Корисник:Будица

Клиф Јанг (Ултрамаратон Сиднеј - Мелбурн 1983)

 U dalekoj zemlji, na drugoj strani sveta, u Australiji, živeo je seljak po imenu Klif Jang (Cliff Young,8. februar 1922 - 2. decembar 2003). Njemu je bilo suđeno da nikad ne odraste. Bio je vegetarijanac, i uzgajao krompir na svom velikom ranču u Viktoriji, misleći da je život samo velika igra. Nije imao ženu, niti decu, ni kučeta ni mačeta, nikoga osim stare majke i nekoliko stotina ovaca koje je po podne, kad bi završio s napornim svakodnevnim obavezama, jurio po polju, čisto iz zabave. Klif Jang nije bio samo običan seljak, bio je šezdesetjednogodišsnjak koji nije imao ni jedan zub u vilici i koga su komšije savetovale da je vreme da ode u penziju. No Klif, eto, nije verovao u starost, tako da ona nije imala nikakav uticaj na njega.

- Мајко! Мајко! - повикао је једног топлог аустралијског дана, трчећи попут дечака између редова младог лука у правцу куће. Осамдесетогодишња жена плавих очију једва се догегала до веранде, омамљена старошћу и поподневним сунцем. - Шта је било? Зашто вичеш? - Потребна ми је твоја помоћ! Хоћу да будеш мој тренер! - За шта? - упитала је, појачавши слушни апарат. - Како за шта? Па за маратон! Хоћу да постанем атлетичар.

 Klif Jang nije bio običan čovek. Nikad nije prestao da sanja. Pa i kad je u poznim godinama odlučio da postane maratonac, nije otišao na običan maraton nego na ultramaraton. U Australiji se inače svake godine priređuje 875 km dugačka trka od Sidneja do Melburna koja se smatra najdužim i najtežim ultramaratonom na svetu. Traje pet dana i privlači najbolje atletičare, profesionalce koji vežbaju godinama da bi izdržali strahovite napore. Potpomognuti velikim imenima kao što su " Adidas" ili " Nike", to su uglavnom tridesetogodišnji mladići i devojke, opremljeni najskupljom opremom. Te 1983. čekalo ih je iznenađenje - na dan trke se pojavio Klif Jang. Doduše, u početku niko nije mario za njega, pošto su mislili da je došao da posmatra start, kao i većina okupljenih. Bio je mršav, prosed, pun bora, star, a preko radnoog kombinezona na tregere nosio je duboke čizme za blato. Tek kada je došao da stola za prijavljivanje tražeći broj, svima je bilo jasno da se nešto neobično sprema. Ali šta? Nisu odmah znali. Prevladalo je mišljenje da se radi o nekom ludom marketinškom potezu seljačkog udruženja. Stoga mu je, čim je dobio broj 64 i stao na start, prišla većina novinara.

- Ко сте ви и шта то радите? Је ли ово неки нови вид протеста? Човек је бацио поглед око себе, а затим је механички и незаинтересовано одговорио. - Ја сам Клиф Јанг. Долазим са великог ранча изван Мелбурна где свакодневно терамо овце! Желим да трчим. - Знате ли колико трка траје? - Да. - Али, ви немате шансе да то издржите. Не у вашим годинама! - Наравно да имам! - узвикнуо је, а лице му је попримило неки чудан сјај. Изгледао је као да му се искра запалила у уму и оцртала у очима. - Видите, одрастао сам на фарми где себи нисмо могли да приуштимо ни кола ни коње, све до пре четири године, кад смо то успели. Кад год би наишла олуја, и овце раштркале по имању, морао сам да трчим и да их окупљам. - Дакле, ви сте рођени маратонац! - прекинуо га је неко и остали новинари праснуше у смех. - Наравно! - мирно је одговорио, не схватајући шалу. - Имам 2000 х земље, тако да сам некада морао да их јурим и по три дана!

 A onda je žamor novinara prekinula pištaljka sudije koja je označila početak trke. Umesto aplauza i bodrenja, na svim licima našli su se osmesi. Jer, u svojoj uniformi i čizmama, a i zbog godina, Klif nije mogao da trči kao ostali tamičari. Na uskom prašnjavom putu nadomak Sidneja , dok su prekaljeni atletičari odmah počeli da ga ostavljaju daleko iza sebe, činilo se da Jang trči veoma opušteno, kao da je krenuo na jutarnje razgibavanje. Nije prošlo mnogo a novinari su izgubili zanimanje za njega i otišli da traže neke nove priče.

 Svaki profesionalni sportista poznavao je jednostavnu činjenicu ultramaratona - potrebno je pet dana kako bi se trka završila. Treba trčati 18, a spavati 6 sati! Klif to nije znao. Uostalom, dok je danima jurio ovce po svom imanju, one nisu spavale, tako da nije ni on.

I, гле чуда! Кад су следећег јутра објављене прве вест о трци, људи су имали шта да виде. Био јеи даље у игри. Иако су његове колеге преспавале у једном градићу, он је целе ноћи трчао. Почетком новог дана налазио се у вођству. - Која је ваша тактика? - упитао га је један зачуђени новинар. - Тактика? - Јангово лице претворило се у знак питања. - Па, да трчим до циља! Каква је то сензација била! Остали сељаци забаталили су послове и трку пратили преко малих екрана. Неверица која је захватила Аустралију ускоро се проширила на цео свет. Сви су пратили расплет драме. Један шездесетједногодињи безуби фармер који је узгајао кромпир и јурио овце по ливади, грабио је испред најбољих и најиздржљивијих светских тркача на дуге стазе. До поднева, наравно, одморни, бржи и млађи такмичари лако су га престигли. Али, Јанг, чије име у преводу значи "млад", наставио је да трчи. I да не спава, преузимајући вођство док су остали сањали. Тако је прочао други, а затим и трећи дан и, најзад, оно што је свима било на уму стигло је до његових ушију - неколицина новинара молила га је да престане јер ће сигурно да умре покушавајући. Јанг је терао даље. I по своме, споро али сигурно, попут корњаче. Сваке ноћи је све више смањивао разлику. Стајао је само да би презалогајио коју шаргарепу, парадајз или пржене кромпириће. I, гле још једног чуда! Пете ноћи "корњача" се напокон нашла у укупном вођству испред "зечева". Можете ли само да замислите њихов бес и очај? Није било довољно што је стар, него је морао да буде и обичан сељак коме је, како су касније сазнали, тренер била осамдесетогодишња мајка!

 Jangu su teško padale noći. Ne zato što mu se spavalo. Naprotiv, novinari i znatiželjni posmatrači odlazili su na spavanje, tako da je bio sam samcat, daleko od kuće i sa previše vremena za razmišljanje. Što je najgore, te pete noći uhvatio je sebe kako gubi snagu. Ovce nikad nije jurio duže od tri, a ovih pet neprospavanih dana tokom kojih je prkosio prirodi i do poslednjeg atoma snage borio se sa sobom, počelo je da čine svoje i on je počeo da oseća strahovit bol u mišićima. On, čije su žile i kosti bile naviknute na surov seljački život, koji je uprkos svojim godinama mislio da nikad neće cvileti kao noj u čeljustima geparda, počeo je da plače od bola.

- Замисли да си у олуји. Замисли да јуриш овце! - говорио је док је себи лупао шамаре, док су му клецала колена као да је пијан, док му се цело ноћно небо превртало наглавачке. Мислио је да ће умрети. Чинило му се да живот полако одлази из њега, да не гледа излазак сунца већ капије раја у који иду сви вредни људи. Како је све то смешно, рекао је у себи, зашто сам се и упустио у ово? Но, и даље је трчао, спотицао се, дизао и поново настављао да трчи, баш попут старе корњаче. А онда је, најзад, не само постао једини дедица који је завршио маратон од Сиднеја до Мелбурна, већ је и победио, и постао јунак, и оборио рекорд стазе за читавих 9 сати, и украо срце целог света! Па и кад су му уручили 10.000. долара, изјавио је да није знао да је постојала награда. - Тамо негде још петорица маратонаца пролази кроз пакао! Дајте их њима! Тако је и било.

                             ************************************************************************

Клиф Јанг се следеће године поново такмичио на истом маратону и освојио седмо место. Током трке искочио му је кук и једно колено, али, пошто није веровао у повреде, оне нису имале никаквог утицаја на њега. А кад су му на циљу саопштили да је проглашен за најхрабријег учесника трке, и уручили му кључеве новог "Мицубишија", рекао је: - Нисам то урадио ни приближно жестоко као стари Боб Мекилвејн. Хеј, Боб, ево ти кључеви! - и бацио их према колеги такмичару. Прича се да Клиф Јанг никад није задржао ниједну награду. Људи су му стално давали сатове, а он никад није носио ни један. Дао би их првом детету које би видео. - Не разумем зашто су људима потребни сатови. Ја и без њих знам кад је ноћ, кад је дан, и кад сам гладан - говорио је, док су злобници изражавали уверење да је заправо поклањао сатове јер није знао да их користи.

 Kako god bilo, bio je to čovek koji nije odrastao. Prijatelji su mu govorili, lekari ga savetovali, svi su ga molili da se skrasi i da se okane ćorava posla. Nije bilo vajde. Glava mu je bila tvrda kao kornjačin oklop. Oženio se trideset godina mlađom ženom, od koje se uskoro razveo, i nastavio da trči i sadi krompir sve do smrti u 82. godini. Ne da bi nešto dokazao, već zato što je to voleo, zato što je to mogao.

Данас, током маратона од Сиднеја до Мелбурна нико готово не спава. Већина ултрамаратонаца усвојила је Јангов стил трчања јер се сматра да је аеродинамичнији и да троши мање снаге. I можда је Клиф Јанг био само сељак који је случајно то открио. I можда није знао да гледа на сат или да ради нешто друго осим трчања и сађења кромпира, али је зато знао једну од највећих тајни живота - остао је вечито млад и пун енергије. Како? Зашто? Јер је био тврдоглав, наиван, незналица? Ко то зна! Можда у томе и лежи тајна, поновити све грешке младости