Старогрчки језик

Из Википедије, слободне енциклопедије
старогрчки језик
Ἑλληνική
Hellēnikḗ
Државе источни Медитеран
Изумро развио се у којне грчки језик до 4. века п. н. е.
Породица индоевропски
  • старогрчки језик
Писмо грчки алфабет
Језички кодови
ИСО 639-1 нема
ИСО 639-2 grcнема
ИСО 639-3
Старогрчки дијалекти

Старогрчки језик (ἡ Ἑλληνικὴ γλῶττα, hē hellēnikē glōtta, савремени грч. Ἀρχαία Ἑλληνική) је историјски индоевропски језик из области источног Медитерана.

Овај језик представља рану фазу развоја грчког језика, у периоду од постанка грчког алфабета (IX век п. н. е.) до почетка хеленистичке ере (IV век п. н. е.). Старогрчки језик се у књижевности користио много дуже, до седмог века нове ере. Као норма класичног грчког језика служио је дијалект Атике из 5. и 4. века п. н. е. Грчки језик у периоду 600-1453. се означава као средњегрчки. За њим је следио новогрчки, језик модерне Грчке, који се у континуитету развио из старогрчког.

Старогрчки језик је усамљена грана индоевропске језичке породице. Сличности са језицима савременицима показује једино у односу на древни македонски језик (антички македонски). Многе речи старогрчког језика су ушле у латински језик и све модерне европске језике, нарочито кроз стручну терминологију. У новијем добу, старогрчки језик се изучавао и изучава у оквиру класичне филологије.

На старогрчком језику су написани Хомерови епови, Илијада и Одисеја, као и велика дела грчке књижевности, позоришта, науке и филозофије из златног доба антике. Значајан је и као језик на коме су писани рани хришћански текстови, попут Новог завета.

По ISO 639 стандардизацији, ознака за старогрчки језик је grc.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]