Рај за пророке

Рај за пророке
Рај за пророке
Ориг. наслов	The Prophets Paradise
Аутор	Роберт В. Чејмберс
Земља	САД
Језик	енглески
Издавање
Датум	1895.

„Рај за пророке” (енгл. The Prophets' Paradise) је низ језивих прозних поема које чине приповетку коју је Роберт В. Чејмберс објавио у збирци Краљ у жутом 1895. године. Низ користи понављање фраза и унутрашњу симетрију, почиње и завршава се сличном или чак истом фразом, и наставља је скоро до „палиндрома”.

Стил прозних поема одражава цитат из фиктивне драме Краљ у жутом који служи као увод у причу „Маска”. Наслов низа, дужина и образац римовања уводног катрена (ААБА) засновани су на Фицџералдовом преводу Рубаијеа Омара Хајама.

Садржај[уреди | уреди извор]

Дело почиње песмом:

„Ако тек одрицање од Љубави и Вина
У Рају за пророке свима је судбина,
Авај, слутим да Рај за пророке је
Празан ко нечије шаке долина.”^[1]

Атеље[уреди | уреди извор]

Неименовани приповедач чека жену у свом атељеу, игноришући савет да је „тражи по целом свету“.

Фантом[уреди | уреди извор]

Приповедач је пронашао Фантома прошлости, можда жену коју је чекао, али она „није хтела да иде даље”, тражећи од њега да се врате.

Жртва[уреди | уреди извор]

Жена плачући виче „Убих оног кога волех!” и просипа теглу крви преко бијелог цвећа.

Судбина[уреди | уреди извор]

Приповедач је „стигао до моста који мало њих може прећи” и позван је да прође, али мало одуговлачи пре него што то учини, говорећи: „Има времена”.

Гомила[уреди | уреди извор]

Први пут се сусревши на мосту, гомила се смеје на улицама. Приповедач стоји са Пјероом и његов новчаник је украден. Истина иступа са огледалом које је у стању да открије поштеног лопова, али Пјеро убеђује приповедача да је украдено огледало, а не новчаник, и он позива на хапшење Истине.

Пајац[уреди | уреди извор]

Приповедач разговара са пајцем избодене жене, коју је љубавник дуго тражио. Ово може или не мора бити жена коју приповедач из „Атељеа” тражи.

Зелена соба[уреди | уреди извор]

Кловн напудерисаног лица – описаног као бела маска – нарцисоидно гледа у огледало, питајући ко би могао да се упореди са његовим бледим теном. Приповедач пита исту ствар Смрт која стоји поред њега. Смрт одговара да је „она још блеђа”, а кловн уздише говорећи да је Смрт „веома лепа”.