Трансплантација пениса

С Википедије, слободне енциклопедије
Трансплантација пениса
Класификација и спољашњи ресурси
СпецијалностУрологија
МКБ-9-CM64.98

Трансплантација пениса једна је од хируршких метода којом се пенис са хуманог донора трансплантира болеснику коме је претходно из бројних разлога ампутиран пенис. Такав пенис може бити алотрансплантат ако је преузет са хуманог донора, а може бити (за сада само у експерименталним условима на животињама) артефицијелни.

Овај трансплантациони поступак, релативно нов у медицини, често је контроверзан из два разлога. По једнима зато што није неопходан да би осигурао живот пацијента и његову еректилну функцију, а по другима јер он ипак може значајно да унапредити ментални статус и квалитет живота особе са ампутираним пенисом.[1]

И поред тога што се у свету 2016. година планира реализација преко 60 трансплантација пениса, углавном код ратних ветерана, ипак, ова операција је за сада експерименталног карактера. До сада су обављене две, једна неуспела у Кини 2006. године и једна успешна у Јужној Африци 2014. године.[2]

Историја[уреди | уреди извор]

Прва трансплантација пениса изведен је у септембру 2006. у Кини у војној болници у Гуангџоу, код 44 година старог мушкарца, који је након трауме изгубио већи део свог пениса. Трансплант је био пенис 22-годишњег мушкарца који је био мождано мртав. После 10 дана, тестови су показали да је транплантирани орган имао богату васкуларизацију и да је болесник био у стању да нормално мокри. Иако је поступак коректно спроведен,а испитивања нису показала да организам одбија пресашени орган као страно тело, он је за последицу имао психичку трауму код болесникат и његова супруга па је после 15 дана на њихов захтев изведен хируршки поступак уклањања транспланта.[3][4]

Болница у којој је изведена прва трансплантација, након овог догађаја издала је низ смерница, након бројних минирецензији и етичких питања у вези са трансплантацијом пениса која су објављена у Азијском андролошком журналу. У њима је између осталог наведено; препоручујемо да се овај поступак ограничи само на појединце са тешким повредама (спољашњих гениталија) који нису вољни да се подвргну традиционалној реконструкцијској хирургији пениса.[3]

Ендру Џорџ, стручњак за трансплантацију из Лондону, поводом етичких дилема око трансплантације пениса изнео је свој став:

Болница Тигерберг у Кејптауну, у којој је изведена прва успешна трансплантација пениса

Након вишегодишње припреме тим уролога из Јужне Африке, у децембру месецу 2014. године, у болници Тигерберг у Кејптауну, извели су прву успешну трансплантацију пениса на свету пошто су без комплкација успели да пришију донирани орган младом мушкарцу, коме је пенис ампутиран три године пре трансплантације, када је након традиционалног племенског обрезивања, умало изгубио живот због инфекције.[5] Према наводима доктора Грева,[5] из оперативног тима, највећи проблем није био пронаћи одговарајућег даваоца органа (са истом бојом коже и крвне групом), већ како убедити породице давалаца да им изађу у сусрет,

На крају када је пронађена породица која је пристала да уступи полно орган покојника, она је поставила један услов:

Доктори су пристали на тај услов и реконструисали су нови пенис на телу покојника, након уклањања транпланта, направивши полни орган од трбушне марамице. Треба напоменути да ће болесник добијати имуносупресиве лекове све док доктори не одлуче да је терапија завршена. Куриозитет је и то што болесников нови пенис има кожицу, због чијег обрезивања и настале инфекције изгубио пенис. Али овог пута, уколико се болесник одлучи за обрезивање, медицинско особље ће надгледати целу процедуру и оправак након обрезивања.[5]

Војнику који је рањен у експлозији у Авганистану урађена је први пут на свету комплетна трансплантација пениса и мошница, без тестиса и дела абдоминалног зида у болници „Џонс Хопкинс“ у америчком граду Балтимору. У операција која је трајала 14 сати, учествовало је девет пластичних хирурга и два хирурга уролога, а донор је била преминула особа. Очекује се да ће пацијент повратити уринарне и сексуалне функције (у смислу спонтане ерекције и оргазма), али не и репродуктивну функцију, јер трансплантација није укључивала тестисе донора, који су уклоњенеи из етичких разлога, јер би се тиме омогућило примаоцу да има децу која би генетски припадала донаору органа, што се не сматра прихватљивим у медицинским смерницама.[6] Значај овог захтвата у САД је велики, јер према подацима из Одсека за одбрану показују да је више од 1.300 мушкараца преживело генитоуринарне повреде у Ираку и Авганистану, а да је 31 посто ових повреда укључило и ампутацију пениса.[7]

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Унакажење пениса постао је познати симбол бројних ратова широм света

Колики значај би у будућности имала масовна примена трансплантације пениса најбоље говоре бројни епидемиолошки подаци,[8] Недостатак пениса постао је познати симбол бројних ратова широм света али и све учесталија последица бројнијих саобраћајних несраћа, повреда на раду, сексуалних изопачености и верских ритуала;

  • Од 2001. до 2013. године, 1.367 припадника војске САД за време војне службе претрпело је повреде гениталија у Ираку или Авганистану. Скоро сви повређени у ратним дејствима били су у просеку стари 35 година. Највећи број повреда пениса нанет је бомбама ручне израде (импровизованим експлозивним направама. Један део повређених изгубио је цео пенис а други део један део пениса или скротума и тестиса.
  • Према наводима тима уролога из Јужне Африке, трансплантација пениса је изузетно важна, јер се у овој земљи бележи око 100 ампутација пениса сваке године, због лоших санитарних услова током обрезивања у одређеним племенским заједницама.[5]

Оно што је посебно значајно након ампутација пениса је појава психичке трауме због губитак гениталија која је „скривене рана“ - која је за многе болеснике, далеко гора од губитка руке или ноге - због прикривеног стида, стигме и срамоте, али и губитка репродуктивних способности.[8]

Проблеми у трансплантацији пениса[уреди | уреди извор]

У 21. веку микрохирургија је достигла такав ниво да пришивање пениса даваоца (уретре, каваернозних тела, артериј, вена и нерава) је прилично слична враћању сопственог ампутираног пениса. Прави проблем настаје након операције када болесник мора да пије око 37 лекова (имуносупресора) са бројним контраиндикацијама, како, би се тело које је јако паметно, „обмануло да није нешто туђе пришивено“.

Људско тело, заправо има савршен имунски систем који се на бројне начине бори са нечим „вештачким“, и свим силама ностоји да то вештачко уклони и уништи. Да би се борили против тога, лекари користе лекове који треба да „преваре тело” да је његов нови пенис исти онај са којим је болесник рођен.

Поред свих лекова, потребно је и мало среће, јер крвни судови пениса никада, једним делом због трауме а другим делом због смрти донора нису увек у добром стању, јер су известан времеснки период провели у хипоксији.[9]

Са смањеним имунитетом због употребе бројних имуносупресора и лошим крвним судовима пениса, из наведених разлога, увек постоји ризик да болесник добије неку упалу или сужење и врло лако након тога изгуби пресађен пенис, па и себи угрози живот.[10]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Dubernard, Jean-Michel (2006), Penile transplantation?, European Urology 50 (4): 664–665
  2. ^ „Sljedeće godine čak 60 transplantacija penisa”. Radio slobodna Evropa, 2015. Приступљено 9. 4. 2016. 
  3. ^ а б в „Man rejects first penis transplant”. The Guardian, 2006. Приступљено 9. 4. 2016. 
  4. ^ Hu, Weilie; Lu, Jun; Zhang, Lichao; Wu, Wen; Nie, Haibo; Zhu, Yunsong; Deng, Zhixiong; Zhao, Yongbing; et al. (2006), „A preliminary report of penile transplantation”, European Urology, 50 (4): 851—853, PMID 16930814, doi:10.1016/j.eururo.2006.07.026 
  5. ^ а б в г д ђ Magdaleno, Johnny. „Prva uspešna transplantacija penisa urađena u Južnoj Africi”. Vice, mart 2015. Приступљено 9. 4. 2016. 
  6. ^ „Прва комплетна трансплантација пениса и мошница”. РТС, Београд, 24.4. 2018. Приступљено 18. 5. 2018. 
  7. ^ Grady, Denise (24. 4. 2018). „'Whole Again': A Vet Maimed by an I.E.D. Receives a Transplanted Penis”. The New York Times. стр. D1. 
  8. ^ а б GRADY, DENISE. „Penis Transplants Being Planned to Help Wounded Troops”. The New York Times Company, 2015. Приступљено 9. 4. 2016. 
  9. ^ Pomerance J, Truppa K, Bilos ZJ: Replantation and revascularization of the digits in a community microsurgical practice. J Reconstr Microsurgery, 13: 163-170, 1997.
  10. ^ Sanger JR, Matloub HS, Yousif NJ, Begun FP: Penile replantation after self-inflicted amputation. Ann Plast Surg, 29: 579-584, 1992.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Mc Roberts JW, Chapman WH, Ansell JS: Primaryanastomosis of the traumatically amputatedpenis: case reported and summary of literature. JUrol, 100: 751-754, 1968.
  • Cohen BE, May JW, Daly JSF, Young HH: Successful clinical replantation of an amputated penis by microvascular repair. Plast Reconstr Surg, 59: 276-280, 1997.
  • Ishida O, Ikuta Y, Shirane T, Nakahara M: Penile replantation after self-inflicted complete amputation: case report. J Reconstr Microsurgery, 12: 23-26, 1996.
  • Heyman AD, Bell-Thomson J, Rathod DM, Heller LE: Successful reimplant of the penis using microvascular techniques, J Urol, 118: 879-880, 1977.
  • Carroll PR, Lue TF, Schmidt RA, et al.: Penile replantation: current concepts. J Urol, 133: 281-285, 1985.
  • Greilheimer H, Groves JE: Male genital selfmutilation. Arch Gen Psychiatry, 36: 441-446, 1979.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Трансплантација_пениса&oldid=27441623”