Станислав Винавер

Из Википедије, слободне енциклопедије
Станислав Винавер

Српски песник  и преводилац
Српски песник и преводилац

Општи подаци
Датум рођења 1. март 1891.
Место рођења Шабац (Краљевина Србија)
Датум смрти 1. август 1955.
Место смрти Нишка Бања (ФНР Југославија)
Рад

Станислав Винавер (Шабац, 1. март 1891Нишка Бања, 1. август 1955) је био српски песник и преводилац јеврејског порекла.

Биографија[уреди]

Ерудита, књижевник и преводилац Станислав Винавер, рођен је 1. марта 1891. године у Шапцу у угледној јеврејској породици. Отац Аврам Јосиф Винавер био је лекар, а мајка Ружа пијанисткиња. Основну школу завршио је у Шапцу, гимназију је учио у Шапцу и Београду, а на париској Сорбони студирао је математику и физику. Већ тада постаје следбеник филозофских идеја Анрија Бергсона, а већ 1911. објављује збирку симболистичке поезије «Мјећа».

Балкански и Први светски рат[уреди]

У балканским ратовима и Првом светском рату учествовао је као добровољац, један од 1300 каплара. Био је поручник у славном Ђачком батаљону, прешао је голготу повлачења преко Албаније и на Крфу се ангажовао као уредник Српских новина и радио као службеник Државног пресбироа.

Дипломата и новинар[уреди]

Два млада песника - С. Винавер и М. Бојић

Године 1916, упућен је на информативно-дипломатске послове у Француску и Велику Британију, а потом и у Петроград, као члан српске дипломатске мисије баш у време револуције.

По окончању рата, кратко је запослен у Министарству просвете, а потом се немирни и разбарушени дух посветио новинарству и књижевности као припадник шаролике групе младих и нових модернистичких српских књижевника (Милош Црњански, Драгиша Васић, Растко Петровић, Љубомир Мицић, Раде Драинац, Велибор Глигорић, Марко Ристић).

Писао је као стални критичар за „Време“. Једном приликом написао је за Стевана Христића „Г. Христић размахан палицом као какав саобраћајни позорник“ и за то је осуђен на три дана затвора и хиљаду динара глобе 1926. године.[1]

Експресиониста[уреди]

Песник и есејиста Винавер, јавља се као утемељивач експресионистичког покрета (написао је «Манифест експресионистичке школе»), најоштрије се залажући за раскид с традиционалним уметничким изразом и оспоравајући дотадашње «патриотске и десетерачке каноне» које су били поставили дотад неприкосновени књижевни критичари Јован Скерлић и Богдан Поповић.

Други светски рат[уреди]

Други светски рат провео је у заробљеништву у немачком логору Оснабрик.

Оснивач Модерне и луцидни преводилац[уреди]

Винавер још далеке 1911. у Паризу пише „Мјећу“ којом започиње превазилажење српске модерне. Пародијске песме попут „Евдоксије“ субверзивног су карактера и суштински су почетак српске авангарде. Европска и српска авангарда отуда су савремене у предратном смислу. Винавер први преводи Хашековог „Доброг војника Швејка“, Раблеовог „Гаргантуу и Пантагруела“, Керолову „Алису у земљи чуда“, Твенове „Доживљаје Тома Сојера и Хаклбери Фина“ имајући прилике да се сретне са елементима пародије у књижевности.

Послератна активност[уреди]

Винаверов гроб на београдском Новом гробљу

Последње године (1945 — 1955) провео је у Београду, радећи као професионални књижевник, сатиричар и преводилац са француског, енглеског, руског, чешког, пољског и немачког језика. Његови специфични преводи, у којима је зарад преношења најдубљег смисла и тумачења превођеног текста видљиво одступао од оригинала, понекад су чак наилазили на одбијање издавача, али су и данас остали ненадмашни, скоро као посебна књижевна дела.

На пољу сатире Винаверове пародије одликују се бескрајно духовитим обртима, свежином израза и префињеним осећајем за гротеску, што је посебно дошло до изражаја у «Пантологијама новије српске пеленгирике» (1920, 1922. и 1938.), које су заправо пародијски пандан «Антологији новије српске лирике» Богдана Поповића.

Међу бројним Винаверовим радовима, најпознатије су

  • «Приче које су изгубиле равнотежу» (1913),
  • «Мисли» (1913),
  • «Варош злих волшебника» (1920),
  • «Громобран свемира» (1921),
  • «Чувари света» (1926),
  • «Икаров лет» (1937),
  • «Ратни другови» (1939),
  • «Европска ноћ» (1952),
  • «Језик наш насушни» (1952) и као круна његовог размишљања о српском језику
  • «Заноси и пркоси Лазе Костића» (1963).

У овој последњој књизи, за коју је Винавер водио велику битку и за живота није могао да нађе издавача, аутор је полемичким мајсторством до врхунца довео своје критике српског културног медиокритетства и митоманства. Иако је показао да се може бити модеран у контексту националне културе, он је и после тога још пола века остао несхваћен, потискиван и прећуткиван, па су «Заноси» поново штампани тек 2006. године.

У књизи на скоро 600 страна есеја о великом песнику, Винавер је успео да ослика комплетно духовно и уметничко наслеђе српске књижевности, културе, митологије, државности и да напише не само монографију о Лази Костићу, већ и аутопоетичко дело, које спаја интелектуално-уметничку радозналост, енциклопедијску обавештеност и аутентични дух.

«Заноси и пркоси» садрже, наиме, комплетну Костићеву биографију и његова дела, историјски контекст у коме су настајала и белешке о његовим савременицима, али Винавер пише и о музици, проблемима стиха, посебно десетерца, трохеја и хексаметра, о језичким могућностима, мелодији језика и о модерној поезији уопште.

Умро је у Нишкој Бањи, 1. августа 1955. године.

Библиографија[уреди]

  • Мјећа - Београд 1911,
  • Приче које су изгубиле равнотежу - Београд 1913,
  • Варош злих волшебника - Београд 19120,
  • Пантологија новије српске пеленгирике - Београд 1920.
  • Громобран свемира - Београд 1921,
  • Нова пантологија пеленгирике - Београд 1922,
  • Чувари света - Београд 1926,
  • Гоч гори, једна југословенска симфонија - Београд 1927,
  • Шабац и његове традиције - Београд 1935,
  • Чардак ни на небу ни на земљи - Београд 1938,
  • Момчило Настасијевић - Београд 1938,
  • Најновија пантологија српске и југословенске пеленгирике - Београд 1938,
  • Живи оквири - Београд 1938,
  • Ратни другови - Београд 1939,
  • Године понижења и борбе, живот у немачким „офлазима“ - Београд 1945,
  • Европска ноћ - Београд 1952,
  • Језик наш насушни - Нови Сад 1952,
  • Надграматика - Београд 1963,
  • Заноси и пркоси Лазе Костића - Нови Сад 1963

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]