Коартикулација (физиолошка акустика)
Коартикулација или суизговор облик је говора код кога се неке речи, гласови стварају и не изговарају потпуно сукцесивно, један за другим. Они се међусобно стапају, односно преклапају и при том се остварује рационализсција покрете артикулатора само на оне најнужније.
Асимилација, коартикулација, елизија[уреди | уреди извор]
У свим језицима, гласови имају снажно дејство на друге гласове који су им близу. Процес у коме је глас промењен под утицајем суседног гласа назива се асимилација. Како су новија истраживања на подручју фонетике ову дефиницију приписала коартикулацији, настале су многе дискусије о томе да ли постоје уопште значајније разлике између ова два термина. Још један феномен смисленог, повезаног говора назива се елизије, а односи се на процес у којем долази до нестанка једног или више гласова.
Историјат[уреди | уреди извор]
Досадашња истраживања коартикулације иако су малобројна, методолошки су врло различита. Најчешће се у њима настојало, уз примену различитеих методе снимања (нпр. ултразвук,[1] електропалатографија),[2] регистровати покрет артикулатора у говору.
- Охман је (1967) поставио нумерички модел коартикулације који је засновао на његовим ранијим спектрографским мерењима коартикулације.
- Сусман и сарадници (1973) пратили су ЕМГ одговоре симултаних покрета усана и вилице током коартикулације.[3]
- Кент и Миниф (1977) направили су прегледни рад приказима модела реализације говора са гледишта коартикулације.[4]
- Бел-Берти и Харис (1982) истраживали су временски аспект покрета усана са гледишта теорије о моторној контроли говора.[5]
- Лубкер и Геј (1982) истражујући коартикулацију усана повезали су је са биолошким особинама вокалног тракта као и специфичностима појединог језика.[6]
Истраживачи су заправо током наведених страживања радили на откривању сталних, стабилних и битних акустичких обележја појединачних делова говора. Основни проблем тих истраживања било је питање да ли постоје неки елементи у акустичком сигналу говора који су стални и стабилни, без обзира на фонетски контекст или индивидуалне карактеристике говора појединца. Тко су између осталог са гледишта временских аспект покрета усана и теорије о моторној контроли говора (истражујући коартикулацију), покрете усана повезали са биолошким особинама вокалног тракта као и са специфичностима појединог језика.[7]
Основне поставке[уреди | уреди извор]
Коартикулација значи да положај усана у неком тренутку не зависи само о гласу који се тренутно изговара, него и о гласовима пре и после. Током коартикулације заправо долази до међусобног преклапање односно повезивање гласова у слог или речи. Досадашња истраживања указала су на повезаност коартикулације и сензомоторног развоја, па се може претпоставити да ће се и тешкоћа у сензомоторни развоју артикулације одразити на саму коартикулацију.
Након анализе коартикулације на акустичном плану са временског, фреквенцијског и интензитетског аспекта јавиле су се одређене специфичности.[8] Наиме на основу тога како се стварно одвија природно изговарање треба претпоставити да моторички центри унапред планирају изговор не једног по једног гласа, него читаве говорне речи одједном, тако да у том процесу изговора постоје два начела.
- Прво: ако у речи треба извести два пута исти покрет, обавља се само један продужени кад год нема за то препреке.
- Друго: покрет који треба обавити у речи започиње одмах ако нема за то препреке.
Остваривањем наведених начела у суштини је суизговор или коартикулација.[9]
Облици коартикулације[уреди | уреди извор]
Коартикулација се најчешће манифестује у времену и то на два начина,[10] и то као:
- Позитивна, предња или преурањена коартикулација
Манифестује са као прерано започети покрет када се артикулатори постављају у адекватан положај пре звучне реализације одређеног гласа.
- Негативна, задња или закаснела коартикулација
Код овог облика коартикулације долази до задржавање изговорног положаја претходног гласа иако је већ почео глас који следи.
Коартикулација се може манифестовати и на друге начине ако постоје говорни поремећаји. Тако нпр. један дислаличан глас може, акустички гледано, да „загади” суседне гласове испред или иза њега.[11]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Parush, A., Ostry, D. J. (1993). Lower pharingeal wall coarticulation in VCV. The Journal of Acoustical Society of America, 94, 715 - 722.
- ^ Harrington, J. (1987). Coarticulation and stuttering: an acoustic and electropalatographic study. U: Speech motor dynamics in stuttering (ed.: Peters, H. F. M., Hulstijn, W.). Springer-Verlag, Wien, 381 - 392.
- ^ Sussman, H. M., MacNeilage, P. F., Hanson, R. J. (1973). Labial and mandibular dynamics during the production of bilabial consonants: Preliminary results. Journal of Speech and Hearing Research, 16, 397-420.
- ^ Kent, R. D., Minife, F. D. (1977). Coarticulation in recent speech production models. Journal of Phonetics, 5, 115-133.
- ^ Bell-Berti, F., Hariss K. S. (1982). Temporal patterns of coarticulation: Lip rounding. Journal of the Acoustical Society of America, 71, 449-454.
- ^ Lubker, J., Gay, T. (1982). Anticipatory labial coarticulation: Experimental, biological and linguistic variables. Journal of the Acoustical Society of America, 71, 437-448.
- ^ Heđever, M., Kovačić, G. (1997). Akustika glasa i govora. Skripta za kolegij Govorna akustika za studente logopedije Edukacijsko-rehabilitacijskog fakulteta u Zagrebu.
- ^ Heđever, M.(1992-a). Koartikulacija kod dislalija. Istraživanja na području defektologije - IV, Zagreb, str. 45 (sažetak).
- ^ Škarić, I. (1991). Fonetika hrvatskoga književnog jezika. U: Povijesni pregled, glasovi i oblici hrvatskoga književnog jezika (Ured.: Katičić, R.), Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti i "Globus" nakladni zavod, Zagreb, , 61 - 372.
- ^ McReynolds, L. V. (1986). Functional articulation disorders. U: Human communication disorders (Ed.: Shames, G. H. i Wiig, E. H.), Charles E. Merill Publishing Company, A Bell & Howell Company, Columbus, 139 - 182.
- ^ Heđever, M.(1992-b). Poremećaji artikulacije glasova i njihovi međusobni odnosi. Magistarski rad. Fakultet za defektologiju, Sveučilište u Zagrebu.