Псеудотахилит
Псеудотахилит је кохезивна стакласта или веома финозрна раседна стена која је састављена од изузетно ситнозрног или стакластог матрикса који обично садржи инклузије фрагмената околних стена. Псеудотахилити се обично јављају у облику жица. Црне су боје и стакластог изгледа. Ова стена често има изглед сличан базалтном стаклу, тахилиту, на основу чега је и добила назив. У највећем броју случајева, стакласта маса је комплетно девитрификована у веома финозрни материјал са радијалним или концентричним распоредом кристала. Ова стена обично садржи кристале са текстурама мржњења, које указују на то да су кристали тек почели да кристалишу из растопа[1][2].
Настанак[уреди | уреди извор]
Сеизмичко раседање[уреди | уреди извор]
Псеудотахилит је стена која се обично јавља или дуж раседних површи, често као матрикс брече, или као жична стена у зидовима раседних блокова. У највећем броју случајева постоје добри показатељи да се псеудотахилит формира фрикционим стапањем околних стена током брзог кретања по раседу које узрокује и сеизмички догађај (земљотрес)[3] Због овога се ова стена назива и фосилом земљотреса[4]. Због овога се ова стена назива и фосилом земљотреса. Дебљина зоне псеудотахилита обично може да послужи за одређивање магнитуде раседања и генерално гледано и магнитуде палеосеизмичког догађаја.
Клизишта[уреди | уреди извор]
Псеудотахилити се такође могу наћи и у основи неких великих клизишта[5], што указује на то да се ове стене могу формирати и кретањем већих кохерентних блокова.
Импактне структуре[уреди | уреди извор]
Псеудотахилит такође може да се формира и уз импактне структуре, као што су кратери. Током импактног догађаја, стапање је део ефеката шок метатморфизма[6]. Жице псеудотахилита које настају на овај начин су много веће него оне које се формирају дуж раседа. За њих се сматра да се стварају фрикционим ефектима на дну кратера и испод самог кратера током иницијалне компресионе фазе импакта и пратећег формирања централног издигнућа[7].
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Maddock, R.H. (1983) Melt origin of fault-generated pseudotachylites demonstrated by textures. Geology. . 11 (6): 105—108 http://geology.geoscienceworld.org/cgi/content/abstract/11/2/105. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ). - ^ Trouw, R.A.J., C.W. Passchier, and D.J. Wiersma. Atlas of Mylonites- and related microstructures. Springer-Verlag, Berlin, Germany. 2010. ISBN 978-3-642-03607-1. стр. 322.
- ^ Sibson, R.H., 1975. Generation of pseudotachylite by ancient seismic faulting. Geophysical Journal of the Royal Astronomical Society 43, 775– 794.[мртва веза]
- ^ Lin 2007, стр. 348
- ^ Legros, F., Cantagrel, J-M. & Devouard, B. 2000. Pseudotachylyte (Frictionite) at the Base of the Arequipa Volcanic Landslide Deposit (Peru): Implications for Emplacement Mechanisms. The Journal of Geology, volume 108. стр. 601-611.
- ^ Spray, J.G. 1998. Localized shock- and friction-induced melting in response to hypervelocity impact. Journal of the Geological Society, London, Special Publication, 140, 195-204.
- ^ Chapter 5 of the online book, French, B.M. 1998. Traces of Catastrophe, A handbook of shock-metamorphic effects in terrestrial meteorite impact structures, Lunar and Planetary Institute 120pp.
Литература[уреди | уреди извор]
- Lin, A. (2007). Fossil earthquakes: the formation and preservation of Pseudotachylytes. Lecture notes in earth sciences. 111. Springer. стр. 348—. ISBN 978-3-540-74235-7. Приступљено 2. 11. 2009.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Wieland, F. (2006) Chapter 4: Pseudotachylitic breccias, other breccias and veins. Архивирано на сајту Wayback Machine (10. март 2014)