Либан

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 33° 50' СГ Ш, 35° 46' ИГД

Disambig.svg

„Лебанон“ преусмерава овде. За остале употребе погледајте Лебанон (вишезначна одредница).

Либанска Република
الجمهوريّة اللبنانيّة
Al Jumhuriyah Al Lubnaniyah
La République Libanaise
Застава Либана Грб Либана
Застава Грб
крилатица: Koullouna Lil Watan, Lil Oula wal'Allam
Nous sommes tous pour le pays, la sublimation et le drapeau!
(Превод: „Сви ми! За домовину, за славу, за заставу“)
Химна
Koullouna Lilouataan Lil Oula Lil Alam
Положај Либана
Главни град Бејрут
Службени језик арапски и француски
Председник: Мишел Сулејман
Премијер: Тамам Салам
Независност: 26. новембара 1941.
Површина  
 — укупно 10.452 km² (166)
 — вода (%) 1,6
Становништво  
 — 2013. 4.822.000 [1] (119)
 — густина 358/km² 
Валута Либанска фунта (100 центи)
Временска зона UTC +2 до +3
Интернет домен .lb
Позивни број +961

Либан (لبنان, Liban), или званично Либанска Република је мала, претежно планинска држава на Блиском истоку [2], на источној обали Медитерана. Граничи се са Сиријом на северу и истоку, и Израелом на југу. Застава Либана приказује дрво кедра у зеленој боји на белој позадини, и двема хоризонталним црвеним линијама, на врху и дну заставе.

Назив Либан потиче из арамејске речи лабан, што значи бело, као референца на планину Либан која је увек прекривена снегом.

Географија[уреди]

Мапа Либана

Земља Блиског истока, Либан је оивичен на западу Медитерано. Дужина либанске обале је 225 километара. На истоку је оивичен афричко-сиријском депресијом.

Површина земље је 10452 км², од којих је 10230 км² копно.

Либан се дели у четири физичко-географска региона: приморска равница, планина Либан, долина реке Бекаа и Антилибанске планине.

Пејзаж на планини Барук

Уску и испрекидану приобалну равницу формирали су морски седименти и речни наноси (алувијум). Плодно тле се смењује са подручјима песковитих увала и каменитих плажа. Планина Либан се оштро уздиже паралелно медитеранској обали и ствара ланац гора од кречњака и пешчара који се протеже скоро целом дужином земље. Планински ланац варира у ширини од 10 до 56 километара. Испресецан је уским и дубоким кланцима. Највиши врх планине Либан је на 3088 метара изнад нивоа мора. То је врх Курнат ал Савда (Qurnat as Sawda') у северном Либану. Планине се даље полако спуштају ка југу, где се поново уздижу ка врху Санин (Sannine) на 2695 метара. Долина реке Бекаа се налази између планине Либан на западу и планина Антилибан на истоку. Она је део система Велике раседне долине. Долина је дуга 180 километара и широка 10 до 26 километара. Њено плодно тле је алувијалног порекла. Антилибанске планине се простиру паралелно планини Либан. Њихов највиши врх је Хермон на 2814 метара надморске висине.

Најважнија река Либана је 145 километара дуга река Литани. Она извире у долини Бекаа западно од Баалбека, а улива се у Средоземно море северно од Тира.

Границе[уреди]

Либан се граничи са Сиријом на 375 километара дугачкој граници на северу и истоку, а са Израелом на југу у дужини од 79 километара. Границу са Израелом су УН дефинисале као важећу, осим мале територије фарме Шеба која се налази на Голанској висоравни. За њу Либан тврди да припада њему, али ју је окупирао Израел који тврди да припада Сирији. УН су потврдиле да ова територија не припада Либану, али Хезболах и дан данас користи ову територију за лансирање повремених напада на суседни Израел.

Историја Либана[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Либана

Либан је био један од главних региона Феничана чија је поморска трговина и привреда цветала више од 2.000 година, од око 2.700 до 500. п. н. е. Феничанска цивилизација се развила на данашњем подручју Либана и Сирије. Феничанска цивилизација је била први облик морске трговине и привреде, која се раширила Медитеранном, првог миленијума п. н. е. Мада у то време, границе држава нису биле јасно дефинисане, сматра се да је град Тир био најјужнија тачка Феничана. Сарепта, градић између Сидона и Тира, је један од најистраженијих градића из феничанског периода. Иако су људи овог регона сами себе називали Хананима, назив Феничани је постао познат услед Грка који су их звали Фоники, што на грчком значи љубичаста боја (грчки φοῖνιξ). Хемијска боја која је у античко време коришћена за бојење текстила се такође звала Феникс. Тако да су Феничани убрзо постали познати у то време као 'Љубичаст народ'.

Феничани, највероватније семитски народ, су се служили феничанским језиком, касније названим пунским језиком, јер је латинска (римска) реч за љубичасту боју пуницеус (Puniceus). Упркос многим писањима, књиге које су писали нису у великом броју преживеле до данас. Феничанске колоније северне Африке су биле извор многих чињеница и сазнања о феничанској култури. Свети Августин је познавао у малој мери пунски језик којим су се Феничани служили и понекад их је користио при објашњавању сродних речи на хебрејском језику. Име његове мајке, Света Моника, се сматра пунског порекла. Регион је био територија Римског царства у провинцији Сирије. Током средњег века био је важна географска тачка многобројим освајањима крсташа. Након одласка крсташа пада у руке Османског царства.

Распадом Османског царства након завршетка Првог светског рата, Друштво народа је Француској мандатом дало пет провинција, које данас чине Либан.

Модерни либански устав из 1926. године гарантује баланс политичке моћи међу највећим религијским групама.

Либански грађански рат[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Либански грађански рат

Након Арапско-израелског сукоба 1948. године, Либан је постао уточиште 110.000 избеглица из Палестине који су пребегли из Израела. Додатни број палестинских избеглица је дошло у Либан након новог арапско-израелског сукоба 1967. године и Црног септембра. 1975. године број је достигао преко 300.000 избеглица које је предводио Јасер Арафат, који је истовремено био и на челу Палестинске ослободилачке организације. Током раних 1970-их година, тензије су порасле услед великог броја палестинских избеглица на југу земље. У самом почетку дошло је до сукоба палестинских избеглица и Либанаца који су припадали левици. Током сукоба, сукобљене стране су добијале дефинисанији облик, те су на једној страни сукоба били хришћани, на челу са Бачир Гемајелом, док су на другој страни биле палестинске избеглице, муслимани сунити и Друзи. Грађански рат који је непосредно уследио је оставио нацију без икакве организационе власти.

Бомбардовање Кане[уреди]

18. априла 1996. године усред израелског контранапада на Хезболах, израелске снаге су бомбардовале седиште мировних снага у малом месту Кана, у којем је око 800 Либанаца нашло уточиште у избегличком центру, што је резултовало са 100 мртвих међу либанским цивилима и око 300 повређених, међу којима је било и припадника међународних мировних снага. Израел је окарактерисао овај напад као трагичну грешку, док је истрага УН која је следила потврдила сумњу у овај став. Незванично примирје је постигнуто осам дана касније.

Кедарска револуција[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Кедарска револуција

Атентат на Харирија[уреди]

Убијени бивши премијер Рафик Харири

14. фебруара 2005. године, десет година након релативне политичке стабилности, Либан је потресен атентатом на бившег премијера Рафика Харирија у експлозији аутомобила-бомбе. Нашироко се веровало да је Сирија стајала иза убиства, услед свог великог присуства у погледу војске и обавештајних служби у Либану, и услед јавно документованог спора између Харирија и Дамаска око продужења председничког мандата тренутног председника Либана Емила Лахуда, за којег се сматра да је симпатизер Сирије. Сирија међутим негира било какво учешће у убиству. Неки извори такође наводе могуће покривање криминалних радњи од стране либанских власти. До овог момента, ниједна особа нити организација није директно повезана са убиством, и истрага је у току.

Демонстрације[уреди]

Атентат је резултовао великим антисиријским протестима у Бејруту на којима се захтевала оставка просиријске власти у Либану. По узору на Револуцију Руже и Наранџасту револуцију (Украјина) у 2004. години, ове масовне протесте Стејт дипартмент САД је назвао Кедар револуцијом (Кедар је дрво којим су пошумљене планине у Либану, те је и симбол државе као и симбол на застави). Име је убрзо добило на популарности у свим страним медијима. 28. фебруара 2005. године преко 70.000 људи је демонстрирало на јавном тргу, што је довело до оставке премијера Омара Карамија и његове владе. Он је остао про форме на власти као премијер, све до именовања новог премијера и владе.

Као одговор на овај протест, Хезболах је организовао велики контра-митинг 8. марта у Бејруту, на којем је дата подршка Сирији и на којем су оптужене САД и Израел за мешање у унутрашње ствари Либана. Хезболах је на основу Резолуције 1559 Савета Безбедности требало да се разоружа, и уклони са политичке сцене Либана, међутим од доношења резолуције, он покушава да увећа број својих чланова играјући на емоције цивила о мешању страних држава у домаће проблеме. Овај протест је био бројнији од првобитног. Новинари верују да се број окупљених попео на стотине хиљада, док неименовани извор и државна телевизија (која је симпазитер Сирије) наводе да је број окупљених био око 1,5 милиона.

Парламентарни избори[уреди]

Нова влада[уреди]

Бивши либански председник Емил Лахуд

Након избора, Хариријева партија Покрет Будућности, тада најјача странка у држави, је номиновала Фоуда Синиора, бившег министра финансија, на место премијера. Његова новооформљена влада је добила већину у парламенту упркос противљењу генерала Ауноа.

18. јула, новоизабрана либанска влада, која је доминирала припадницима антисиријског сентимента, је одобрила предлог да се помилује Самир Гегеа, који је последњих 11 година провео у самици у подземном притвору без икаквог контакта са вестима око себе. Предлог је одобрен од стране просиријског председника Емила Лахуда.

Истрага поводом атентата[уреди]

1. септембра 2005. године, четири тренутна и један бивши званичник Либана (бивши министар одбране мајор генерал Џамил ал-Сајад, бивши министар полиције мајор генерал Али Хаџ, бивши шеф обавештајне службе генерал Рејмонд Азар, и командир гарде Мустафа Хамдан) су оптужени за Хариријево убиство[2].

21. октобра, Детлев Мехлис, на челу тима Уједињених нација који је задужен за расветљавање атентата, објављује свој извештај. У извештају се наводи да „многи докази показују директну умешаност сиријских званичника“ [3]. На конференцији за новинаре, Мехлис је инсистирао на томе да је неколицина имена у извештају дата тиму УН од стране „сведока чији кредибилитет захтева додатну провераву“ и да је он знао да ће извештај бити доступан јавности, да би уклонио имена осумњичених, у уверењу да су невини док се та невиност не докаже или оповргне. [4] [5]

Повлачење сиријских трупа[уреди]

Мајор генерал Џамил Сајед, највиши командант либанских снага иначе један од највернијих сарадника са Сиријом, је дао оставку 25. априла 2005. године. Следећег дана преосталих 250 припадника сиријских трупа се повукло из Либана.

Током церемоније повлачења, командант сиријских снага генерал Али Хабиб је изјавио да је сиријски председник одлучио да повуче своје трупе из Либана након што је утврђено да је „Либан војно способан да брани своју територију и своје интересе“.

Снаге Уједињених нација предвођене сенегалским бриг. ген. Моухмаду Канџи су послате да надгледају повлачење сиријских трупа што је трашено Резолуцијом 1559.


Израелско-либански сукоб 2006.[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Либански рат 2006.

Политика[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Административне поделе[уреди]

Административна подела Либана

Либан је подељен на шест гуверната (мухафаза), који се деле на округе (када) и општине.

  1. Аш-Шамал (Триполи)
  2. Џабал Либнан (Бабда)
  3. Бека (Захле)
  4. Бејрут (Бејрут)
  5. Ал-Џануб (Сидон)
  6. Ал-Набатија (Набатија)

Привреда[уреди]

Главне привредне гране Либана су туризам и финансијске услуге. Постоји јак потенцијал за узгајање воћа и винове лозе. Сеоска пољопривредна производња је веома ефикасна у чему Либан предњачи међу арапским земљама. Инфлација је ниска и 2004. је износила 0,5%.

Проблеми у привреди су: зависност од увоза нафте и гаса, као и високи државни дуг. Наркокриминал и корупција подривају поверење инвеститора.

Демографија[уреди]

Либанско село на Шуф планини

Становништво Либана је састављено од мешавине различитих етничких група и религија- муслимана (шиити и сунити), хришћана (маронити, римокатолици, православци, Асиријанци, Копти) и других мањина (Друзи и Алавити). Попис становништва није рађен још од 1932. године. Процењује се да је већина становништва муслиманске вероисповести, а да су остали хришћани. Постоји јако мала група Јевреја, који углавном живе у источном делу Бејрута. Такође и јако мали број Курда (мање од 1% свеукупног становништва) живи у Либану. Око 15 милиона људи либанског порекла живи широм света, углавном хришћана и Друза.

Око 360.000 палестинских избеглица се регистровало у Либану, али са подацима радницика Високог Комесаријата за избеглице Уједињених нација сматра се да се од тога броја пуно људи одселило, и да је тренутно у Либану око 160.000 до 225.000 палестинских избеглица.

Урбано становништво, углавном концентрисано у Бејруту и око Планине Либан, је познато по своме пословном духу. Век и по миграције и сталних путовања и размештања по свету, довело је до тога да данашњи млади пословни људи Либана имају контакте широм света, од северне и јужне Америке до Европе, Заливских држава и Африке. Либан, у поређењу са остатком арапског света, има велики број становништва са високом стручном спремом.

Највећи градови[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Списак градова у Либану
Бејрут
Бејрут
Триполи
Триполи
Поредак Град Гувернорат Популација Сидон
Сидон
Тир
Тир
1 Бејрут Бејрут 1.251.739
2 Триполи Северни Либан 229.398
3 Сидон Јужни Либан 163.554
4 Тир Јужни Либан 135.204
5 Набатија Набатија 98.433
6 Џуније Џебел Либан 96.315
7 Захле Бекаа 78.145
8 Баабда Џебел Либан 77.106
9 Згарта Северни Либан 32.917
10 Баалбек Бекаа 30.916
Процене за 2005.


Култура[уреди]

Амерички Универзитет у Бејруту

Либан је увек био тачка судара цивилизација, тако да није ни чудо да овако мала земља поседује тако разнолику и богату културу. Либанска разноликост у погледу етничке припадности и религије је дала либанској кухињи нарочито шаренило. Бејрут има веома богату урбану културу, са бројним фестивалима и великим бројем музеја, позоришта, галерија, модних ревија, концерата, итд. Либанско друштво је високо образовано и модерно, и може да се пореди са европским друштвима. Либан, а нарочито Бејрут, је постао центар арапског света. Либан је такође члан франкофонских нација (видети Франкофонске игре), тј. нација у којима је француски утицај веома велик услед историјсих догађаја, и то је разлог што скоро половина Либанаца говори течно арапски и француски језик. У последње време услед великог комерцијалног утицаја, енглески је постао веома популаран, нарочито код младих и студената. Либан није само место сусрета ислама и хришћанства, већ представља и врата Европи ка арапском свету, и врата арапском свету Европи.

Либан је и место где неколико престижних универзитета имају своје огранке, као што су Амерички Универзитет у Бејруту и Универзитет Баламанд, као и бројне установе високог образовања. Један од либанских писаца који је преведен и на српски је Амин Малуф.

Међународни односи[уреди]

Инострани односи Либана само рефлектују његову географску локацију, структуру популације, привреду и тржиште. Либански односи са иностранством су били под великим утицајем Сирије, која је одржавала контролу над Либаном својим војним присуством у земљи, све до Кедар Револуције.

Либан је завршио преговоре са Европском унијом о сарадњи, које су обе стране верификовале касне 2001. године, и уговор је ступио на снагу јануара 2002. године. Либан такође има билатералне односе са неколико арапских земљама и тренутно су у току преговори о приступању Либана у Светску Трговинску Организацију. Либан има веома добре односе са свим својим арапским суседима, упркос историјским тензијама са Либијом, Палестином и Ираком. Либан је такође члан Организације Исламске Конференције и одржава блиске односе са Ираном.

Либан нема дипломатске нити трговинске односе са Израелом. Маја 1983. године Израел и хришћанска влада тадашњег Либана су потписале de facto мировни споразум који би омогућио билатералне односе, али овај споразум никада није реализован. Званичан став Либана према Израелу је тај да се односи двеју држава могу успоставити тек онда када доведе до краја сукоб око израелско-палестинских насеља и када се Голанска висораван врати Сирији.

Либан и Израел и даље имају неразјашњену границу у јужном Либану, на северној страни Голанских висоравни. Либан тврди да је ова либанска земља окупирана, док Израел тврди да је овај део земље сиријски и да пада под уговором о израелско-сиријском примирју. Либан би такође желео да Израел узме натраг скоро 250.000 палестинских избеглица који су се након ратова у региону последњих деценија настанили у Либану.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ The Department of Economic and Social Affairs of the United Nations. pp. 51–55. Retrieved 11 August 2013. [1]
  2. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :

title=Википутовања

Википутовања имају више информација на вези:

Владини сајтови

Штампа