Пређи на садржај

Чудо (филм из 2009)

С Википедије, слободне енциклопедије
Чудо
Жанрмистична драма
ТворацАлександр Прошкин
РежијаАлександр Прошкин
СценариоЈуриј Арабов
ПродуцентРубен Дишдишен

Сергеј Даниелан Арам Мовсесан

Јуриј Мороз
Главне улогеМарија Бурова

Сергеј Маковецки Константин Хабенски Полина Кутепова Александр Потапов Операторы

Александр Карюк
МузикаГеннадиј Карок
Продуцентска
кућа
Студио "Амкарт"
ДистрибутерЦентрал Партнершип
Година2009.
Трајање110 минута
ЗемљаРусија
Језикруски
1197626 IMDb веза

"Чудо" је филм Александра Прошкина, учесника у конкурентном програму 31. Московског међународног филмског фестивала[1], где је добио посебну награду за режију "Сребрни Георгије" и друге награде. Филм је објављен у дистрибуцији филма 12. новембра 2009. Заплет филма заснован је на причи о окамењеној девојци по имену Зоа.

Заплет[уреди | уреди извор]

1956. у истој кући у граду Гречанск, живи мајка са ћерком Татианом. Обоје не верују у Бога, али у углу на полици су иконе које су наслеђене од баке. Кћерка је прилично безобразног карактера, а мајка је по природи оштра, мирна и ташта. Када Татиана тражи од мајке да изнесе иконе из куће, она се слаже. Само икона светог Николе Чудотворца остаје у кући, јер је вољена ћерка која се помиње у преласку на почетку филма, носи име Николија. Следећег дана, ујутро, голуб се залети у затворени прозор и, разбија чаше, остављене на столу. Мајка открива из књиге о знаковима да је пад мртве птице знак да ће се нешто страшно догодити.

Татијана има рођендан, у вечерњим сатима долазе код ње. Мајка је приморана да остане на улици, како не би ометала забаву. Млади плешу у паровима, а Татијана чини ужасни грех богохуљења - узима са полице икону Светог Николе и почиње да плеше са њом у рукама. Одједном уплашени гости вичу и излазе из куће, али Татијана није међу њима.

Десило се да се током плеса Татијана изненада смрзнула на месту, чини се да је њено тело окамењено и при покушају да разбију лед, алати се киме. У исто време, девојка има знакове живота, на пример, слабо дисање. Амбулантна кола хитне помочи стижу али јој не могу помоћи. У близини куће поставили су полицијско обезбеђење.

Николај, репортер регионалних новина Волзскаја Правда, убрзо пре ових догађаја посетио је Гречанск. Има жену и још неколико љубавница са стране, укључујући Татијану. Николај је поново послат у Гречанск, где локални градоначелник уместо Татијане покушава да му подметне другу девојку је наводно то прошла и сада се осећа нормално. Николај схвата да је преварен. Налази праву Татијану, са иконом у рукама и пише чланак о њој, покушавајући да објасни "стање" девојке од материјалистичких положаја, користећи знања из медицинске енциклопедије. Међутим, уредникновина не допушта чланак, након чега Николај престаје са радом.

Тада председник Хрушчов долази у Гречанск, јер је жели да се лично позабави овим "чудом". Видећи девојку која је у том тренутку стајала 128 дана, наређује да се преузме икона од ње. Монах - син локалног свештеника се помолио након чега се девојка враћа у живот, а Хрушчов се враћа у Москву.

Татијана, у пратњи полицајаца, одлази у болницу на испитивање, где се утвршује да је физички здрава. Сумњајући се ради о завери против совјетског режима, почињу да је испитују случај Кондрашов и полицајац Мајор Першин. Она не реагује на оптужбе и понаша се равнодушно. Да би је застрашили, Кондрашов наређује да Татијану пошаљу међу мушке затворенике у ћелију, али на крају се сами затвореници уплаше када сазнају да је то иста Татијана, о којој се шире гласине[2].

Након инцидента, Татијана се сматра лудом и смешта у локалну психијатријску болницу. У последњим кадровима њена коса је одсечена, а у том тренутку њену пажњу привлачи голуб на прозору. Она окреће главу према прозору и осмехује се.

Улоге[уреди | уреди извор]

  • Марија Бурова - Татијана Скрипникова
  • Сергеј Маковетски - Кондрашов, комесар за питања религија
  • Константин Кхабенски - Николај Артемиев, новинар
  • Полина Кутепова - Наташа, Супруга Артемиева
  • Алекандер Потапов - Никита Сергејевич Хрушчов
  • Виктор Схамиров - отац Андреј, свештеник
  • Виталиј Кишченко - Першин, полицајац
  • Олга Лапшина - Клаудиа Ивановна
  • Зураб Кипшидзе - Алберт Вакхтангович
  • Дима Опанасенко - Саша Голубтсов
  • Виашеслав Батраков - Ујак Антип
  • Наталија Гандзиук - Супруга оца Андреја
  • Камил Тукаев - Валериан Григориевич
  • Владимир Кабалин - Столарија
  • Ана Уколова - Галиа
  • Тимофел Трифучес - Пасхка
  • Сергеј Новиков - епископ
  • Дариа Румиантсева - Фалсе Ветаиана

Филмска група[уреди | уреди извор]

  • Сценарио: Иури Арабав[3]
  • Директор фотографије: Александар Прошкин
  • Извођач: Екатерина Татарскаиа
  • Оператори хирургије: Генадиј Кариук, Алекандер Кариук

Снимање[уреди | уреди извор]

Значајан део снимања филма одржан је у предграђима Туле - село планине Косаи. За снимање филма, саграђена је кућа, слична оној у којој се догодила ова прича (Г. Куибишев, 84 Чкалова, ул.).

Пуцњава се такође догодила на станици, у полицијском одељењу Иасногорск-а, у штампаринској кући Заок, у згради Тулаугугу и у Тулиској кући официра, где, према плацу, Хрушчов живи[4]. Најновији планови филма чувају се у Музеју Јаснаиа Полиана.

Награде[уреди | уреди извор]

  • МКФ у Москви - посебна награда жирија "Сребрни Георгије".
  • 15 Међународни филмски фестивал људских права "СТАЛКЕР" у Москви - награда СТАЛКЕР за најбољи феномен. Међународна добротворна филмска фестивала "Радиант Ангел" у Москви је посебна награда жирија.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Александр Прошкин снял фильм-легенду о девушке, застывшей с иконой”. Российская газета (на језику: руски). 2009-06-24. Приступљено 2024-05-21. 
  2. ^ Edwards, Russell (2009-10-06). „The Miracle”. Variety (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-21. 
  3. ^ Аникин, А.Е. (1991). „Чудо смерти и чудо музыки (О возможных истоках и параллелях некоторых мотивов поэзии Ахматовой)”. Russian Literature. 30 (3): 285—302. ISSN 0304-3479. doi:10.1016/0304-3479(91)90070-h. 
  4. ^ „Стояние Зои, или Зоино стояние - правда или миф”. www.pravmir.ru (на језику: руски). Приступљено 2024-05-21.