Старогрчки језик

Из Википедије, слободне енциклопедије
старогрчки језик
Ἑλληνική
Hellēnikḗ
Државе источни Медитеран
Изумро развио се у којне грчки језик до 4. века п. н. е.
Породица индоевропски
  • старогрчки језик
Писмо грчки алфабет
Језички кодови
ISO 639-1 нема
ISO 639-2 grc
ISO 639-3 grc
Старогрчки дијалекти

Старогрчки језик (ἡ Ἑλληνικὴ γλῶττα, hē hellēnikē glōtta, савремени грч. Ἀρχαία Ἑλληνική) је историјски индоевропски језик из области источног Медитерана.

Овај језик представља рану фазу развоја грчког језика, у периоду од постанка грчког алфабета (IX век п. н. е.) до почетка хеленистичке ере (IV век п. н. е.). Старогрчки језик се у књижевности користио много дуже, до седмог века нове ере. Као норма класичног грчког језика служио је дијалект Атике из 5. и 4. века п. н. е. Грчки језик у периоду 600-1453. се означава као средњегрчки. За њим је следио новогрчки, језик модерне Грчке, који се у континуитету развио из старогрчког.

Старогрчки језик је усамљена грана индоевропске језичке породице. Сличности са језицима савременицима показује једино у односу на древни македонски језик (антички македонски). Многе речи старогрчког језика су ушле у латински језик и све модерне европске језике, нарочито кроз стручну терминологију. У новијем добу, старогрчки језик се изучавао и изучава у оквиру класичне филологије.

На старогрчком језику су написани Хомерови епови, Илијада и Одисеја, као и велика дела грчке књижевности, позоришта, науке и филозофије из златног доба антике. Значајан је и као језик на коме су писани рани хришћански текстови, попут Новог завета.

По ISO 639 стандардизацији, ознака за старогрчки језик је grc.

Види још[уреди]