Нови живот

Из Википедије, слободне енциклопедије
Хенри Холидеј Данте среће Беатриче код Понте Санта тринита инспирисано је Новим животом (Беатриче је у белом).

Нови живот (итал. La Vita Nuova) је средњовековни текст који је написао Данте Алигијери 1295. Израз је средњовековне дворске љубави у стилу просиметрума, са комбинованом поезијом и прозом. Осим таквог садржаја, познат је и по томе што је писан на италијанском, а не на латинском; са осталим Дантеовим делима, помогло је у формирању тосканског који је постао књижевни језик.

Прво Дантеово песничко дело надахнуто је љубављу према Беатриче Портинари, коју је упознао у најранијој младости и која је одиграла пресудну улогу у његовом животу и стваралаштву. По идеалистичкој концепцији љубави, у духу фирентинске песничке школе Dolce Stil Nuovo (слатки нови стил), Беатриче је уздигнута до надземаљског симбола — блажен је онај који може посведочити о њеној лепоти[1], она постаје и мистични вођа људске душе и Бога. Дело обухвата ране Дантеове стихове, који су повезани са дубљим прозним одломцима и коментарима по својој морално-филозофској концепцији и оригиналној конструкцији, обиљу алегорија и младеначкој свежини — то је био „први јаки акорд“ који наговештава аутора Божанствене комедије.

Позадина и контекст[уреди]

Данте говори о овом делу као libello — „књижици“. Нови живот је прва од две збирке стихова које је Данте написао; друга је Гозба. Нови живот је просиметрум, као и Гозба, што значи да је измешана проза и поезија у стилу Боеција, посебно Утехе философије.

Данте је сваки просиметрум искористио за песме писане у периоду од десет година — Нови живот садржи његова дела од пре 1283. до 1293, док Гозба садржи његова дела од 1294. до Божанствене комедије.

Извори и модели[уреди]

Проучаваоци Дантеа су идентификовали одређени број модела, који су више, или мање послужили као инспирација за композицију Новог живота. Ти извори илуструју и Дантеов културолошки синкретизам као аутора, уз познавање заоставштине класичне старине, као и филозофско-религијски поглед на развој цивилизације, етичке и духовне норме, са позитивистичког аспекта хришћанства.

Структура[уреди]

Нови живот садржи 42 кратка поглавља са коментарима 25 сонетa, једне балате, и 4 канцоне; једна канцона је недовршена, прекинута изненадном смрћу Беатриче Портинари, Дантеове љубави.

Дантеови коментари из два дела објашњавају сваку песму, стављајући их у контекст његова живота. Поглавља која садрже песме имају три дела: полу-аутобиографски наративни, лирски који је настао из таквих околности и кратке структуралне напомене песама.[2] Песме чине ток радње, Дантеове љубави за Беатриче, од њиховог првог сусрета (када је он имао осам година, а она девет) до његовог оплакивања њене смрти и крајњег завета да пише о њој „оно што није речено о ниједној другој.“ [3]

Сваки део коментара изражава развијање Дантеовог појма о романтичној љубави, као првом кораку у духовном развоју, који омогућава божанску љубав. Дантеов неуобичајени приступ делу, преко личних догађаја и искустава, обраћање читаоцима и писање на италијанском језику, место латинског представља прекретницу европске поезије, у којој су многи писци напустили маниристички стил и форме средњег века, ради једноставнијег и непосреднијег стила.

Личности[уреди]

Данте је желео да сакупи и објави поезију о његовој љубави за Беатриче, уз објашњења аутобиографског контекста структуре дела, уз наглашавање експозиторне структуре сваке песме, као помоћ за пажљивије читање. Иако је резултат оваквог његовог приступа прекретна тачка у развоју емоционалне аутобиографије [4] , као и сва средњовековна дела је још увек врло далеко од модерне аутобиографије. Но, ипак, Данте и његова публика су били заинтресовани за емоцију и дворску љубав, како се развија иста, како се изражава у стиху, како оживљава вечите истине (посебно божански створен свет), и како љубав доноси благослов души и приближава је Богу.

Имена људи, укључујући и Беатриче, наводе се без презимена, или било каквих детаља који би могли да помогну читаоцу да идентификује те људе од осталих грађана Фиренце. Једино се користи име „Беатриче“, јер је и њено право име, али и симбол божанског надахнућа и лепоте. Имена и људи имају и метафорично значење.

Још један значајан детаљ је што Данте све време избегава да именује чак и тачне локације у делу — Фиренца се наводи као Град, поменути град, тај град..., река Арно, као речица, поток, та река. Ово вешто избегавање, слично као и оно намерно у Комедији, својеврсно је књижевно пророчанство догађаја који ће Дантеу са Фиренцом тек уследити.[5]

У поглављу XXIV, „Осетих у своме срцу како застор дух заљубљени диже“ (Io mi senti' svegliar dentro a lo core), Данте пише о сусрету са Љубави, која тражи од песника да јој укаже част на прави начин.

Io mi senti' svegliar dentro a lo core
Un spirito amoroso che dormia:
E poi vidi venir da lungi Amore
Allegro sì, che appena il conoscia,
Dicendo: "Or pensa pur di farmi onore";
E 'n ciascuna parola sua ridia.
E poco stando meco il mio segnore,
Guardando in quella parte onde venia,
Io vidi monna Vanna e monna Bice
Venire inver lo loco là 'v'io era,
L'una appresso de l'altra miriviglia;
E sì come la mente mi ridice,
Amor mi disse: "Quell'è Primavera,
E quell'ha nome Amor, sì mi somiglia."
Осетих у своме срцу како застор
дух заљубљени диже, што је снио:
а из даљине видех стиже Амор
тако, да га не препознах, чио,
Зборећ: „Да част ми одаш, чини напор“;
а сваку реч је осмехом крепио.
Док одгонетах, помало и назор,
откуд господар мој дође премио,
Угледах с госпом Ваном госпу Биче
како им корак према нама леће,
једна и друга чудо од лепоте;
И у сећању чујем како кличе
Амор ми: „Ову зову Пролеће,
а ову Амор, јер ми мој лик оте.“

Данте не наводи ни своје име у Новом животу. Гвида Кавалкантија ословљава као „првог пријатеља“, своју сестру као „нека госпа блага и млада...“, Беатричиног брата као „неко тако близак блаженој“. Читалац је увучен у комешање емоција и поетску борбу неименованог аутора, у његовој глави и све људе који га окружују, који су у вези са потрагом за Љубаљу његовог ума.

Нови живот је врло битан за разумевање његових осталих дела, као и контекста његових осталих дела, пре свега Комедије.

Улога Амора[уреди]

Поред лика Беатриче, свакако централно, ако не и најважније место заузима персонификовани лик Амора.

Штавише, у сред дела, y почетним поглављима, Амор, некада римски бог љубави, постаје његов господар [6], симбол његовог хуманистичког агапизма, spiritus movens читавог дела и његових ликова. Кроз развој дела и развој песника и других ликова, Амор, који симболише Бога, прелази на лик Беатриче, да би се у централном делу Беатриче преобразила у Амора — односно уметник поистовећује значење Амора са значењем Беатриче. Тако, иницијативно, племенита љубав коју Данте дисекцира, служи да уздигне човека на виши ниво. Ниво идеје, ниво алегорије и метафоре, у маниру средњовековног писања тако достиже свој поетски максимум код Дантеа.

Он сам разграничава у поглављу XXV како треба ословљавати Амора и на који начин он о њему говори — инспирисан Аристотелом, али и схоластичким учењима.

Амор тера Дантеа, као телесно и метафизичко биће — као крилати Анђео, као Бог, као манифестована савршена дама Беатриче да га слави, у стиховима и у његовом уму — речима и делом, да на ту врсту неоплатонске похвале љубави, младости, али и пијетозној, божанској лепоти и савршености која испуњава срца људи, да га хвале и други.

Структура и теме[уреди]

Структура дела се може поделити на три дела, према три главна тренутка у животу аутора: Прву фазу, у којој му Беатриче отпоздравља, што је извор среће и спасења, другу фазу у којој му не узвраћа поздрав, што га доводи у стање дубоке патње, али и сазревања и трећу у којој Беатриче умире и више нема односа између песника и ње, већ између песника и њене душе.

Данте прича како је први пут срео са њених девет година (број чија се чудесна симболика, која јасно указује на Свето тројство, понавља више пута у делу). Обнавља је као своју музу са 19 година (1283), после сна у коме му она једе срце, и настанка првог Дантеовог сонета, који тумачи његов пријатељ Гвидо Кавалканти. Он се, убрзо, како би скренуо да је заљубљен у Беатриче од других, крије иза других жена. Међутим, убрзо му Беатриче више не узвраћа поздраве, јер се прочуло да он доноси невоље[7] девојкама које воли и он пада у очајање.

Беатриче је умрла 1290. чиме се завршава други део дела. О њеној смрти, песник не говори много. Песнику у око пада друга дама која га посматра са прозора [8], о песник ускоро схвата да га та дама не интресује, и да једино преко љубави за Беатриче може стићи до Бога, о чему расправља у последњим поглављима дела, са ходочасницима из Рима.

Песничке визије му приказују Беатриче у божјој слави, на небу и он одлучује да о њој не пише, док не буде достојан тога.

У другим уметностима[уреди]

Дело Хенрија Холидеја Данте среће Беатриче код Понте Санта тринита (1883) инспирисано је Новим животом, као и дело Дантеа Габријела Росетија Поздрављање Беатриче (1859).

Извори[уреди]

  1. ^ Beato, o anima bella, chi te vede
  2. ^ Изузетак представља у поглављу 31, трећа канцона после Беатричине смрти; Данте каже да ће учинити да се канцона чини „још очајнија“ тако што поделу наглашава пре песме.
  3. ^ Io sperro de dicer di lei quello che mai non fue detto d'alcuno.
  4. ^ најважнија још од Августинових Исповести из 5. века.
  5. ^ Није сасвим сигурно због чега Данте избегава да наведе име града. Неки сматрају, јер је баш у то време и пред завршавање дела кренуо да се бави политичким животом? На послетку, као што је и споменуто — све у делу има метафорични слој, па имена и места. Огорчени Данте ће исто радити и доцније у „Комедији“, додуше, тада већ са врло јасном намером.
  6. ^ У II поглављу, Данте пише: Ego dominus tuus — Ја сам твој господар
  7. ^ израз невоље се различито тумачи
  8. ^ Да ли је та дама његова будућа жена са којом је био у срећном браку Ђема Донати, метафора филозофије, како је рекао једном од својих синова, која му је помогла да преживи Беатричину смрт, или нека трећа, непозната, не зна се са сигурношћу. Детаљније о томе видети у поглављима XXXV—XXXVIII.

Спољашње везе[уреди]