Хипертекст

Из Википедије, слободне енциклопедије

Хипертекст је структура која се састоји од међусобно повезаних јединица информације приказана на неком електронском уређају. За разлику од једноставног традиционалног текста, хипертекст нема јединствен редослед читања, него га читалац динамички одређује, тј. одређује га током читања. Зато кажемо да је традиционални текст секвенцијалан, а хипертекст несеквенцијалан.

Хипертекст је модуларан, чиме се жели нагласити да он у одређеном смислу никада није довршен, јер се увек може додати нови модул. Хипертекст не мора бити потпун како би био функционалан, те се може објавити у стању за које аутор сматра да је прикладно.

Хипертекст је појам који се појавио, деведесетих година 20. века, са појавом текстуалних датотека које личе на књиге. Књига је по својој природи секвенцијални медијум, јер се чита од прве до последње стране. Због тога је на почеку (а понегде на крају) књиге додат посебан одељак, садржај. Тај одељак нам помаже да по књизи на основу броја странице пронађемо неки део, али ако унапред знамо наслов поглавља или подпоглавља. На тај начин можемо читати књигу и на прескоке. Међутим, ни то није довољно код обимних књига за сналажење па се уводи и индекс појмова где се алфабетски наводе битни појмови у књизи и где се све могу наћи према броју странице. Ово је посебно користан, али и изузетно напоран начин читања књиге. Даље се компликује увођењем индекса слика, таблица, формула итд. Пример компликове књиге за претрагу је Енциклопедија Британика где поред томова са садржајем придружен известан број томова који садрже само индексе.

Рачунарски читљив текст омогућује да се начину читања и претраге приступи другачије. Текст јесте написан тако да се може читати секвенцијално, од почетка до краја, али постоји начин да се потом крене у хијерархијско ишчитавање (по груписању појмова) у смислу разраде започете тематике или од појединачног ка општем. Међутим, сем овога, постоји и начин за потпуно слободно обележавање појмова као чворних места од којих се може ићи у разраду (ишчитавање) следећег појма. Оваква места су посебне везе и зато имају назив хипервезе (хиперлинкови). Текст који је на посебан начин обрађен да садржи испреплетане хипервезе између релевантних речи се зове хипертекст, а поступак прављења хипертекста се назива хипертекстовање.

Врсте[уреди]

Постоје 2 врсте хипертекста:

  • статични – хипертекст који је предодређен и унапред задан те се не мења током рада
  • динамични – хипертекст који се континуирано мења у интеракцији с корисником.

Хипермедија[уреди]

Хипертекст је склоп који се бави само текстом, док хипермедија повезује више медија, нпр. текст, слике, видео и сл. Међутим, скуп разних медија сам по себи није хипермедија ако ти медији нису међусобно повезани.

Навигација[уреди]

Читање хипертекста назива се још и „прегледање“ (енгл. browsing) или „навигација“ како би се истакнуо начин на који функционише. Хипертекст садржи везе (хиперлинкове) на друге садржаје, који такође могу садржати везе које воде негде другде. Корисник долази до других садржаја обично кликом на повезнице. Јединица информације у којој се налази линк на енглеском се зове енгл. anchor node, а јединица информације на коју тај линк води зове се дестинациони чвор.

Кратка историја[уреди]

Многи људи сматрају да је хипертекст почео појавом World Wide Webа, али сама идеја развила се много раније.

1945. 
Амерички инжењер Ваневар Буш предложио је своју замисао о електронско-механичком уређају којег је назвао Memex (енгл. memory extender). Уређај би могао великом брзином стварати и следити везе међу документима, помоћу корисниковог архива микрофилмова. Разлог зашто је Бусх смислио такав уређај био је зато што је предвидио велики пораст у количини научних информација, због којег научници више неће моћи пратити и реаговати на све новости. Уређај, додуше, никад није реализован, али теорија је опстала.
1965. 
Социолог, филозоф и пионир информацијске технологије Тед Нелсон измислио је изразе хипертекст и хипермедија, којима је хтео описати несеквенцијалан начин читања. Радио је на пројекту Xanadu, који је замишљен као спремиште свега што је икада написано, тј. нека врста универзалног глобалног хипертекста, али тај крајњи циљ никада није био постигнут.
1967. 
Први употребљиви хипертекстуални уређај био је HES (енгл. Hypertext Editing System), на основу којег је направљен и FRESS (енгл. File Retrieval and Editing System).
1968. 
Др. Доуглас Енгелбарт извео је демонстрацију свог NLS (енгл. oN-Line System) пројекта, који је имао обележја хипертекста иако генерално није био замишљен као хипертекстуални систем.
1975. 
Започет је истраживачки пројект вештачке интелигенције, ZOG, из којег се развио данашњи хипертекстуални систем KMS (енгл. Knowledge Management System).
1978. 
Почињу се развијати и хипермедијски системи, од којих је први био {{jez-eng|Aspen Movie Map}.
1983. 
Формира се истраживачки пројект HyperTIES, који користи концепте хипертекста.
1985. 
Развија се најпознатији оригинални хипертекстуални истраживачки систем NoteCards. Дотад су се хипертекстуални системи користили углавном за истраживања унутар једне установе, а први хипертекст који је изашао из оквира установе био је симболички испитивач докумената. Излази и врло успешан хипертекстуални систем, Интермедија, који је углавном због ограничења само на Епл-ову верзију Јуникс-a и пропао.
1986. 
Развија се Guide, први хипертекстуални систем за ПЦ рачунаре.
1987. 
Излази HyperCards, врло успешан хипертекстуални систем за Макинтош рачунаре. Уз HyperCards долази и програмски језик HyperTalk, чија је структура слична као код Паскала и намењен је за почетнике у програмирању.
1991. 
World Wide Web је постао први глобални хипертекст, а с њим излази и истоимени прегледач (WorldWideWeb) помоћу којега се Веб могао прегледати. До идеје дошао је Сер Тим Бернерс-Ли док је смишљао једноставан начин за пренос научних података.
1992. 
Излази Веб браузер Lynx.
1993. 
Излази први графички Веб браузер – Мозаик.

Примена[уреди]

Најпознатија примјена хипертекста је глобални информацијски интернет сервис World Wide Web (skraćeno WWW или Веб). За објављивање хипертекстуалног садржаја користи се HTML (енгл. HyperText Markup Lanugage), а протокол који се користи зове се HTTP (HyperText Transfer Protocol).

Хипертекст у Википедији[уреди]

И сама Википедија је урађена на хипертекстуалном принципу. Поједини значајнији, мање познати или интересантни термини или речи или особе се приликом креирања обележавају да у завршеном тексту буду хипертекстуални прелази тзв. хиперлинкови.

Електронске књиге као што су Википедија и сличне одмах претражују сопствену базу и проналазе да ли текст о обележеној речи - појму постоји. Ако постоји обележава се плавом бојом, ако не црвеном.

Приликом кретања курсором миша кроз текст на екрану наиласком хипертекстуано обележеног појма, курсор миша се претвара у слику људске руке која има све прсте згрчене осим кажипрста који показује на горе.

Ако се кликне мишем на плаву хипертекстуалну реч или групу речи аутоматски се прелази на нову страну где постоји чланак о обележеној речи или појму.

Читалац може даље да путује хипертекстуално кроз Википедију и слично рађене електронске књиге а може и да се враћа на почетни текст.

Ово је веома погодно за читаоца који о неком појму жели да сазна више, и да се по читању чланка о њему врати назад.

Ако је, у Википедији, хипертестуална реч црвене боје значи да о њој не постоји чланак и да кликтањем на ту реч отвара се „бели папир“ на коме је могуће написати нови, недостајући чланак.

Хипертекст је нарочито погодан за уџбенике где ученик или студент може у сваком тренутку да сазна шта неки појам у тексту значи. Наравно претпоставља се да је писац текста имао осећај да хипертекстуално обележи речи или појмове за које је очекивати да их читалац можда неће знати.

Добар пример је и овај чланак у коме су готово све обележене речи у моменту настанка чланка (19. септембар 2005.) црвене!

Reference[уреди]

  • Barnet, Belinda (2004). Lost In The Archive: Vision, Artefact And Loss In The Evolution Of Hypertext. University of New South Wales, PhD thesis. 
  • Bolter, Jay David (2001). Writing Space: Computers, Hypertext, and the Remediation of Print. New Jersey: Lawrence Erlbaum Associates. ISBN 978-0-8058-2919-8. 
  • Buckland, Michael (2006). Emanuel Goldberg and His Knowledge Machine. Libraries Unlimited. ISBN 978-0-313-31332-5. 
  • Byers, T. J. (April 1987). „Built by association“. PC World 5: 244-251. 
  • Cicconi, Sergio (1999). „Hypertextuality“. Mediapolis. Ed. Sam Inkinen. Berlino & New York: De Gruyter.: 21-43. 
  • Conklin, J. (1987). „Hypertext: An Introduction and Survey“. Computer 20 (9): 17-41. DOI:10.1109/MC.1987.1663693. 
  • Crane, Gregory (1988). „Extending the boundaries of instruction and research“. T.H.E. Journal (Technological Horizons in Education) (Macintosh Special Issue): 51-54. 
  • Engelbart, Douglas C. (1962). Augmenting Human Intellect: A Conceptual Framework, AFOSR-3233 Summary Report, SRI Project No. 3579. 
  • Ensslin, Astrid (2007). Canonizing Hypertext: Explorations and Constructions. London: Continuum. ISBN 978-0-8264-9558-7. 
  • Heim, Michael (1987). Electric Language: A Philosophical Study of Word Processing. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-07746-9. 
  • Landow, George (2006). Hypertext 3.0 Critical Theory and New Media in an Era of Globalization: Critical Theory and New Media in a Global Era (Parallax, Re-Visions of Culture and Society). Baltimore: The Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-8257-9. 
  • Nelson, Theodor H. (September 1965). „Complex information processing: a file structure for the complex, the changing and the indeterminate“. ACM/CSC-ER Proceedings of the 1965 20th national conference. 
  • Nelson, Theodor H. (September 1970). „No More Teachers’ Dirty Looks“. Computer Decisions. 
  • Nelson, Theodor H. (1973). „A Conceptual framework for man-machine everything“. AFIPS Conference Proceedings VOL. 42. pp. M22–M23. 
  • Nelson, Theodor H. (1992). Literary Machines 93.1. Sausalito CA: Mindful Press. ISBN 978-0-89347-062-3. 
  • van Dam, Andries (July 1988). „Hypertext: '87 keynote address“. Communications of the ACM 31 (7): 887-895. DOI:10.1145/48511.48519. 
  • Yankelovich, Nicole; Landow, George P., and Cody, David (1987). „Creating hypermedia materials for English literature students“. SIGCUE Outlook 20 (3): All.