Штета

Штета је умањење нечије имовине (стварна штета - lat. damnum emergens) и спречавање њеног повећања (измакла добит - lat. lucrum cessans), као и наношење физичког или психичког бола или страха другом лицу (нематеријална штета).

Врсте штете

• материјална (имовинска) и
• нематеријална (неимовинска)

Материјална (имовинска) штета

Материјална (имовинска) штета се састоји у уништењу неке ствари, или у мањој или већој повреди, онемогућавању или отежању употребе ствари, или у некој сметњи због чијег уклањања је потребно направити трошкове који иначе не би били направљени. У питању је повреда неког имовинског интереса. Штетник је дужан да оштећеном накнади онај интерес који би овај имао да се није десио штетни догађај.

Материјална штета може настати и у случају повреде туђе физичке личности, ако је та повреда повукла неспособност за рад или трошкове лијечења. Случајеви материјалне штете код тјелесне повреде или оштећења здравља су:

• трошкови лијечења,
• измакла зарада и
• трошкови повећане потребе услед повреде.

Постоје два вида материјалне штете:

• стварна (проста, обична) штета и
• изгубљена добит.

Обична штета

Обична штета је неко умањење имовине (смањење активе или повећање пасиве).

• Смањење активе је губитак, смањење или ограничење неког права.
• Повећање пасиве је кад се повећава износ дуговања.

Измакла добит

Измакла добит није свака добит којој се неко нада, веч само она која се основано могла очекивати према редовном току ствари или посебним околностима, а које је спречено штетниковом радњом. Постоје три облика измакле добити:

• измакли природни плодови,
• измакли цивилни плодови и
• изгубљена зарада.

Нематеријална (неимовинска) штета

Нематеријална (неимовинска) штета се разликује од материјалне штете јер не представља имовински губитак. У неким правним системима она се и не назива штетом. Настаје усљед претрпљених душевних и физичких болова и страха.

За претрпљене физичке болове, претрпљени страх и претрпљене душевне болове због повреде законом заштићених личних права, суд може досудити накнаду нематеријалне штете, када то оправдавају интензитет и дужина трајања болова и страха, водећи рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, те да се не погодује тежњама које су неспојиве са природом и сврхом новчане накнаде нематеријалне штете.

За претрпљене душевне болове суд може досудити накнаду неимовинске штете само у законом набројаним случајевима:

• Претрпљени и будући физички болови;
• Претрпљени и будући страх;
• Претрпљени и будући душевни болови због умањења животних активности;
• Претрпљени и будући душевни болови због наружености;
• Претрпљени и будући душевни болови због повреде угледа и части;
• Претрпљени и будући душевни болови због повреде слободе;
• Претрпљени и будући душевни болови због повреде права личности;
• Претрпљени и будући душевни болови због смрти блиског лица;
• Претрпљени и будући душевни болови због нарочито тешког инвалидитета блиског лица;
• Претрпљени и будући душевни болови због извршеног кривичног дела против полног интегритета.

Постоје правни системи у којима признавање права на накнаду нематеријалне штете није ограничено на законом прецизно одређене видове нематеријалне штете. Ту је ово право регулисано општом нормом о забрани повреде зајамчених нематеријалних правних добара, и о праву на накнаду у случају повреде тих права, без обзира на настанак посљедица у виду трпљења болова или страха. Карактеристично је да у таквим правним системима право на накнаду нематеријалне штете могу остварити и правна лица, у случају повреде њиховог угледа, што у правном систему са ограниченим бројем законом признатих видова нематеријалне штете, по правилу, није могуће (с обзиром да правна лица, по природи ствари, не могу да трпјети болове).

Одговорност за штету

Поред одговорности због кривице, као главног и најчешћег основа одговорности за штету, постоје и други основи одговорности: одговорност због створеног или контролисаног ризика и одговорност због правичности.

Одговорност због кривице (субјективна одговорност)

Основно је законско правило да ко другоме проузрокује штету, дужан је накнадити је, ако не докаже да је штета настала без његове кривице. То је отуд што наш закон полази од система претпостављене кривице, суд ће претпоставити да је штетник крив, осим ако штетник не докаже супротно.

Кривица постоји када се неко лице није понашало онако како је требало да се понаша у датим околностима. Облици кривице су намјера и непажња.

Одговорност због створеног или контролисаног ризика (објективна одговорност)

Овај основ је везан за опасне ствари и опасне дјелатности. Ималац опасне ствари, односно лице које обавља опасну дјелатност, одговара за штету која проистекне из употребе такве ствари, односно из обављања такве дјелатности, иако нису криви за настанак штете. Ова лица, која имају корист од употребе опасних ствари и обављања опасних дјелатности, дужна су и да сносе ризик настанка штете који је код ових ствари и дјеластности већи од ризика који постоји код употребе других ствари, односно обављања других дјеластности.

Ова лица се могу ослободити одговорности ако докажу да узрок настанка штете у конкретном случају не лежи у употреби опасне ствари, однсно у вршењу опасне дјелатности.

Одговорност због правичности

Када се говори о одговорности по основу правичности, имају се у виду сви они случајеви надокнаде штете који нису обухваћени ни кривицом штетника, ни створеним или контролисаним ризиком. У некима од тих случајева штета је последица противправне радње, а у некима правно допуштене радње.

Одговорност по основу правичности у ужем смислу претпоставља противправну радњу. Ту спадају сљедећи случајеви:

• одговорност неурачунљивих лица за штету коју проузрокују другима, која је супсидијарна, када су испуњени законом прописани услови;
• одговорност родитеља малолетних штетника који су способни за расуђивање, која је таође супсидијарна, када су испуњени законом прописани услови.

Одговорност по основу правичности у ширем смислу претпоставља правно допуштену радњу, када оштећени мора да трпи штету, јер нема право на одбрану. Та одговорност не извире из властитог или туђег противправног чина, нити из створеног ризика, већ из захтева правичности, која изискује да се примени правило Чија корист, тога штета. Ту спадају: штета изазвана у стању крајње нужде, штета усљед експропријације, штета због прогона или тражења својих ствари на туђем земљишту, штета власника послужног добра код службености, штета због неоснованог лишења слободе и неосноване осуде у кривичном поступку и сл.

Види још

• Накнада штете
• Основ штете
• Одговорност за штету

Извори

• Закон о облигационим односима
• Јаков Радишић, Облигационо право; Номос Београд, 2000.