Ћилимарство у Босни и Херцеговини

Ћилимарство у Босни и Херцеговини прво као народна радиност, а онда и као занатска производња спада у изразито ткалачко (занатско) ликовно стваралаштво, које је посебно било развијено у неколико ћилимарских области и/или центара од 18. до прве половине 20. века. Иако су се ови центри у Босни и Херцеговини разликовали од других подручја нпр. у суседној Србији по развијеној и препознатљивој производњи, они су се и међусобно разликовали по композицијама украса, стилским обележјима, колориту, орнаментима али и начину њихове интерпретације. Заједничка особина свих ових центара у Босни и Херцеговини била је та што су се ћилими скоро у свим тим областима ткали са два лица.

Ћилимарство је од његовог настанка на простору Балканског полуострва представљало најзначајнији сегмент текстилног стваралаштва кроз неколико векова. У овом сегменту стваралаштва посебно место имају Босански ћилими као важан представник ћилимарства ових подручја. Босански ћилими су углавном црвене позадине и имају разноврсне мустре по себи. На крајевима коцке у форми жаба на разним позадинама. Понекад се може наићи и на плаву подлогу за босанске ћилиме

Опште информације

За ћилиме настале у Босни и Херцеговини се може рећи да су то тканине прошлости, садашњости и будућности, на завидном нивоу квантитета, квалитета, начина производње, али и свега онога што прати овај вид народног стваралаштва кроз више векова.

Ткање ћилима вршено је на разбоју, на коме су жене у Босни радиле од давнина, правећи простирке за потребе куће и домаћинства. Предиван спој боја и шара, на природан начин бојене вуне, постао је временом уметност која у сваком ћилиму, серџади оставља део маште и орнаментике поднебља у коме су ћилими настали, дубоко уткане у свест ткаље.

Ткање ћилима је тежак посао, који захтева геометријску прецизност, изузетну вештину и креативност, која се заснива искључиво на ручном раду старом неколико векова. Колико је то мукотрпан посао говори податак да две ткаље морају истовремено да раде месец дасна да би направиле само један квадратни метар ћилима.

Ткање ћилима је традиција која се преноси с колена на колено, и тако вековима мајке уче од бака, а ћерке од бака и мајки, „борећи се” до данашњих дана да очувају традицију записану у њиховим генима. тако су многе девојчице у Босни и Херцеговини одрастале окружене ћилимима, „везане за њих” за цео живот.

Мотиви на ћилимима насталим у Босни и Херцегоовини, имају и своју специфичност, јер често у саби скривају мистичну црту. Јер уткани симболи често представљају старе симболе магичног значења и могу се читати као азбука слика (којих постоји 95), које они који их раде морају да знају напамет.

Сваки ћилим исткан у Босни и Херцеговини прича своју причу, различиту, у зависну од различитости епохе у којој је настао.

Историја

Зачетак ћилимарства у Босни и Херцеговини многи виде још у давним времанима, када је почело припипитомљавање оваца и коза и гајења памука, извора сировина за његов развој. Зато се сматра да ткање нису проширили седелачки неолитски ратари, него номади или прецизније казано пастири, који су вероватно са Блиског истока, заједно са овцама и козама донели традицију ткања ћилима на Балканско полуострво. О томе додуше директних доказа нема, али постоје посредни докази са приказима стилизованих ткачких производа на фризовима трачких посмртних маски и стереобатима грчких храмова.

Технике ткања на простору Босне и Херцеговине користила се још у доба неолита о чему свједоче многи археолошки налази од проналажења камених кугли, утега на разбојима, до отисака тканине на керамичком посуђу, остатака тканина на ножевима и слично. То нам даје за право да схватимо да је босански ћилим постојао пре доласка Османлија на ова подручја који су само на већ постојећу аутохтону базу уградили сложене орнаменталне системе источњачких културних традиција. Ови закључци су битни јер морамо отклонити предрасуде о настанку босанског ћилима, јер нажалост и данас поједини етнолози сматрају да су технике ткања донесене са османлијама.

Међутим тек са Турцима и исламом који је донео нови начин живота, ћилими улазе у масовну употребу. Користе се нове технике: тако да поред клећаних ћилими који су најбројнији, Турци уводе и узловане ћилиме. Док су Бошњакиње саме осмишљавале мустре за ткање и облике које су називали: вијенци, кљунови, баклаве, коло итд.

Тиме се донекле побија идеја да су на Балканско полуострво, ткалачки занат донеле Османлије, иако је историчар Хамдија Крешевљаковић (1888-1959) утврдио је да су термин ћилим у многе крајеве Балканског полуострва донеле Османлије. Везу са Турцима спаја једино прича о Ћипровцима, највећем хришћанском граду на Старој планини, у коме су се Јужни Словени населили у 7. веку. Од 9. века до 1373. године област је била у саставу средњовековне Бугарске. Крајем 14. века област Димова је пала под петовековну власт Османлија. који је од почетка турског ропства своје богатсво дуговао рударству, златарском занату и ћилимарству, али у њему Турци нису били носиоци ћилимарства, него његовим спонзори. Након устанак ћипровачких властелина, 1689. град је задесила зла судбина, позната као "Ћипровачка катастрофа" у 17. веку. Од града, по економској моћи, равног Београду, Нишу или Видину, за мање од месец дана није остао ни камен на камену. Преживело становништво су се масовно раселило по Влашкој, Угарској, Аустрији и Хрватској. Распд Ћипровца утицао је на то да се средиште ћилимарства пресели са Бугарске на Српску страну Старе планине прво у подстаропланинску пиротску котлину и град Пирот, у коме ће ћилимарство постати уметнички најсваршенији облик занатства у овом делу Балканског полустрва, а потом и у остале делове Балканског полуострва, укључујући и Босну.

По узору на пиротски крај успоставила се паралелнои ћилмарске производње у Сјеници и Новом Пазару као и у многим местима у Босни, попут Гацка, Фоче и Сарајева.

Први познати ћилимарски центри на простору данашње Босне и Херцеговине налазили су се у Босанском Петровцу, Рогатици, Бјелају, Гацку и Гламочу. Поред производних у Сарајеву, Зеници и Бања Луци се појављују трговачки центри у којима су се могле купити све врсте ћилима произведених на просторима Босне и Херцеговине, али и оних који су увезени из разних диелова Османског царства. Ћилиме су такођер продавали и трговачки путници, широм Европе, па су ћилими из Босне и Херцеговине стигли до многих крајева изван простора на коме су настали. Међу првим узорцима био је ћилим из Прозора из прве половине 19. века“Петровачка зилија” (западна Босна), “Београдско коло” (источна Босна), “Ћилим на кола с паткама у ћенару” (околица Ћелебића и Коњица), све су ово називи за исти узорак у кућном ћилимарству за чију је израду послужио ћилим оријенталног порекла.

Када је наступио Велики рат, ћилимарство није замрло, јер се ћилимима откупљивао живот од окупатора. Иако је мир између два светска рата поново обновио задругарство, истовремена индустализација је испразнила села, увела нову - мерино расу овце и покушала да од ћилимарског заната направи индустрију. Тиме је индустријска производња успела готово да затре класичан ћилимарски занат и квалитет изатка их ћилима. Јер, ћилимарство није и никада неће бити индустрија већ индивидуалан занат, који се преплетао понекад и са народном уметношћу.

У Земаљском музеју БиХ сачувана је збирка која броји преко стотину узорака босанских ћилима. То је једна од риетких збирки ћилима која постоји у Босни и Херцеговини.

Ћилимарски центар у БиХ

Мотиви на босанском ћилиму

Када је 1878. године аустроугарска власт окупирала Босну и Херцеговину, промућурни аустријанци открули су лепоту и атрактивност босанских текстилних рукотворина, које је могуће пласирати на тадашње европско тржиште.

Убрзо је из Беча у Сарајево послат Филип Хесен, који је на Бистрику 1882. године саградио двоспратну зграду у којој је касније смештена ћилимара, и од простора данашњег Трга Аустрије створила прву сарајевску индустријску зону.

Ткачница је временом извршила велики утицај на кућно ћилимарство у Босни и Херцеговини на начин да су ткаље копирале узорке са ћилима директно из Ткачнице, па су онда те ткаље које би усавршиле израду одређеног узорка преносиле своје знање на друге ткаље.

Према речима Муфида Гарибија, архитекте и познавалац историје Сарајева...

...у Хесеновој творници ћилими су ткани на ткалачким становима, а постојао је и погон за израду перзијиских ћилима које су ручно израђивали радници, тзв. чвораши, те радионица гоблена и беза. Производња је нагло расла па је 1892. тадашњи градоначелник Сарајева Мустај-бег Фадилпашић предложио Земаљској влади да откупи и прошири објекат.

Влада је послушала Фадилпашића и откупила ћилимару, а објекат је проширен додавањем једног спрата. Оснивање ћилимаре у овом формату представљало је зачетак текстилне индустрије у Сарајеву.

Због свог изгледа и квалитета Босански ћилими постали су временом с краја 19. и спочетка 20. века доста тражени на тржишт у Европи

Ћилимара је, у сарадњи са "Боснафолклором", 1970-тих имала свој павиљон у Бруса-безистану, у коме су ћилими били излагани, али и ткани на лицу места. На ткалачким становима ћилиме су израђивали радници обучени у босанску народну ношњу. То је био добар маркетиншки потез и Сарајево је убрзо било преплављено босанским ћилимима

Начин израде

Припрема вуне

За израду ћилима користила се вуна домаће овце, а за бојење углавном биљни састојци. Пре ткања вуна је бојена код бојаџија, који су све до краја 19. века користили биљне сировине за производњу боја (корење, листови и плодови биљака: крмеза (Цоцхенилле), варзије (Варзило – брасиле), зердешапа (Цурцума лонга), броћа (Рубиа тинкторум) и чивита (Индиго). Током бојења додаване су и потребне киселине, базе или метали.

Процесом бојења вуна добијане су; алева (црвена), ђувез (бордо), кавеређија (кафена), вишњеренђија (вишњева), модра (чивитна), отвореноплава (небо) и затвореноплава. Боје су биле мирних тонова и постојане.

Крајем 19. века бојаџије у Босни и Херцеговини почеле су са применом и анилинских боја.

Техника израде

Ћилими су ткани најлепшом и најсавршенијом глатком техником на вертикалним разбојима техником клечања. Клечање се изводи потком намотаном прстима у гужвице, замотуљке. Замотуљци су бојени у онолико боја колико је потребно за извођење замишљене шаре.

Да би ткање било квалитетно, била је важна добра извежбаност прстију ткаље којима је она извлачила жице основе кроз које се умеће потка одговарајуће боје, а затим се наставља са замотуљком друге боје.

Током ткања важно је да се шара добро сабије — што се чини тупицом, дрвеним чешљем са зупцима.

Зев се на вертикалном разбоју добијао помоћу обнителника. Ако се орнамент изводи у правцу основе, јављају се отвори, звани решме. Уколико шара иде под косим углом, дијагонално према основи, шупљине се не примећују.

Од украса током ткања углавном се користила права, цик-цак линија, троугао, ромб, такође и мотиви из флоре и фауне, рађени веома стилизовано.

За израду квалитетног босанског ћилима (два пута три метра) потребно је између месец и месец и по интензивног рада изузетно веште ткаље.

Импровизација

Често су ткаље у Босни и Херцеговини током ткања ћилима вршиле својервсну импровизацију, па су из основних вишевековних устаљених узорака настајали нови мотиви. У колориту кућног ћилимарства задржан је пастелни колорит биљних боја, а орнаментима су давана народна имена: иђолска кола, кандиљаш, бешикаш, на баклаве, таблаш, лепираш, лалаш итд.

Изглед

Босанско ћилимарство има више орнаменталних стилизација сродних са пиротским ћилимима, али за разлику од пиротских ови ћилими су нешто грубље пређе. Мотиви босанских ћилима неретко су одраз живота овдашњег народа. Шарању ћилима давао се велики значај. У њима су уткани столетни симболи који сежу до постанка човека. Свака шара носи посебну скривену поруку, а ћилим са својом оригиналном композицијом заправо постаје специфично сликовно писмо. У ћилим ткаље уткивају симболе, своја осећања, као и митове и веровања, те ћилим поседује религијске и космолошке квалитете.

Најобичније босански ћилими су црвене позадине и имају разноврсне мустре по себи. А на крајевима коцке у форми жаба на разним позадинама. Присутна је и плава подлога за босанске ћилиме.

Босанске ћилиме краси лепота, богата ликовна орнаментика, колорит. На овим ћилимима се спаја и утицај далеког Оријента и аутохтоних балканских елемената.

С почетка 20 века ткаље ћилима настојале су да своја дела приближе реалистичком приказивању вегетабилних и других фигуралних мотива. У томе им је много помагало откриће и употреба анилинских боја, које су омогућавале већи колорит тканина. Тако су ћилими из овог периода по свом изгледу постали нападнији, са одсечнијим и контрастнијим тоновима и прелазима између боја.

Најпознатији ћилими настали у Босни Херцеговини су беговски ћилими који су ткани и по више месеци. Када би га завршили, ткаље су га износиле напоље, и окретале према сунцу како би процениле квалитет. Кроз ћилим није смео проћи нити једнан зрак сунчеве светлости, што би доказивало густоћу ткања, квалитет израђеног ћилима.

Употреба

Ћилими ткани у овим областима масовно су били у употреби код градског аустроугарског, српског и муслиманског живља, било у њиховим домовима или у верским објектима (џамијама), док су их на селу користили само Бошњаци.

У босанској кући ћилим је имао многобројне функције. Њиме се украшавала соба, служио је и као простирка на поду, за застирање сећија, за прекривање кревета и украшавање зидова. Чести су случајеви да је на зид окренут према Кибли у правцу свете Кабе у Меки окачена серџада на којој је осликан михраб. Такве простирке су служиле и за обављање намаза. Ако нису били имућни, онда су настојали да им макар једна оваква простирка краси под дневне собе. Ћилими су се сматрали изузетно вредним даром, па су даривани џамијама, ређе црквама, а и члановима породице приликом женидбе и усељења у нову кућу.

Значај

Колика је вредност и значај босанских ћилима говори и податак да они украшавају бројне куће, станове џамије и да спадају у експонате народне радиности у многим музејским збиркама. Током окупације Босне и Херцеговине и током Првог светског рата окупатори су што продавали по европи, што купили за своје потребе, што конфисковали на хиљаде босанских ћилима који можда и данас красе аустријске домове и домове грађана других земаља Европе.

Од почетла 1970-тих година, када се сматра да су по први пут на прави начин представљено али и пиратизовано ћилимарство са простора Босне и Херцеговине, па све до данашњих дана, када су на многим изложбама и манифестацијама у Босни и Херцеговини и у иностранству излагани, ћилими из ових крајева су увек изазивали не само интересовања већ и усхићење јавност. На то су утицале бројне чињенице:

• Да овај облик народне уметности постојао је само у неколико земаља у свету, укључујући и Босну и Херцеговину...која све до новијег времена има сачувану тако разнолику и садржајну традиционалну ликовно — декоративну уметност.
• Да је ова уметност народног стварање... права ризница неисцрпних решења, како у погледу облика, мотива и боја, тако и у употреби различитих материјала и примењених техника.
• Да су ћилими из Босне и Херцеговине најчешће били намењени...свакодневној или учесталој употреби у сеоским и градским домаћинствима, џамијама, али и за разноврсне обичајне и ритуале.

За значај ћилимарства насталог у Сарајеву се може рећи да је то један од ретких крајева у коме су стваране тканине прошлости, садашњости и будућности, које су одувек биле на завидном нивоу квантитета, квалитета, начина производње, али и свега онога што прати овај вид народног стваралаштва кроз више векова.

Литература

• Бејтић Алија: Идеја лијепог у изворима ислама, „Ка обнови исламске мисли, бошњачко разумијевање ислама у 20 стољећу“, стр. 422, Удружење илмијје ИЗ-е у БиХ, Сарајево 2009.
• Ал Фаруqи Исма'ил Раји анд Ламyа ал Фаруqи: Тхе Цултурал Атлас оф Ислам, стр. 379, Мацмиллан Публисхинг Цомпанy, Неw Yорк 1986.
• Група аутора: Арапско-исламски утицај на европску ренесансу, стр. 266, Факултет исламских наука у Сарајеву, Сарајево 1999.
• Wоррингер Wилхелм: Апстракција и уживљавање у: Дух апстракције, стр. 53, Институт за повијест умјетности, Загреб 1999.
• Бечановић-Николић Зорица: Херменеутика и поетика, стр. 22, Геопоетика, Београд 1998.
• Гадамер Ханс Георг: Умјетност слике и умјетност ријечи у: Слика и ријеч, стр. 43, Институт за повијест умјетности, Загреб 1997.
• Хити Филип: Историја Арапа, стр. 247, Веселин Маслеша, Сарајево 1988.
• Оманић Ајнија: Јавно здравље у традиционалној култури понашања Бошњака, стр. 265, Институт за социјалну медицину, Сарајево 2000.
• Група аутора: Арапско-исламски утицај на европску ренесансу, стр. 267, Факултет исламских наука у Сарајеву, Сарајево 1999.
• Чар-Дрнда Хатиџа: Оснивање Новог Пазара и његов развитак до краја XVI вијека, стр. 77, Новопазарски зборник 8., Нови Пазар 1984.
• Зукић Кемал: Исламска архитектура, сликарство и примијењена умјетност, књига II, стр. 664, Бошњачки институт, Сарајево 2001.

Спољашње везе

• Ћилимарство у бошњачкој култури