Окунов закон
Окунов закон, у економији, представља емпиријски поткрепљену претпоставку да постоји повезаност између стопе незапослености и нивоа производње једне земље. Настаје 1962. године у Сједињеним Америчким Државама од стране Артур Мелвин Окуна по коме и овај модел добија име[1]. Постоје две различите варијанте модела. Једна варијанта, ''верзија о гепу'' тврди да за свако повећање стопе незапослености од 1%, бруто домаћи призвод земље постаје за око 2% нижи од потенцијалног бруто домаћег производа.[2] Друга ''верзија разлике'' описује однос кварталних промена у незапослености и кварталних промена реалног бруто домаћег производа.[2]
Окунов закон се базира на проценама емпиријских доказа, није резултат извођења из теорије. Базира се на проценама из разлога што на аутпут, поред запослености, утичу фактори као што је продуктивност.[3]
Критике и процене модела[уреди | уреди извор]
Мартин Прачовни је тестирао Окунове претпоставке о односу стопе незапослености и производње. Дошао је до закључка да долази до смањења аутпута од 3% при сваком поввећању незапослености од 1%. [4]При томе, сматра да је промена аутпута условљена не само незпосленошћу већ и другим факторима као што су сати рада и искоришћеност производних капацитета. Под претпоставком да су ови други фактори константни, веза између бруто домаћег производа и незапослености се смањује са 1% на 0.7% при свакој промени од у стопи незапослености од 1%. Јачина овог смањења се током година смањује у Сједињеним Америчким Државама. Према Андреју Абелу и Бену Бернанку и према проценама базираних на скорашњим истраживањима показују опадање аутпута од 2% при повећању незапослености од 1%. [5]Постоје различити фактори који чине да се бруто домаћи производ мења, и то брже него што се мења незапосленост:
повећањем незапослености
- долази до смањења ефекта мултипликатора
- незапослени се одлучују да напусте радну снагу, односно излазе са тржишта рада
- радници ће бити вољни да понуде мање радних сати
- продуктивност рада се смањује као последица запошљавања више радника него што је послодавцима потребно
Корисност и валидност овог модела је оспорена.
Математички изражен модел[уреди | уреди извор]
где:
- у - бруто домаћи производ
- у' - потенцијални бруто домаћи производ
- β - Окунов коефицијент - променe у незапослености у односу на промене у аутпуту
- u - стопа незапослености у текућој години
- u' - стопа незапослености у претходној години
- y-y' - output gap[6]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Wildavsky, Aaron (01. 06. 1977). „Equality and Efficiency: The Big Tradeoff. By Arthur M. Okun. (Washington, D.C.: The Brookings Institution, 1975. pp. 124. $6.95.)”. American Political Science Review. 71 (2): 727—728. ISSN 0003-0554. doi:10.2307/1978438.
- ^ а б Knotek, Edward S. "How Useful Is Okun's Law." Economic Review, Federal Reserve Bank of Kansas City, Fourth Quarter 2007, pp. 73–103.
- ^ Okun, Arthur M. (1962). "Potential GNP, its measurement and significance". Cowles Foundation, Yale University.
- ^ F. J. Prachowny, Martin (01. 05. 1993). „Okun's Law: Theoretical Foundations and Revised Estimates”. The Review of Economics and Statistics. 75: 331.
- ^ Bernanke, Ben (01. 08. 1994). „The Macroeconomics of the Great Depression: A Comparative Approach”. Cambridge, MA.
- ^ „Okun's Law”. WallStreetMojo (на језику: енглески). 2020-03-22. Приступљено 2022-07-26.
