Хомер

Из Википедије, слободне енциклопедије
Биста Хомера
Ὅμηρος (Хомер)
Првих 7 стихова Илијаде
Хомерова апотеоза, дело J. Ингреса

Хомер је био старогрчки песник, аутор Илијаде и Одисеје, најстаријег споменика хеленске књижевности. О Хомеру, као личности ништа поуздано није познато. Легенде описују Хомера као слепог песника, који рецитује своје песме у великој владаревој дворани свирајући лиру, инструмент сличан харфи. С обзиром на недостатак извора, неки академици сумњају да су ова дела његова. На основу лингвистичких и историјских података који су доступни, претпоставља се да су епови писани на западној обали Мале Азије, око 9. века п. н. е. Можда су то на почетку била предања која су се генерацијама преносила усменим путем и разрађивала док нису били записани. То је можда урадио један или више "Хомера". Они су прерадили, обликовали и изглачали те приче.

Илијада[уреди]

У оба епа се приповедају легендарна дешавања везана за Тројански рат, а претпоставља да су се десила много векова раније него су епови писани. Дешавања из Илијаде се односе на последњу годину Тројанског рата и бес легендарног хероја Ахила. Њега је увредио његов командант Агамемнон и он се повлачи из рата, после чега Грци имају озбиљне губитке на бојишту. Ахил одбија све покушаје Грка да се измире с њим, мада на крају попушта, пошто дозвољава свом пријатељу Патроклу да стане на чело грчких трупа. Патрокло гине у борби, а Ахил, бесан због тога, усмерава своју љутњу на Тројанце и изазива Хектора, сина тројанског краља, на двобој у којем га побеђује. Еп завршава тренутком у ком Ахил предаје Хекторово беживотно тело његовом оцу Пријаму, краљу Троје. У одређеном смислу, Ахил тим чином показује разумевање за бол тројанског краља, пошто се и сам сучељава са трагедијом смрти, погибијом свог пријатеља Патрокла.

Одисеја[уреди]

У Одисеји се опевава повратак грчког хероја Одисеја из Тројанског рата. У почетним стиховима се описује хаос у ком се налази његов дом, узрокован његовим дугим одсуством. Група просаца његове жене Пенелопе, немилице троши његово богатство. После овог увода, прича се усредсређује на самог Одисеја. Његов повратак кући траје десет година током којег се сусреће за разним искушењима и опасностима. Једна од највећих опасности је киклоп Полифем, син Посејдона, а једно од највећих искушења морска нимфа Калипсо, која му обећава бесмртност ако одустане де се врати кући. Други део епа је посвећен моменту када је Одисеј већ стигао кући, на своје острво Итаку. Као резултат дугогодишњег искуства са разним опасностима и искушењима, Одисеј успева да одржи хладнокрвност и да стрпљиво сачека одговарајући моменат у којем ће се осветити просцима и коначно поново ујединити са својом породицом.

Стил Илијаде и Одисеје[уреди]

И један и други еп су писани у метрици дактилског хексаметра, формалистичким и узвишеним језиком, који се никада не користи у свакодневном говору. Многобројним анализама нису утврђене стилистичке разлике између Илијаде и Одисеје. Међутим, због различите тематике, многи читаоци Илијаде и Одисеје, још од античког доба, су их приписивали различитим ауторима. Илијада говори о људским страстима и у њој се јунаци постављају пред дилеме које је практично немогуће решити. Ахил, Агамемнон, Пријам и други јунаци су жртве окрутних и трагичних околности. Насупрот томе, у Одисеји побеђује добро и правда, а раздвојена породица се поново уједињује. Лукавство, нарочито Одисејево, је водич кроз целу причу.

Питање о ауторству Илијаде и Одисеје[уреди]

Питање о ауторству, обухвата питање ко је саставио јуначке епове и народне епске песме. Немачки филолог Ф. Волф је оспорио постојање Хомера. Тврдио је да песме које су ушле у састав Илијаде није спевао један песник и да јединство Хомерових песама потиче из каснијих обрада и уметака. Хомерским питањем су се бавили разни испитивачи преко две стотине година. Они се према полазним гледиштима могу поделити у две основне групе – на аналитичаре и унитаристе.

Унитаристи су заступали тезу о јединству Илијаде и Одисеје и о стварном историјском постојању Хомерове песничке личности.

Аналитичари су трагали за неусклађеностима и неподударностима у Хомеровим песмама. Поделили су Хомерове песме на више мањих или већих целовитих песама.

Временом су се ова два екстремно супротстављена става приближила. Унитаристи прихватају да је Хомер живео у време када је епска традиција била снажно развијена, да је изникао из ње и да се користио њеним мотивима, тематиком, стихом, изражајним средствима.

Аналитичари су прихватили да је постојао један велики песник, али се нису могли одлучити између две могућности: да је Хомер дао основно језгро које су каснији песници умецима и додацима проширили и да су Илијада и Одисеја дело генијалног редактора који је постојеће самосталне песме сакупио у јединствени еп.

У хомеровском свету, богови се слободно мешају са људима, стају на различите стране, кују завере и боре се међусобно. То се у великој мери дешава у "Одисеји", у којој главном јунаку, Одисеју, помаже богиња Атина, али јој на сваком кораку конце мрси бог мора Посејдон. Наводно је Одисеј, најлукавији од свих јунака, дошао на идеју о дрвеном коњу.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Хомер

Литература[уреди]

Коментари о Хомеру[уреди]

  • Scholia Veneta on the Iliad, ed. Villoison (Venice, 1788)
  • Scholia in Homeri Iliades ed. Bekker (Berlin, 1825-1826)
  • The Scholia on the Odyssey, ed. Buttmann (Berlin, 1821), Dindorf (Oxford, 1855)
  • Commentary of Eustathius, first printed at Rome in 1542
  • Heynes, Iliad (Leipzig, 1802) Nitzsch, Odyssey (books i.-xii., Hanover)
  • Negelbach Anmerkungen zur Ilias (Autenrieth, Nuremberg, 1864)

Питање о ауторству Хомерових епова[уреди]

  • Wolf, Prolegomena ad Homerum (Halle, 1795), English translation, Princeton Univ. Press, Princeton, N.J. (1988) ISBN 0-691-10247-3
  • W. Muller, Homerische Vorschule (2nd ed., Leipzig, 1836)
  • G. Hermann, De interpolationibus Homeri (1832), De iteratis apud Homerum (1840)
  • Lachmann, Betrachtungen über Homers Ilias (2nd ed. Berlin, 1865)

Студије стила и језика у Хомеровим еповима[уреди]

  • H. L. Ahrens, Griechische Formenlehre (Gottingen, 1852)
  • A. Fick, Die homerische Odyssee in der ursprünglichen Sprachform wiederhergestelt (Gottingen, 1883), Die homerische Ilias (ibid., 1886)
  • W. Schulze, Quaestiones epicae (Goterslohe, 1892).
  • B. Delbrück, Syntactische Forschungen (Halle, 1871-1879)
  • Hartel, Homerische Studien (i-vi., Vienna)
  • Thumb, Zur Geschichte des griech. Digamma, Indogermanische Forschungen (1898)