Нехалкидонско хришћанство

С Википедије, слободне енциклопедије
Састанак предстојатеља нехалкидонских цркава у Адис Абеби (1965): цар Етиопије Хајле Селасије, коптски патријарх Кирил VI, сиријски патријарх Игњатије Јаков III, јерменски патријарх Вазген I, кликијски католикос Хорен I, маланкарски католикос Ауген I и етиопски патријарх Абуна Теофил.

Нехалкидонско хришћанство, чији су сљедбеници познати као нехалкидонци, антихалкидонци или дохалкидонци, правац је хришћанства који слиједе Древноисточне (оријенталне) цркве, чија се појава везује са одбацивањем исхода Халкидонског сабора и христолошких спорова 5. вијека. Тренутно међу нехалкидоните спадају сљедбеници Етиопске, Коптске, Сиријске, Јерменске апостолске, Киликијског католикосата Јерменске, Еритрејске и Маланкарске цркве. Број присталица нехалкидонских цркава у свијету се процјењује на 60 милиона.[1]

Терминологија[уреди | уреди извор]

У савременим екуменским круговима израз „монофизити” (грч. μονοφυσίτης; често се користи за представнике нехалкидонских цркава) сматра се увредљивим и умјесто ње се користи ријеч „миафизити” (грч. μια-φυσίτης), пошто су древноисточне цркве одбациле Евтихијеву јерес.[2] Заговорници дијалога са нехалкидонцима преферирају израз „миафизит”, нарочито се Александријска патријаршија успротивила употреби израза „монофизит” у односу на Коптску цркву.[3] Један број савремених истраживача користи израз „монофизитство” искључиво за крајње учење Евтихија, који је одбацио људску природу Христа. Међутим, у научној и богословској литератури и даље се брани гледиште о исправности називања нехалкидонита „монофизитима”.[4][5][6][7]

Нехалкидонски богослови тврде да је израз „монифизит” полемичан и да су у својој суштини христологије „миафизити”.[8][9] Маланкарски богослов В. Ч. Самуел о питању именовању нехалкидонита као монофизита је написао:

Током V—VII вијека израз „монофизити” није коришћен, али су га касније самостално увеле халкидонске цркве с циљем полемике. Међутим, што се тиче спора о двије или једној природи, треба напоменути да је разлика између μονος [једне] и μια [једине] незнатна. „Монофизитство” предлаже разликовање само једне природе. Μία φύσις се односи на „једину природу”. Такође је неопходно запамтити да су нехалкидонци имали четири израза: „из двије природе”, „ипостасно јединство”, „једина природа оваплоћеног Бога Ријечи” и „једина сложена природа”. У ствари, израза „монофизит” је скован тако што је израз „једина природа оваплоћеног Бога Ријечи” отргнуо од свега осталог и замијенио ријеч μια са μονος у њој — нешто с чим је нехалкидонска православна Црква била потпуно несагласна.[10]

Руски историчар Е. А. Заболотни је у својој студији примјећује да упркос полемичној и пристрасној природи израза „монофизити”, израз „миафизити” се уопште не појављује у изворима периода христолошких спорова и да је нетачан са становишта грчке творбе ријечи.[11] Имајући у виду овог, Заболотни примјећује да је најисправнији назив за „различите нехалкидонске правце” израз „антихалкидонци”.[12] У току развоја екументских контаката, у оквиру богословског дијалога, представници нехалкидонских црквених структура називају се и „дохалкидонским црквама”, „источним православљем” или „оријенталним црквама”.[13] Нехалкидонци сиријске традиције називају се и „западни Сиријци” или „јаковити”,[14] по оснивачу нехалкидонске црквене јерархије у Антиохијској цркви — Јакову Барадеју.[15]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Orthodox churches (Oriental)”. www.oikoumene.org. World Council of Churches. Приступљено 15. 12. 2022. 
  2. ^ Ларше 2007, стр. 152—156.
  3. ^ „An Explanatory Letter from the Greek Orthodox Patriarchate of Alexandria”. Orthodox Unity (Orthodox Joint Commission) (на језику: енглески). 22. 1. 2014. Приступљено 15. 12. 2022. 
  4. ^ Кураев, Андрей; Лурье, Василий (1994). „На пороге унии (Станем ли мы монофизитами?)” (на језику: руски). Архивирано из оригинала 22. 9. 2016. г. Приступљено 15. 12. 2022. 
  5. ^ Давыденков, Олег; Филиппов, Александр (16. 3. 2010). „Армянская церковь. В чем разница между православием и армянским христианством?”. www.pravmir.ru (на језику: руски). Правмир. Приступљено 15. 12. 2022. 
  6. ^ Woerl, Michael. „Union with the Monophysites: What Comes Next?” (PDF). Orthodoxinfo.com (на језику: енглески). Приступљено 15. 12. 2022. 
  7. ^ Феодор 2020, стр. 90.
  8. ^ Вишняк 2019, стр. 119.
  9. ^ Иером. Феодор (Юлаев) (2017). „Монофизитство”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XLVI : „Михаил Пселл — Мопсуестия”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 679—696. ISBN 978-5-89572-053-0. 
  10. ^ Meyendorff 1965, стр. 31—32.
  11. ^ Заболотный 2020, стр. 22; Феодор 2020, стр. 89.
  12. ^ Заболотный 2020, стр. 22.
  13. ^ Шайо 2001, стр. 19.
  14. ^ Заболотный 2020, стр. 16.
  15. ^ М. В. Грацианский (2009). „Иаков Барадей”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XX : „Зверин в честь Покрова Пресвятой Богородицы женский монастырь — Иверия”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 520—525. ISBN 978-5-89572-036-3. 

Литература[уреди | уреди извор]

на руском
на енглеском
  • Louth, Andrew (2011). „Why Did the Syrians Reject the Council of Chalcedon?”. Ур.: Price, Richard; Whitby, Mary. Chalcedon in Context: Church Councils 400-700 (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 107—116. ISBN 9781846311772. Приступљено 15. 12. 2022. 
  • Meyendorff, John (1965). „Chalcedonians and Monophysites after Chalcedon”. The Greek Orthodox Theological Review (на језику: енглески). 10 (2): 16—36. 
  • Samuel, V. C. (1971). „A brief history of efforts to reunite the Chalcedonian and non-Chalcedonian sides”. The Greek Orthodox Theological Review (на језику: енглески). 16: 44—62. 

Додатна литература[уреди | уреди извор]

на руском
на енглеском
на њемачком
на француском
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нехалкидонско_хришћанство&oldid=26062864”