Српско војничко гробље у Оснабрику
| Српско војничко гробље у Оснабрик | |
|---|---|
| Немачка Доња Саксонија | |
 | |
| Посвећено: Војницнима из Другог светског рата | |
| Локација | 52° 17′ 53.625″ N 7° 59′ 48.571″ E / 52.29822917° С; 7.99682528° И Оснабрик Доња Саксонија |
| Број гробова | 2 |
| Број сахрањених | 244 |
Српско војничко гробље у Оснабрику је један од многобројних официрских заробљеничких логора у Немачкој за време Другог светског рата. Налазио се у западном предграђу немачког града Оснабрик (нем. Osnabrück), Еверсхајду (нем. Eversheide) и у њему су били смештени официри Југословенске краљевске војске, који се нису мирили са поразом после немачке окупације.
Историја[уреди | уреди извор]
Први транспорт са више од 1500 заробљених југословенских официра и војника стигао је у логор 26. априла 1941. године, да би у мају у њему било 3410 заробљеника. Активних официра је било 1108, резервних официра 1800, а војника 502. Како су у Oflag VI C повремено стизале групе официра и из других логора, у мају 1942. године ово је постао други официрски логор по величини, одмах после логора у Нирнбергу (нем. Nürnberg).[1]
Овај број се за време постојања логора попео доцифре од преко 6000 официра и војника, који су били смештени у педесетак барака и у свакој од њих боравило је око двадесет заробљеника.[2] Британска авијација је 6. децембра 1944. године, у вечерњим сатима, бомбардовала Оснабрик и том приликом је у логору погинуло 116 официра Југословенске краљевске војске, а шездесетак их је било рањено. Док је бомбардовање трајало затвореници нису смели да излазе из својих барака јер су немачки стражари одмах отварали ватру.[3] Нешто касније започето је расељавање логора, али је колона српских заробљеника опет бомбардована од стране британске авијације и тада је погинуло још 14 југословенских официра. У пролеће 1945. године Британци су ослободили преживеле војнике и официре. У знак сећања на погинуле заробљенике антикомунистичка емиграција је иницирала подизање српског спомен храма у Оснабрику, који је подигнут 1966. године, а у близини храма је старо војничко српско гробље, као и гробље српских емиграната из читаве Европе.[4]
Живот у логору[уреди | уреди извор]
Сходно Женевској конвенцији из 1929. године заробљени официри су били ослобођени од физичког рада у логору и ван њега. Како је међу официрима Југословенске краљевске војске било професора универзитета, бивших министара и посланика, судија, генерала, као и других познатих интелектуалаца (Ото Бихаљи Мерин, Милан Богдановић,Станислав Винавер, Душан Тимотијевић и др.)[5] они су настојали да свој заробљенички живот учине што кориснијим и испуњенијим. Почело се са предавањима из разних области и курсевима језика, да би се касније организовала и различита научна и стручна удружења и друштва. Ове активности су у великој мери омогућиле заробљеним официрима и војницима да у датим околностима одрже свој животни елан на што вишем нивоу, а, уједно, и да заврше и употпуне своје образовање.[1] У логору је било и пет фудбалских тимова, а утакмицама су присуствовали сви заробљеници.[6] Оформљено је и позориште, а редовно се обављала верска служба, коју је вршио свештеник, официр Милан Јовановић.[7]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Станковић, Љиљана (1995). Библиотека и архивска грађа Професорсског друштва у официрском заробљеничком логору Oflag VI C у Оснабрику 1943-1945. Београд: Универзитетска библиотека Београд. стр. 1—16. ISBN 86-7301-003-9.
- ^ Оснабрик, шта је остало од историје
- ^ „„Serben sind schlecht zu behandeln“” (PDF).
- ^ Списак 116 официра и војника погинулих у заробљеничком логор
- ^ Српско војничко гробље у Оснабруку.
- ^ „Gedenken auf Friedhof Ostercappeln”.
- ^ „Света архијерејска Литургија у Оснабрику”.