Сафарски споразум
Сафарски споразум је акт којим је формално окончанo продуженo опадање арапске династије Хамданида. Потписан је децембра 969./јануара 970. између византијског стратопедарха Петроса и бившег хамданидског министра и побуњеника, Каркије. Након смрти хамданидског емира Саифа ел Давле 967. године, побуна је брзо захватила Хамданиде и династија се након овог распала због чега је наступио велики хаос и безвлашће. Византинци су у томе видели згодну прилику да коначно преузму контролу над градом Алепом. Петрос се убрзо након овога приближио Алепу, вероватно без наређења из самог Цариграда, и успео да заузме град јануара 970. године.
Услови[уреди | уреди извор]
Уговор је потписан негде у месецу Сафар 359. хиџритске године према исламском календару (што одговара 14. децембру 969 – 11. јануара 970. не) између Петроса и Каркије.[1] Њиме је емират Алеп дефинисан као византијска вазална држава. Део услова из уговора,резултирао је следећим: успостављен је одбрамбени савез између Византије и Алепа; верски конвертити не би били прогањани ни на једној страни; војскама других муслиманских држава не би било дозвољено да прођу кроз Алеп; порез би био слат у Цариград; а цар би именовао будуће емире. Показало се да је овај уговор имао дугорочан утицај током релативно великог временског раздобља(периода).[2]
Према његовим условима, већи део северне Сирије дошао је под византијску власт. Нова граница почињала је северно од Триполија и Арке (у модерном Либану), а затим се померила на исток до реке Оронт. Одатле је пратила ток ове реке на север, али очигледно нешто западније од стварне локације реке, пошто градови попут Шајзара и Рафаније очигледно нису били под непосредном византијском контролом. Дуж границе, Арапи су задржали контролу над Хамом, Јусијом, Саламијом, Апамејом и Кафартабом.[1][3] Затим се граница протезала дуж висоравни источно од реке Африн, остављајући своју плодну долину Византинцима; Арапи су задржали контролу над масивом Џабал ел Сумак са градовима као што су Марат ел Нуман и Марат Мисрин, Кинасрин, источним делом Џабал Халака и највећим делом Џабал Симан са местима као што су Ел Атхариб и Ел Балат, Архаб, Басуфан и Кимар. Џабал ел Ала, џабал Барисха, западни део Џабал Халаке и као и тврђава-манастир Калат Симан, чинили су византијску страну границе.[1][3] Граница је затим пратила ивицу равнице, западно од Џабал Барсаје, Вади Аби Сулејмана, Азаза и Килиза, до превоја Суњаб, који је Ернст Хонигман лоцирао на изворима реке Кувајк. Одатле је граница скретала на исток, пролазећи северно од Нафуде, Аване и Тилхалида до реке Саџур, коју је затим пратила до њеног споја са Еуфратом.[1][4]
Према сопразуму Византијски цар би признао Каркију као законитог емира, а његовог заменика(намесника) Бакџура као емировог наследника.[5] Касније је, међутим, цар вршио именовања и емира и кадија међу становницима града. Заузврат, између осталог, Алепо и његова територија били су дужни да шаљу данак Византији у износу од 700.000 сребрних дирхами годишње, или пореза по глави(главарину) у вредности од једног златног динара (еквивалентно 16 дирхами).[1] Штавише, у граду је постављен царски службеник који је убирао порез од 10% на сву робу увезену са византијске територије,[5] а емири Алепа су били приморани да забране војскама других муслиманских држава да пролазе кроз њихову територију, да обезбеде обавештајне податке о свим таквим војскама које су кретале против Византије,као и да пружају војну помоћ било којој византијској војсци која делује у Сирији.[5] Правни положај хришћана на територији Алепа био је загарантован, а сваки роб или разбојник који је побегао са византијске територије морао је бити враћен, заједно са сваким муслиманским шпијуном који би евентуално дошао да прикупи обавештајне податке о Византији.[5]
Последице[уреди | уреди извор]
Пошто је након овога била обезбеђена директна контрола над Алепом, Византинци су такође имали директну корист од новог прилива и трговинске размене у региону. Одбрана Антиохије је овиме такође одсада била у великој мери појачана. Хамданид и Византинци су углавном поштовали споразум у периоду од наредних педесет година, упркос повременим покушајима Фатимидског калифата да заузме Алеп.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д Todt & Vest 2014, стр. 189.
- ^ Kaldellis, Anthony. Streams of Gold, Rivers of Blood: The Rise and Fall of Byzantium, 955 A.D. to the First Crusade. Oxford University Press. стр. 74-75. ISBN 0190253223.
- ^ а б Honigmann 1935, стр. 94–95.
- ^ Honigmann 1935, стр. 94–96.
- ^ а б в г Todt & Vest 2014, стр. 190.
Извори[уреди | уреди извор]
- Honigmann, Ernst (1935). Byzance et les Arabes, Tome III: Die Ostgrenze des Byzantinischen Reiches von 363 bis 1071 nach griechischen, arabischen, syrischen und armenischen Quellen. Corpus Bruxellense Historiae Byzantinae (in German). Brussels: Éditions de l'Institut de philologie et d'histoire orientales. OCLC 6934222.
- Todt, Klaus-Peter; Vest, Bernd Andreas (2014). Tabula Imperii Byzantini, Band 15: Syria (Syria Prōtē, Syria Deutera, Syria Euphratēsia) (in German). Vienna: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften. ISBN 978-3-7001-7090-7.