Korisnik:Budica

Klif Jang (Ultramaraton Sidnej - Melburn 1983)

 U dalekoj zemlji, na drugoj strani sveta, u Australiji, živeo je seljak po imenu Klif Jang (Cliff Young,8. februar 1922 - 2. decembar 2003). Njemu je bilo suđeno da nikad ne odraste. Bio je vegetarijanac, i uzgajao krompir na svom velikom ranču u Viktoriji, misleći da je život samo velika igra. Nije imao ženu, niti decu, ni kučeta ni mačeta, nikoga osim stare majke i nekoliko stotina ovaca koje je po podne, kad bi završio s napornim svakodnevnim obavezama, jurio po polju, čisto iz zabave. Klif Jang nije bio samo običan seljak, bio je šezdesetjednogodišsnjak koji nije imao ni jedan zub u vilici i koga su komšije savetovale da je vreme da ode u penziju. No Klif, eto, nije verovao u starost, tako da ona nije imala nikakav uticaj na njega.

- Majko! Majko! - povikao je jednog toplog australijskog dana, trčeći poput dečaka između redova mladog luka u pravcu kuće. Osamdesetogodišnja žena plavih očiju jedva se dogegala do verande, omamljena starošću i popodnevnim suncem. - Šta je bilo? Zašto vičeš? - Potrebna mi je tvoja pomoć! Hoću da budeš moj trener! - Za šta? - upitala je, pojačavši slušni aparat. - Kako za šta? Pa za maraton! Hoću da postanem atletičar.

 Klif Jang nije bio običan čovek. Nikad nije prestao da sanja. Pa i kad je u poznim godinama odlučio da postane maratonac, nije otišao na običan maraton nego na ultramaraton. U Australiji se inače svake godine priređuje 875 km dugačka trka od Sidneja do Melburna koja se smatra najdužim i najtežim ultramaratonom na svetu. Traje pet dana i privlači najbolje atletičare, profesionalce koji vežbaju godinama da bi izdržali strahovite napore. Potpomognuti velikim imenima kao što su " Adidas" ili " Nike", to su uglavnom tridesetogodišnji mladići i devojke, opremljeni najskupljom opremom. Te 1983. čekalo ih je iznenađenje - na dan trke se pojavio Klif Jang. Doduše, u početku niko nije mario za njega, pošto su mislili da je došao da posmatra start, kao i većina okupljenih. Bio je mršav, prosed, pun bora, star, a preko radnoog kombinezona na tregere nosio je duboke čizme za blato. Tek kada je došao da stola za prijavljivanje tražeći broj, svima je bilo jasno da se nešto neobično sprema. Ali šta? Nisu odmah znali. Prevladalo je mišljenje da se radi o nekom ludom marketinškom potezu seljačkog udruženja. Stoga mu je, čim je dobio broj 64 i stao na start, prišla većina novinara.

- Ko ste vi i šta to radite? Je li ovo neki novi vid protesta? Čovek je bacio pogled oko sebe, a zatim je mehanički i nezainteresovano odgovorio. - Ja sam Klif Jang. Dolazim sa velikog ranča izvan Melburna gde svakodnevno teramo ovce! Želim da trčim. - Znate li koliko trka traje? - Da. - Ali, vi nemate šanse da to izdržite. Ne u vašim godinama! - Naravno da imam! - uzviknuo je, a lice mu je poprimilo neki čudan sjaj. Izgledao je kao da mu se iskra zapalila u umu i ocrtala u očima. - Vidite, odrastao sam na farmi gde sebi nismo mogli da priuštimo ni kola ni konje, sve do pre četiri godine, kad smo to uspeli. Kad god bi naišla oluja, i ovce raštrkale po imanju, morao sam da trčim i da ih okupljam. - Dakle, vi ste rođeni maratonac! - prekinuo ga je neko i ostali novinari prasnuše u smeh. - Naravno! - mirno je odgovorio, ne shvatajući šalu. - Imam 2000 h zemlje, tako da sam nekada morao da ih jurim i po tri dana!

 A onda je žamor novinara prekinula pištaljka sudije koja je označila početak trke. Umesto aplauza i bodrenja, na svim licima našli su se osmesi. Jer, u svojoj uniformi i čizmama, a i zbog godina, Klif nije mogao da trči kao ostali tamičari. Na uskom prašnjavom putu nadomak Sidneja , dok su prekaljeni atletičari odmah počeli da ga ostavljaju daleko iza sebe, činilo se da Jang trči veoma opušteno, kao da je krenuo na jutarnje razgibavanje. Nije prošlo mnogo a novinari su izgubili zanimanje za njega i otišli da traže neke nove priče.

 Svaki profesionalni sportista poznavao je jednostavnu činjenicu ultramaratona - potrebno je pet dana kako bi se trka završila. Treba trčati 18, a spavati 6 sati! Klif to nije znao. Uostalom, dok je danima jurio ovce po svom imanju, one nisu spavale, tako da nije ni on.

I, gle čuda! Kad su sledećeg jutra objavljene prve vest o trci, ljudi su imali šta da vide. Bio jei dalje u igri. Iako su njegove kolege prespavale u jednom gradiću, on je cele noći trčao. Početkom novog dana nalazio se u vođstvu. - Koja je vaša taktika? - upitao ga je jedan začuđeni novinar. - Taktika? - Jangovo lice pretvorilo se u znak pitanja. - Pa, da trčim do cilja! Kakva je to senzacija bila! Ostali seljaci zabatalili su poslove i trku pratili preko malih ekrana. Neverica koja je zahvatila Australiju uskoro se proširila na ceo svet. Svi su pratili rasplet drame. Jedan šezdesetjednogodinji bezubi farmer koji je uzgajao krompir i jurio ovce po livadi, grabio je ispred najboljih i najizdržljivijih svetskih trkača na duge staze. Do podneva, naravno, odmorni, brži i mlađi takmičari lako su ga prestigli. Ali, Jang, čije ime u prevodu znači "mlad", nastavio je da trči. I da ne spava, preuzimajući vođstvo dok su ostali sanjali. Tako je pročao drugi, a zatim i treći dan i, najzad, ono što je svima bilo na umu stiglo je do njegovih ušiju - nekolicina novinara molila ga je da prestane jer će sigurno da umre pokušavajući. Jang je terao dalje. I po svome, sporo ali sigurno, poput kornjače. Svake noći je sve više smanjivao razliku. Stajao je samo da bi prezalogajio koju šargarepu, paradajz ili pržene krompiriće. I, gle još jednog čuda! Pete noći "kornjača" se napokon našla u ukupnom vođstvu ispred "zečeva". Možete li samo da zamislite njihov bes i očaj? Nije bilo dovoljno što je star, nego je morao da bude i običan seljak kome je, kako su kasnije saznali, trener bila osamdesetogodišnja majka!

 Jangu su teško padale noći. Ne zato što mu se spavalo. Naprotiv, novinari i znatiželjni posmatrači odlazili su na spavanje, tako da je bio sam samcat, daleko od kuće i sa previše vremena za razmišljanje. Što je najgore, te pete noći uhvatio je sebe kako gubi snagu. Ovce nikad nije jurio duže od tri, a ovih pet neprospavanih dana tokom kojih je prkosio prirodi i do poslednjeg atoma snage borio se sa sobom, počelo je da čine svoje i on je počeo da oseća strahovit bol u mišićima. On, čije su žile i kosti bile naviknute na surov seljački život, koji je uprkos svojim godinama mislio da nikad neće cvileti kao noj u čeljustima geparda, počeo je da plače od bola.

- Zamisli da si u oluji. Zamisli da juriš ovce! - govorio je dok je sebi lupao šamare, dok su mu klecala kolena kao da je pijan, dok mu se celo noćno nebo prevrtalo naglavačke. Mislio je da će umreti. Činilo mu se da život polako odlazi iz njega, da ne gleda izlazak sunca već kapije raja u koji idu svi vredni ljudi. Kako je sve to smešno, rekao je u sebi, zašto sam se i upustio u ovo? No, i dalje je trčao, spoticao se, dizao i ponovo nastavljao da trči, baš poput stare kornjače. A onda je, najzad, ne samo postao jedini dedica koji je završio maraton od Sidneja do Melburna, već je i pobedio, i postao junak, i oborio rekord staze za čitavih 9 sati, i ukrao srce celog sveta! Pa i kad su mu uručili 10.000. dolara, izjavio je da nije znao da je postojala nagrada. - Tamo negde još petorica maratonaca prolazi kroz pakao! Dajte ih njima! Tako je i bilo.

                             ************************************************************************

Klif Jang se sledeće godine ponovo takmičio na istom maratonu i osvojio sedmo mesto. Tokom trke iskočio mu je kuk i jedno koleno, ali, pošto nije verovao u povrede, one nisu imale nikakvog uticaja na njega. A kad su mu na cilju saopštili da je proglašen za najhrabrijeg učesnika trke, i uručili mu ključeve novog "Micubišija", rekao je: - Nisam to uradio ni približno žestoko kao stari Bob Mekilvejn. Hej, Bob, evo ti ključevi! - i bacio ih prema kolegi takmičaru. Priča se da Klif Jang nikad nije zadržao nijednu nagradu. Ljudi su mu stalno davali satove, a on nikad nije nosio ni jedan. Dao bi ih prvom detetu koje bi video. - Ne razumem zašto su ljudima potrebni satovi. Ja i bez njih znam kad je noć, kad je dan, i kad sam gladan - govorio je, dok su zlobnici izražavali uverenje da je zapravo poklanjao satove jer nije znao da ih koristi.

 Kako god bilo, bio je to čovek koji nije odrastao. Prijatelji su mu govorili, lekari ga savetovali, svi su ga molili da se skrasi i da se okane ćorava posla. Nije bilo vajde. Glava mu je bila tvrda kao kornjačin oklop. Oženio se trideset godina mlađom ženom, od koje se uskoro razveo, i nastavio da trči i sadi krompir sve do smrti u 82. godini. Ne da bi nešto dokazao, već zato što je to voleo, zato što je to mogao.

Danas, tokom maratona od Sidneja do Melburna niko gotovo ne spava. Većina ultramaratonaca usvojila je Jangov stil trčanja jer se smatra da je aerodinamičniji i da troši manje snage. I možda je Klif Jang bio samo seljak koji je slučajno to otkrio. I možda nije znao da gleda na sat ili da radi nešto drugo osim trčanja i sađenja krompira, ali je zato znao jednu od najvećih tajni života - ostao je večito mlad i pun energije. Kako? Zašto? Jer je bio tvrdoglav, naivan, neznalica? Ko to zna! Možda u tome i leži tajna, ponoviti sve greške mladosti