Кинетохор

С Википедије, слободне енциклопедије
Микротубули деобног вретена (зелено), хромозоми (плаво), кинетохори (црвено)

Кинетохор је парна протеинска структура у пределу центромере хромозома. За њега се везују нити деобног вретена па је сваки хромозом у метафази митозе повезан за оба пола ћелије.

Хемијски састав кинетохора није сасвим тачно утврђен мада се сигурно зна да садржи базне протеине. За њега се под углом од 90° везује од 4 до 40 микротубула (граде нити деобног вретена) што зависи од величине самог кинетохора. Поједине микротубуле продиру чак до хроматинског материјала.

Врсте[уреди | уреди извор]

Уочен је електронским микроскопом и различито је грађен у хромозомима различитих организама:

  • код виших биљака је лоптастог облика
  • код човека, различитих животиња и нижих биљака је трослојан (триламинаран).

Триламинарни кинетохор се састоји од три дела:

  • део за који су причвршћене нити деобног вретена и он је најгушћи
  • средњи део који је блеђи
  • унутрашњи, гушћи део који належе на хроматин.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Туцић, Н, Матић, Гордана: О генима и људима, Центар за примењену психологију, Београд, 2002.
  • Маринковић, Д, Туцић, Н, Кекић, В: Генетика, Научна књига, Београд
  • Татић, С, Костић, Г, Татић, Б: Хумани геном, ЗУНС, Београд, 2002.
  • Матић, Гордана: основи молекуларне биологије, Завет, Београд, 1997.
  • Ридли, М: Геном - аутобиографија врсте у 23 поглавља, Плато, Београд, 2001.
  • Prentis S: Биотехнологија, Школска књига, Загреб, 1991.
  • Думановић, Ј, маринковић, Д, Денић, М: Генетички речник, Београд, 1985.
  • Косановић, М, Диклић, В: Одабрана поглавља из хумане генетике, Београд, 1986.
  • Лазаревић, М: огледи из медицинске генетике, београд, 1986.
  • Швоб, Т. и срадници: Основи опће и хумане генетике, Школска књига, Загреб, 1990.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]