Ретроактивност

Из Википедије, слободне енциклопедије

Ретроактивност у праву подразумева примену правне норме на догађаје који су се десили пре њеног ступања на снагу. Правне норме у правилу важе за будућност (pro futuro), и најранији тренутак од кога се правна норма може примењивати је тренутак њеног доношења.[1] Ретроактивна примена представља изузетак од принципа да правне норме не могу имати повратну снагу. Давање повратне снаге правним нормама и актима није оправдано из разлога што се тиме ствара неизвесност код грађана.

Правне норме се могу ретроактивно примењивати изузетно и ако за то постоје оправдани разлози.[1] Рецимо у кривичном праву, правне норме могу имати ретроактивно дејство уколико укидају кажњивост одређених радњи или је ублажавају.

Принцип неретроактивности права данас је усвојен у већини држава. У Сједињеним Америчким Државама је ретроактивна примена значајно ограничена у предмету Грифит против Кентакија.

Референце[уреди]

  1. ^ а б Савић, Снежана (2005). Основе права. Бања Лука: Комесграфика. стр. 317. ISBN 99938-59-00-1. 

Литература[уреди]