Корисник:Славен Косановић/песак

• Арнасон, Х. Х. (1975). Историја модерне уметности (Уметност). Београд: Издавачки завод Југославија. 
• Рид, Херберт (1979). Историја модерног сликарства: од Сезана до Пикаса (Уметност). Београд: Издавачки завод Југославија. 
• Леви, Мајкл (1967). Историја сликарства: од Ђота до Сезана (Уметност). Београд: Издавачки завод Југославија. 

апстрактна лика…
Ђото…
кубизам …

Књига скица, блок за скицирање или књига цртежа, књига или блок са тврдим или меким повезом у којој умјетници скицирају, цртају и чувају своје идеје за амбициознија умјетничка дјела. У моди међу широм публиком последњих деценија 21. века, ове књиге су израђиване још на почетку доба ренесансе, а могуће и раније. Тадашњи умјетници су у њима чували идејне цртеже за сликарска и вајарска дјела који су неријетко преношени с покољења на покољење. Међу најпознатијим књигама скица у историји умјетности су оне Леонарда да Винчија и венецијанског сликара Ђованија Белинија.

Ричард Рортy

Мурраy, Доналд M., ур. (2006). „Рортy, Рицхард”. Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy. 8 (2 изд.). Фрагминтон Хиллс: Тхомсон Гале. стр. 493—495. ИСБН 0-02-865788-8. 

Клајн, Иван; Шипка, Милан, ур. (2006). „Стил”. Велики речник страних речи и израза. Нови Сад: Прометеј. стр. 1175. 

Стил

Цраиг, Едwард, ур. (2005). „Герман Идеалисм”. Тхе Схортер Роутледге Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy (1 изд.). Лондон анд Неw Yорк: Роутледге. ИСБН 0-415-32495-5. 

Герман Идеалисм

Бехинд тхе веилс оф дисцоурсе: Аналyсинг тхе цоннецтион бетwеен дисцоурсе анд еxплоитатион он тхе ‘социал’ интернет

Референце

——

дадаизам (дада) је међународни покрет у умјетности, око 1915–1922, који карактерише дух револта против традиционалне умјетности и традиционалних друштвених вриједности. Прво се појавио у двије земље које су биле неутралне током Првог свјетског рата (Швајцарској и Сједињеним Државама), а пред крај рата се проширио на Њемачку, а потом и на друге земље. Упитно је у којој мјери се дадаизму може приписати свеукупна кохерентност. Узео је у обзир низ контрадикторних идеологија, укључујући нихилизам, индивидуалистички анархизам и комунизам. Покрет је уједињивало више оно што су његови чланови одбацивали него оно у шта су вјеровали, али све дадаистичке манифестације произашле су из расположења разочарања у друштво које је рат само увећао. Једна од његових главних мета за напад био је институционализован свијет уметности, са својим буржоаским идејама укуса и бригом за тржишне вриједности. Дадаисти су намјерно пустили низ воду прихваћене стандарде љепоте истичући улогу случајности у умјетничком стваралаштву. Ратни покољ без преседана навео је дадаисте да доведу у питање вриједности друштва које их је створило и да их сматрају морално пропалим. Њихов одговор је био да иду до крајности у скандалу и провокацији како би шокирали људе и извели их из корумпираног самозадовољства. Групна активност је сматрана важнијом од појединачних радова, а традиционални медији попут сликарства и скулптуре су углавном напуштени у корист техника и оруђа као што су колаж, фотомонтажа, нађени предмет свакодневнице и редимејд, у којима није било бриге о финим материјалима или занатству. Иако су презирали умјетност прошлости, дадаистички методи и манифести – посебно технике бијеса и провокације – много су дуговали футуризму; међутим, дадаистички нихилизам се веома разликовао од милитантног оптимизма футуризма. Марсел Јанко је писао: „Изгубили смо наду да ће умјетност једног дана заузети своје праведно мјесто у нашем друштву. Били смо ван себе од бијеса и туге због патњи и понижења човјечанства.”

Будући да је Алберти наклонији зидном сликарству, природно је да повезује садржај слике са њеним архитектонским функцијама. Изум уљаног сликарства и „експлозија” колекционарства умјетности која се одвијала током шеснаестог вијека, разбила је ову везу између сликарства, његових ефеката и мјеста излагања. Иако приче задржавају своје монументалне димензије и своју дидактичку функцију, никада не губећи у потпуности своју везу са јавним грађевинама и резиденцијама великих људи, брзо су почеле да напредују и друге тржшније и управљивије сликарске категорије. Образовани италијански колекционар, стимулисан и вођен својим апетитом за умјетност и читање класика, овим је престао да зависи од локалних умјетника који су радили ин ситу. Јачањем потражње почиње класификација сликарских дјела на жанрове, а специјализација у појединим жанровима достиже једну географску димензију. Величанствени стил централне Италије је најподеснији за причу (историјско сликарство); умјетници са сјевера Италије су били изврсни портретисти; али су трансалпски њемачки и фламански умјетници они који су доминирали технику детаља која је била најпогднија за сликарство на мањој скали, наиме приказ обичаја обичног човјека, живота сељака (тзв. жанровско сликарство), пејзаже и мртве природе. Иако класификација на жанрове није била објављена до 1669. године (задатак за који је заслужан Ј. Ф. Фéлибиен у предговору конференцијама одржаним 1667. године у Француској краљевској академији сликарства и вајарства), различите умјетничке категорије и њихов ранг су већ биле успостављене до 1600. године.