lútropon, / hòs mála / pollà - "Reci mi, muzo, o čoveku mnogih lukavstava, koji veoma mnogo..."

U latinskom jeziku (ali ne u grčkom, kako pokazuje gornji primer), kada se koristi ženska cezura u trećoj stopi, obično je prate muške cezure u drugoj i u četvrtoj stopi:

infan/dum, re/gina, iu/bes reno/vare do/lorem[8] - "Ti mi nalažeš, o kraljice, da obnovim neopisivu tugu"

Ponekad se linija može naći bez cezure u trećoj stopi, kao u sledećem primeru. U tom slučaju su obavezne cezure u drugoj i četvrtoj stopi:[7]

inde to/ro pater / Aene/as sic / orsus ab / alto[9] - "Onda sa svog visokog ležaja Otac Enej započe kao što sledi"

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Liddell, Scott, Jones, Greek Lexicon s.v. συλλαβή
  2. ^ Lewis and Short, Latin Dictionary, s.v. syllaba.
  3. ^ Raven (1965), pp. 23–25.
  4. ^ Raven (1965), p. 25.
  5. ^ Raven (1965), p. 101.
  6. ^ Butcher (1914), p. 124.
  7. ^ а б Raven (1965), p. 96.
  8. ^ Virgil, Aen. 2.3.
  9. ^ Virgil, Aen. 2.2.

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Bassett, S. E. (1905). "Notes on the Bucolic Diaeresis". Transactions and Proceedings of the American Philological Association Vol. 36 (1905), pp. 111–124.
  • Butcher, W. G. D. (1914). "The Caesvra in Virgil, and Its Bearing on the Authenticity of the Pseudo-Vergiliana". The Classical Quarterly, Vol. 8, No. 2, pp. 123–131.
  • Heikkinen, S. (2015). From Persius to Wilkinson: The Golden Line Revisited. Arctos 49, pp. 57–77.
  • Raven, D. S. (1962). Greek Metre: An Introduction. (Routledge)
  • Raven, D. S. (1965). Latin Metre: An Introduction. (Routledge)
  • West, M. L. (1987). Introduction to Greek Metre. Oxford: Clarendon Press.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Tomkela/песак_6&oldid=25846935”