Станислав Винавер
| Станислав Винавер | |
|---|---|
| Општи подаци | |
| Датум рођења | 1. март 1891. |
| Место рођења | Шабац (Краљевина Србија) |
| Датум смрти | 1. август 1955. |
| Место смрти | Нишка Бања (ФНР Југославија) |
| Рад | |
Станислав Винавер (Шабац, 1. март 1891 — Нишка Бања, 1. август 1955) је био српски песник и преводилац јеврејског порекла.
Садржај |
Биографија [уреди]
Ерудита, књижевник и преводилац Станислав Винавер, рођен је 1. марта 1891. године у Шапцу у угледној јеврејској породици. Отац Аврам Јосиф Винавер био је лекар, а мајка Ружа пијанисткиња. Основну школу завршио је у Шапцу, гимназију је учио у Шапцу и Београду, а на париској Сорбони студирао је математику и физику. Већ тада постаје следбеник филозофских идеја Анрија Бергсона, а већ 1911. објављује збирку симболистичке поезије «Мјећа».
Балкански и Први светски рат [уреди]
У балканским ратовима и Првом светском рату учествовао је као добровољац, један од 1300 каплара. Био је поручник у славном Ђачком батаљону, прешао је голготу повлачења преко Албаније и на Крфу се ангажовао као уредник Српских новина и радио као службеник Државног пресбироа.
Дипломата [уреди]
Године 1916, упућен је на информативно-дипломатске послове у Француску и Велику Британију, а потом и у Петроград, као члан српске дипломатске мисије баш у време револуције.
По окончању рата, кратко је запослен у Министарству просвете, а потом се немирни и разбарушени дух посветио новинарству и књижевности као припадник шаролике групе младих и нових модернистичких српских књижевника (Милош Црњански, Драгиша Васић, Растко Петровић, Љубомир Мицић, Раде Драинац, Велибор Глигорић, Марко Ристић).
Експресиониста [уреди]
Песник и есејиста Винавер, јавља се као утемељивач експресионистичког покрета (написао је «Манифест експресионистичке школе»), најоштрије се залажући за раскид с традиционалним уметничким изразом и оспоравајући дотадашње «патриотске и десетерачке каноне» које су били поставили дотад неприкосновени књижевни критичари Јован Скерлић и Богдан Поповић.
Други светски рат [уреди]
Други светски рат провео је у заробљеништву у немачком логору Оснабрик.
Оснивач Модерне и луцидни преводилац [уреди]
Винавер још далеке 1911. у Паризу пише „Мјећу“ којом започиње превазилажење српске модерне. Пародијске песме попут „Евдоксије“ субверзивног су карактера и суштински су почетак српске авангарде. Европска и српска авангарда отуда су савремене у предратном смислу. Винавер први преводи Хашековог „Доброг војника Швејка“, Раблеовог „Гаргантуу и Пантагруела“, Керолову „Алису у земљи чуда“, Твенове „Доживљаје Тома Сојера и Хаклбери Фина“ имајући прилике да се сретне са елементима пародије у књижевности.
Послератна активност [уреди]
Последње године (1945 — 1955) провео је у Београду, радећи као професионални књижевник, сатиричар и преводилац са француског, енглеског, руског, чешког, пољског и немачког језика. Његови специфични преводи, у којима је зарад преношења најдубљег смисла и тумачења превођеног текста видљиво одступао од оригинала, понекад су чак наилазили на одбијање издавача, али су и данас остали ненадмашни, скоро као посебна књижевна дела.
На пољу сатире Винаверове пародије одликују се бескрајно духовитим обртима, свежином израза и префињеним осећајем за гротеску, што је посебно дошло до изражаја у «Пантологијама новије српске пеленгирике» (1920, 1922. и 1938.), које су заправо пародијски пандан «Антологији новије српске лирике» Богдана Поповића.
Међу бројним Винаверовим радовима, најпознатије су
- «Приче које су изгубиле равнотежу» (1913),
- «Мисли» (1913),
- «Варош злих волшебника» (1920),
- «Громобран свемира» (1921),
- «Чувари света» (1926),
- «Икаров лет» (1937),
- «Ратни другови» (1939),
- «Европска ноћ» (1952),
- «Језик наш насушни» (1952) и као круна његовог размишљања о српском језику
- «Заноси и пркоси Лазе Костића» (1963).
У овој последњој књизи, за коју је Винавер водио велику битку и за живота није могао да нађе издавача, аутор је полемичким мајсторством до врхунца довео своје критике српског културног медиокритетства и митоманства. Иако је показао да се може бити модеран у контексту националне културе, он је и после тога још пола века остао несхваћен, потискиван и прећуткиван, па су «Заноси» поново штампани тек 2006. године.
У књизи на скоро 600 страна есеја о великом песнику, Винавер је успео да ослика комплетно духовно и уметничко наслеђе српске књижевности, културе, митологије, државности и да напише не само монографију о Лази Костићу, већ и аутопоетичко дело, које спаја интелектуално-уметничку радозналост, енциклопедијску обавештеност и аутентични дух.
«Заноси и пркоси» садрже, наиме, комплетну Костићеву биографију и његова дела, историјски контекст у коме су настајала и белешке о његовим савременицима, али Винавер пише и о музици, проблемима стиха, посебно десетерца, трохеја и хексаметра, о језичким могућностима, мелодији језика и о модерној поезији уопште.
Умро је у Нишкој Бањи, 1. августа 1955. године.
Библиографија [уреди]
- Мјећа - Београд 1911,
- Приче које су изгубиле равнотежу - Београд 1913,
- Варош злих волшебника - Београд 19120,
- Пантологија новије српске пеленгирике - Београд 1920.
- Громобран свемира - Београд 1921,
- Нова пантологија пеленгирике - Београд 1922,
- Чувари света - Београд 1926,
- Гоч гори, једна југословенска симфонија - Београд 1927,
- Шабац и његове традиције - Београд 1935,
- Чардак ни на небу ни на земљи - Београд 1938,
- Момчило Настасијевић - Београд 1938,
- Најновија пантологија српске и југословенске пеленгирике - Београд 1938,
- Живи оквири - Београд 1938,
- Ратни другови - Београд 1939,
- Године понижења и борбе, живот у немачким „офлазима“ - Београд 1945,
- Европска ноћ - Београд 1952,
- Језик наш насушни - Нови Сад 1952,
- Надграматика - Београд 1963,
- Заноси и пркоси Лазе Костића - Нови Сад 1963
