Полифонија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Полифонија (грч. πολυ више, и φονη глас) Иако дослован превод грчких речи значи вишегласје, термин полифонија у музици се готово искључиво користи да означи начин компоновања при коме две или више самосталних мелодијских линија теку независно једна од друге, а у исто време звуче и хармонски добро.

Полифонија се првобитно развила у вишегласном хорском певању касног Средњег века. Дела компонована полифоном техником доминирала су у европској музици од XII века до средине XVIII века, доживљавајући врхунац током Ренесансе.

С полифонијом је блиско повезан појам имитације - композиционог поступка у којој једна деоница с временским закашњењем мање или више дословно понавља мелодијски садржај деонице која је претходно наступила. Најочигледнији примери имитације присутни су у канону и фуги.

Појам супротан полифонији је монодија, једногласје, или хомофонија (једна мелодијска линија с хармонском пратњом у подређеној улози). У неким ситуацијама тешко је раздвојити полифонију од хармоније; ово је обично случај када су деонице мелодијски довољно разрађене, али су истовремено у великој мери подређене општем хармонском току.

Као синоним за полифонију често се користи контрапункт (лат. punctum contra punctum – тачка против тачке, то јест нота против ноте), али реч „контрапункт“ може означавати и мелодију додату основној, композициони поступак (на пример „обртајни контрапункт“), или педагошку дисциплину чији је циљ усвајање вештине полифоног компоновања.

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Полифонија