Папрати

Из Википедије, слободне енциклопедије
Папрати
Историја групе: рани карбон — данас
Polystichum setiferum
Систематика
царство: Plantae
раздео: Pteridophyta
класе

Psilotopsida
Equisetopsida
Marattiopsida
Polypodiopsida

Екологија таксона

Папрати или папратњаче (раздео Polypodiophyta) припадају једној од најстаријих група виших биљака са јасно израженом сменом бесполне (спорофит) и полне (гаметофит) фазе као и јако крупним листовима (макрофилија) и одсуством секундарне грађе и семена. Спорофит фаза је изразито доминантна и сложеније грађе у односу на гаметофит генерацију. У карбону (периоду, пре око 300 милиона година) оне су заједно са дрвенастим раставићима и другим биљкама са спорама градиле велике влажне шуме, чији фосилни остаци сада представљају наслаге каменог угља. Фосилни остаци папратњача се налазе и у стенама које су старе неколико стотина милиона година.

Већина папрати расте на тлу, на влажним, сеновитим местима, мада постоји мали број врста које се развијају на лишћу и стабљикама других биљака. Углавном су копнене биљке, али има и папратњача које живе у води. Има их у скоро свим влажним крајевима наше земље. Данас су папратњаче зељасте биљке којих има око 12.000 врста, изузев неколико врста које су дрвенасте као што су тзв. папрати дрвеће заступљене само у тропским крајевима.

Папратњаче (спорофит генерација) су биљке које могу бити високе и до 25 m, а њихово дрвенасто стабло може имати пречник и до 50 cm. Прави корен, који се развија из коренка клице, брзо престаје са растом, па његову улогу преузимају адвентивни коренови који се развијају на подземном стаблу. Стабло код папратњача може имати различит облик и анатомску грађу и најчешће је код зељастих папрати увучено у земљу. Ти ризоми могу бити кратки, дугачки или задебљали као кртоле. Маса листова димензије папрати, знатно су веће од масе и димензије стабла. Листови могу бити перасто урезани, перасто дељени или цели, а основно је да су јако крупни. На њиховом наличју налазе се спорангије, обично близу главног нерва. Спорангије су у групама-сорусима. Кад сазри, спорангија пуца и из ње испадају споре. Споре папратњача су хаплоидне, као и гаметофит који се развија из њих.

Смена генерација[уреди]

проталијум
дијаграм смене генерација

Папратњаче се могу размножавати вегетативно, помоћу подземних изданака, када старији делови подземног изданка изумру, млади постану самостални и из њих се развијају нове биљке. Ипак, код већине папратњача долази до смене генерација.

После низа митотичких деоба од зигота настаје организам чије су све ћелије диплоидне. У одређеном делу живота код таквог организма долази до редукционе деобе, при чему настају хаплоидне споре. Овакав организам ствара и носи споре и припада бесполној, спорофит генерацији.

Код неких папрати споре су исте (изоспоре) и из њих се развија двополн гаметофит, док су код других различите (хетероспоре). Међу хетероспшорама разликују се:

  • микроспоре, сићушне споре из којих се развијају мушки гаметофити који носе антеридије
  • мегаспоре, крупне споре из којих настају жески гаметофити са архегонијама.

Из спора се развија хаплоидна генерација организама на којима се образују гаметангије и гамети. Организам ове, полне генерације је гаметофит и он ствара и носи гамете. Гаметофити живе на површини тла и они су зелени, ситни и могу бити срцолики, плочасти, нитасти итд. Гаметофит папратњача се назива проталијум који је за тло причвршћен великим бројем ризоида (ћелија које су издужене као коренске длаке и које имају исту функцију). Спорангије са спорама се налазе на наличју листа. Споре се налазе у малим округлим црним кесицама. Када су зреле, споре испадају из кесица и ношене ветром доспевају на погодно место за раст.

За оплођење код папратњача неопходно је присуство слободне воде, како би ситни и покретни сперматозоиди стигли до јајне ћелије која је непокретна. Зигот настаје из оплођене јајне ћелије, а из њега се развија диплоидна клица из које настаје диплоидни спорофит, чиме се циклус понавља.

Галерија[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Папрати

Литература[уреди]

  • Јелена Пантић, семинарски рад Папратњаче, Медицинска школа, Пожаревац, 2007.
  • Јанчић, Р.: Ботаника фармацеутика, Сл. лист СЦГ, Београд, 2004.
  • Којић, М: Ботаника, Научна књига, Београд, 1989.

Спољашње везе[уреди]