Сирвентес

Из Википедије, слободне енциклопедије

Сирвентес је тип поезије које су користили трубадури, али и песници слатког новог стила, у XIV веку када се развио као јединствена дидактичко-моралистичка форма. Песма писана у стилу кансо, у којој се „слуга“ (sirven) обраћа дами да је служи. Песник који је „слуга“, или „поданик“ се јавља да би служио и хвалио свог господара.

Примери[уреди]

Пример сирвентеса постоји у VI поглављу Дантеовог Новог живота, у коме Данте пише сирвентес дами која му служи као заштита.


O voi che per la via d'Amor passate,
attendete e guardate
s'elli è dolore alcun, quanto 'l mio, grave;
e prego sol ch'audir mi sofferiate,
e poi imaginate
s'io son d'ogni tormento ostale e chiave.
Amor, non già per mia poca bontate,
ma per sua nobiltate,
mi pose in vita sì dolce e soave,
ch'io mi sentia dir dietro spesse fiate:
"Deo, per qual dignitate
così leggiadro questi lo core have?"
Or ho perduta tutta mia baldanza,
che si movea d'amoroso tesoro;
ond'io pover dimoro,
in guisa che di dir mi ven dottanza.
Sì che volendo far come coloro
che per vergogna celan lor mancanza,
di fuor mostro allegranza,
e dentro da lo core struggo e ploro.
О ви што низ друм Аморов газите,
мотрите и кажите
да ли је бол, од мога већи, могућ;
и молим тек да говор мој пратите
и тако схватите
да ли сам мука свих одаја и кључ.
Амор ми, не због заслуге властите,
већ душе племените
даде живота благог сласти тисућ
те чух за собом почесто речи те:
„Боже, какву моћ кријућ,
у срцу тог су радости вечите?“
Ал' сад изгубих веселост једину
што стизаше ми из љубавне скриње;
тако остах без и ње
те сумња вољу за песмом прекину.
С тог желео бих личит' на већину
који крију сва зла што их киње,
споља показујућ ведрину
а у дну срца лијућ сузе сиње.