Корисник:Иконијаб/песак

Име теме: Четврта димензија Еуклидовог простора | Аутор: Владо Богојевић

Четврта димензија Еуклидовог простора

Садржај

У XX вијеку појам парапсихологије се необично много проширио и обогатио новим садржајем, што има захвалити добрим дијелом великом развоју и напретку позитивних наука. Наиме позитивне науке недвосмислено иду у прилог парапсихолошкој теорији. Парапсихологија је првобитно била подручје духа, мистике, окултизма, филозофске метафизике, религије итд. Данас парапсихологија више тежи савременом појму психотроника под чији појам је субсумиран добар дио позитивних наука као што су: биологија, хемија, кибернетика, електроника, физика итд. Дакле, било да је ријеч о традиционалној парапсихологији или савременој психотроници заједничко је то да се ради о једној футурологији.

Има таквих који тврде за парапсихологију да су то врата у XXI вијек, а и таквих који тврде да је парапсихологија најзначајније подручје истраживања којим се икад бавио људски ум. Парапсихолошка теорија далеко надилази оно што је на данашњем степену развоја науке и технике о њој потврђено. Све је то и нормално ако се зна да је теорија свијетло праксе и даје јој смјер у тами још неиспитане стварности. У прошлим вјековима парапсихологија није имала велике апостериорне доказе, па је људски дух услед недостатка тих доказа аутоматски био склон да свему ономе што није био у стању рационалним путем да објасни прида атрибут мистицизма и над-природног. Међутим, треба имати на уму да се није радило о томе да није било могуће рационално објашњење већ се једноставно радило о ограничености одређене епохе и немогућности научних потврда. Данас је друго вријеме и други је дух времена, оно што је некад било привилегија обдарених појединаца, мистичара и тзв. божјих изасланика у нашем времену наука мало по мало све више потврђује.

Треба почети од анализе свијести, јер, упознати свијест значи упознати микро-космос, упознати свијет у малом. То је веома важно будући да постоји идентитет између мишљења и бића, и будући да је све вањске испољавање унутрашњег. Ради се о томе да је структура и генеза свијести идентична са структуром и генезом космоса.

Дакле, веза између микро и макро космоса је неоспорна. У томе и јесте императив великих мислилаца - упознати самога себе. У даљњој анализи када се буде говорило о макро-космосу стално ће бити ријечи и о микро-космосу (свијести људској). Дакле, није толико проблем у просторно-временском свијету као „реалитету“ вам субјекта, већ је проблем у самом субјекту. Кажем просторно – временском реалитету, а тај исти „реалитет“ је у ствари привид. Човјек је у ствари тродимензионално биће просторно-временски ограничено, а саму ту границу поставља човјек, тј. човјек ограничава сам себе. Вањски свијет је ништа друго до пројекција властитих предоџбених могућности. Ако су нам предоџбене могућности веће самим тим ми захватамо више од стварности (мисли се на стварност по себи) и обрнуто. Но, пођимо од самог појма стварност. Стварност је оно што је актуелно, а актуелно оно што ми свјесним или несвјесним дијелом нашег бића опажамо. А пошто ми напр. док смо будни опажамо тродимензионалних свијет он за нас бива актуелан и привидно стваран. Исто тако у сну ми опажамо свијет на један посве други начин и у сасвим другом стању и начину протицања (зна се да сан обично траје највише неколико минута). I у сну имамо актуелност тј. Стварност. Зашто им не признајемо сан као стварност? тј. за то што се позивамо само на свјесни дио и њега признајемо као референтни. Имамо појаву да се ради о степенима „стварности“ па оно што има за нас већи степен стварности признајемо као реалитет, а што има мањи степен стварности као нереалност. Очигледно је да постоје различити степени „стварности“ и да је њихова разлика само градуелна а нипошто и реалистична. Слиједи да реалитет стварности даје сам субјекат и отуда сама горе наведена дефиниција да је свијет пројекција властитих предоџбених могућности налази потврду. Уствари, ради се о неким граничним подручјима људске свијести и људских осјетила на данашњем степену еволуције. Разматрали смо свијест и подсвијест са аспекта могућности сазнања свијета по себи, и можемо рећи да је подсвијест од свијести одвојена такорећи слијепа, а свијест (опет узевши је саму за себе) сликовито казано „преуска“ за захватање већих суштина, јер је њено подручје референција простора и времена. Што је нека ствар више савршена то је више и стварна и обрнуто. Упознати те веће суштине није могуће ни на један од два поменута начина већ је потребна синтеза односно интеграција подсвијести и свијести, а то је оно што Имануел Кант назива трансцендентални ум. Додуше нити свијест функционише потпуно независно од подсвијести нити подсвијест независно од свијести, али нас овдје интересује потпуно јединство и хармонија обадвије сфере. Трансцендентни су нпр. Бог, дух одвојен од тијела, анђели, астрална тијела итд.; а трансцендентална је свијест која упознаје такав свијет и таква бића.

Ако желимо упознати свијет овакав какав је по себи и за себе онда морамо имати и свијест која је примјерена таквом свијету. То је јасно само по себи. У Ајнштајновој теорији релативности која формулише однос измедју масе и енергије (Е. мxц²) слиједи да нијесу проблеми ни простор ни вријеме већ да је проблем брзина у одредјеном систему. С промјеном брзине мијењају се основни атрибути материје или у ширем смислу енергије тј. простор и вријеме. Уствари оно што ми називамо материјом то је енергија згуснута до тачке видљивости. Добро је схватити материју и као талас који путује, а људско око опажа само одредјени сегмент тих таласних дужина материје (енергије) која трепери тј. која има одредјену фреквенцију. Постоји доји и горњи праг чујности. Испод доњег и изнад горњег прага чулости интензитет надражаја је такав да га људска осјетила не региструју. Значи, ми не можемо тврдити да интелигибилна бића не постоје само зато што им недостају просторно-временска тј. тродимензионална одређења, шта више ми нужно и интуитивно морамо закључити на њихово постојање. Познато је да када се постигне брзина свјетлости (300.000 км/сек.) тада би и вријеме стало тј. пало би на нулу. Илузија континуитета простора и времена проузрокована је нашом несавршеношћу као тродимензионалних бића. Систем у којему имамо брзине мање од брзине светлости нужно претпоставља трајање, протицање тј. вријеме а исто тако и каузалитет. Узрочно - последична веза може постојати само у времену, јер јасно је да узрок који претходи последици, а та последица као нови узрок некој другој последици може постојати само у времену. I то је само по себи јасно. Дакле, у субатомском свијету нема случаја и слободе, јер, слобода је само појавни облик нужне објективности. Ми у феноменалном свијету само мислимо да смо слободни будући да не познајемо узрок који нас ограничава. Кантова формулација да су простор и вријеме априорне форме чулности и да ми помоћу њих сређујемо вањска факта потпуно је на мјесту и коегзистира у исходишту са начелима теорије релативности. Ми уствари који као тијела заузимамо простор заједно са осталим тијелима стварамо вријеме спајајући разноврсна факта у сукцесивном низу и на основу тога имамо утисак трајања, значи вријеме је субјективна тј. наша категорија. Вријеме је неодвојиво од простора јер без просторних објеката нема ни апрохензије времена. Простор је дискретна величина а то значи да се састоји од дјелова који се могу дијелити до у бесконачност, а та бесконачност је вакуум у којем обитава сила, чиста актуелност, Бог или енергија у највећем свом степену. То би била крања инстанца. Руђер Бошковић наглашава да је свјетска протезност привидна и да су атоми уствари динамичке тачке. Тј. да су атоми динамичко -енергетски сложја центра сила. То је исто што и монада у Лајбницовом систему, јер, и Лајбницова монада нема никакве масе у себи, он је наиме изједначава са духовним атомом и на тај начин превазилази дуализам духа и материје и исмирује метафизички спиритуализам и материјализам. Може се једноставно рећи материја је сведена на дух. Па у крајњој линији дух само и постоји, дух који мисли самог себе или Бог који мисли самог себе. Хегел дословно каже: „Све је идеја која саму себе мисли или све је Бог и Бог самог себе мисли“. Бога или апсолутну идеју Хегел изједначава. Али ми смо почели анализом свијести коју треба довести до краја, у ту сврху најбоље се послужити илустрацијама из геометрије: нпр. имамо да је крива линија исто што и права, јер, круг је све ближе правој линији што му је већи радијус, кад радијус постане бескрајно велики кривина постаје бескрајно мала, круг постаје права линија, што су жиже код елипсе ближе једна другој елипса се све више приближује кругу. Када је растојање измедју жижа бескрајно мало елипса постаје круг, сто се жиже пак даље елипса се приближује параболи, ако даљина жижа постане бескрајно велика елипса ће се претворити у параболу. На сличан начин претвориће се парабола у хиперболу а хипербола у праву линију. Исто тако имамо да права линија настаје кретање тачке, а површ настаје кретањем праве линије у равни а тродимензионални простор настаје кретањем праве линије у три равни које су под правим углом, дакле, прелажење тачке у праву, праве у површ а површи у тијела која заузимају кубатуру у простору потпуно је разумљиво.

Из тога слиједи да је и прелажење координатних система из једног у други исто тако нужно и истинито. Декартов координатни тродимензионални простор прелази у сферични, еферични у Еуклидов а касније исчезава и сам Еуклидов простор прво у праву а затим у тачку тј. у силу. Када се говори о појединим координатним системима онда се мисли и о тијелима која њима припадају и која су једина у њима одредјена. Геометријска анализа је потребна и веома подесна као претпоставка у настојању да се изврши анализа свијести, јер сам свијет каквог упознаје свијест је својеврсна божанска геометрија.

Да би се успоставила веза између свијести и геометрије, тј. свијести као нечег „унутрашњег“ и геометрије као нечег „вањског“ морамо имати на уму да свијест преко чула региструје осјет, затим опажај, а као последица опажања имамо представу тј. „имагинацију у свијести“, послије тога слиједи појам и на крају идеја као врхунски садржај свијести. Сада имамо потребне елементе да успоставимо аналогију између свијести и геометрије.

Опажају одговора просторно-временски свијет и објекти њему припадајући, то је уједно најнижа инстанца свијести. То је уједно и тродимензионални свијет, дакле, физички, овоземаљски, тјелесни.

Представи у свијести одговара Еуклидов простор у геометрији и то је друга инстанца у свијести. Њој одговарају: архетипови, астрална тијела или што је по Библији исто што и рај, односно Еденски врт. Дакле, другој инстанци свијести одговара четврта димензија Еуклидовог простора, а она свијест која га сазнаје јесте религиозна свијест код човјека.

Појму у свијести одговара интелигибилни или мисаони свијет, тј. свијет електромагнетних таласа (или духова) који чине једну безобличну форму таласа од којих су мисли у ствари и начињене. О томе већ не можемо створити представу и то се наслућује дубоком интуицијом. I на крају највишој инстанци идеја у нашој свијести одговара апсолутна идеја или што је исто што и Бог. Бог се сазнаје у екстази и најдубљој интуицији тада се губи разлика између субјекта и објекта, свијест је трансцендентална тј. индивидуална свијест се поистовјећује са апсолутном и то је стање највећега блаженства за људски дух.

Но, вратимо се геометрији: видјели смо како системи произилазе један из другог, прво тродимензионални Декартов у четвородимензионални Еуклидов а Еуклидов у динамичку тачку или силу тј. у Бога. То значи: Бог је у свему што постоји, али овдје је ријеч о транспаренцији - једном постепеном путу долажења до најсуптилнијих суштина свијета. Из овога је јасно да се читав универзум може свести у једну тачку у једну суштину а та суштина је Бог који нужно постоји. Исто тако јасно је да је Бог иманентан и трансцендентан свијету, ради се само о два пола једне исте ствари. Велики грчки филозоф Хераклит изразио је суштину својом чувеном реченицом: „Ако слушате не мене него логос мудро је сагласити се да је све једно“. I заиста све је једно, све у основи лежи исто биће - Бог.

Будући да је наслов текста четврта димензија Еуклидовог простора потребно га је самим тим што више расвијетлити. У четвртој димензији владају закони синхроницитета за разлику од феноменалног свијета у коме владају закони каузалитета. А то је потпуно схватљиво јер у оном свијету гдје нема времена гдје постоји „једној и вјечно сада“ никако не може постојати каузалитет. Дакле, у феноменалном свијету узрок претходи последици а у неуменалном четвородимензионалном свијету узрок и последица падају уједно тј. дешавају се „синхроно“ (истовремено). Консеквентно томе у таквом свијету владају брзине свјетлости и у том случају могућа астрална бића крећу се брзином свјетлости (то и није кретање у уобичајеном смислу појма кретања) а форма им је Еуклидовска. То су бића од другог степена енергије. Значи, у суштини свијетом владају закони синхроницитета, а каузалитет је само феноменални облик. Веома је погрешно учење позитивних наука које заступају тезу да је уствари четврта димензија оно што настаје када се Декартовом тродимензионалном координатном систему дода још једна координата управна на већ постојеће три. Такав позитивистички приступ је последица механицистичког размишљања у којему је и вријеме опросторено. Тако мишљење заступали су Ајнштајн и Минковски. Такво мишљење о четвртој димензији заступали су Кант и Бергсен.

У феноменалном свијету имамо масу, а у четвртој димензији имамо енергију, слиједи да маса као нешто згуснуто до тачке видљивости прелази у енергију, јер, ток читаве природе је да од материје постане нешто суптилније, финије тј. духовно. Наиме, из Бога као апсолутне идеје све произилази и у њега се опет враћа, то је тзв. еманација идеје. Из наведеног је сасвим у складу Библијска догма да је човјек некад био у рају тј. у четвртој димензији и да је због гријеха протјеран у физички овоземаљски свијет а да се након смрти опет враћа тамо. Треба схватити будућност на основу прошлости - њима је заједничко исходиште, јер једноставно ми смо они који вријеме мислимо. С овим у вези треба додати да живи организми не пропадају са физичким тијелом тј. нема смрти у строгом смислу ријечи већ постоје само метаморфозе, један исти индивидуални дух мијења само форме тијела. Индивидуална бесмртност постоји само на плану четврте димензије и интелигибилног или мисаоног свијета, а то за то јер на тим нивоима постоји идентитет и сјећање, јер онај индивидум који се након метаморфозе из физичког у астрално не би сјећао пређашњег живота он не би био индивидум. Значи, докле постоји сјећање постоји и индивидум. У случају када се индивидуална свијест споји са апсолутном ње више и нема као засебне и она се стапа са божанством.

Слиједи да постоји генеза и хијерархија свјетова исто као што постоји генеза и хијерархија свијести. Структура је иста. Значи човјек је огледало универзума који види универзум у оном степену и у толико више уколико је развијенија људска свијест. Сто се тиче људске слободе човјек је као неуменално биће слободно а као феноменално биће оно је детерминирано вањским стварима физичког свијета. Нормално, човјек је и у феноменалном свијету у мислима слободан, али само у оном дијелу мисли које припадају неуменалном свијету, док су остале мисли подложне времену а то значи и каузалитету те су самим тим и детерминиране.

Сваки парапсихолошки феномен је необјашњив са аспекта категорија и законитости тродимензионалног свијета, исти ти феномени постају јасни када се објашњавају законитостима које владају у четвртој димензији.

Узмимо феномен телепатије тј. преношења мисли са једног субјекта (медија) на други. У највишем степену телепатије нема „путовања“ - преноса никаквих ствари кроз простор и вријеме јер не постоји ни једно ни друго, а према томе ни кретање па нема ни преноса јер пренос подразумијева кретање. Наиме ради се о истовременом „синхроном“ буђењу истих оних мисли у једном субјекту које су садржане у другом само потенцијално. То слиједи из метафизичке поставе да постоји само једна биће а појавно мноштво је само привид.

Узмимо други случај видовитости. Видовитост посједују одабрани медији и они који су засигурно вјесници будућих времена. За такве људе не важи вријеме, њихова свијест је ван времена. Значи за њих је исто и прошлост и будућност, они једнако виде и прошлост и будућност. Ако се види прошлост ради се о ретрогницији ако се види будућност о прекогницији. У оба случаја свијест функционише ванвременски и она је трансцендентна.

Веома су занимљиви феномени материјализације и телепортације, телекинезе, астралне пројекције, левитације итд. Приликом материјализације или астралне пројекције имамо у ствари одвајање астралног тијела од физичког. Значи, живи организми осим физичког тијела имају и астрално тијело које направљено од енергије другог степена потенције, то је у ствари био-поље или „поље структуре физичког облика“ оно је вјечно и непропадљиво. Астрално тијело је снимљено и научно доказано 1958. године у Совјетском Савезу и то је такозвана „Кирлијанова фотографија“. У случају материјализације имамо феномен по парапсихолошкој теорији да маса прелази у енергију. Нормално да такав феномен изводи обдарени медиј у стању транса. Исто тако код телепортације имамо прелазак масе у енергију и поновно превођење енергије у масу, значи прво дематеријализација па материјализација. На овај начин, дâ се објаснити и билокација (истовремено налажење тијела на два мјеста) било да се ради о два тијела од којих је једно физичко а друго астрално, било да се ради он синхроној телепортацији физичких тијела. Рекли смо да је у четвртој димензији важе сасвим други закони у односу на трећу димензију, и сви парапсихолошки феномени који се дешавају у физичком свијету одвијају се по законима четврте димензије.

Наш филозоф Брана Петронијевић који се не много бави спиритизмом мишљења је да су спиритуалне појаве у ствари појаве медијумског карактера. Петронијевић наиме сматра да нема разлике између неуменалног и феноменалног свијета и он их изједначава.

За њега је феноменални свијет истовремено и неуменални. Мислим да је веома тешко ако не и немогуће критиковати спиритизам и притом заступати такво стајалиште. Једноставно што у спиритизму феноменални закони не важе. Консеквентно своме решењу основног метафизичког проблема Петронијевић негира постојање астралних тијела (па чак и онда када су она у неким случајевима фотографисана). А самим тим и могућност четврте димензије. Он сматра да феномен као што је материјализација производи нервна снага медија (субјекта).

I велики њемачки филозоф Имануел Кант сматрао је спиритистичке појаве за појаве медијуматског карактера, али, будући да је он одвојио феноменални свијет од неуменалног ипак је допустио могућност постојања четврте димензије Еуклидовог простора. Петронијевић сматра да они спиритисти који се позивају на Канта да га нијесу добро разумјели, а очигледно је да Кантова филозофија о простору и времену, о трансценденталном сукобу, о одвајању неуменалог од феноменалног свијета иде потпуно у прилог спиритизму и парапсихологији. Но кад се боље размотри читав став није толико битно да ли су спиритистичне појаве, појаве медијуматског карактера или не, ако се зна да вањски свијет у крајњој линији и јесте пројекција наше свијести. То питање је битно за онога ко не прави разлику између феноменалног и неуменалног свијета као што је случај са Браном Петронијевићем. Сам Петронијевић признаје да се спиритизмом бавио само узгред. Колико год неко буде покушавао негирати парапсихологију неће успјети, јер, њени темељи су фундирани на највећој истини коју је човјечанство записало. У Библији пише да свети Петар покушава ићи по води али му не успијева, на Христов позив: „Невјернице што си посустао“? Он на крају успијева. Исти феномен у парапсихологији познат је као левитација, а то значи лебдење изнад тла тј. поништавање силе земљине теже снагом духа.

Парапсихологија као наука већ данас налази неке своје потврде, XXI вијек ће их дати још више и неко још даље вријеме учиниће потпуну потврду онога што је људска душа вјековима сањала. У свом дјелу „Принцип нада“ Ернст Блох каже да филозоф треба да сања и да се нада, а свијет се мијења самим тим што се истина говори о њему.

Четврта димензија Еуклидовог простора