I Simfonija (Brukner)

Из Википедије, слободне енциклопедије

SIMFONIJA broj 1. c - moll, WAB 101, Antona Bruknera


Opšte karakteristike[уреди]

Prvobitna verzija je nastala u Lincu 1866. a konačna u Beču 1891. godine i tako se razlikuju Verzija iz Linca i Konačna verzija. U poređenju sa ostalim Bruknerovim simfonijama, Prva je još skromnih razmera: četiri njena stava obrazuju celinu trajanja 49 minuta.


Analiza dela[уреди]

Prvi stav je sonatni Allegro. Posle klasične prve teme, dvoglasna druga tema koju predvode violine je u tpično austrijskom muzičkom ruhu. Treću koralnu temu donose trube i tromboni. U klasičnoj sonatnoj formi, ovaj materijal se razrađuje i nakon uobičajene reprize, uliva se u raskošnu kodu. Melodiozni drugi stav Adagio već ovde ukazuje na Bruknera majstora ovog stava. Uticaj Šuberta ipak je još dosta jak. Treći stav je Skerco (Scherzo) sa klasičnom šemom A-B-A, sav u ritmu seoske muzike za igru. Finalni četvrti stav, Bewegt, feurig und ruhig (Uzbuđeno, vatreno i mirno), vrhunac je Simfonije, pisan u sonatnom obliku. Veličanstveno deluje prva tema koju donose limeni duvači praćen ukrasima gudača, a mirnu drugu temu započinju violine i violončela, preuzimaju je zatim duvači, na kraju i ceo orkestar. Kratka koralna melodija predstavlja treću temu. Sledi razrada ovog materijala, gde osnovni moto donosi motiv drvenih duvača iz druge teme stava, inspirisan Benedictusom iz Bruknerove Mise u d-molu. Nakon reprize, nastupa svečana koda, gde horne donose trijumfalnu temu u obliku Austrijske himne.

Izvođači[уреди]

Simfonijski Orkestar Ruskog Ministarstva kulture, dirigent Genadij Roždestvenski

Simfonijski Orkestar Radio Frankfurta, dirigent: Eliahu Inbal.

Симфоније Антона Брукнера
Студијска симфонија «00» • n° 0 • n° 1 • n° 2 • n° 3 « Вагнерова » • n° 4 « Романтична » • n° 5 • n° 6 • n° 7 • n° 8 • n° 9 « Недовршена »