БАЊА Кисељак даје Зворнику шансу да развије здравствени туризам, што би условило развој целе општине и шире регије. Природа је била веома издашна у изворима минералне воде, а традиција коришћења топле минералне воде у Кисељаку је дуга. У овом планинском селу, 45 километара од Бијељине и 15 километара од Лознице, постоји девет извора који успешно лече девет болести. - Пре рата у Кисељак су долазили гости из Београда, Новог Сада и Шапца ради одмора и лечења, а љубазни домаћини су их дочекивали у лепо уређеним собама - каже Зоран Стевановић, начелник општине Зворник. - По сезони било је и по 17.000 туриста. Најчешће су боравили у селу, а многи су и носили у флашама минералну воду и настаљали лечење код куће. Путеви су били добри, а свака кућа је имала телефон.

Уз мала улагања и јачи маркетинг, Кисељак би поново могао да постане оно што је некада био. Пре рата у Кисељаку је почела градња хотела који још није завршен. Општина Зворник је уредила изворишта, али су потребна већа улагања.

- Након уређења пута и изворишта, у плану је да до краја године на месту старог Дома за децу и омладину направимо хостел са тридесетак лежајева, а на мештанима је да се потруде да уреде и очисте реку која тече кроз њихово место - додаје начелник Стевановић.

ВОДА

ВОДА из извора лечи малокрвност, болести желудца, бубрега, проблем вида, стерилитета. Температура вода у Кисељаку је од осам до 15 степени, а на дубини од 400 метара и до 40 степени, каже Иво Симић, професор из Кисељака.

Бања Врућица представља највећи бањски центар у Републици Српској, најпосећенији туристички локалитет општине Теслић и водеће балнеоклиматско лечилиште у региону. Од центра Теслића је удаљена 3 км, а од Бања Луке 87 км. Смештена је на обронцима планине Борја и спојена са пространом долином реке Усора. Налази се на надморској висини од 230 м, у предивном природном окружењу шуме и бујног зеленила, са изворима термоминералних вода јединствених карактеристика. Хотелски и термални комплекс Бања Врућица се простире се на површини од 740.000 м² у чијем саставу су хотели Кардиал, Херцеговина, Посавина и Србија, wеллнес центар, конгресне дворане опремљене најсавременијом опремом, терени за тенис, кошарку, одбојку, рукомет и мали фудбал, уређени паркови и стазе за шетање, трчање и бициклизам у укупној дужини од 7 км. Када се говори о фористичком диверзитету, Босна и Херцеговина, заједно са Републиком Српском спадају у најбогатија подручја у Европи. Глобални стандарди у заштити природе захтијевају постојање стандардизованих и геореференцираних база података о биодиверзитету као дио интегрисаног информационог система, како би се омогућила размјена информација и мониторинг врста и станишта. Ово је такође предвиђено и националном легислативом Републике Српске у области заштите природе, шумарства итд.

Ипак, иако је флора БиХ интензивно проучавана у посљедњих 150 година, до сада није постојала чек листа врста, а тим прије ни прецизна и свеобухватна база о распрострањењу врста. Ово је био и главни мотив за прву фазу пројекта "ГИС база васкуларне флоре Републике Српске" која је рађена 2011. године и изњедрила wеб ГИС апликацију са просторним информацијама о васкуларним биљкама Републике Српске, које су прикупљене из најобимније монографије о флори БиХ (Бецк-Манагета Г. 1903-1983: Флора Босне и Херцеговине).

У овој, првој, фази пројекта прикупљено је 58026 података о налазима биљних врста у БиХ (20447 налаза за 2330 таксона на нивоу врсте и подврсте за РС).

У другој фази, која је трајала током 2017-2018. године, прикупљани су подаци из објављених и необјављених фитоценолошких снимака. Дигитализовано је око 6000 снимака, од чега је 2810 геореференцирано и унесено у ПостгреСQЛ базу података. На овај начин прикупљено је укупно 49390 нових просторних података о флори Републике Српске, што заједно са резултатима из 2011. чини укупно 69837 налаза.

Посљедња фаза пројекта која је трајала од 2019. до 2021. године обухватила је дигитализацију свих преосталих фитоценолошких али и флористичких радова, што је на крају резултовало бројком од 191287 налаза који се односе на 3697 таксона на нивоу врсте и подврсте.

Програмирање wеб апликације је рађено у програмском језику Пyтхон,

извршити уређење терена између ових бања (минимално нивелисање терена - изградња малих тераса-одморишта поред воде-са асоцијацијом на конструкцију традиционалне дрвене платформе «кревета», постављање дрвених клупа, канти за смеће, кабина за пресвлачење и «хемијског» тоалета, који може бити постављен и на проширењу цесте изнад локалитета ових бања;

Специфичности махале Илиџа имају директну везу са природним ресурсима краја. Присуство термалних изворишта на једном релативно малом просторном обухвату одразило се на човјеково коришћење тих природних предиспозиција, који при обликовању простора становања користи термалне воде (просјечне температуре износе од 33 до 36 степени Целзијуса): уводи топлу воду унутар објекта и смјешта каде за купање у засебне просторије унутар куће, или изграђује свој стамбени објекат уз неку бању уз коју прислања свој стамбени објекат или инкорпорише постојећи објекат бање у диспозицију куће, или гради базен са термалном водом у башти.

Објекти хауза су једнопросторне диспозиције а примјењују се конструкције са масивним каменим зидовима и перфорисаним (функција вентилисања бање) куполама од цигле, а кречни малтер примијењен за зидање купола прављен је са додатком јајета(14). Базени су обично оивичени дрвеним клупама а дно базена пошљунчано. Овај тип бање има различито диспозиционо рјешење у односу на рјешења хамама, што је, свакако, посљедица и другачијег технолошког процеса (бање Горњег Шехера користе термалну воду).

Османчевића бања[уреди | уреди извор]

На удаљености од око 40 м сјевероисточно од хауза у саставу куће Бисере Шеранић и око 25 м југоисточно од Османчевића куће (која је изграђена на к.ч. број 685/1, к.о. Бања Лука III-8) у приземном објекту, изграђеном на к.ч. број 686/1, к.о. Бања Лука III-8, налази се бања позната под називом Османчевића бања. Из прихватне просторије димензија 2,33 м x 3,07 м, која служи као гардероба, улази се у претпростор бање, димензија 1,42 м x 2,33 м, који води у крајњу просторију димензија 2,50 x 2,33 м у којој је смјештена бања. Са галерије широке 70 цм и дугачке око 2,33 м, преко једнокраких дрвених степеница силази се у базен, чије је дно за 1,50 м ниже у односу на коту галерије. Висина од дна базена до плафона износи око 3,60 м. Базен бање је затворен у приземном објекту који нема архитектонских вриједности. Објекат бање се употребљава, али је вентилација лоше ријешена, тако да је у свим просторијама велика концентрација влаге у ваздуху, а на свим зидовима и плафонима се ствара веома јак конденз влаге и уопште се стиче утисак о неусловности објекта.

Жбана[уреди | уреди извор]

На локалитету некадашњег аустроугарског војног купалишта остао је сачуван само базен димензија око 4 x 5 метара и дубине око једног метра. Нема сачуваних података о објекту унутар ког се налазио базен. У базену постоји природни прилив термоминералне воде. Локалитет је неуређен и зарастао у коров и шипражје, површина базена је покривена воденим биљкама, а до базена не води никаква стаза и приступ базену је веома отежан. На потезу између бања Жбана и Османчевића бање, у једном краћем потезу (дужине око 5-6 метара), на површини земље се појављује поток о ком је било ријечи у историјском дијелу и који од Жбане до сјеверозападног подзида Улице Од Змијања Рајка (стари назив: Браће Алагић) иде испод земље. Поток је конструкцијом испуста спроведен кроз насип пута, а даље се природним падом спушта каналом у Врбас

Бање у Демировића кући[уреди | уреди извор]

Двије бање са термалном водом се налазе у приземљу Демировића куће и постоји податак да бање у кући постоје од 1918. године, иако је сам објекат старији. Године 1918. породица Маглајлић кућу је продала свештенику евангелистичке цркве Wилхему Öхлеру, који кућу 1922. продаје двојици браће Демировића. Бање су смјештене у три просторије приземног дијела лијевог крила куће (гледано са улице). Каде су постављене тако да се њихов врх налази у равни пода просторије. У посљедње вријеме ове бање нису у употреби, приликом обиласка није било никаквих трагова самоприлива воде и не зна се да ли су доводне дренаже зачепљене или је измјеном режима токова подземних вода и појачаном експлоатацијом термалних вода на простору Илиџе дошло до трајног прекида самоизлијевања термалне воде код бања у Демировића кући. Просторије у којој се налазе бање су у запуштеном стању

Бања Шугавица[уреди | уреди извор]

До бање се долази стазом која се падином корита Врбаса спушта лијево од Улице Од Змијања Рајка (стари назив: Браће Алагић) уздуж каменог подзида насипа цесте. Стрми пад стазе је савладан степеницама чији су степеници каменови укопани у тло. Објекат бање се користио за лијечење кожних болести, постојала је као мањи објекат, који је порушен послије II свјетског рата и није познато како је изгледао. На локалитету гдје се налазила бања, у насипу пута, усјечена је ниша која у тлоцрту има трапезоидну форму (страница дубине 140 цм, односно 300 цм и ширине око 280 цм) а која је обложена каменим зидом. У ниши се налази мање корито са одводном цијеви. Цијели простор нише обрастао је биљкама и пузавицама, а камени зидови облоге нише су оштећени.

Стамбени објекти Илиџе[уреди | уреди извор]

Сјевероисточно од Илиџанске џамије, као матице цијеле махале, настајали су стамбени објекти од којих су неки у свом саставу имали и бању (примјер), или се бања налазила у објекту изграђеном поред куће (примјер: Гушића кућа, Османчевића кућа, кућа Бисере Шеранић), или у башти поред куће (примјер: Шеранића куће уз Врбас). “Шехерска кућа” је кубусне форме, покривена четвороводним кровом оштрог нагиба и дубоких стреха, као покривач се користи биберцријеп (некада се користила шиндра), а спрат је доксатно препуштен у односу на приземну етажу. Зидови приземља су зидани од камена, а на спрату је примијењена дрвена бондручна конструкција са испуном од плетера, чатме или ћерпича. У диспозиционом смислу приземље куће има хајат са ходником и степеништем за спратну етажу, халват и мању собицу, хуџеру (служи као остава), те просторију у којој се налази бања са термалном водом (примјер: Демировића кућа) или дућан (кућа Зејре Шеранић, Хаџиалића кућа). На спрату куће се налазе диванхана, собе за боравак из којих се обично пружају лијепе визуре на Врбас, тзв. кућа (простор кухиње, обично на спрату, урађене без плафонске и таванске конструкције изнад себе, са отвореним погледом на кровну конструкцију) која је била повезана са тзв. водницом (доксатно препуштеном просторијом која је служила за чување посуда са водом, обично је садржавала и простор нужника, а била је спољним степеништем оријентисана према башти). Неке куће (Гушића кућа, Хаџиисаковића кућа) на спрату су имале и дјечију собу у којој се налазила зидана пећ са лончићима. Дрвена мусандера (серген) је саставни дио сваке собе, састоји се од долафа, бањице и душеклука, као и полице и рафа (примјер: Шеранића кућа, Демировића кућа, кућа Зејре Шеранић) служе за одлагање бакреног посуђа и украсних предмета. Као саставни дио собе појављује се и сећија украшена серџадама, везом и везеним јастуцима. Објекти махале Илиџа, који још увијек посједују карактеристике шехерских кућа и имају амбијенталну вриједност су: - кућа породице Шеранића (к.ч. број 630, к.о. Бања Лука III-8), - кућа Садика и Ибрахима Демировића (к.ч. број 674, к.о. Бања Лука III-8), - кућа Гушића (к.ч. број 670/1, к.о. Бања Лука III-8), - кућа Емине Османчевић (к.ч. број 685/1, к.о. Бања Лука III-8), - кућа Зеире Шеранић (к.ч. број 689, к.о. Бања Лука III-8), - кућа Хаџиисаковић Златка (к.ч. број 700, к.о. Бања Лука III-8), - кућа Штефка и Марте Голбахер (к.ч. број 629, к.о. Бања Лука III-8), - Трокића кућа (к.ч. број 628, к.о. Бања Лука III-8).

Хауз у саставу куће Бисере Шеранић[уреди | уреди извор]

На удаљености од отприлике 50 метара сјевероисточно од Маслиног хауза смјештена је још једна покривена бања која се данас налази у саставу куће Бисере Шеранић. Кућу, која је првобитно била саграђена са одликама аустријске провинцијске архитектуре, 1910. године је саградио Ахмед Шеранић и тада је бања ушла у њен састав. Након земљотреса 1969. године и оправака које су услиједиле, кућа је добила данашњи изглед и изгубила своје првобитне стилскоархитектонске вриједности. Преко улазног претпростора, димензија око 180x470 цм, улази се у сам хауз. Објекат хауза је једнопросторне диспозиције и квадратне основе, зидан каменом чији обимни зидови имају дебљину од отприлике 70 цм, а централни унутрашњи простор хауза има димензије 4,70x4,70 м. Са галерије, направљене од дрвене дашчане платформе (димензија: дубина 85 цм, ширина 470 цм) ослоњене на челични НП I носач, која је око 190 цм уздигнута од дна базена, преко једнокраког дрвеног степеништа силази се до бетонираних површина направљених по ободу базена, које се користе као комуникационе стазе и клупе за одмор купача, посјетилаца бање ( ширина ових стаза је отприлике 80 цм уз сјевероисточни зид и сјеверозападни зид, а око 50 цм уз остала два зида). Дно базена је пошљунчано, а висина од дна базена до унутрашње коте тјемена куполе износи отприлике 655 цм. Купола, која у попречном и подужном пресјеку има облик неправилне елипсе, ослања се на камене зидове. Висина стријеле свода куполе износи око 210 цм, а хоризонтално растојање ослонаца свода износи око 505 цм. При врху куполе, у своду, постављено је укупно 10 вентилационих отвора: четири кружног пресјека дијаметра отвора око 15 цм и шест радијално постављених правоугаоних отвора димензија око 20x20 цм. Бања се употребљава. Купола бање је заштићена привременом дрвеном конструкцијом са покривачем од валовитих ПВЦ плоча ради заштите куполе објекта од прокишњавања. Према стању на терену, купола је била заштићена цементним млијеком и танком цементном кошуљицом која се оштетила

Маслин хауз (или Гушића бања)[уреди | уреди извор]

Прва изграђена бања-хауз потиче из турског периода и некад је био слободно стојећи самосталан објекат. У међувремену, уз хауз са југозападне стране се дограђује стамбени објекат, који је изграђен око 1880. године и који је својина Мухарема Масле. Касније је кућа припала породици Гушић по женској линији. То је, уједно, и разлог зашто се употребљавају два имена за хауз: Маслин и Гушића бања. Са улазне сјеверозападне стране у хауз дограђује се и претпростор чији спољни фасадни зид, заједно са спољним сјеверозападним зидом прислоњене куће, твори јединствену фасадну површину, која у потпуности сакрива визуре према бањи. У претпростору бање су смјештени улазни дио који има функцију вјетробрана и преко једнокраког степеништа повезује бању са кућом, као и санитарни чвор са гардеробом за кориснике бање.

Објекат хауза је једнопросторне диспозиције и квадратне основе (спољних габарита 6x6 м). Зидови хауза, дебљине око 75 цм, зидани су ломљеним каменом, споља дерсовани, изнутра малтерисани, а као везивно средство коришћен је кречни малтер. Централни унутрашњи простор хауза има димензије 4,50x4,50 м. Са галерије, направљене од дрвене дашчане платформе (димензија:

дубина 85 цм, ширина 450 цм) ослоњене на челични НП I носач, која је око 180 цм уздигнута од дна базена, преко једнокраког дрвеног степеништа силази се до дрвених клупица ширине 40 цм (четири подужно постављене дрвене штафле чине клупу-дрвену површину за одмор купача, посјетилаца бање) које су постављене по ободу базена. Дно базена је пошљунчано, а висина од дна базена до унутрашње коте тјемена куполе износи отприлике 830 цм. Купола зидана турском циглом, преко конструкције пандантифа и прислоњених слијепих преломљених лукова (стријела лука има висину од око 200 цм, а распон тетиве-растојања крајњих ослоначких тачака лука је отприлике 430 цм), ослања се на камене зидове. При врху куполе је постављено укупно 8 вентилационих кружних отвора у своду куполе: један у тјемену дијаметра отвора око 10 цм и 7 радијално постављених дијаметара отвора од отприлике 18 цм.

Бања се употребљава.

Ебин хауз[уреди | уреди извор]

У непосредној близини Маслиног хауза, отприлике 12 метара сјеверно од њега, налази се Ебин хауз - бања која је добила назив по њеном посљедњем сопственику ког су становници звали еба (стара мајка).

Првобитно(15), објекат Ебиног хауза је био једнопросторне диспозиције и квадратне основе (спољних габарита око 5,10x5,10 м). Зидови хауза, дебљине око 65 цм, зидани су ломљеним каменом, споља дерсовани, изнутра малтерисани, а као везивно средство коришћен је кречни малтер. Централни унутрашњи простор хауза има димензије 3,80x3,80 м. Са галерије, направљене од дрвене дашчане платформе (димензија: дубина 90 цм, ширина 380 цм) ослоњене на челични НП I 22 носач, која је око 170 цм уздигнута од дна базена, преко једнокраког дрвеног степеништа силазило се до дрвених клупица, ширине 40 цм, које су биле постављене уз двије странице базена. Кота дна базена је била –2,50 метара нижа у односу на коту терена на југозападној страни хауза(16). Дно базена је било пошљунчано, а висина од дна базена до унутрашње коте тјемена куполе је износила око 850 цм. Купола зидана турском циглом, преко конструкције пандантифа и прислоњених слијепих преломљених лукова (стријела лука имала је висину од око 230 цм, а распон тетиве-растојања крајњих ослоначких тачака лука имао је ширину од око 380 цм), ослања се на камене зидове. При врху куполе су били постављени вентилациони отвори кружног пресјека.

На западној страни објекта, што је видљиво на старим фотографијама бање, налазили су се остаци доградње. Према неким подацима(17), до бање, уз њену југозападну страну, у периоду непосредно послије 1851. године, била је дограђена кућица у којој се настанио неки шејх који је постао сопственик напуштене бање. О изгледу тог стамбеног објекта нема података.

Бања је посљедње године 20. вијека дочекала у веома рушевном стању, а због непримјерених санационих интервенција на бањи предузетих у протеклих неколико година, садашњи изглед бање је задржао веома мало од свог првобитног изгледа: задржана је само структура камених зидова бање до висине од отприлике 2,20 метара висине (мјерено од нивоа терена). Изнад ове коте објекат је дозидан и затворен бетонском куполом.

Бања се употребљава.

2. Опис добра

Градитељска цјелина Хаџиахметовића куле са дворима у Мостаћима код Требиња представља један од релативно добро очуваних примјера стамбено-одбрамбене архитектуре османског периода у Требињу.

Градитељска цјелина је смјештена у Хаџиахметовића махали, окружена парцелама и објектима који су изворно припадали Хаџиахметовића породици.

Цјелокупна махала је ограђена зидом од приклесаног камена у кречном малтеру, висине око 2 м. Унутар махале, у засебним авлијама, налази се пет стамбених објеката са пратећим економским просторима. Свака авлија има свој засебан улаз. Сви објекти су грађени од правилно клесаног камена у кречном малтеру. Објекти су једоспратни и двоспратни. Завршени су двоводним кровом и изворно су били покривени каменим плочама. Прозори на објектима су били релативно мањих димензија.

Махала у цјелини презентира утврђену изванградску стамбену структуру.

Градитељска цјелина Хаџиахметовића куле са дворима у потпуности прати изглед „затворености“ стамбено-фортификацијске Хаџиахметовића махале и представља њен доминантни вертикални акцент.

Градитељска цјелина се састоји од куле са кућом и авлијом, економског објекта и економског дворишта.

Два основна материјала су кориштена за градњу градитељске цјелине – камен и дрво.

Доксатно изведени дио куће је покривен четвероводним кровом, а остатак куће и објекат куле и економски објекти су покривени двоводним кровом. За покров свих објеката је кориштен цријеп(5).

Градитељска цјелина је у цјелости ограђена високом зидом. Зид је изведен од необрађеног камена. Структура зида је остављена видљива и са уличне и са дворишне стране.

Унутар зидова комплекса су смјештени авлија и економско двориште који су међусобно повезани преко економског објекта.

Улаз у авлију и економско двориште је са сјеверозападне стране, из приступне улице. Улазни портали су једнаки у својој изведби. Изведени су од правилно клесаног камена. Сегментно изведен лук портала је за око 5 цм увучен у односу на раван зида. Улазни портали су ширине 2,05 м. Врата су двокрилна, направљена од дрвета.

Портал економског дворишта води у башчу, површине око 220 м². Дужом осовином економско двориште се протеже у правцу сјеверозапад-југоисток.

На сјевероисточном дијелу башче је постављен економски објекат, димензија око 12 x 6 м. Изведен је као једноспратни, покривен двоводним кровом. Саграђен је од камена. Фасаде објекта су бијело кречене.

Улаз у економски објекат из башче је изведен као правоугаони, дефиниран блоковима правилно клесаног камена. Из авлије су направљена два улаза у економски објекат. Улаз у југоисточном дијелу је дефиниран правилно клесаним блоковима камена и лучно завршен. Улаз смјештен на средини објекта је дефиниран правилно клесаним блоковима камена. Изведен је као правоугаони. Умјесто каменог надвратника постављене су дрвене греде.

Економски објекат је преградним зидовима подијељен на више дијелова.

Портал авлијског дијела зида води у каменим плочама поплочану авлију(6). Дужом осовином авлија, површине око 175 м², се протеже у правцу сјеверозапад-југоисток. На југозападном дијелу авлија је дефинирана економским објектом, а на сјевероисточном кућом са кулом. На југоисточном дијелу је дефинирана каменим подзидом висине око 2 м.

Објекат куће са кулом

Објекат куће са кулом грађен је као јединствена грађевина на којој се јасно уочавају промјене које су се десиле кроз хисторију употребе објекта. Волумен цјелине је разбијен у три дијела, доксатно «избачени» ћошак куће, кућу и кулу. Сва три волумена, иако чине цјелину, носе властита обиљежја у свом обликовању.

За градњу куће са кулом употријебљени су правилно клесани и притесани камен, блокови камена и дрво(7).

Притесани блокови камена су кориштени за изградњу зидних повшина куће које су бијело кречене. За зидне површине куле, углове куће и лукове приземља кориштен је правилно клесан камен. Од правилно клесаног камена су изведене и сводне конструкције просторија у приземљу куће, магаза. Стубови приземља објекта, заједно са капителима, изведени су од јединственог блока камена. Под приземља објекта, као и улазног дијела куће је поплочан каменим плочама.

Дрво је кориштено за међуспратну и кровну конструкцију као и за врата и прозоре. Међуспратну конструкцију куће чине дрвене греде које носе дрвени под у просторијама спрата. Дрвене даске чине подконструкцију за малтерисане површине (зидове) спрата.

Поједини затечени елементи од дрвета, врата, долафи, мусандера и сехаре представљају лијепе примјере дрворезбарства.

Кућа, правоугаоне тлоцртне основе, је грађена као једноспратна грађевина. У приземљу објекта су смјештене помоћне просторије, а на спрату простори за становање.

Кућа се састоји од главног волумена, изведеног у облику квадра, из којег се у сјеверозападном спратном дијелу издваја кубосно обликовани ћошак, доксатно извучен из волумена куће. Ћошак куће се ослања на дрвене коснике.

Главни волумен куће је покривен двоводним кровом док је ћошак покривен четвероводним кровом. Као покров је кориштен цријеп.

Због своје поставке на терену објекат куће је, изузевши ћошак, у потпуности оријентиран на југозападну страну, односно на авлију.

На фасади куће истичу се лучни отвори, изведени од правилно клесаног камена, који су на спрату куће накнадно зазидани каменим блоковима. Зазидани дијелови су кречени. Лукови спрата куће су остављени видљиви и извучени су из равни зида.

Три прозорска отвора, изведена од дрвета, су смјештена на фасади куће, у дијелу спрата. Прозорски отвор хајата спрата, ширине 2,10 м, својим обликом у потпуности прати лучни отвор који затвара. Прозорски отвори просторије спрата, приближних димензија 75 x 110 цм, су изведени као правоугаони. Сви прозорски отвори су затворени демирима.

Ћошак куће је орјентиран на три стране. Дрвени, правоугаоно изведени прозори, приближних димензија 75 x 100 цм, су са вањске стране затворени демирима. Прозори се отварају на посмик сурму, тако да је доње крило помично и диже се преко горњег.

Приземље објекта, отворено према авлији, састоји се од хајата и магаза(8).

Хајат, правоугаоне основе и приближних димензија 14,00 x 2,85 м, је скоро у потпуности отворен према авлији. Правилни полукружни лукови, ширине око 1,82 м, се преко једноставно профилираних капитела ослањају на камене стубове без база. На стропу хајата су остављене видљиве међуспратне греде, постављене на малим размацима. Унутар хајата су изведена два попречно постављена полукружна лука на мјестима промјене у диспозицији спрата куће (улазни зид и зид између ћошка и остатка куће).

Из простора хајата, поплочаног каменим плочама, се приступа у просторе магаза и остава. У приземљу објекта су смјештене двије магазе. Прва, већа магаза, је смјештена испод просторија за становање смјештених на спрату. Друга магаза, у југоисточном дијелу куће, је смјештена испод хајата и улазног платоа спрата куће.

Простори магаза су правоугаони у тлоцрту. Засведени су бачвастим сводовима.

Улаз у праву магазу је изведен као правоугани, дефиниран каменим блоковима. Врата, изведена од дрвета, су једнокрилна. На улазном зиду су видљиви трагови правоугаоног прозорског отвора који је временом зазидан.

Улаз у другу магазу је дефиниран каменим блоковима и лучно је завршен. Врата, изведена од дрвета, су једнокрилна. Простор нема прозорских отвора. Уз улазна врата, на југоисточном зиду је изведена правоугаона ниша.

Из авлије, камено степениште смјештено у њеном југоисточном дијелу води на плато са којег се приступа у спрат куће. Плато правоугаоног облика је дефиниран кулом на сјевероисточном и кућом на сјеверозападном дијелу.

Улаз на спрат је смјештен на југоисточној фасади куће. Према јасно видљивим траговима на фасади може се закључити да је улаз некада заузимао скоро читаву ширину улазне фасаде, да је био завршен правилним луком и да је највјероватније улазни дио био у потпуности отворен(9).

Улаз је данас изведен као правоугани са једноставним, једнокрилним, дрвеним вратима.

Спрат куће се састоји од хајата, двије мање просторије и доксата.

Хајат, неправилног облика, заузима површину од око 42 м². Поплочан је каменим плочама. Зидне површине су малтерисане. Малтер је постављен преко хоризонтално постављених дрвених дасака. На зидним површинима су видљиви трагови бојења, различитим нијансама плаве боје. Дрвене греде стропне конструкције су остављене видљиве у простору.

На сјевероисточном, вањском зиду хајата, који уједно представља и вањски зид комплекса, видљиви су правоугани отвори у облику пушкарница(10). На сјеверозападном зиду хајата, дијелу уз оставу, су смјештене двије правоугаоне нише, једна значајно већа од друге. На сјеверозападним дијелу зида хајата уз ћошак је смјештен правоугаони прозорски отвор. На југозападном зиду хајата је смјештена ниша завршена преломљеним луком.

У сјевероисточном дијелу хајата се налази остатак мусандере који је био смјештен вјероватно у «ћошак» просторији. У хоризонталном смислу предња страна мусандере се може подијелити на три поља, а у вертикалном на четири поља. Сва поља су украшена геометријском и флоралном декорацијом. Декорација је рељефно изведена. Мусандера је, накнадном интервенцијом, бојена свијетлоплавом и смеђом бојом.

Из простора хајата се приступа у све просторије куће као и у кулу.

На југозападном дијелу хајата су смјештени улази у једну мању просторију и ћошак, а на сјевероисточном дијелу улаз у другу мању просторију.

Просторија на сјевероисточној страни хајата је приближно правоуганог тлоцрта, димензија 4,15 x 2,30 м. Од простора хајата је одијељена преградним зидом ширине 17 цм. Улаз у просторију је правоугаоно изведен са једнокрилним дрвеним вратима. На сјеверозападном зиду просторије је смјештен један правоугаони прозорски отвор, као и камин што се закључује према постојању димњака на тој фасади.

Просторија на југозападној страни хајата је приближно правоуганог тлоцрта, димензија 4,00 x 2,80 м. Од простора хајата је одијељена преградним зидом ширине 19 цм, односно носивим зидом дебљине 65 цм. Улаз у просторију је правоугаоно изведен са једнокрилним дрвеним вратима. На југозападном зиду просторије су видљива два лучна отвора чија је унутрашњост временом зазидана. Дебљина зида којим је зазидан лучни дио износи око 20 цм. У средини лучних отвора су смјештени првоугаони прозорски отвори. На сјевероисточном зиду просторије је смјештен правоугаоно изведен долаф, дубине 28 цм. На сјеверозападном зиду је смјештен димњак(11). Просторија је жуто бојена. Кровна конструкција је прекривена линолеумом.

Простор ћошка представља најрепрезантативнију просторију куће.

За једну степеницу је виши од остатака простора куће. У простор ћошка се приступа преко правоугаоних дрвених врата, димензија 1,55 x 0,80 м. Врата су украшена геометријском и флоралном декорацијом. Геометријска декорација је изведена у облику ромбова. Свако поље је изведено рељефно, са флоралним украсом у средини. У средини је од кованог жељеза изведена халка. Врата су бојена плаво-зеленом, свијетлоплавом и смеђом бојом. Са унутрашње стране врата није изведена никаква декорација.

Простор ћошка је правоугаоног облика, приближних димензија 4,20 x 5,45 м. Из основног волумена куће излази за 145 цм на југозападној, односно 125 цм на сјеверозападној фасади. Западни ћошак просторије се ослања на авлијски зид градитељске цјелине.

Строп над улазним дијелом просторије је спуштен у односу на остатак простора.

Прозори смјештени на југозападној (три прозора), сјеверозападној (три прозора) и сјевероисточној (један прозор) фасади пружају поглед на авлију и приступну цесту.

На сјевероисточном зиду просторије «ћошка» се налази долаф, ниша и камин. Долаф је правоугаон, са профилирано изведеним вратима. Ниша је завршена преломљеним луком. На мјесту изворног камина је изведен нови, са примјеном цигле(12). Стропна конструкција је сакривена дрвеним даскама.

У «ћошак» просторији се налазе двије сехаре, врата од мусандере која није у просторији и левха.

Обје сехаре су украшене флоралним и геометријским мотивима. Сехара, дужине 1,27 м и висине 42,5 цм, украшена је непрекинутом цик-цак линијом и вазама за зимзеленим гранчицама. Сехара дужине 1,35 м и висине 47 цм, украшена је непрекинутом цик-цак линијом и вазама са цвијећем и листовима. Сехаре су бојене тамнозеленом бојом. Декорација је наглашена тамножутом и црвеном линијом.

Уз зид прислоњена се налазе врата од мусандере. Врата, димензија 1,05 x 1,92 м, се у вертикалном смислу могу подијелити на два поља. Поља су украшена геометријслом и флоралном декорацијом, истом која се јавља и на улазним вратима «ћошак» просторије као и на предњом страници мусандере смјештене у хајату. Накнадном интервенцијом су обојена смеђом и свијетлоплавом бојом.

На зиду просторије налази се извезена левха, димензија 44 x 72 цм, украшена флоралним мотивима.

Кула(13)

Из простора хајата се преко правоугаоно изведених врата, смјештених на југоисточном зиду, приступа у објекат куле.

Кула је правоугаоне основе, изведена на три спрата. Покривена је двоводним кровом, а као покров је изворно кориштена камена плоча. Кров куле се, усљед оштећења и неодржавања прије неколико година урушио. Власник објекта је, с циљем заштите објекта од даљњег пропадања, извео нову кровну конструкцију и покрио објекат цријепом.

Зидови куле су изграђени од правилно клесаног камена, остављеног видљивог на фасадама објекта.

Правоугаони прозорски отвори су смјештени, по два на сваком спрату на југоисточној (авлијској) фасади и један на сјеверозападној фасади(14). На сјевероисточној фасади објекта су видљиви трагови прозорских отвора који су временом зазидани. На свим фасадама куле су видљиве пушкарнице и конзолни истаци.

Нема података о унутрашњој организацији куле. Унутрашњост је данас у потпуности уништена, међуспратне конструкције су се урушиле и њихови остаци се налазе у приземљу куле.

Литература[уреди | уреди извор]

Константин Јиречек, Властела хумска на натпису у Величанима, Гласник Земаљског музеја IV, Сарајево, 1892, стр. 279-285.
Марко Вего, Нови и ревидирани натписи из Херцеговине, Гласник Земаљског музеја Археологија н.с. св. VII, Сарајево,1962, стр. 191-243.
Љубинка Којић – Мариан Wензел, Величани - средњовјековна некропола и преглед средњовјековног стакла Босне и Херцеговине, Старинар н.с. XVIII/1967, Археолошки институт Српске академије наука, Београд, 1968, ст. 139-155.
Шефик Бешлагић, Попово-средњовјековни надгробни споменици, Завод за заштиту споменика културе Босне и Херцеговине, Сарајево, 1966.
Марко Вего, Зборник средњовјековних натписа Босне и Херцеговине II, Земаљски музеј Босне и Херцеговине, Сарајево, 1964.
Павао Анделић, Средњовјековна жупа Попово. Трибунија 7, Завичајни музеј Требиње, Требиње, 1983, 61-79.
Миленко Филиповић, – Љубо Мичевић, Попово у Херцеговини, Научно друштво, Сарајево, 1959.
Есад Куртовић, Сениори херцеговачких влаха, Зборник радова Хум и Херцеговина кроз повијест, Хрватски институт за повијест, Загреб 2011, 647-695.

??????????????????

Хисторија Осамдесетих година 20. вијека, приликом радова на изградњи Бањско-рекреационог центра «Горњи Шехер», откривено је око 600 комада римских бакрених новчића који се повезују са коришћењем термалних вода и указују на обичај «стипем иацере» (римски обичај бацања новчића у изворе воде у славу божанства или здравља императора).

Подручје са сумпорним врелима помиње се 1554. године у Софи Мехмед-пашиној вакуфнами под називом Илиџа, а затим у попису махала 1604. године у ком се помиње џамија-Илиџанска, чији се оснивач Махмуд Челеби. На том мјесту развила се истоимена махала са џамијом, а знатно касније и мектеб. Најстарији објекти махале били су изграђени наткривени базени-хаузи.

Сви хаузи су били међусобно спојени потоком топле воде на коме су били дрвени мостићи, а уз саму обалу, и два мања зидана млина, ступе, табачке направе, који су могли да раде и за вријеме великих зима. Постојалаи су до почетком 20. вијека, када су страдали у поплави. За вријеме аустроугарске владавине махала Илиџа није доживјела неке веће промјене. Саграђени су мост челичне решеткасте конструкције, војно купатило Жбана и неколико објеката у аустријском провинцијском стилу.

Материјални остаци који чине грађевинску целину

Градитељску целина - Бање у махали Илиџа у Горњем Шехеру чине материјално остаци:

Ебиног хауза, бање у саставу куће Мухарема Гушића (Маслин хауз),

бања у саставу куће Бисере Шеранић,

три бање са термалном водом у кући Демировића,

Османчевића бања (бања која се налази југоисточно од куће Османчевића),

место и остаци бање Жбана,

бања Диреклија у стени уз обалу Врбаса,

место и остаци бање Шугавица,

бања Илиџа (Краљичина Илиџа или Трокића врело) уз обалу Врбаса

Положај[уреди | уреди извор]

Национални споменик Бање у махали Илиџа у Горњем Шехеру налазе се у Бања Луци на локацији која обухвата к.ч. бр. 670/1, 679/1, 674, 686/1 и 690, к.о. Бања Лука III-8, Општина Бања Лука, Република Српска, Босна и Херцеговина. Бања Диреклија, мјесто и остаци бање Шугавица и бања Илиџа нису уцртани на карти (ситуиране су на десној обали Врбаса, у самом кориту ријеке, на потезу ријечног корита Врбаса које заузима површину сјевероисточно од к.ч. број 628 до к.ч. број 358, к.о. Бања Лука III-8, Општина Бања Лука).

Комплекс бања у Горњем Шехеру се налази у махали Илиџа на десној обали Врбаса, у просторном обухвату који је дефинисан следећим границама:

са северозападне стране је ограничен коритом ријеке Врбас дужине око 200 метра низводно од новог гвозденог моста, те границом Улице Од Змијања Рајка (ранији назив: Улица браће Алагић) у дужини око 100 м југозападно од моста;
југозападном границом к.ч. број 662, к.о. Бања Лука III-8 (парцела на којој се налази Бањско-рекреациони центар “Шехер”);
на југоисточној стран природном границом преласка обронака Шехитлука у равничарски део,
на североисточној страни к.ч. број 700, к.о. Бања Лука III-8 (Хаџи-Исаковића кућом)

Географски положај

Ова градитељска целина се налази на следећим географским координатама:

44°44.923 северне географске ширине и 17°08.801 источне географске дужине,
44°44.942 северне географске ширине и 17°09.534 источне географске дужине
44°44.936 северне географске ширине и 017°09.519 источне географске дужине.

__________________________ Подаци о добру Локација добра

Подбјелашничко село Шабићи налази се на југоисточним падинама планине Бјелашнице, на раскрсници путева за насеља Ракитницу и Синановиће. Село је на надморској висини око 1160 м. Смјештено је у долини амфитеатралног облика која се спушта од сјевера ка југу, према лијевој обали Ракитнице. Некропола стећака налази се у сред села на локалитету Хан. Прије уништења локалитета, на истом мјесту је било мало узвишење поред сеоског друма који је водио из Шабића за село Ракитницу. Са источне стране је омеђена поменутим путем, са сјеверне и јужне приватним земљиштем. На западном рубу је појас приватног земљишта, којим је некропола одијељена од активног мезарја.

Хисторијски подаци

Географски се према природном положају планина Бјелашница дијели на босанску (према Хаџићима, Пазарићу, Трнову и Раштелици), на сјеверним падинама и без сталних насеља, и на херцеговачку, на јужним падинама са сталним насељима. Јужни дио Бјелашнице протеже се све до десне (босанске) обале ријеке Неретве (Поповић, 1932, 59; Бељкашић-Хаџидедић, 1999., 8). Јужно од Бјелашнице је планина Височица. Њих оштро раздваја ријека Ракитница. На југоисточном предјелу Бјелашнице, на тзв. „ниској Бјелашници”, надморске висине од 1200 до 1500 м су стална насеља. Шабићи се, заједно са Умољанима, Крамарима, Лукавцем, Брдима и Малешићима налазе у горњем току Ракитнице, на десној обали ријеке. У некима су рекогносцирањем установљени трагови из праисторије, а многа од њих носе и данас средњовјековне топониме. Цијели предио око ријеке Ракитнице био је преко Штирног дола повезан са Сарајевским пољем и насељима у долини Миљацке, а преко Јагодин дола са Коњицем.

У касном средњем вијеку предио од ријеке Ракитнице од извора на истоку, до рјечице Трешанице на западу, припадао је управном котару Чрешњево, унутар жупе Неретве. Жупа Неретва је у 15. вијеку подијељена на босански и херцеговачки дио, са граничном линијом на ријеци Неретви. Босански дио се протезао до десне обале Неретве и припадао је области Краљеве земље, а херцеговачком дијелу су припадали предјели на лијевој обали Неретве, и били су под влашћу обласних господара Косача. Центар управног котара био је град Чешњево, који је достигао највећи степен развоја у 15. вијеку. Имао је деташирано подграђе (на територији данашњег Коњица) и царину, јер је поред града пролазио фреквентни пут из долине Неретве. Вјероватно је цијели крај, а са њим и подручје жупе Чешњево припадало феудалном посједу босанских краљева, тј. био је краљевска домена (Анђелић, 1982., 113; исти, 1975., 157, 305; Шабановић, 1982., 126). Османи су заузели подручје до десне обале Неретве 1463. године. У попису од 1468./9. године јавља се нахија Чешњево. У наредном попису из 1477. године ова нахија се више не спомиње (Шабановић, 1982., 116-126 са картом на страни 128; Анђелић, 1975., 308). Скоро на цијелој територији управног котара Чешњево живјела је велика скупина Влаха катунара као стални насељеници у оквиру катуна који су били пандан сеоских (земљорадничких) славенских опћина. На простору горњег тока Ракитнице, у којем је село Шабићи, према топономастици се могу наслутити трагови једне такве опћинске организације. У Умољанима, Тушилима и Шабићима се налази топоним Варда, који указује на организирану војно-полицијску службу сеоских опћина. Вјеројатно се заједнички култни центар налазио у Умољанима, који су то остали до данас. Између Умољана и Шабића налази се локалитет Црквина, а у Умољанима главна џамија. У истом селу је и топоним Игриште, један од назива везаних за култна мјеста предкршћанског култа, а обично се јављају у насељима са црквама.

На овом подручју су заступљена родовска гробља као и мање некрополе појединих породица. Шабићи су били родовско село унутар већег територија сеоске опћине. Аргуменати за овакву претпоставку су име села и постојање родовске некрополе са стећцима, датиране у период од краја 14. до почетка 16. вијека. (Анђелић, 1975., 293).

2. Опис добра На некрополи су 53 стећка, од тога су 4 плоче, 27 сандука, 12 сандука са постољем, 4 сљемењака, 4 сљемењака са постољем и двије скупине са неколико остатака разбијених комада стећака. Украшено је 5 споменика (9,4%).

Опис некрополе до девастирања 1993-1999. године

Некропола је сукцесивно разграђивана. Ш. Бешлагић је, касних шездесетих година 20. вијека евидентирао 58 стећака, од тога 41 саднук, 9 плоча и 8 сљемењака. На споменицима су примијећена знатна оштећења, а био је већ тада преваљених и утонулих стећака, стога у Бешлагићевом опису нису издвојени споменици са постољима (Бешлагић, 1971., 179). Према аерографском снимању терена 1981. године могло се дешифрирати укупно 55 споменика, од тога 47 споменика унутар некрополе, један споменик испред улаза у зграду Мјесне заједнице и 7 споменика уз југозападни дио зида истог објекта. Према том снимку током археолошких истраживања 2001. године направљена је скица простирања некрополе. Стручњаци Градског завода за заштиту споменика културе из Сарајева су 1986. године констатирали да је одређени број стећака био помјеран, а на споменицима су била видљива напукнућа проузрокована механичким путем.

Главнина стећака била је оријентирана у природном правцу пружања терена сјеверозапад (узглавље)–југоисток, уз неколико изузетака. Неколико стећака уз западни руб некрополе било је оријентирано у правцу југ–сјевер. У средишњем дијелу некрополе и код зграде Мјесне заједнице мањи број стећака је било оријентиран југозапад–сјевероисток.

Током рата 1993-1995. године на овој локацији био је позициониран дио француског батаљона УНПРОФОР-а, чији су припадници помјерили двије скупине стећака; прву испред и поред продавнице и другу која је била уз источни руб некрополе, нарочито на њеном сјевероисточном дијелу, те их склонили са друге стране пута и иза поменуте зграде. Вјеројатно је тако дио стећака доспио и на падине иза сеоске амбуланте. Јединицама УНПРОФОР-а је требао паркинг простор, проширени пут и утврђени заклон од врећа напуњених пијеском и бодљикаве жице. Том приликом је одсјечено око 1/3 благе узвисине на којој су стајали стећци, а на осталом дијелу некрополе је био војни положај са заклонима. Иза рата 1999. године од преосталих стећака ин ситу, већина их је тешком механизацијом склоњена уз источну ивицу пута, мањи дио је строваљен у јарак између некрополе и мезарја, понеки је затрпан земљом при равнању терена, а један је преваљен преко живице у мезарје. Тада су многи од споменика знатно оштећени или препукли.

Од 16. 7. до 10. 8. 2001. извршена су археолошка истраживања гробова. Наредне, 2002. године стећци су, колико је то било могуће, према расположивој документацији и према стању на терену враћени на првобитну локацију, али није било могуће извршити реконструкцију првобитног стања некрополе. Сва документација са археолошких истраживања и постављања стећака на стару локацију, налази се у Кантоналном заводу за заштиту културно-хисторијског и природног наслијеђа у Сарајеву.

Опис некрополе послије враћања стећака на првобитну локацију

Ареал некрополе послије враћања стећака је у односу на првобитно стање, морао бити смањен због проширења пута на којем је прије стајало најмање 10 стећака. Сви споменици укључујући и оне који су били некада смјештени уз западни зид зграде мјесне заједнице смјештени су на ареал димензија 21 x 23 м, тј. на око 480 м2. На некрополи у Шабићима постављена су 2002. године 53 стећка. Од тога је:

- 50 стећака чији је облик идентифициран. Међу њима су стећци бр. 29, 39, 44, толико разлупани да се њихови дијелови не могу спојити;

- двије скупине (бр. 34, 43) су састављене од неколико разбијених комада неидентифицираног облика, а враћене су на некрополу да остану као трајно свједочење да су некада ту постојали, те да потпуно не пропадну;

- стећак бр. 53 првобитно је припадао некрополи Долови. Нађен је код Хаир чесме, 2 км западно од Шабића на путу за Синановиће, испод некрополе Долови, са које је вјеројатно склизнуо. Преносом на некрополу у Шабиће је спашен од даљег пропадања. Споменик је украшен на свих пет плоха.

1. Сандук, дим. 1,8 (дужина) x 0,75 (ширина) x 0,75 (висина) м. Оријентација сјевер–југ. Неоклесано дно, мало заобљено. При дну одбијен југозападни угао.

2. Сандук, дим. 1,8 x 0,7(0,6) x 0,68(63) м. Оријентација сјеверозапад–југоисток. На водоравној горњој плочи природна расјеклина. На ужим странама, чеоној и доножној су природне жиле у камену, па се на јужној страни дио стећка по тој жили одломио. Уз југоисточни угао припојен је мали недостајући дио.

3. Сандук са постољем, дим. сандука: 1,45 x 70(75) x 0,42 м; постоље 1,8 x 1,05 x 0,35(30) м. Оријентација сјеверозапад–југоисток. На постољу су јака напукнућа, а недостаје му сјеверозападни дио.

4. Сандук са постољем, дим. сандука 1,6 x 0,6(0,3) x 0,6 м; постоље 2 x 1,1 x 0,24 м. Оријентација сјеверозапад–југоисток. Дио горње површине сандука је одломљен, тако да је доножни дио кос. Уништен југозападни дио постоља.

5. Сандук, дим. 1,1 x 0,48 x 0,23 м. Оријентација југозапад–сјевероисток. Оштећен на југозападном крају.

6. Сандук, дим. 1,8 x 0,96 x 0,7 м. Оријентација запад–исток, са мањим отклоном у смјеру сјеверозапад–југоисток. Оштећење по природној жили у камену.

7. Сандук, дим. 2 x 0,84 x 0,57 м. Оријентација сјевер–југ. Изломљен у три дијела.

8. Сандук, дим. 1,62 x 0,85 x 0,73 м. Оријентација сјевер–југ. Оштећен на сјевероисточном и југозападном углу.

9. Сандук (?) са отученом горњом површином и постољем, очуване димензије сандука 1,6 x 0,8 x 0,22 м; постоље 2 x 1,1 x 0,28 м. Оријентације сјевер–југ. Стећак има масивно постоље, али је горња површина споменика толико уништена да висина сандука досеже једва 0,22 м, па није познато да ли је био сандук или сљемењак.

10. Сандук, дим. 1,63 x 0,8 x 0,52 м. Оријентација сјевер–југ. Украс: водоравна плоха по средини подијељена урезаном подужном цртом.

11. Сандук који се сужава при дну, дим. 1,8 x 0,62(57) x 0,54 м. Оријентација сјевер–југ, са мањим отклоном у смјеру сјевероисток–југозапад. Окрњен југоисточни угао.

12. Сљемењак који се сужава при дну, дим. 2 x 0,87(76) x 1,73 м. Оријентација сјевер–југ. На више мјеста незнатно окрњен.

13. Сандук са одвојеним постољем, дим. сандука 1,38 x 0,56 x 0,5 м; постоље 1,57 x 0,73 x 0,1 м. Оријентација сјевер–југ са мањим отклоном у смјеру сјеверозапад–југоисток. Окрњени углови сјеверне, уже стране.

14. Сандук са постољем, дим. сандук 1,7 x 0,92 x 0,57 м; постоље 1,9 x 1,25 x 0,2 м. Оријентација сјеверозапад–југоисток. Постоље је на појединим мјестима окрњено.

15. Сандук са постољем, дим. сандук 1,6 x 0,6 x 0,48 м; постоље 1,9 x 0,8 x 0,2 м. Оријентација сјевер–југ. Сандук је преломљен на два дијела, а има напуклине по природним жилама у камену.

16. Сљемењак са постољем, дим. сљемењака 1,45 x 0,63 x 0,75(0,6) м; постоље 1,65 x 0,63 x 0,2 м. Оријентација сјеверозапад–југоисток. Сљемењак и постоље дјеломично оштећени на југозападном углу.

17. Плоча, дим. 2 x 1,18(1,05) x 0,38 м. Оријентација сјеверозапад–југоисток.

18. Сандук, дим. 1,7 x 0,85 x 0,58 м.

19. Сандук, дим. 1,92 x 0,93 x 0,53. Оријентација сјеверозапад–југоисток. Вертикална распуклина по природној жили у камену.

20. Сандук, дим. 1,74 x 0,81 x 0,67 м. Оријентација сјеверозапад–југоисток. Мања оштећења на угловима.

21. Сандук са постољем, дим. сандука 1,68 x 0,78 x 0,7 м. Оријентација сјеверозапад–југоисток. Споменик доста оштећен. Трагови постоља једва видљиви. Горња површина сандука јако оштећена.

22.Сандук, дим. 2 x 1,02 x 0,88 м. Оријентација сјеверозапад–југоисток. Обијен горњи југозападни угао.

23. Сљемењак на четири воде са постољем, дим. сандук 1,35 x 0,66 x 0,33 м; висина сљемена 0,17 м; постоље 1,76 x 1,03 x 0,15 м. Оријентација сјеверозапад–југоисток. Споменик је при помјерању пукао на два дијела која се могла спајају.

24. Плоча, дим. 2,2 x 1,25 x 0,34(20) м. Оријентација сјевер–југ. Оштећена на бридовима.

25. Сандук, дим. 2,05 x 1,53 x 0,94 м. Оријентација сјеверозапад–југоисток. Обијена гоња трећина сјеверне чеоне стране.

26. Сандук, дим. 1,82 x 0,90(0,77) x 77 м. Оријентација сјевероисток–југозапад. Природно оштећење на јужној подужној страни. Одбијен сјеверозападни угао.

27. Сљемењак, дим. сандука 1,93 x 0,75 x 0,90 м; висина сљемена 0,2 м; постоље сачувано на подужној, источној страни у димензијама 1,46 x 0,3 x 0,3 м. Оријентација сјевер–југ. Јужна страна је у доњој половини јако оштећена.

28. Сандук, дим. 1,95 x 1,38 x 0,50 м. Оријентација сјеверозапад–југоисток. Оштећени бридови.

29. а и б, двије одбијене громаде истог сљемењака. Не спајају се.

30. Сандук, дим. 1,63 x 0,56 x 0,53 м. Оријентација сјеверозапад–југоисток. Обијен на горњем југоисточном углу.

31. Сандук, дим. 1,53 x 0,72 x 0,62(0,55) м. Оријентација сјевер–југ са благим отклоном у смјеру сјеверозапад–југоисток. На западној подужној страни оштећења на угловима.

32. Сандук са постољем, дим. сандук 2 x 0,91 x 0,63 м; постоље 2,25 x 1,28 x 0,25 м. Оријентација сјевер–југ са благим отклоном у смјеру сјеверозапад–југоисток. Постоље дјеломично обијено на јужној половини западне подужне стране. Сјевероисточни угао постоља одбијен и прислоњен у природни положај.

33. Плоча, дим. 2,1 x 1,25 x 0,3 м, дјеломично оштећених бридова.

34. а и б. Два комада истог стећка, не спајају се. Дим. а) 1,23 x 0,9 x 0,6 м; б) 0,6 x 0,5 x 0,34 м. Оријентација сјевер–југ са отклоном у смјеру сјеверозапад–југоисток.

35. Сандук, дим. 1,96 x 0,94 x 0,67 м. Дјеломична оштећења на сјеверној, ужој плохи.

36. Сљемењак, дим. 1,8 x 1,1 x 1,45 (од тога висина сљемена 0,25) м. Оријентација сјевер–југ са благим отклоном у смјеру сјеверозапад–југоисток. Украшен урезаном линијом на врху вертикалних плоха. Ова линија одваја кров од осталог дијела сљемењака. Оштећења на југозападном доњем углу.

37. Сандук, дим. 1,77 x 1,08 x 0,76 м. Оријентација сјевер–југ са благим отклоном у смјеру сјеверозапад–југоисток. Обијен југоисточни доњи угао.

38. Сандук, дим. 1,61 x 0,85 x 0,75 м. Оријентација сјевер–југ са малим отклоном у смјеру сјевероисток–југозапад. При врху вертикалних страна споменик је украшен тордираном траком, ширине 5 цм. Оштећења на бридовима горњег дијела сандука. Тордирана трака је очувана на јужној страни у цјелини, на малом дијелу западне стране, на средњем дијелу источне стране и у сјевероисточном углу.

39. Дио сљемењака са постољем. Сачувана је у цјелости једна бочна страна дужине 1,10 м (заједно са дијелом постоља), комплетне ширине од 1 м, и висине 1,3 м (од тога висина сљемена 0,2 м). Уз овај фрагмент постављена су још 4 одломљена комада истог стећка, али се не могу спојити.

40. Сандук са постољем, дим. сандука 1,63 x 0,80 x 0,85 м; очувани дио постоља 1,55 x 1,15 x 0,15 м. Оријентација сјевер–југ са мањим отклоном у смјеру сјеверозапад–југоисток. Сјеверна половина водоравне горње плохе оштећена, као и дио постоља.

41. а и б. Плоча, сломљена на два неједнака дијела. Дим. а) 1 x 1,3 x 0,3 м; б) 0,87 x 0,93 x 0,3 м. Оријентација запад–исток. Дијелови плоче су знатно оштећени.

42. Сандук, дим. 2 x 0,9 x 0,85 м. Оријентација сјевероисток–југозапад. Примјетна су мања оштећења на угловима и природне распуклине.

43. а, б, ц Три комада различитих стећака.

44. а, б, ц, д Четири дијела једног стећка у облику сандука који се не могу спојити.

45. Сандук са постољем, дим. сандук 1,9 x 1,05 x 0,65 м; постоље 2,2 x 1,25 x 0,3 м . Оријентација сјевер–југ са мањим отклоном у смјеру сјевероисток–југозапад. На цијелом сандуку су примјетна оштећења.

46. Сандук, дим. 1,8 x 0,75 x 0,6 м. Оријентација сјевер–југ са отклоном у смјеру сјевероисток–југозапад. Незнатно оштећене на сјеверозападном углу.

47. Сандук, дим. 1,94 x 0,9 x 0,65(0,56) м. Оријентација сјевер–југ са отклоном у смјеру сјевероисток–југозапад. На споменику су примјетна природна оштећења.

48. Сљемењак са постољем, дим: сандука 1,7 x 0,8 x 0,63 (од тога висина сљемена 0,15) м; дјеломично оштећено постоље очуваних димензија 1,85 x 1,1 x 0,17 м. На јужној страни одбијен дио сљемена.

49. Сандук, дим. 1,65 x 0,77 x 0,54 м. Оријентација сјевер–југ са благим отклоном у смјеру сјеверозапад–југоисток. Украс урезан на горњој водоравној плохи у виду штапа у облику слова Т. Дужина штапа 0,95 м. На споменику су видљива природна и механичка оштећења.

50. а и б Сандук, преломљен на два дијела. Дим. а) 1,5 x 1,32 x 0,58 м; б) 0,60 x 1,1 x 0,58. Између ова два дијела недостаје средишњи дио споменика. Оријентација запад–исток.

51. Сандук са постољем, дим. сандука 1,75 x 0,82 x 0,5; постоље 2 x 0,95 x 0,30 м. Оријентација сјевер–југ. Дјеломично оштећена горња водоравна плоха сандука и дио постоља.

52. Сандук са незнатно наглашеним постољем на јужној страни. Дим. сандука 1,73 x 1,2 x 0,9 м. Оријентација сјевер–југ са благим отклоном у смјеру сјеверозапад–југоисток. Јаче механичко оштећење на југозападном углу.

53. Сандук, дим. 1,7 x 0,75 x 1,05 м. Оријентација сјевероисток–југозапад. Украшен је свих пет плоха. Сви бридови су оивичени тордираном траком. У средини горње водоравне плохе је урезан мач са накрсницом и јабуком. Бочне, подужне стране су украшене са по пет полукружно засведених аркада. На јужној страни је изнад аркада фриз који се састоји од валовите линије из које излазе мале спиралне витице. Површина сјеверне стране је испрана јер је стећак лежао поред Ракитнице. На тој страни је, изнад средишњих аркада, пет стилизираних попрсја, а изнад крајњих попрсја су спиралне витице. На западној, ужој страни је украс у виду краћег штапа из којег симетрично излазе двије спирале. Изнад сваке спирале је длан са раширеним прстима изнад којег је у горњем јужном углу розета, а у сјеверном полумјесец окренут краковима према земљи. На, ужој, источној страни украс је слабије читљив. У средини је урезан кратак штап који доље завршава потковичастим украсом окренутим према земљи. Горе су двије веће симетрично постављене спирале. У горњем јужном углу је такођер дио спиралног украса.

Археолошким истраживањима током љета 2001. године обухваћена је површина од 650 м2. Првобитно, најгушће поредани стећци су били у сјевероисточном углу некрополе и даље према југоистоку. Тај дио нерополе је покрила нова траса пута тако да је тај дио остао неистражен. Откривен је 21 гроб. Гробови су били укопани у лапоровиту глину која се претвара у „шкриљу”, тј. кречњак. Дно гробова је било на различитим дубинама од 0,9-1,77 м мјерано од 0 коте (1161.83 м).(1) Укопи су вршени на неколико начина: покојници су полагани директно у земљану раку (12 гробова), у дрвене сандуке заковане жељезним ексерима (7 гробова), а један гроб је имао камену конструкцију у виду двосливног крова. Сви покојници су полагани на леђа. Положај главе, руку и ногу у већини случајева није било могуће установити због оштећености скелета. Главе покојника су положене на југозапад или сјеверозапад са погледом упереним ка истоку. Прилога у гробовима није било), што би се прије могло приписати уједначеном социјалном статусу чланова рода, него уништености налаза.

У односу на остале пријератне сарајевске општине, на Палама је установљен највећи број некропола стећака, око сто локалитета што је 1/3 од укупног броја некропола стећака на подручју Сарајева. Стећци су изграђивани од камена и то најчешће “станца”, кречњака конгломера или пјешчара. Величина некрополе зависи од броја стећака па тако локалитет са 1-3 споменика, можемо сматрати осамљеним стећцима. Локалитет са 3-20 стећака је мања некропала, а са 20-50 стећака је већа некропола. Локалитети са преко 100 споменика су велике некрополе. Карактеристична је појава постављање стећака у редове или низове, а најчешћа оријентација је у правцу исток – запад, односно сјевероисток-југозапад. Камени монолитни блок обрађиван је клесањем и глачањем, а обликован је у формама: плоче, сандука, сандука на постољу, сљеменика (саркофага), сљеменика на постољу, стуба, стеле и крста (крстаче). Постоје и необрађени стећци у аморфним облицима камена, који је по некад само овлаш притесан. Сви ови облици су призашли из традиције и естетскх могућности средине у којој су настали. Боља обрада, украшавањем уклесаним или рељефним мотивима, постављање натписа и величина стећка, увијек су везани за истицање сталешког статуса сахрањеног, а уједно указују и на клесарску традицију одређеног подручја. Натписи на стећцима су аслесани старобосанском ћирилицом, на оновременом говорном језику, па као такви имају изузетну документарну вриједност. Најраније се јављају облици плоче и сандука (од краја 12 па до 14 вијека). Затим се јављају варијатети тих облика и нови облик слеменик(од 14 до 16 вијека). Најкасније се јавља облик стуба (од средине 15 до 16 вијека), што се везује за оријентално поријекло усправног нишана. Већина стећака на палама налази се у запуштеном стању. О њима се не води брига у смислу уређења, одржавања или чувања. Стање појединих некропола и узроци који их угрожавају, изискују извођење одређених конзерваторских радова. У неким случајевима би се чак мора ло примјенити премјештање угрожених споменика на неку ругу, привремену или сталну локацију. На подручју Пала евидентирано је сто локалитета средњовјековних некропола стећака.о је запуштено и зарасло.

?????????/ Хисторијско подручје – Некропола са стећцима на локалитету Хан у Шабићима, опћина Трново, проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: национални споменик).

Национални споменик чини некропола са 53 стећка.

Национални споменик се налази на простору означеном као к.ч. 2369 и 2370 (нови премјер), з.к. уложак бр. 397 и 401, к.о, Шабићи, опћина Трново, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина.

На национални споменик се примјењују мјере заштите утврђене Законом о провођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика успостављене према Анексу 8. Опћег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини („Службене новине Федерације БиХ” бр. 2/02, 27/02 и 6/04).

Некропола са стећцима Делијаш[уреди | уреди извор]

Историјско подручје – некропола са стећцима Делијаш, опћина Трново, проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљем тексту: национални споменик).

Национални споменик чини некропола са 243 стећка.

Национални споменик се налази на локацији означеној као к.ч. број 383 уписана у з.к. уложак број 219, к.ч. број 384 уписана у з.к. уложак број 573 и к.ч.број 1369 уписана у з.к. уложак број 244 к.о. Делијаш, Општина Трново, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина.

На национални споменик примјењују се мјере заштите утврђене Законом о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика успостављене сходно Анексу 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини (“Службене новине Федерације БиХ” бр. 2/02, 27/02 и 6/04).

Стећци из околине Трнова оквирно могу да се датирају у 14. и 15. вијек а мањи број вјероватно у прве године 16. вијека (Ш. Бешлагић, 1967,135).

2. Опис добра

Некропола у Делијашу лежи на узвишењу које је путем према Забојској подијељено на два дијела: источни и западни. Састоји се од 243 стећка, од тога је 28 сљемењака, а 215 сандука и плоча(1). Према бројности, убраја се у десет највећих некропола у Босни и Херцеговини.

Стећци су оријентисани према правцу запад–исток са малим отклоном и сврстани су у низове. Дио стећака који се налази непосредно изнад цесте је склизнуо због оштрог нагиба терена и не налази се на оригиналном мјесту. Већина стећака је просјечних димензија, али има неколико примјерака врло великих, као и врло малих димензија.

Шест(2) примјерака је украшено, и то 3 сандука и три сљемењака. Сви украшени стећци се налазе западно од прилазног пута.

Стећак бр. 1 је сљемењак са постољем, украшен на двјема бочним странама. На сјеверној страни је пластично приказана фигура мушкарца који у једној руци држи напет лук са стријелом, а другу руку је подбочио. На јужној бочној страни је сцена мушког кола. Пет мушкараца носе вијенце на главама који се јасно разазнају на три мјеста.

Стећак бр. 2 је сандук који на горњој равни има изведен пластични полумјесец.

Стећак бр. 3 је сандук који на горњој равни има пластичан правоугаоник.

Стећак бр. 4 је високи сандук са постољем. На источној и западној страни стећка је по једна пластична јабука. На јужној страни је необичан мотив који се састоји од два пластична круга повезана дебелом траком. На горњој равни је, такође, један велики пластични круг.

Стећак бр. 5 је велики сљемењак са постољем. На источној страни је сцена лова у којој је ловац на коњу, а испред њега јелен. На западној страни су једва препознатљиви мотиви лука и стријеле. Стећак је доста оштећен и нагнут.

Стећак бр. 6 је мањи сљемењак који на горњој равни има пластичан полумјесец.

У сјеверозападном дијелу некрополе уз стећке су смјештени савремени православни гробови.

3. Досадашња законска заштита

Подручје није евидентирано на Привременој листи националних споменика Комисије за очување националних споменика. Одлука се доноси на основу наведене петиције.

У Просторном плану БиХ до 2000. године увршћен је као споменик III категорије.

4. Истраживачки и конзерваторско-рестаураторски радови

Од 1958. до 1961. године Ш. Бешлагић извршио је систематско евидентирање стећака некропола у околини Трнова.

5. Садашње стање добра

Увидом на терену у августу 2005. године установљено је сљедеће:

У току рата 1992-1995. године у источном дијелу некрополе су ископани ровови чији се трагови и данас уочавају. У појединим дијеловима некрополе је отежано кретање између стећака због висине растиња и неравнина које су, према наводима мјештана, направиле дивље свиње.

Стећци су покривени маховином и лишајима, те се украсни мотиви врло тешко разазнају. Велики број стећака (посебно сандука и плоча) је утонуо. Њих десетак је нагнуто или преваљено, нарочито уз ивичне дијелове некрополе.

Један број стећака је испуцао (30%) усљед дејствовања атмосферилија.

Споменици на православним гробовима су девастирани у рату 1992-1995. године.

Неколико стотина метара јужно од некрополе су сеоске куће.

6. Специфични ризици којима је споменик изложен

Постоји опасност да стећци изнад пута према Забојској склизну због великог нагиба терена, односно усјека који је ископан приликом градње пута. Потребно је изградити потпорни зид којим би се спријечило њихово даљње помјерање..

Бројна археолошка налазишта сведоче о томе да се још у доба старих Римљана знало за лековитост термоминералних вода у Републици Српској. Лековиту воду користили су касније и Турци, као и Аустро-угари, тако да се Република Српска може похвалити дугом традицијом лечења термоминералним водама. Данас су локалитети са лековитим изворима претворени у бањске центре са здравственим, рекреативним, смештајним и угоститељским садржајима. У Републици Српској има десетак бања, највише у њеном северном делу. Бање су смештене у прелепом природном окружењу, а поред лековитих својстава воде и пелоида, благотворна клима, спортско-рекреативни садржаји, гостопримство и угоститељска понуда сврставају балнеолошке центре у сам врх туристичке понуде Републике Српске.

У подножју планине Козаре налазе се две бање: Бања Љешљани и Бања Мљечаница. На југозападним падинама Козаре, у селу Љешљани, 4 км од Костајнице, 15 км од Новог Града и око 100 км од Бања Луке, смештена је Бања Лешљани, која тек треба да се изграђује. Тренутно у бањи постоји могућност камповања, боравка у предивном природном амбијенту и купања у базену са термоминералном водом. Извор лековите воде „Слатина“ налази се у црногоричној шуми, а из њега извире натријум-хлоридна, хидрокарбонатна, хипотермална и високо алкална вода температуре до 35оЦ, благотворна код Кожних обољења. У бањи такође постоји и налазиште природног лековитог блата. Бања Мљечаница налази се у северозападном подножју Козаре, 14 км од Козарске Дубице и 68 км од Бања Луке. У склопу Института за физикалну медицину и рехабилитацију „Мљечаница“, осим медицинских просторија, постоје смештајни објекти (хотел и бунгаловско насеље), ресторан, конгресни амфитеатар и травнати спортски терени. Лековита вода је хладна и сумпоровита и припада категорији магнезијум-калцијум-натријум-сулфидно-сулфатних минералних вода, са температуром од 14оЦ. Позитивне ефекте остварује код: Реуматских болести, Неуролошких обољења, Болести периферних крвних судова, Ванзглобног реуматизма, Гинеколошких обољења, Дерматолошких обољења и код стања после повреда и након хируршких захвата на кичми и зглобовима.

Највише бања у Републици Српској смештено је у непосредној околини Бања Луке. На реци Врбас, свега 7 км од центра града налазе се Српске Топлице (Шехер), месна заједница у којој постоји 8 извора термоминералне воде са температуром до 32оЦ. Бања Слатина удаљена је 12 км од центра Бања Луке и смештена је у богатом природном окружењу. Постоје неки археолошки остаци на основу којих се закључује да су за лековитост воде са овог подручја знали и стари Римљани. Прва хемијска анализа воде извршена је крајем XIX века, а интензиван развој бање почео је тридесетих година прошлог века. У бањи постоји више смештајних објеката са укупним капацитетом 330 лежајева, а бањско лечилиште функционише у склопу Завода за физикалну медицину и рехабилитацију „Др Мирослав Злотовић“. Поред здравствених и смештајних услуга, у бањи постоји више базена и када за купање у лековитој води, комплекс спортских терена, ресторан, 3 конференцијске сале итд. У медицинским терапијама користе се лековита вода и лековито блато. Састав термоминералне воде чине калцијум, магнезијум, хидрокарбонат и сулфат, а она је категоризована као угљено кисела хипертерма са температуром од 40-42оЦ. У Бањи Слатина лече се: Реуматизам, Стерилитет, Неуролошка обољења, Кардиоваскуларне болести и Посттрауматска стања. Бања Лакташи удаљена је 20 км од Бања Луке, а смештена је у долини реке Врбас. Њену лековиту воду први су користили стари Римљани, а модеран развој бање отпочео је 1930. године. Бањски хотел „Сан“, који је реновиран 2008. године, има капацитет од 144 лежаја, а од осталих садржаја посетиоцима нуди: здравствене услуге, затворени базен са термоминералном водом, фитнес центар, сауне, ресторан, три конгресне сале. У бањи се налази и модеран комплекс отворених базена. Термоминерална вода има температуру од 30-40оЦ и категорисана је као калцијум-магнезијум-хидрокарбонатна-угљенокисела-олигоминерална хомеотерма. У балнеолошким терапијама користи се пијењем и купањем код следећих болести: Обољења желуца и црева, Болести бубрега и мокраћних канала, Очне болести, Обољења неуровегетативног система, Психијатријске болести, Ендокринолошке болести, Кардиоваскуларна обољења, Обољења на локомоторном апарату и Професионална обољења. Испод планине Љубић, у долини реке Укрине, у атару истоименог села, налази се Бања Кулаши, која је удаљена 14 км од Прњавора и 62 км од Бања Луке. Бањски комплекс заузима површину од 12 хектара, а у оквиру њега се налази хотел „Бања Кулаши“ са 50 соба и 4 апартмана, рестораном, кафе посластичаром, аперитив баром, базенима са термалном водом, просторијама за масаже, теренима за мали фудбал, кошарку, одбојку и са паркингом. Лековита вода је термоминерална, калцијум, натријум, хлоридна, сулфидна, хипералкална, олигоминерална хипотерма са температуром од 28оЦ. По пх вредности (11,75), спада у 7 најбогатијих вода у свету. Лечење се обавља у амбуланти за физикалну медицину и рехабилитацију у којој, осим просторија за прегледе постоје блокови за различите врсте терапије. Лековита вода помаже при лечењу Кожних болести (нарочито је ефикасна у лечењу псоријазе), Реуматизма, Бубрежних обољења, Болести органа за варење, Гинеколошких болести, Дијабетеса, Високог крвног притиска и Стања након повреда. Бања Врућица налази се на 3 км од Теслића и 87 км од Бања Луке. Највећи је бањски центар у Републици Српској. Комплекс обухвата 4 смештајна објекта (хотел „Кардиал“, хотел „Србија“, хотел „Херцеговина“ и хотел „Посавина“ са око 1.000 лежајева). Лечење се обавља у Специјалној болницу за рехабилитацију кардиоваскуларних болести. У бањи се налазе још и велнес центар (рекреативни базен, хидромасажни базен, базен са термоминералном водом и дечији базен, парно купатило, инфрацрвена, финска и римска сауна, просторије за масажу, просторије за велнес терапије, салон лепоте), фитнес центар, конгресни центар (са 6 конгресних салона различитих капацитета), травнати фудбалски терен, комплекс терена за мале спортове, куглана, уређене стазе за пешачење и вожњу бицикла итд. Бањска вода садржи калцијум, калијум, натријум, магнезијум, хлор и флуор и има изразита лековита својства код многих обољења: Болести срца и крвних судова, Реуматске болести, Болести штитне жлезде, Нервне болести, Хроничне упале жучне кесе и жучних путева и Стања након повреда на локомоторном апарату.

Остале бање смештене су на североистоку и истоку Републике Српске, у близини границе са Србијом. У Семберији, на крајњем североистоку земље, између две велике реке Дрине и Саве, удаљена 6 км од Бијељине, свега десетак километара од границе са Србијом, 52 км од Шапца, 130 км од Београда и 234 км од Бања Луке, смештена је Бања Дворови. Носилац туризма у бањи је хотел „Свети Стефан“ са рестораном, медицинским блоком и конгресном салом. Бања располаже са укупно 5 базена (олимпијски базен, два јуниорска и два дечија базена), а у њој постоје и бројни спортски терени. Лековита вода је олигоминерална и термална са температуром од 75оЦ и садржи натријум, калцијум, хидрокарбонат и хлорид. Благотворна је при лечењу Реуматизма, Кожних болести, Болести желуца, жучне кесе и жучних канала, као и код Рехабилитације након повреда и након хируршких захвата. На истоку Републике Српске налазе се још две бање. Бања Губер припада општини Сребреница, удаљена је 15 км од границе са Србијом, 75 км од Ужица, 80 км од Ваљева, 175 км од Београда и 256 км од Бања Луке. На овом подручју постоји укупно 48 извора лековите воде, од којих је најзначајнији извор „Црни Губер“. Лековита вода са овог извора има температуру од 12,4оЦ, а карактеристична је по великом садржају гвожђа и повољни делује код Анемије, Обољења штитне жлезде и Обољења синуса. У околини Вишеграда налази се Бања Вилина Влас. Због бујне природе и погодне климе има карактеристике ваздушне бање. Бања је добила име по реткој врсти папрати која расте у шуми у којој је смештен Рехабилитациони центар „Вилина Влас“. Смештајни капацитети центра су 160 лежајева, а од осталих садржаја ту су два ресторана, затворени базен, медицински блок, трим кабинет, теретана. Лековита вода припада групи радиоактивних карбонатних хомеотерми и има температуру од 34оЦ. Инидикована је за Реуматска, Неуролошка, Ортопедска, Гинеколошка, Геријатријска и Обољења дисајних органа.

Опште информације[уреди | уреди извор]

Редупликативна парамнезија описана је у контексту низа неуролошких поремећаја, укључујући мождани удар, интрацеребрално крварење, тумор, деменцију, енцефалопатију и разне психијатријске поремећаје.

У својој студије Бенсон и колега, наводе се следећи пример мкоји илуструје неке од главних карактеристика заблуде. У овом је случају пацијент задобио озледу главе након пада у својој кући. Удар је на обе стране изазвао фрактуру лобање и лезију фронталног режања (иако је израженији с десне стране) због стварања интрацеребралног хематома. Неколико дана након пријема у Неуробихавиоурални центар, оријентација на време код пацијента је била нетакнута, могао је дати детаље о несрећи (како су га други повезали с њим), могао се сећати имена својих лекара и могао је сазнати нове податке и сачувати их на неодређено време. Међутим, показао је изразиту абнормалност везану за оријентацију места. Иако је брзо сазнао и сетио се да је у болници за ветеране Јамаица Плаин (позната и као Бостонска управа за ветеране), инсистирао је на томе да се болница налази у Таунтону, Массацхусеттс, његовом родном граду. Након детаљног испитивања, признао је да је Јамајка равница и део Бостона и признао да би било чудно да постоје две болнице за ветеране у равници Јамајке. Упркос томе, инсистирао је на томе да је тренутно хоспитализован у подружници болнице с обичним ветеранима Јамајке која се налази у Таунтону. Својевремено је изјавио да се болница налази у резервној спаваћој соби његове куће.

Илузорно пресељење на познато место (попут дома или града који пацијент добро познаје) честа је тема, иако повремено пацијент може веровати да живи на фантастичнијим или егзотичнијим мјестима (као што је Тимбукту).

Патогенеза[уреди | уреди извор]

Рана психодинамичка објашњења наводе да редупликативна парамнезија није била директно повезана са озледом мозга, већ произлази из мотивисаног порицања болести; посебно, како су тврдили Wеинстеин и Кахн, код оних који болест сматрају "несавршенством, слабошћу или срамотом".

Други рани истраживачи прихватили су да је озледа мозга важан фактор, али наводе да је дезоријентација била "хистерична реакција" мотивисана жељом за повратком кући.

Међутим, већина савремених теорија наводи да је поремећај узрокован поремећајем у раду можданих система који учествују у у памћење и познавању, што је била тема првотног Пиковог објашњења, у коме је наве да је пресудни механизам "грчевити напад" који је пореметио свесно памћење.

Бенсон и колеге касније су тврдили да пацијентима код којих долази до оштећења десне хемисфере мозга не успева да одрже оријентацију због оштећења визуелопросторне перцепције и визуалне меморије, док је оштећење фронталног режња отежавало инхибицију лажних импресија узрокованих дезоријентацијом.

Новија истраживања широко су подржала ово становиште, а према подацима из литературеради се о конфабулацији, где се чини да се пацијенти присјћају лажних сећања без икакве спознаје да су лажни, често и у контекст оштећења фронталног режња. Оштећење десне хемисфере такође је повезано с аносогнозијом, код које пацијенти изгледа нису свесни често упечатљивих инвалидитета присутних након озледе мозга, што такође упућује на везу са недостатком увида који се види код овог поремећаја.

Једна студија случаја предложила је прецизније објашњење, наводећи да је оштећење трбушног тока визуалног састава, који повезује видни кортекс на подручја у слепоочним режњевима, могла произвести потребну визуално-просторну дезоријентацију и лошу интеграцију меморије. Познато је да слепоочна подручја (укључујући хипокампус) снажно комуницирају с фронталним режњевима током формирања и проналажења меморије, што навоводи на објашњење зашто би фронтално оштећење такође могло довести до овог стања.

Историја[уреди | уреди извор]

Појам редупликативна парамнезија први је пут 1903. године употребио психијатар Арнолд Пицк за опис стања код пацијента са сумњом на Алзхеимерову болест која је инсистирала да је премјештена из Пицкове градске клинике у ону за коју је тврдила да изгледа идентично, али да се налази у познатом предграђу. Да би објаснила неслагање, надаље је тврдила да су Пицк и медицинско особље радили на обе локације.

Међутим, ретроспективно је утврђено да су о се о овом феномену први пут изјасниили Швајцарци природословац Цхарлес Боннет 1788. године, који је описао жену која је имала и оно што би се сада називало Цотардова заблуда. Хенрy Хеад и Патерсон и Зангwилл касније су известили о војницима који су имали заблуду да је њихова болница смештена у њиховом родном граду, иако се у тим случајевима чинило да је трауматична озледа мозга највјеројатнији узрок.

Тек 1976. године озбиљно се узело у разматрање овај поремећај, када су Бенсон и колеге пријавили три случаја. Бенсон није само описао запањујуће редукцијске синдроме код својих пацијената, већ је покушао објаснити појаве у смислу неурокогнитивних дефицита који су такођер присутни код пацијената. Ово је био један од првих покушаја давања неуропсихолошког објашњења поремећаја.

Узроци Фацтице поремећаја[уреди | уреди извор]

Точни узроци овог поремећаја нису познати, али истраживачи вјерују да је то због биолошких и психолошких чимбеника.

Неке теорије тврде да су ови пацијенти претрпјели злостављање или недостатак осјећаја тијеком дјетињства који могу бити повезани са озбиљним емоционалним проблемима, као и повијест болести која је карактеризирана честом присутношћу болести које захтијевају хоспитализацију..

Студије показују да је ово стање чешће у мушкараца него у жена, док је фактички поремећај проксији чешћи код жена.

Лијечење фактичког поремећаја Најважнији циљ лијечења овог поремећаја је модифицирати понашање пацијента и елиминирати или смањити злоупорабу медицинских ресурса. У случају чињеничног нереда по пуномоћнику, примарни циљ је заштита сваке потенцијалне жртве.

Након што се ти циљеви испуне, сљедећи корак је разумјети психолошке разлоге који узрокују понашање пацијента. Лијечење пар еxцелленце је психотерапија, по могућности когнитивно-бихевиорална терапија ... На тај начин дјелујемо на пацијентово размишљање и понашање.

Обитељска терапија може бити корисна тако да чланови обитељи не награђују штетно понашање пацијента. У тешким случајевима дају се антидепресиви и анксиолитички лијекови

=====[уреди | уреди извор]

Крижевци Споменути архитектонски двојац Хöнигсберг и Деутсцх три године раније (1895. године) ствара пројект за синагогу у Крижевцима. Смјештена је у самоме средишту на главноме градскоме тргу, повучена од линије улице. Обликована је у неоренесансном стилу. Припада трипартитном типу синагога с истакнутим средишњим дијелом. Средишње поље прочеља лучно је закључено и украшено приказом Мојсијева законика. Прочеље је изведено од фугиране опеке, док је архитектонска пластика обликована у рустичној жбуци. Грађевина је сачувана до данас, но њезин изглед је у потпуности измијењен бројним адаптацијама.

Копривница Архитекту Јулију Деутсцху приписује се и пројект за синагогу у Копривници. Ипак, таква је атрибуција двојбена јер је 1876. године, када настаје синагога, Деутсцх био тек шеснаестогодишњак.[5]

Копривничка синагога припада типу трипартитне синагоге. Главно прочеље уз средњи портал има и засебне бочне улазе за жене. Изнад средишње бифоре налазио се калиграфски натпис из Торе, док је врх атике украшавао лухот. Прочеље је визуално одијељено двоструким паром ступова који симболизирају Јахина и Боаза. У интеријеру доминира арон хакодеш који је обликован попут неороманичког куполастог циборија.[5] У унутрашњости се налази само једна галерија за жене коју носе витки жељезни ступови, док су на кату постављени дрвени ступови већег пресјека. Прва адаптација копривничке синагоге изведена је 1937. године од стране архитекта Славка Лöwyа. Притом је уклоњена пластика с прочеља и прочишћен је интеријер. Зграда синагоге је очувана до данас, но значајно је девастирана због бројних преградњи и промјена функција. У њој су тијеком двадесетог стољећа били смјештени затвор, касније творница текстила те складиште.

Загреб Трипартитном типу синагоге припада и она која Фрањо Клеин пројектира и изводи у Загребу 1867. године. Подигнута је на рубу тадашњег града, непосредно уз сајмиште. Убрзо ће оно прерасти у ново главно средиште, а синагога постати прво репрезентативно здање загребачког Доњег града.

Узор за загребачку синагогу она је коју у бечкој четврти Леополдстадт пројектирао Лудwиг Фöрстер. Клеинов пројект преузима трипартитни модел Фöрстерове синагоге. Ипак, загребачка синагога садржи и арапско-исламске елементе[7] те је за оно вријеме имала егзотичан изглед у односу на дотадашњу архитектонску продукцију у Загребу. Синагога представља најрепрезентативније свједочанство еклектичног романтизма на загребачком подручју и парадигматско дјело нашег раног хисторицизма.[7] Тробродна је с галеријама подигнутим изнад бочних бродова. До њих су водила стубишта смјештена у западним емпорама. Средишњи, истакнути дио прочеља, фланкиран је двама торњићима који подсјећају на торњеве Соломонова храма. У средишњем дјелу прочеље је растворено тродјељним отворима изнад којих су смјештени тродијелни прозори. Визуална подјела прочеља на двије хоризонталне и три вертикалне линије сукладна је унутарњем распореду простора. Цијеном градње најскупља хрватска синагога такођер је, због урбанистичких разлога, уклоњена почетком 1942. године.[5]

Сисак Због сличности у декоративном обликовању и припадности трипартитном типу синагоге, Фрањи Клеину приписана је и сисачка синагога.[5] Ипак, атрибуција није доказана. Синагога је смјештена на главном градском тргу. Према катастраским изводима настала је између 1862. и 1890. године.[5] Обликована је у духу романтичарског хисторицизма. Прочеље је украшено неороманичким детаљима, а аплицирани су и медаљони те калиграфски натписи из Торе. На врху забата налазио се лухот и Давидова звијезда. Иако дјеломично девастирана током Другог свјетског рата, синагога је адаптирана и претворена у глазбену школу која дјелује још и данас.

Чаковец и Вараждин На сјеверу Хрватске подигнуте су синагоге у Чаковцу и Вараждину. Чаковечка синагога изграђена је 1836. године. Иако је формално ријеч о најстаријој синагоги на подручју данашње Хрватске, Чаковец се у вријеме њезиног настанка налазио у склопу Угарске те се у том контексту ваља и проматрати. Сачуване фотографије свједоче како је ријеч о једнокатници с уским прозорима који су завршавали полукружним луковима. Расподјела прозора сугерира централни синагогални простор са западном галеријом за жене.[6] Синагога је била преграђена, а комплекс обогаћен другим зградама 1876. године. Синагога је порушена у свибњу 1944. године, а у знак сјећања на том мјесту постављено је спомен обиљежје.

Вараждинска синагога подигнута је на ондашњој градској периферији, удаљена од уличне линије и ограђена богато кованом жељезном оградом. Синагога с два торња у неколико је наврата била преобликована. У екстеријеру наилазимо на елементе неороманике и неомаурског стила. Унутрашњост је свођена чешким капама на појасницама и осликана геометријским орнаментима.[5] У бочним бродовима смјештене су двокатне галерије. Сачуване фотографије свједоче да је арон хакодеш био фланкиран с два пара коринстких ступова.[5] Иако је крај Другог свјетског рата дочекала тек дјеломично оштећена, вараждинска синагога преграђена је и пренамијењена за друге функције.

==[уреди | уреди извор]

Хидрографски завод
C. и кр. ратне морнарице
Хидрографски завод; C. и кр. ратне морнарице
Хyдрограпхисцхес Амт; дер к. у. к. Криегсмарине
	Главна зграда Хидрографскога завода; на Монте Зару у Пули (фото Луиги Миони, 1871.)
Преглед о установи
Утемељен	10. рујна 1869.
Сједиште	Пула, Истра, Аустро-Угарска; 44° 51′ 55″ С; 13° 50′ 45″ И / 44.865389° С; 13.845833° И
Одговорни министар	Рудолф Стöгер-Стеинер вон Стеинстäттен
Матично министарство	к.у.к. Криегсминистериум
Саставнице	Звјездарница; Књижница

БеÊарац је глазбени и усменокњиæевни æанр који је симболом идентитета Славонаца, Барањаца и Сријемаца. Својим стилом из - воења и напосе текстуалном саставницом, он израæава друπтвене вриједности, али слуæи и као средство изрицања мислıˆ и осјеÊајаˆ које се не пристоји изразити изравно или у другим контекстима (нпр. одступања од сексуалних норми). Средиπњом је знаËајком беÊарца комуникација меу извоаËима: измјењивање водеÊих пјеваËа који се надовезују на претходнога или се надмеÊу један с други м у извоењу десетераËких двостиха и у обликовању водеÊе мелодијске линије, а њиховој се интеракцији редовито придруæује и скупина пјеваËа и свираËа (обиËно тамбураπки састави). ВодеÊи пјеваËи уæивају посебан углед у заједници. Одликује их снаæан глас, познавање πироког репертоара старих и нових двостиха те прикладност, брзина и оπтроумност њихова одабира и комбинирања. Мјере оËувања и заπтите беÊарца усмјерене су подупирању богате разноликости унутар овога æанра (микрорегионалне, мјесне, па и индивидуалне, као и контекстуалне, родне, естетске и друге посебности) и одрæавању његове комуникацијске функције.

=[уреди | уреди извор]

Тајанствене и до данас још увијек непознате, њихови коријени потјечу из давно минулог доба, доба када писма није постојало да забиљежи њихову моћ...

Прије доласка Римљана овдашњом земљом владали су Хистри и њихове моћне божице - народ богате културе и традиције, с пантеоном у којем превагу чине женска божанстава наспрам мушких. До данас обавијене велом тајне, прије свега због шкртих и штурих споменика, хистарске божице и даље су врело занимања.

Избијањем великосрпске побуне у Хрватској и интервенцијом ЈНА, арборетум је тешко страдао 1991.. Поред изравне штете, ратна дјеловања су имала и неизравну штету. Неизравни учинак је био тај што је због ратних дјеловања оштећена ограда те се дивљач могла несметано кретати, тако да је направила штету на осјетљивим културама. Биоковски ботанички врт Котишина смјештен је на приморским обронцима планине Биоково, 3 км од Макарске, простире се на 16.5 ха, на надморској висини од 350 до 500 метара а саставни је дио Парка природе Биоково. Врт је основан Одлуком Скупштине опћине Макарска 2. листопада 1984. године темељем закључака I и II Знанственог скупа о природи Биоковског подручја, према замисли др. фра Јуре Радића (1920.-1990.) те је законом заштићен као споменик парковне архитектуре. Основна сврха и намјена врта је знанствено истраживање, мониторинг, популаризација и упознавање биљног свијета Биокова. Биоковски ботанички врт Котишина је замишљен као ограђени дио природе - "Биоково у малом", гдје су задржани природни облици вегетације са самородном флором. На релативно малој површини налазе се разнолика станишта као што су камењари, точила (сипари), врлетне стијене, обрадиве површине, те кањон Прослап због чега је и врт подијељен на седам цјелина: биље биоковских клисура, биље биоковских камењара, биље сипара, љековито биље подручја Биокова, пољопривредно биље и културе, остало биље Биокова и биље ширих подручја. У врту је утврђено око 300 самониклих биљних својти, од типично медитеранских до планинских, а у двије цјелине сађене су егзоте, пољопривредно и љековито биље. Са жељом да се Биоковски ботанички врт обнови и ревитализира, Јавна установа "Парк природе Биоково", у свибњу 2010. године, покренула је поновну инвентаризацију и детерминацију биљних врста унутар врта. Дуж главних стаза које воде кроз врт забиљежене су бројне биљне врсте од тога око 10 ендема, 12 заштићених и 4 строго заштићене биљне врсте, заштићене темељем Правилника о дивљим својтама (НН 99/09). У склопу ревитализације све детерминиране својте дуж главних стаза су означене плочицама те је су постављени информативни панои. У Врту су такођер ангажирани волонтери који раде на одржавању Врта. Унутар Биоковског ботаничког врта налази се и Каштел који је регистриран као културно добро, а представља репрезентативан сачувани примјер оваквог типа фортификацијске архитектуре на Макарском приморју. У плану Јавне установе, према идеји оснивача, је обнова Каштела и уређење хербарске, етнолошке и палеонтолошке збирке. С обзиром да Биоковски ботанички врт Котишину сваке сезоне посјети више од 1000 посјетитеља, у склопу пројекта Натуре Протецтион Инвестмент Пројецт (НИП) везаном за додјељивање средстава из зајма Свјетске банке, Јавна установа кандидирала је и пројект обнове и уређења Инфо - центра у Котишини.

Биологија - копно Флора

Ластовско оточје једно је од најбогатијих и најочуванијих ботаничких подручја на Средоземљу. Састав флоре отока Ластова одредила је пучинска осама, обиље сунчеве свијетлости и ноћне влаге те посебно и дубоко ластовско тло. Од 810 до сада забиљежених врста може се сусрести све од угрожених врста, другдје ишчезнулих врста, ендема и стеноендема. Осим бјеличасте громотуље (Ауриниа леуцадеа) као ботаничке занимљивости и ријеткости, истиче се особита ријеткост хрватске флоре, трава трсовез (Ампелодесмос мауретаница) која се може наћи само на Ластову те стеноендем и законом строго заштићена врста далматински козлинац (Бисеррула пелецинус ссп. далматица).

Флора отока Сушца настала је под утјецајем недостатка воде на оскудном тлу и сталној изложености снажним јужним вјетровима. Ова специфична флора броји 278 биљних врста, а међу осам ендема истиче се сушачка врзина (Брассица цаззае) која насељава пукотине обалних и приобалних стијена. Око 70% површине оточја прекривено је шумом, што чини Ластово поред Мљета најшумовитијим хрватским отоком. Прекривен је претежно макијом – најљепше дрво је планика (Арбутус унедо), но значајни покров је црника (Qуерцус илеx) уз коју се истичу и шуме алепског бора (Пинус халепенсис). Испод шумског покрова нађу се и гљиве. Ластовске куће ресе медитеранске биљке: бајам, лимун, наранча, палма, рогач. Ово поднебље такођер погодује и расту љековитог биља попут кадуље, менте, столисника, ружмарина, лаванде, коморача, те камилице. Од узгојених биљака превладавају винова лоза, те маслина.

Фауна

Животињски свијет оточја такођер је врло богат. До сад је забиљежено 175 врста краљежњака од чега је њих 71 угрожено на националној те 37 врста угрожених на еуропској разини. Ластовске шпиље дом су шишмишима који у њима налазе склоништа или мјеста за размножавање, као што је то Медједина гдје су се смјестиле 3 угрожене врсте шишмиша – јужни потковњак (Рхинолопус еурyале), риђи шишмиш (Мyотис емаргинатус) и велики потковњак (Рхинолопхус феррумеqуинум). Ластовско оточје важно је одмориште многим птицама селицама, уз то и гњездилиште ријетке грегуле (Пуффинус yелкоуан) и великог зовоја (Цалонецтрис диомедеа). На оточним скупинама Ластовњаци и Врховњаци гнијезди се око 70 % хрватске популације средоземног галеба (Ларус аудоуинии) који је угрожен на глобалној разини. На литицама Струге (Велике стијене) гнијезди се и риједак елеонорин сокол (Фалцо елеонорае).

Занимљивост је да на оточју нема отровних змија, а једина је змија степски гуж или смичалина (Долицхопхис цаспиус). Ластовско је оточје и станиште стеноендемичних гуштерица – јадранске гуштерице (Подарцис сицула адриатица) и ластовске гуштерице (Подарцис мелиселленсис н. ссп.). Подручје је богато и микро фауном, посебице кукцима, паучњацима и пужевима.

Биологија - море Флора

О богатству подморја оточја говори број од 248 врста морске флоре, а тај је број на овом малом подручју једнак оном са широког простора средњег и јужног Јадрана. На овом подручју долази до сезонског дотока храњивих твари из дубоког Јадрана и та појава омогућује бујање морског живота.

Каменито дно обилно је покривено фотофилним алгама, док су плитка узобална дна прекривена угроженим и заштићеним ливадама морске цвјетнице посидоније (Посидониа оцеаница). Ова је врста јако важно мријестилиште и заклон разним морским врстама. Скривена лука изнимно је ријетко станиште зелене алге Цаулерпа пролифера једине аутохтоне каулерпе у Јадрану.

Фауна

Захваљујући обиљу и разноврсности зоопланктона, подморје Парка богато је кораљима, спужвама, мекушцима, маховњацима, бодљикашима, раковима те многим другим врстама, па су карике подморског животног ланца врло снажне. До сада је забиљежено 330 врста бескраљежњака, од којих је 20 на попису угрожених врста.

Посебно се љепотом истичу насеља горгонија (Герардиа саваглиа), насеља црвеног кораља (Цораллиум рубрум) те ендемични хварски кораљ (Мадрацис пхаренсис).

У зони осцилације плиме и осеке живе разни морски пужеви (нанари), те приљепци (лупари). Прате их морски јежеви, те хоботнице и сипе. Заштитни знак хридастог дна ластовског акваторија колоније су бркатог јастога, хлапови, куке (совице) и раковице. Ту обитавају и ријетке врсте пужева – тритонова труба (Цхарониа тритонис сеqуенза), пругаста митра (Митра зоната) и пуж бачваш (Тонна галеа).

Врсте риба карактеристичне за ово подручје су шкрпун, шкрпина, кирња, зубатац, кантар, трља од камена, табиња мркуља, лумбрак, мурина, угор и друге. Такођјер, нађу се и туне, гофови, те сабљани.

У отвореним водама овог подручја често се може видјети неколико врста дупина – краткокљуни обични дупин (Делпхинус делпхис), добри дупин (Турсиопс трунцатус) и главати дупин (Грампус грисеус) те корњаче – главата желва (Царетта царетта) и зелена желва (Цхелониа мyдас).

На осамљеним хридима шпиље Медједине некоћ је обитавала и средоземна медвједица (Монацхус монацхус), но понеки сусрети оточана с бившом станарком гаје наду у њезин повратак

Еколошка мрежа Еколошка мрежа Републике Хрватске представља подручја еколошке мреже Еуропске уније Натура 2000, а чине је подручја очувања значајна за птице и подручја очувања значајна за врсте и станишне типове. Еколошка мрежа на подручју опћине Ластово и “Парка природе Ластовско оточје“ обухваћа подручја важна за дивље својте и станишне типове те међународно важна подручја за птице. Иако је Јадран подједнако широк на цијелој својој дужини и прелети птица иду у широкој фронти, чини се да постоје и дијелови на којима је прелет интензивнији. Коридор Ластово-Палагружа-Пељешац, важан је за велика упечатљива јата не-пучинских врста птица које на селидби прелијећу Јадран. Наиме, подаци указују на то да је ово подручје тзв. «уско грло» за прелет неких врста грабљивица и ждралова. Птице се за прелета концентрирају на потезу полуоток Гаргано (Италија)-Палагружа-Ластово-Пељешац-Рилић. Ту се, примјерице, сигурно одмара више од 700 шкањаца осаша и више од тисућу ждралова. Присутне су и различите добро познате и широко распрострањене обалне птице: гњурци, вранци, галебови, ронци и чигре. Осим наведених, за ово подручје карактеристичне су и пучинске птице. За пучинску птицу из породице зовоја, грегулу (Пунус yелкоуан), сигурно је да се гнијезди на оточићу Заклопатици у ластовском архипелагу, а укупна се популација данас процјењује на мање од 100 парова. Подручје Парка WWФ (Свјетски фонд за заштиту природе) је прогласио једном од десет посљедњих ризница биоразноликости Средоземног мора, а тој титули увелике придоноси и разноврсност морских станишта и својти. Посебно се истичу коралигенска заједница те заједница ливада посидоније које су станишта бројним својтама, а по својим значајкама пружају велике услуге екосустава – мријестилишта риба, стабилизирање морске подлоге, производња кисика и сл.

Ново[уреди | уреди извор]

Број и име	Датум открића
Попис астероида које је Јоханн Палиса открио из Морнаричке звјездарнице у Пули

136 Аустриа	18. ожујка 1874.
137 Мелибоеа	21. травња 1874.
140 Сиwа	13. листопада 1874.
142 Полана	28. сијечња 1875.
143 Адриа	23. вељаче 1875.
151 Абундантиа	1. студеног 1875.
153 Хилда	2. студеног 1875.
155 Сцyлла	8. студеног 1875.
156 Xантхиппе	22. студеног 1875.
178 Белисана	6. студеног 1877.
182 Елса	7. вељаче 1878.
183 Истриа	8. вељаче 1878.
184 Дејопеја	28. вељаче 1878.
192 Наусикаа	17. вељаче 1879.
195 Еурyклеиа	19. травња 1879.
197 Арете	21. свибња 1879.
201 Пенелопе	7. коловоза 1879.
204 Каллисто	8. листопада 1879.
205 Мартха	13. листопада 1879.
207 Хедда	17. листопада 1879.
208 Лацримоса	21. листопада 1879.
210 Исабелла	12. студеног 1879.
211 Исолда	10. просинца 1879.
212 Медеа	6. вељаче 1880.
214 Асцхера	29. вељаче 1880.
216 Клеопатра	10. травња 1880.
218 Бианца	4. рујна 1880.
219 Тхуснелда	30. рујна 1880.

Вицеадмирал Wилхелм вон Тегеттхоф започео је 1868. реорганизацију читаве Ратне морнарице. На приједлог управитеља Хидрографског спремишта др. Пауггера, предвиђена је нова организација Хидрографског завода и донесен је статут Хидрографске службе у рујну 1869. Хидрографски завод је имао сљедеће одјеле60:Први равнатељ завода постао је др. Франз Пауггер, а равнатељ завода обично је имао ступањ контраадмирала. Према статуту у заводу су се обављали сљедећи послови: одређивање точног времена астрономским методама, контролирање наутичких инструмената, евидентирање промјена мора, исправљање поморских карата, обављање метеоролошких проматрања и друго. Да би Хидрографски завод могао дјеловати, било је потребно изградити нову зграду за смјештај великог броја наутичких, метеоролошких, физикалних и астрономских инструмената те књига и карата. Године 1869. започела је градња зграде на градском брежуљку Монте Заро, како би била изван досега подрхтавања тла од топовске паљбе и пролажења тешких кола. Рад Завода у новој згради започео је 1. српња 1871.61 Зграда се протезала у смјеру сјевероисток – југозапад у дужини од 65 м62, а на средишњу катницу са сваке стране је било дограђено приземно крило. Свако крило имало је четверокутну доградњу. На доградњама су смјештени астрономски инструменти за проматрање пролазака небеских тијела. У приземљу су била спремишта, а на првом кату је била смјештена Морнаричка књижница. Иако је зграда изграђена за потребе Хидрографског завода, она је пројектирана према правилима за астрономске опсерваторије те са својом опремом у то доба није заостајала за најпознатијим звјездарницама. Због открића већег броја небеских тијела, звјездарница је у знанственом свијету постала позната под називом Морнаричка звјездарница и најстарија је астрономска установа на подручју Хрватске. Оснивањем Хидрографског завода 1869. Морнаричка звјездарница постаје његов први одјел. Пресељењем у нову зграду 1871. стекли су се увјети за знанственим радом. На Звјездарници су се проводила знанствена астрономска проматрања и

страживања. Проматрани су планети, комете, Мјесец, Сунце, планетоиди, метеорски ројеви, промјењиве звијезде, помрчине Сунца и Мјесеца те прекривање звијезда и планета Мјесецом.63 Од оснутка, Звјездарница је имала девет равнатеља, а највећи допринос астрономији дали су Јоханн Палиса и Иво Бенко вон Боиник. Астроном Јоханн Палиса је од 1874. до 1880. открио 28 планетоида. Рад Морнаричке звјездарнице пратио се је у годишњим извјешћима од 1870. до почетка Првог свјетског рата.64 3.3.2. Остали одјели Хидрографског завода Осим Морнаричке звјездарнице у Хидрографском заводу су дјеловали и други важни одјели65: 1. Спремиште поморских карата било је средишње мјесто за похрањивање, евидентирање и издавање поморских карата, за набаву нових и издавање старих карата те исправке постојећих поморских карата. На основу извршених мјерења у периоду од 1880. до 1885. направљена је ревизија и ново издање поморских карата Јадрана. 2. Спремиште инструмената је водило бригу о свим наутичким инструментима који су припадали Ратној морнарици. Вршена су испитивања точности, одржавање, поправак, конструирање нових наутичких инструмената те њихово издавање ратним бродовима. 3. Морнаричка књижница утемељењем Хидрографског завода у Пули постаје њезин четврти одјел, чији је фонд до 1918. нарастао на око 45000 свезака. 4. Геофизички одјел је настао 1896., када су сви метеоролошки и геомагнетски послови били у посебном одјелу који се бавио: • метеорологијом, • геомагнетизмом, • сеизмологијом

Зачетци Пулске Звјездарнице назиру се још 1840. године у Поморској звјездарници у Венецији, које је дјеловала у склопу аустријске Војно-поморске академије. Након ратних збивања 1848. године, Аустрија гаси Војно-поморску академију у Венецији и у Трсту 1850. године утемељује нову Морнаричку академију, у чијем се склопу као одјел налази и Звјездарница. Утемељењем Хидрографског завода у Пули 1869. год., у пулску Звјездарницу је пресељен дио инвентара тршћанске Звјездарнице. У складу са Статутом, пулски Хидрографски завод је био под врховном надлежношћу Адмиралитета, а имао је четири одјела (Звјездарница, Спремиште наутичко-физикалних инструмената, Спремиште поморских карата и Морнаричка библиотека). У Морнаричкој звјездарници су биле устројене четири службе (Служба точног времена, Кронометарска служба, Метеоролошка служба, Геомагнетска служба). Имала је више значајних и у то доба врло модерних инструмената, којима је вршена интензивна знанствена и стручна дјелатност. Након градње нове зграде, подигнут је парк који је постао један од најљепших у Пули. Бродови ратне морнарице су из својих знанствених мисија по цијелом свијету доносили разнолику флору којом је уређиван парк. Године 1877. испред Завода је постављен споменик вицеадмиралу Wилхелму вон Тегеттхоофу, који је постао славан када је 1866. године као заповједник аустријске ратне флоте поразио талијанску код Виса.

Пулска Царска и Краљевска Морнаричка звјездарница (К.у.К. Марине Стернwарте) као дио Хидрографског завода аустријске Ратне морнарице, најстарија је астрономска установа на подручју Републике Хрватске. То је вријеме у којем се проматрање и проучавање небеских тијела и астрономских појава почело нагло развијати захваљујући узнапредовалој техници брушења лећа и изради специјалних оптичких стакала, те усавршавању астрономских инструмената. У Еуропи се развојем специјалних грана технике израђују кронометри и други мјерни инструменти, те се граде модерне звјездарнице на традицији европске астрономије (Кобенхавен, 1656; Париз, 1667; Греенwицх, 1676; Берлин, 1706; Петроград, 1725; Беч, 1755; Венеција, 1840; Трст, 1850). Управо захваљујући модерној опреми и новим методама рада и проматрања, те изузетним залагањем аустријског астронома Јоханна ПАЛИСЕ, у десетак година прошлог стољећа (1871-1880), Морнаричка звјездарница у Пули уписала се у трајну листу еминентних астрономских свјетских проматрачница, јер је опсежном астрономском дјелатношћу откривено и евидентирано чак 28 нових планетоида, од којих је један добио назив "Истра", те по којему је име и добило наше друштво. Бернхард WАЛТЕР који је у XV. стољећу саградио у Нурнбергу прву еуропску звјездарницу, Спиридион ГОПЧЕВИЋ (Лео Бреннер) који је подигао властити опсерваториј "Манора" у Малом Лошињу, Отон КУЧЕРА који је отворио 1903. године загребачки астрономски опсерваториј на Поповом торњу и Нико МИЛИЧЕВИЋ утемељитеља звјездарнице на Брачу - значајна су имена за еуропску и хрватску астрономију. Уз њих имена астронома Јоханна ПАЛИСЕ и Иве БЕНКА уз многе друге астрономске дјелатнике заиста заслужују дужну знанствену позорност.

Судбина Звјездарнице након распада Аустро-Угарске монархије и запосједањем Истре по талијанској војној сили, подудара се са опћом стагнацијом града Пуле. Астрономски инструменти и библиотека су пресељени у Трст и друге талијанске градове, а пулски Хидрографски завод преименован је у талијански Краљевски Хидрографски институт, са статусом подружнице средишње талијанске хидрографске установе. Унутар те подружнице проводила су се метеоролошка и геомагнетска опажања, док су астрономска потпуно замрла.

Након капитулације Италије, Пулу је почетком листопада 1943. запосјела њемачка војска.1944. године англо-америчко борбено зракопловство је тијеком бомбардирања Пуле разорило зграду Завода. Дјеломично је остао сачуван само дио сјевероисточног крила, у којему је након обнове 1947/48. године смјештена метеоролошка постаја Југославенске ратне морнарице. Године 1949. године ову постају преузима новоутемељена Управа Хидрометеоролошке службе при Влади НР Хрватске, данашњи Државни хидрометеоролошки завод Републике Хрватске. Године 1973. у Пули је утемељено Астрономско друштво "Истра", које је 1982. године обновило астрономске опсервације у Звјездарници, те којему је уз популаризацију астрономије једна од темељних задаћа и брига о пулској Звјездарници, као културно-повијесном насљеђу нашег града.

Од самог повратка астронома на пулску Звјездарницу, улажу се огромни напори у њену обнову. Наново је прекривен кров, замијењен лим на главној куполи, уређена унутрашњост, а уз помоћ бродоградилишта "Уљаник" 1999. године обновљен сустав за отварање главне куполе. 2006. године уз новчану потпору градске управе, равни кров од дасака и љепенке изнад учионице, санитарног чвора и предаваонице, којем је пријетило урушавање, замијењен је бетонском плочом, на којој је да би се боље искористило новонасталу површину, направљена тераса за проматрања и предавања тијеком климатолошки повољнијег дијела године. 2007. године је обновљен санитарни чвор уз спајање на канализацију, а саниран је и подрум. 2008. године је започела санација терасе око главне куполе и прочеља. 2009. године је у цијелости обновљена тераса око главне куполе, довршена обнова прочеља, градња приступне стазе до објекта, уређење унутрашњости и уређење околиша.

Смјештена на једном од најљепших мјеста Пуле, надомак самога градског средишта, с прекрасним погледом који се с ње пружа према пулском заљеву и луци, стара пулска Звјездарница је заслужено и у већој мјери дочекала једну цјеловиту обнову како би достојна знанствених открића која су са ње учињена, својим садржајима и изгледом, оплеменила повијесни и културни садржај нашег три тисућљетног града.

Пресељење Академије у Ријеку и развој до угледне образовне установе[уреди | уреди извор]

Темељни камен за зграду Академије у Ријеци свечано је постављен 1856. на земљишту обитељи Циотто, а међу узваницима били су надвојвода Фердинанд Максимилијан (1832−1867) те тадашњи ријечки гувернер Јосип Јелачић (1801−1859). Академија је свечано отворена 3. X. 1857. Настава се ондје одржавала тек једну годину, када је надвојвода Фердинанд Максимилијан, с намјером да се образовање више усмјери практичному, издвојио одржавање наутичких и других практичних предмета на ратне бродове, а теоријски се дио наставе требао одржавати у школи. Од 1858. настава се одржавала у унајмљеној згради у Барцоли крај Трста те на фрегати Беллона, одн. 1860−66. на фрегати Венус. Од 1860. управитељи школе више нису носили назив равнатеља, већ заповједника, а чинили су их махом високи морнарички часници, капетани бојних бродова те контраадмирали. Од 1866. Академија у Ријеци дјеловала је непрекинуто до 1914., када је пресељена у Беч.

Настава[уреди | уреди извор]

Школовање се састојало од 31 колегија у трајању од четири године. Стручни колегији били су Математика, Физика, Механика, Практична (примијењена) геометрија, Елементи диференцијалног и интегралног рачуна, Аналитичка геометрија, Парни стројеви, Бродоградња, Наутика, Метеорологија, Физика мора и др. Остали колегији били су из опћега подручја поморства, као што су Поморско право, Бродска администрација, Поморска тактика, Повијест, Природопис и Географија, те из подручја особних вјештина, попут колегија Особно наоружање, Мачевање, Пливање, Плес, Пјевање, Свирање и Друштвено опхођење. У завршноме дијелу школовања, а везано уз истраживање мора и метеоролошка мјерења, настава се проводила у блиској сурадњи с пулским → Хидрографским заводом (Хyдрограпхисцхес Амт дер К. у. к. Криегсмарине), → Морнаричком књижницом (К. у. к. Марине-Библиотхек) и → Морнаричком звјездарницом (К. у. к. Маринестернwарте Пола), гдје је радило више Академијиних професора. Наставни план, презахтјеван за четири године школовања, 1868. реорганизирао је вицеадмирал Wилхелм вон Тегеттхофф (1827−1871), а 1871. школски је програм усклађен с програмом више реалне школе. Настава се одржавала на њемачком језику, а поучавало се талијански, француски, енглески и илирски (од 1899. српско-хрватски) језик. Оснутком Морнаричко-техничкога одбора у Пули 1885 (К. у. к. Марине-тецхнисцхес Комитее), знанствено-техничке установе Морнаричкога одсјека при Министарству рата у Бечу, Академија је заједно с Морнаричком књижницом и Хидрографским заводом постала ослонац за изградњу ратне флоте. Простори Академије испуњавали су све потребе (учионице, вјежбалишта, спаваонице, рекреативни простори и др.), а постојала је и лучица.

Наставници Академије, претежно контраадмирали и адмирали, били су махом врсни стручњаци и дијелом знанственици. Ернст Маyер (1839−1926) био је дугогодишњи професор нацртне геометрије, хидрографије и картографије, а изумитељ је неколико уређаја за хидрографска мјерења, међу којима и инструмента за мјерење струјања с помоћу магнетске игле. Професор Фердинанд Аттлмаyр (1829−1906) истакнуо се у подручју ратнога права и стратегије, а Емил Стахлбергер (преминуо 1875) у мјерењу плиме и осеке ријечкога подручја те проматрању температуре, салинитета и садржаја плинова Јадранскога мора. Јосеф Коеттсторфер (1835−1910) проучавао је кемијски састав воде и масти, а посебан принос остварио је и бактериолошким испитивањем квалитете воде ријечких бунара. Професор механике и физике → Петер Салцхер био је водитељ Академијине метеоролошке постаје, те је провео покусе којима је експериментално доказао теорију ударнога вала Ернеста Мацха.

У почетку су Академију уписивали кадети у доби од 12 до 15 година. Развојем цивилнога основног школства, добна граница постала је 15 година, па су се могли уписати ученици са завршеном нижом гимназијом, но уписивали су је и они с већ завршеном вишом реалном школом. Након завршетка школовања, кадети су се распоређивали претежно на службу бродских дочасника и млађих часника, а овисно о потребама војнопоморске дјелатности могли су напредовати до рада у министарствима у Бечу и њиховим одјелима диљем Монархије. Кадети су долазили с цијелога подручја Аусто-Угарске Монархије, па тако и Хрвати из Приморја и Далмације. Процјењује се да је на ријечкој Академији образовано око тисућу кадета, од којих стотињак с подручја данашње Хрватске, претежно из приобаља. Неки од њих били су контраадмирали → Јанко Вуковић Подкапелски, Алојз-Вјекослав Бачић (1864−1950), Вито Вончин (1867–1935), Рицхард Салцхер (1875−1956) и Франз Карл Лауффер (1869−1951), те адмирали → Максимилијан Његован и Драгутин Прица (1867−1960). Кадет Академије био је и адмирал Антон Хаус (1851−1917), подријетлом Словенац, морнарички часник у Пули, који је 1916. промакнут у чин великог адмирала аустријске ратне морнарице (њемачки Гроßадмирал), чин који је у Монархији додијељен једино њему.

Професори Академије, уз радове у Морнаричком часопису у Пули те издањима бечке Академије знаности, аутори су вриједних монографија и уџбеника: Техничко цртање (Дас Тецхнисцхер Зеицхен, Е. Маyер, 1866), Основе практичне геометрије (Грундзüге дер практисцхен Геометрие, Е. Маyер, 1871), Плима и осека у Ријечком заљеву (Дие Еббе унд Флутх ин ден Рхеде вон Фиуме, Е. Стахлбергер, 1874), Елементи теоријске механике (Елементе дер теоретисцхен Мецханик, П. Салцхер и C. Геролд, 1881), Приручник из оцеанографије и поморске метеорологије (Хандбуцх дер Озеанограпхие унд маритимен Метеорологие, Ф. Аттлмаyр, 1883), Основе оцеанографије и поморске метеорологије (Грундзüге дер Озеанограпхие унд маритимен Метеорологие, А. Хаус, 1891), Повијест Морнаричке академије (Гесцхицхте дер к. у. к. Марине-Академие, П. Салцхер, 1902) и др.

Шири утјецај Академије[уреди | уреди извор]

Захваљујући високој разини наставе, Академија се може сматрати првом техничком високошколском установом на подручју данашње Хрватске. Полустољетни вијек Академије знатно је утјецао и на развој града, број се његових становника утростручио, а развио се друштвени и културни живот. Професори Академије јавним су популарним предавањима ширили спознаје о свјетским достигнућима те били међу првим оснивачима и активним члановима Клуба природних знаности (Цлуб ди сциензе натурали). Академија је у Ријеци оставила темеље, на којима су основани Виша поморска школа у Ријеци (→ Поморски факултет у Ријеци) 1949., Стројарски факултет (данас Технички факултет) 1960., и други факултети, отварањем којих је започело образовање властита свеучилишног инжењерског кадра.

Број акта	Назив
5/1945	Декрет предсједника о неваљаности неких трансакција везаних уз стварна права од тренутка губитка слободе и о национализацији имовине Нијемаца, Мађара, издајица, колаборатора и неких организација и удруга
12/1945	Декрет предсједника о конфискацији и убрзаној додјели пољопривредног земљишта Нијемаца, Мађара, издајица и непријатеља чешких и словачких народа
16/1945	Декрет предсједника о кажњавању нацистичких злочинаца, издајица и њихових помагача те изванредним народним судовима
28/1945	Декрет предсједника о смјештају чешких, словачких и осталих славенских фармера на пољопривредном земљишту Нијемаца, Мађара и осталих државних непријатеља
71/1945	Декрет предсједника о радној обвези особа које су изгубиле чехословачко држављанство

На крају Другог светског рата, у пролеће 1945. године, вративши се из вишегодишњег егзила у Лондону, влада тадашње Чехословачке и њен председник Едвард Бенеш, у недостатку закона напаћене и ојађене поратне државе, декретима су уводили какав-такав ред у земљи – међу 143 декрета којима су, на пример, национализовали велика предузећа, или организовали органе управе и нове локалне власти, донели су и пет декрета "о Немцима, Мађарима и издајницима", којима је - без изузетка - одузето држављанство, а имовина конфискована. Потом је, мимо онога што је записано у декретима, уследило протеривање око 3.000.000 судетских Немаца и неколико десетина хиљада Мађара. Историчари су забележили да је тада убијено најмање 20.000 Немаца.

Они који су стигли до Немачке сместили су се углавном у Баварској, у тадашњој америчкој зони, мањи део је отишао у Аустрију. Педесетих година прошлог века, влада Немачке финансијски је обештетила протеране, помогла им да изграде нове куће и они су се без већих проблема привикли на нову домовину. Али, нису заборавили стару. Напротив, не само та прва већ и све следеће генерације судетских Немаца сматрају себе Немцима из Чешке. Посебно их је болело то што су истерани као нацистички петоколонаши, мада су не мали број тих Немаца управо нацисти прогањали зато што су се одупирали фашизму.

За разлику од њих, тврда комунистичка власт поратне Чехословачке учинила је све што је могла како би међу грађанима подгревала сећања на ратне грозоте Хитлерове Немачке, уз стално сејање страха за имовину Немаца коју сада користе Чеси. Деценијама су Чеси у школама учили како су судетски Немци, некадашњи њихови суседи, у ствари "банда реваншиста која покушава да нам украде имовину и свет доведе до нове катастрофе".

КОРЕНИ СТРАХА: Управо у том насилном чину протеривања многи аналитичари данас препознају фаталну грешку која је нешто касније у највећој мери нашкодила управо самим Чесима – тако су широм отворена врата за државу без владавине права јер ниједан судетски Немац није протеран, нити је остао без држављанства и имовине било каквом судском пресудом. Уместо тога, на велика пропагандна звона промовисана је колективна кривица "оних који су другачији". Један чешки историчар је написао: "Пошто смо 1945. тако успешно матурирали код куће, могли смо 1948. онако лако да дипломирамо у Кремљу".

Истина је да се понешто изменило после пада комунизма – још и пре него што је изабран за председника, у децембру 1989, Вацлав Хавел је изразио жаљење због протеривања судетских Немаца, његова прва посета иностранству у функцији председника 1990. водила га је у Берлин и Минхен, где је поновио жаљење. Државни званичници су престали да говоре о "реваншистима", али се поглед на некадашње судржављане није много променио – јавно мњење и политичка елита, укључујући баш све политичке партије у данашњој Чешкој, одбијају и да разговарају са судетском Немцима, сматрајући да је све то ствар прошлости и да ту нема шта да се мења. Позиве на дијалог Чеси не прихватају сматрајући их провокацијом, Вацлав Клаус је јасно рекао да на разговоре са судетским Немцима "не би ишао ни у сну"...

Тек 1997. године стављени су потписи на декларацију двеју земаља која је требало да "испегла" многе историјске неравнине у односима суседа и у којој се констатује жаљење Немачке због свега што су Чеси претрпели у рату, али и "жаљење Чешке због протеривања судетских Немаца, међу којима су страдали и многи невини људи". Али, то више није било довољно да објасни зашто се не укину Бенешеви декрети који су 3.000.000 људи учинили бескућницима без икаквих права и са, у многим случајевима, лажном оптужбом о издаји домовине и сарадњи с нацистима, што протеранима и највише смета. С друге стране, чињеница је да нема места ни латентном страху у Чешкој да би се укидањем тих декрета имовина морала вратити некадашњим власницима. Тачније, имовина би морала бити враћена само онима који би се одрекли садашњег немачког држављанства и који би узели чешко, а основано се претпоставља да је таквих у Немачкој веома мало.

Иначе, Бенешови декрети су, осим судетских Немаца, оставили без држављанства, а делом и без имовине, још и око 300.000 Мађара који су у Словачкој, тим декретом, преименовани у Словаке, а око 70.000 Мађара је исељено.

СПИРАЛА НЕСПОРАЗУМА: Овогодишња спирала неспоразума око Бенешових декрета кренула је када је премијер Земан, без икаквог повода, рекао у једном интервјуу да су судетски Немци били Хитлерова пета колона, да су издајници и да су протеривањем избегли тешке затворске казне. Одговор је био брз – премијер Баварске Едмунд Штојбер, чије се озбиљне политичке амбиције врте око фотеље садашњег савезног канцелара Герхарда Шредера, одмах је позвао Земана да повуче речи, што овај још није учинио. Затим је Шредер, протестно, отказао долазак у Праг, а председник чешког парламента Клаус, видећи да губи на темпу са Земаном, "додаје гас" и тражи да ЕУ гарантује важење декрета на подручју целе Уније. Тада се огласио и Орбан тврдњом да су декрети "срамота за Европу и да их треба укинути", а онда су Чеси и Словаци одбили да иду у Будимпешту на редовно виђење Вишеградске групе.

Последња испитивања јавног мњења кажу да три четвртине Чеха мисле да је било исправно протерати судетске Немце после рата, а само неколико процената мисли да то није било у реду. Нека слична ранија испитивања дала су готово истоветне резултате. У тим подацима се можда крије и главни разлог за најновије дизање велике буке око Бенешових декрета. Наиме, политичке партије у Чешкој су усред кампање уочи јунских парламентарних избора, а толико стабилно мишљење грађана о једном питању пружа политичарима ретку прилику да им обећају како се, рецимо, Бенешови декрети неће укидати, да ће се у ЕУ ићи заједно са њима. Играју на сигурно, предизборно обећање ће испунити.

Без обзира на то што ЕУ, а поготово Гинтер Ферхојген, комесар за ширење Уније, говоре о Бенешовим декретима као о документу далеке прошлости који није релевантан за будућност ни Уније ни Чешке, овдашњи политичари су радо покуцали на широм отворена врата и за сада, дајући аутогол, учинили да се о декретима ипак разговара на међународном нивоу, макар и са суседима. ЕУ, пак, страхује да би се можда на сличан начин могло отворити питање протеривања Немаца и из Пољске, Француске, Југославије, Данске, а ако се тако крене – ко може гарантовати да, рецимо, неће бити покренуто питање протеривања Јевреја из Шпаније далеке 1492. године.

А што се тиче Бенешових декрета, додатна невоља је у томе што се, осим у Чешкој, готово у исто време одржавају парламентарни избори и у Немачкој, Словачкој, Мађарској.

Планотека Кабинета за архитектуру и урбанизам ХАЗУ, у којој се налазила грађа настала од краја деветнаестога до средине двадесетога стољећа, била је иницијална збирка која је створила увјете за оснивање Музеја.

Текст о мајсторским радионицама доноси пописе свих архитеката који су судјеловали у раду Мајсторских радионица за архитектуру Драге Иблера и Драге Галића, као и основе на којима су дјеловале. До 2015. године прикупљено је 87 особних архивских фондова архитеката и већи број других документацијских цјелина, гдје је потребно споменути да је у специјализираној књижници скупљено око 13.000 наслова - 8000 из особних архивских фондова архитеката и 5000 из осталих извора и мањих донација. Осамдесет и седам архитеката, пореданих абецедним редом, представљени су сваки на двјема страницама књиге кратким животописом и основним податцима о похрањеној грађи, као и репрезентативним нацртима и фотографијама из збирке

Концепт поставе дијели се у два тематска блока - археолошки, који топографски припада овом простору иако временски претходи оснутку самостана, те дјела из самостанског инвентара од посебног умјетничког и повијесног значаја. У уском предпростору, који је призидан уз прочеље романичке куће и граничи са самостанском клаузуром, изложен је мали лапидариј. Излошци су распоређени по угледу на низање лапида у музејском спремишту. Прва се просторија рачва у два крила и у основи је задржала распоред слика првог постава у распону од 13. до 17. стољећа. Почиње причом о оснутку самостана која је праћена текстом изворне повеље о утемељењу. Ту је и опис налаза и нацрт прве самостанске Цркве св. Дујма поред којих су изложени уломци ранокршћанског и средњовјековног каменога црквеног намјештаја. Слиједи богати готички олтарски полиптих те дјела сликарства на дрву 14. и 15. стољећа, од којих истакнуто мјесто има сликано распело Паола Венезиана. У дубокој ниши иза стаклене стијенке је рељеф Каироса, божанства сретног тренутка, а поред њега су групирани налази античке скулптуре и рељефа те копија грчког натписа који је узидан у дворишту. У дну другога крила реконструиран је камени олтарски цибориј из 14. стољећа који обликује просторни оквир дрвеном кипу Богородице с дјететом. У овој просторији презентирано је сликарство на дрву од најстарије Богородице с дјететом из 13. стољећа, која је средиште барокне »пале портанте«, затим дјела далматинског сликарства 15. стољећа, до икона итало-кретске продукције од 16. до 18. стољећа. Уски ходник води у другу просторију гдје су изложена поглавито дјела млетачког сликарства од 17. до 19. стољећа. Истиче се циклус портрета светица и светаца, рад сликара Николе Грассија из 18. стољећа. Одабиром сребрних литургијских предмета, обредног руха, резбарених оквира и намјештаја осликан је барокни инвентар самостана. У столовима-витринама приказани су рад и молитве бенедиктинки. Узорци веза и чипки уза сребрне преслице и прибор за ручни рад из 18. стољећа указују на свакодневну дјелатност коју редовнице још његују. Из богате књижнице издвојене су музичке књиге - антифонар из 14. стољећа, коралне мисе и пјесмарица из 18. стољећа, те рукописи и књиге тискане у Венецији на хрватском језику. Дјела од важности су истакнута чиме није битно нарушен класични принцип кронолошког слиједа изложака. Рељеф Каироса истакнут је властитим свјетлом у дубокој ниши, распело П. Венезиана је центрирано у уздужној оси просторије, реконструирани олтарски цибориј наткриљује кип Богородице поновно враћајући излошку сакрално озрачје. У архитектонском рјешењу интеријера минимално је кориштен намјештај за излагање, тако да сами излошци артикулирају простор на ненаметљив начин. Бијеле плохе зида стварају дојам велике количине свјетлости иако су то ниске приземне просторије. За освјетљење су употријебљене флоу-цијеви уз наглашавање значајнијих експоната халогеним рефлекторима. Иако по укупном броју евидентираних умјетнина збирка премашује представљене излошке, нужно је било извршити селекцију у корист квалитете и прегледности излагања. Након што је збирка Бенедиктинског самостана проширена и обновљена, предстоји систематски рад на рестаурацији њених умјет Истраживање формирања музеја архитектуре је сувремена тема и још није исписана цјеловита повијест ове музејске типологије. Прототипове музеја архитектуре налазимо у бројним изложбеним витринама с макетама и цртежима у аристократским и буржујским резиденцијама у другој половини 17. стољећа. У то вријеме архитектонски цртежи, одљеви и макете изашли су из архитектонских студија, војних институција и великашких палача и ушли у подручје трговине па се тада појављују и прве збирке које с временом добивају различите музеолошке оквире.

Исто тако не постоји ни модел који би једнозначно одредио што је сувремени музеј архитектуре. Међународна конференција удружења музеја архитектуре, одржана 1979. године у Хелсинкију, показала је да постоје врло разнородни погледи о ономе што сачињава музеј архитектуре. Ту разноликост најбоље показује и листа институција које су чланице овог удружења, а то су књижнице, попут књижница Свеучилишта Цолумбиа и Свеучилишта Неw Yорк; академије, као што је Данска Краљевска академија лијепих умјетности у Цопенхагену; факултети, попут Архитектонског факултета у Мüнцхену; архитектонски институти, на примјер Краљевски институт британских архитеката у Лондону, школе архитектуре (АА у Лондону), музеји примијењене умјетности, као што је Музеј за умјетност и обрт у Загребу и коначно оне институције које и у имену носе назив “музеј архитектуре”, попут Шведског музеја архитектуре у Стоцхолму или Хрватског музеја архитектуре у Загребу. Ова разноврсност одражава се и у имену међународног удружења које је након конференције у Хелсинкију од удружења преименовано у конфедерацију. У том мору разноликости тешко је одлучити која би институција могла бити сматрана првим музејом архитектуре у сувременом смислу, али постоји консензус да то првенство припада Музеју Цхусов основаном у Москви 1934. године. Значи, први музеј архитектуре у сувременом смислу има данас 77 година, а наш загребачки је ушао у шеснаесто љето. Што су уобичајене саставнице модерних музеја архитектуре, можемо промотрити на примјерима музеја у Хелсинкију, Стоцкхолму и Варшави. Музеј финске архитектуре основан је 1965., Шведски музеј архитектуре 1962., а Музеј архитектуре у Варшави 1965. године. Сва су три музеја смјештена у повијесним грађевинама које и саме имају споменичку вриједност. У њима су смјештене збирке пројеката и цртежа националних архитеката, књижнице, предаваонице, изложбени простор и фотоархив. Збирке музеја, уз пројекте, обично садрже фотографије, моделе, одљеве фрагмената архитектуре, намјештај и прибор за цртање. Занимљиво је да и установе које не носе име “музеј архитектуре”, као на примјер Умјетнички институт Цхицага, имају све ове компоненте. Што су институције старије, попут Данске краљевске академије или Збирке универзитета Варшава, имају више предмета везаних за раздобља прије двадесетог стољећа који припадају међународном контексту, док су новије институције, као што су музеји у Хелсинкију и Стоцкхолму, оријентиране на националне колекције и двадесето стољеће. Наравно, већ има и музеја, попут Канадског центра архитектуре (ЦЦА), који су се глобализирали и по колекцијама и по домету утјецаја на архитектонску сцену. Гдје је наш музеј у тој лепези, сликовито говори чињеница да посједује сва статистичка својства која обиљежавају институције које у свом имену носе назив “музеј архитектуре”: смјештен је у заштићеном културном добру вили Ехрлицх-Марић у Загребу, оријентиран је на националну збирку и двадесето стољеће, а у простору музеја смјештени су збирка, фотоархив, књижница, предаваоница и изложбени простор. Оно што га такођер одређује јест национална мисија, коју су му намијенили оснивачи Хрватска академија знаности и умјетности и Министарство културе РХ, како је истакнуто и у његовом имену. С обзиром на свој профил Музеј је дио мреже Међународне конфедерације музеја архитектуре (ИЦАМ) и Међународног сабора архива (ИЦА). Вила Ехрлицх-Марић на Тушканцу: нулти стадиј Музеја Прва кућа на данашњој адреси Музеја, Улица I. Г. Ковачића 37, изграђена је 1891. године. Градитељ је био Мијо Гехер, а наручитељи Херманн и Марија Ехрлицх. У кући, уз становање, било је смјештено популарно одмориште и ресторан Јосиповац, забиљежен на старим загребачким разгледницама. Др. Артур Марић, индустријалац, 1928. године као нови власник кућу је темељито преградио по пројекту архитектонског уреда Бенедик & Баранyаи. Габарит првотног објекта је смањен и преобликован. Парцела је проширена докупом сусједних парцела и у њој је уређен врт с ружичњаком и базеном. Градња је добила сва обиљежја највишег стандарда становања који нам је остао забиљежен у албуму фотографа Донегханyја. Године 1942. одлуком Државног равнатељства за господарску понову Независне државе Хрватске кућа је, као жидовска имовина, постала државним власништвом, а доласком народне власти прешла је у опћенародну имовину. Чланови обитељи тијеком Другог свјетског рата завршили су трагично и данас, нажалост, више нема живих изравних насљедника. За вријеме Другог свјетског рата и непосредно послије рата кућа је била резиденција за високо позициониране личности, а потом је од 1952. године у њој дјеловала Мајсторска радионица за архитектуру Драге Иблера и Драге Галића. Крајем осамдесетих у већ оронулој кући одвијао се и послиједипломски студиј туристичке архитектуре. На захтјев Хрватске академије знаности и умјетности, која је у посједу куће, Министарство културе Републике Хрватске 21. ожујка 1995. године издаје рјешење о почетку рада Хрватског музеја архитектуре као музејске установе у саставу Академије. Прве активности Музеја биле су усмјерене на неопходно уређење простора куће. Уз помоћ донатора обнављају се будуће изложбене просторије, а 1998. године, средствима Министарства културе и Града Загреба, темељито се обнављају прочеља и терасе те поправља кров. Године 1999. Министарство културе, Управа за заштиту културне баштине у Загребу доноси рјешење о упису куће у регистар заштићених споменика културе. Хрватски музеј архитектуре: од идеје до реализације Идеја о оснивању Музеја иницирана је још 1991. године у Академијином Разреду за ликовне умјетности, када је закључено да се дотадашња дјелатност Кабинета за архитектуру и урбанизам прошири на музејску дјелатност. Године 1992. Предсједништво Академије потврдило је ову одлуку Разреда, а чланови Разреда и њихови сурадници организирали су и први програм – знанствени скуп и пригодну изложбу, нимало случајно посвећену архитекту Виктору Ковачићу. У ожујку 1995. године Музеј је регистриран, а у тијеку 1996. године у рад су се укључили и први запосленици Музеја. Њихов број базирао се на два стална радна мјеста те на укључивању у рад знанствених новака у суставу финанцирања Министарства знаности. Број активних новака варирао је од један до три, колико их је данас укључено у рад Музеја У праћење рада Музеја укључени су и архитекти академици чланови Седмог разреда, а посебно водитељи: покојни академик Мирослав Беговић, потом академик Борис Магаш и данас академик Андрија Мутњаковић, а уз њих и остали архитекти чланови Ликовног разреда: особито академици Велимир Неидхардт и Анте Вулин те покојни академик Андрија Мохоровичић. Чланови Седмог разреда академици Велимир Неидхардт и Борис Магаш уз актуалног водитеља Музеја академика Андрију Мутњаковића и управитељицу мр. сц. Дубравку Кисић, дипл. инг. арх., чине Музејско вијеће ове Академијине јединице. Програм рада и извјештаје знанственог рада Музеја одобрава Знанствено вијеће Разреда за ликовне умјетности. Главни покретач Академијиног пројекта оснивања Музеја и први његов водитељ био је покојни академик Мирослав Беговић. Још прије почетка непосредне акције оснивања Музеја, он је 1994. године у Буллетину разреда за ликовне умјетности објавио чланак под насловом Хрватски Музеј архитектуре у којем образлаже хитност и важност потребе покретања музејске установе посвећене архитектури у Хрватској те оцртава њен профил који ће се касније великим дјелом претопити у програм темељне дјелатности Музеја. Ево нагласака из тог текста: Смисао је Хрватског музеја архитектуре суставно прикупљање, чување, стручна заштита, стручна и знанствена обрада и презентирање архитектонских цртежа, планова и нацрта. Знанствени поступак у истраживању и презентирању грађе те оријентација к информирању јавности темељни су увјети музејске дјелатности. Музеј ће организирати издавачку дјелатност ради публицирања резултата знанствених истраживања и изложбене дјелатности. Што се тиче послања Музеја, подцртано је слиједеће: Сврха је музејске дјелатности да прикупљена архитектонска документација, као дио националне и опће културне баштине служи културним и знанственим потребама народа. На овим темељима програмску активност Музеја развили смо до данас у два основна смјера: 1. суставно скупљање, стручна обрада, знанствена интерпретација и репрезентација архивског градива које настаје стручним, умјетничким, педагошким и друштвеним радом архитеката; 2. медијализација архитектуре која се реализира у најразличитијим форматима који нама стоје на располагању: изложбама, предавањима, расправама, симпозијима, радионицама, публикацијама.

Послање и дјеловање Сукладно Закону о музејима, Музеј архитектуре истражује, скупља и чува артефакте релевантне за архитектонску културу, систематизира их у збирке те их стручно и знанствено обрађује. Такођер трајно заштићује музејску грађу и музејску документацију и предочава их јавности путем повремених изложаба те објављује податке и спознаје о музејској грађи и музејској документацији путем стручних, знанствених и других обавијесних средстава. На основи тога у Музеју се одвијају сљедеће дјелатности: рад на прикупљању фонда и изради примарне, секундарне и терцијарне документације; рад на знанственом пројекту Модернизам и просторни идентитет Хрватске у двадесетом стољећу водитеља академика Бориса Магаша који је конципиран као знанствена доградња стручног рада на збирци; рад на организацији и конципирању изложаба из фундуса Музеја као и тематских изложаба које се реферирају на архитектонску културу у најширем смислу; рад на издавачкој дјелатности тематски везаној за збирку Музеја као и на архитектонску културу у најширем смислу; рад на организацији и конципирању предавања, колоквија, радионица и знанствених скупова. Квантификацијски резултати ових активности за протекло раздобље су слиједећи: за збирку је прикупљено 40 особних архивских фондова архитеката. У књижници је сакупљено око 8.700 наслова. Одржана је 71 изложба и 34 програма других формата, а публицирана су 34 деплијана, 22 каталога, 1 монографија (10 изложаба имало је каталог у издању другог издавача – носитеља пројекта изложбе). Објављено је више знанствених чланака, а у изради су и четири докторске дисертације на темељу градива музејске Збирке. Све ове дјелатности усмјерене су ка остварењу опћег циља послања Музеја: активно судјеловање у развоју архитектонске културе и струке те суставни рад на њеној друштвеној афирмацији. Музеј треба бити жаришна точка јавне комуникације и референтна точка за истраживање архитектуре у најширем смислу. Преданост Музеја овом послању нужно води до проширења постојећих активности и стварања нових фокуса интереса. С обзиром на уже и шире окружење у којем Музеј дјелује држимо да су за даљњи рад на остварењу овог послања референтни трендови развоја музеја према мултимедијалним центрима који нуде велики број компатибилних садржаја. Будући да је Музеј истовремено и знанствена институција, за њега су референтни и трендови развоја за лабораторије и центре изврсности. За будући напредак према овом опћем циљу у Музеју је неопходно организирати даљње циљано организацијско гранање које нужно претпоставља и значајно ширење постојеће језгре радних капацитета.

Збирка и корисници

Иницијална збирка Музеја била је планотека настала у склопу знанственог рада који се одвијао у Кабинету за архитектуру и урбанизам Хрватске академије знаности и умјетности. Рад на прикупљању особних архивских фондова архитеката започео је 1996. године, а прије почетка рада Музеја није постојала институција у којој би та врста грађе била суставно прикупљана, обрађивана и презентирана. Тек су поједине оставштине значајних хрватских архитеката ушле у састав збирки неких музеја или архива, а особито су вриједне оне у Музеју града Загреба, Музеју за умјетност и обрт у Загребу и Институту за повијест умјетности у Загребу. Наша аквизицијска политика, увјетно речено, јер градиво смо у могућности прикупљати искључиво путемдонација аутора или њихових насљедника, усмјерена је на прикупљање што цјеловитијег архивског фонда појединог архитекта или архитектонског уреда. Има доста музеја и збирки који воде политику кустоског одабира код нових аквизиција, али већина музеја, посебно оних с националним предзнаком као што је наш, даје предност цјеловитом градиву. Оно је много захтјевније за обраду и чување, али гарантира богатство информација које неће бити нарушено или прикраћено на темељу неких промјењивих критерија одабира. У протеклом раздобљу у Музеју је прикупљено 40 особних архивских фондова архитеката с укупно 17.560 графичких докумената и 90 дужних метара другог архивског градива те већи број фотографија и дијапозитива. Збирка има статус специјализираног неуправног архива с правом првенства у прикупљању ове врсте градива и заштићени је споменик културе. Градиво представља драгоцјен извор за знанствени и стручни рад на пољу архитектуре, повијести архитектуре, архитектонске критике, заштите градитељског наслијеђа и културе простора у најширем смислу. За потребе суставног кориштења збирке у склопу обраде градива израђују се аналитички каталози збирке и каталози радова архитеката. Садржај каталога збирки конципиран је на основи упута међународног удружења архива (Интернатионал Цоунцил он Арцхивес, Сецтион он Арцхитецтурал Рецордс – ИЦА). Уз одговарајуће прилагодбе карактеру нашег градива и сврси каталога, у раду се примјењују упуте из стручног приручника А Гуиде то тхе Царе оф Арцхитецтурал Рецордс 19тх – 20тх Центуриес, ИЦА, Парис, 1997., новелирано 2000. године. Из донација особних архивских фондова архитеката попуњава се, великим дијелом, и музејска књижница специјализирана за архитектуру. Због таквог начина попуњавања и сама књижница је својеврстан документ опсега и обзора наше архитектонске сцене. Књижница броји око 8.700 наслова с подручја архитектуре, урбанизма, дизајна, грађевинарства, повијести умјетности, повијести, археологије, социологије, антропологије и психологије. Садржи велик број домаћих и страних стручних часописа, приручника, правилника, грађевинских прописа, каталога те повијесних монографија архитеката, раздобља и архитектонских типологија као и примјерке ријетких старих издања. Аналитички каталози Збирке особних архивских фондова омогућују претраживање збирке, али пружају и низ релевантних података за даљњу знанствену интерпретацију збирке. С обзиром на велику количину метаподатака које они садрже, добар су темељ за дигитализацију збирке и њен унос у дигитални репозиториј Академије ДИЗБИ или M++ базу као и за реализацију пројекта Виртуални архив архитектуре који се налази у иницијалној фази реализације и који би требао надомјестити стални постав Музеја до његове реализације. Корисници збирке и књижнице су истраживачи – повјесничари архитектуре, студенти, конзерватори, али најопсежнија истраживања збирке проводи сам Музеј у склопу знанственог пројекта водитеља академика Бориса Магаша. Пројект је конципиран као трајна доградња стручног архивског рада Музеја, а у њему судјелују запосленици Музеја и непрофитни вањски сурадници. Замишљен је као радна платформа за дефинирање синопсиса будућег сталног постава Музеја и полазиште за различите врсте медијализације архитектуре, особито издаваштва.

Медијализација архитектуре и публика

У протеклом шеснаестогодишњем раздобљу Музеј је реализирао 105 различитих репрезентацијских програма. Од тога су 71 биле изложбе, а остало предавања, симпозији, радионице, округли столови. У раду на овим програмима, у околностима захтјевног утемељитељског рада, стекли смо драгоцјено усмјеравајуће искуство за стварање мјеродавних критерија успјешности медијализације архитектуре. Медијализација архитектуре, особито изложбе архитектуре, у себи носи један парадокс, а то је да покушавају излагати оно што је можда најјавније и најраширеније изложена форма умјетности. С друге стране, та потпуна видљивост и изложеност архитектуре жилаво се опиру објашњавању, откривању па и преношењу у друге медије. Задаћа је новог медија да, попут финог алата, стари медиј претвори у нови садржај. Стога, на примјер код архитектонске изложбе, цртежи, макете, компјуторске анимације, фотографије, филмови, инсталације нису замјена за реалност изведеног пројекта. Приближавање тој реалности није циљ. Напротив, изложба мора поставити архитектуру у други контекст, у контекст архитектонске културе која понекад има већи утјецај на архитектуру као дисциплину него грађевине саме. Све се то мора учинити на едукативан, али и маштовит, жив, дојмљив начин. Било који репрезентацијски формат да би био успјешан мора укључивати информацију, сучељавање, потицање, али и угоду. Да бисмо то постигли, осим “како?” особито је важно одговорити на питање “зашто?”, то јест важно је одредити циљеве. У том погледу дајемо предност темама које се усредоточују на повијест архитектуре и сувремени развој смјештају у повијесни и друштвени контекст; теме које сензибилизирају јавност за питања околиша и градитељског наслијеђа и теме које потичу и одржавају дијалог о архитектонском и урбанистичком пројектирању и планирању. Успјешност у подручју медијализације веома је важна за остварење послања Музеја, јер се ту догађа најинтензивнији додир публике с Музејом. Стога је неопходно рећи нешто о тој публици. Нашу најбројнију публику, око 90%, чине професионалци архитекти. Остатак од 10% чини широка културна јавност. То је однос који је готово стандардан за већину музеја архитектуре нашег типа. Он је неразмјеран зато јер широка јавност обично мисли да је архитектура специјалност коју она не познаје довољно. Зато је ова мањина која чини наших десет посто посебна и драгоцјена категорија публике коју бисмо жељели повећати. То су људи који посјећују и друге музеје, који доста знају о сликарству, скулптури, филму итд. У склопу тог широког знања имају сигурну оријентацију и када је ријеч о архитектури. Они могу рећи: “Баш ми се свиђа Тадао Андо, Рензо Пиано, Иво Витић”, или: “Виктор Ковачић је сјајан”, или: “Не волим да је у Загребу изграђено то-и-то”. Освајање такве публике прави је изазов сваком музеју архитектуре јер управо преко ње може остварити свој циљ – да архитектура постане дио ширег културног дискурса и жива саставница социјалне и културне политике. Требамо увијек бити свјесни да музеј жели нешто од јавности, а не обрнуто. Његов је циљ да приопћава сложен садржај, а за то треба сурадњу професионалне и непрофесионалне публике. Зато, на крају, са задовољством захваљујемо нашој публици која нас је вјерно пратила ових шеснаест година.

Касноготичка фаза: петерокутна утврђена зграда Најстарија грађевина у склопу града несумњиво је средишња петерокутна зграда. Она иначе по својим морфолошким обиљежјима припада касној готици, што није случај с осталим дијеловима те великотаборске језгре. Развој утврђеног комплекса Великог Табора имао је своје исходиште у овој грађевини. Прозори ове зграде имали су обрамбену улогу служећи као стријелнице. Цијело двориште око средишње зграде заправо је насипан и умјетно заравнат терен. Ступњевање прозора у приземљу указује да се тло некада успињало од запада према истоку па су прозори стријелнице служили надзору и обрани прилазнога пута, што доказује да је средишња зграда некада стајала самостално, без обрамбеног зида. Зиђе петерокутне зграде дебље је на западној и јужној страни. Она је некада била изравно изложена непријатељској паљби па је саградила обрамбени сустав. Битно је питање је ли зграда била окружена неким вањским појасом обране, јер морао је постојати вањски зид који је окружио цијели плато. На тој вањској линији, рубној обрани, није морао стајати зид, него је могла бити и палисада, но сигурно је да је обрамбени појас морао постојати, његов ток се вјеројатно поклапао с током рубнога слабијег зида што је приказан на родословљу из 1782. и катастарској карти из 1861. године.

Средишњу петерокутну зграду у литератури именују кулом, но она по својим димензијама, величини и намјени простора показује да је ријеч о касноготичком претежно стамбеном објекту. Фортификацијско обиљежје зграде даје у првом реду трокутни дио, који је оштрим бридом усмјерен према западу.

Неријешено питање зграде јест 3. кат, односно постојаност тог ката у изворном облику. Данас се између 1. и 3. ката на неким мјестима виде дрвене греде, које су носиле кровну конструкцију, или пак дијелови 3. дрвеног ката. Дебели зидови дијеле оба ката ( 1. и 2.) на три собе, велику правокутну источну и двије мање, неправилне, западне. Једини надсвођени простор на катовима јест соба на 1. кату, али свод има обиљежја барока па је према томе изведен накнадно. Стубиште је започињало у приземљу и повезивало изнутра све етаже зграде, а налазило се у сјеверозападном углу велике собе у оба ката. У приземље се улазило на источној страни на мјесту данашњег улаза, а из приземља се могло несталим стубиштем кроз свод стићи на катове. Улазна врата била су ужа, не двокрилна као данас. Ос данашњих врата не поклапа се с оси 1. сводног поља, већ је измакнута на сјеверну страну (према којој су врата проширена). Сјеверозападна страна зграде имала је једну прозорску ос (данас су ту велики прозори), а југозападна осим стријелнице у приземљу није имала више отвора. Остале фасадне стране, сјеверна, источна и јужна, имале су отворе по 2. оси. На источној фасади у 2. оси су по два велика готичка прозора која су некада имала шпрљке. Петерокутна је зграда неправилна (насупротни зидови нису паралелни, нити једнако дуги) па је мало вјеројатно да је таква грађевина настала пројектирана у одређеним мјерним јединицама средњовјековног сустава мјерења (паришки, бечки). Град овакве концепције настао је у раздобљу од 1502. – 1507. године.

Ренесансна фаза: прстен с полукружним кулама Нова фаза донијела је велики грађевински потхват с циљем да се средишња зграда окружи и заштити суставом грађевина, односно прстеном зиђа с четири полукружне куле и улазним трактом. Сврха у фортификацијском смислу била је пребацивање обране са зграде на прстен, промјена концепцијске обране и њезина већа ефикасност. Чињеница да је градња почела подизањем двију кула на западној страни, потврђује да је с те стране пријетила највећа опасност, но висина ободне градње није била таква да би средишња зграда била сасвим заклоњена. Претпоставља се да је зграду, односно двориште око ње опасавао неки слабији зид као привремена заштиту до наставка градње, јер није било смисла да зграду с једне стране бране те двије куле, а да други приступ није обрамбен.

Великотаборске куле својим су облицима биле типичне за такву градњу у 16. стољећу. Подножје је кула укошено, а за то постоје 2 разлога: тако се постизало да оно што буде бачено на изљевнице ( врућа вода, смола) на кулама буде одбијено на нападача који стоји пред кулом; спречавало се и поткапање и минирање зида (барут), чије оштећивање није утјецало на стабилност носивога зиђа. Укошено подножје завршавало је кордонским вијенцем полукружног профила, а над њим се налази зона приземља с по три артиљеријске стријелнице. Те двије куле подигнуте су у својем данашњем обличју и величини, а нису накнадно повишене или битно преиначиване. На сјеверозападној кули, њезином кордонском вијенцу, налазе се клесарски знакови. То је једина кула на којој се такво што може наћи, на једном блоку вијенааца налази се грб. Испод је прилазни пут на градском вратима, па они који су пролазили су угледали грб који изгледа угарски јер се поклапа с чињеницом поријекла племићке обитељи Раткаy који су се доселили из Угарске када су добили Мали Табор 1502. године. О градњи првих двију кула великотаборског прстена нису сачувани никакви подаци, не знају се ни године градње.

Премда ове двије куле представљају типичне ренесансне фортификацијске грађевине, оне и у првом западном и преосталом дијелу прстена имају готичке оквире прозора те врата. Наставком градње средишња зграда је окружена фортификацијским прстеном који је добио прилично данашњи облик. Другачије стање је било на сјеверној страни, код улаза у град. Улазни простор био је за један травеј краћи но данас, а главна врата на мјесту садашњег пролаза између 1. и 2. травеја. У првотном стању улазни тракт као такав вјеројатно није постојао. Доказ да је паралелни унутарњи зид с великим готичким вратима касније саграђен налазимо на сјеверозападном углу источне куле. Ту се у зиду куле налази прозор што је некада освјетљавао приземље куле, а могао је служити и као стријелница. Прозор је зазидан. Потврду да су данашњи вањски зидови на сјеверној страни дио јединствене концепције ренесансног окруживања имамо у остацима кордонског вијенца.

Први кат јужне куле врло је занимљив зато што није касније био преиначен за становање попут простора других кула пробијањем великих прозора, већ је задржао првобитан распоред стријелница и малених прозора. Била је нижа за један кат него данас. Источна, највећа кула била је од почетка двокатна, надвисујући преостале три. Конзолни појас виши је него код других. Зазидана велика врата у југозападном дијелу куле која су била адекватна вратима на сјеверозападу свједоче да је приземље некад имало два широка улаза, на темељу чега се закључује да је имало господарску намјену. Настаје паралелни зид на сјеверној страни како би омогућио градњу на катовима, на темељу које је настао данашњи улазни тракт. Цијели је улазни тракт имао дрвене ступове на гредама.

Оваква концепција града настала је вјеројатно у десетљећима око средине 16. стољећа.

Касноренесансна фаза: ренесансне доградње За ову фазу градње симболична је бифора на 2. кату јужне фасаде средишње зграде. Такво избијање прозора било је типично за ренесансни дух, односно повезивање с пејсажом. Бифора је уоквирена једноставном профилацијом, проширена је профилацијама прозорске клупчице и вијенаца, с извијеним С-профилима, сличним шкољкама, средишњим стубићем, те помало рустично изведеном розетом.

Саграђени су и двокатни (приземље и 1. кат) аркадни тријемови на три стране источног дворишта. Аркадне тријемове на том источном, већем дијелу дворишта, симболизирају витки тоскански ступови, кратки интерколумнији, те готово полукружни лукови. Вратови ступова на источном тракту шире се према горе, док су они у сјеверном дијелу ваљкасти и примјетно нижи. У средишњој згради пробијена су врата на јужној фасади за улаз на 1. кат, а имају ренесансни оквир и вијенац. Изграђена су такођер и двоја вањска стубишта, те петерокутни бастион на западном рубу платоа, ради лакшег југозападног прилаза комплексу. Други кат петерокутне зграде изворно је претворен у двије овеће дворане. Овакав концепт града формирао се од половице 16. стољећа до почетка 17. стољећа.

Барокна фаза: преинаке у раздобљу барока Надсвођен је сјеверозападни простор у 1. кату средишње зграде. Прстену је дограђена сјевероисточна приградња. Подигнут је 2. кат улазнога тракта, такођер је повишена источна кула. Саграђен је 2. кат камених аркада у дворишту, те је подигнута данашња господарска зграда на платоу. Куле су пробијањем већих прозора и вањским ложењем прилагођене за становнике. Постављена је и капела у јужној кули. Саграђен је мост-тријем који води према средишњој згради. У раздобљу зрелог барока у 18.ст. несумњиво долази до пренамјена неких просторија градске језгре, а полукружне куле преуређене су за становнике. Сви прозори имају непрофилиране камене оквире, а нише сежу до пода.

Доградња улазног тракта и друге преинаке 19. и 20. стољећа Улазни тракт продуљен је према западу. Старији дио добио је крижни свод. У 19. ст. саграђено је и ново стубиште у средишњој згради. На сва три ката подигнути су и нови зидови, који су одвајали простор комуникације од највеће, источне дворане. Ново стубиште било је дрвено, а у 20.ст. саграђено је бетонско. Саграђен је и дрвени торњић са звоном и сатом у јужној кули. У 20.ст уграђени су санитарни чворови, оставе, а танким зидовима преграђене су веће просторије у мање.

Двориште Великог Табора Највећа је источна кула била од почетка одређена за тешке топове, што доказују стријелнице којих на осталим кулама нема. Горњи катови града су шири јер су саграђени на каменим конзолама. Све конзоле нису настале у исто доба па имају различита обликовна и конструктивна обиљежја.

Улаз у дворац одувијек је био на истоме мјесту, само што је тијеком времена улазни дио дворца највише дограђиван и мијењан. На први кат улази се с јужне стране, преко тријема моста што води до аркадног тријема. Простор првог ката подијељен је дебљим зидовима на три велике собе, док слабији зидови одвајају на сјевероисточној страни простор стубишта које води на други кат., а сјеверозападну собу дијеле на више мањих просторија. Једина надсвођена соба јест сјеверозападна, у којој се налази бачвасти свод са сусводницама.

Према архитектонским облицима, техници грађења и начину фортификације потјече из друге половице 15. стољећа. Премда се као средњовјековна утврда претварао у дворац у 17. и 18. стољећу, очувао је касноготичке облике и архитектонску композицију.

Промијенио је многе славне господаре: грофове Цељски (који су га најраније посједовали), Матију и Иваниша Корвин, обитељ Ратткаy те познатог хрватског сликара Отона Ивековића.

Двор Велики Табор један је од најзначајнијих културно-историјских споменика у Републици Хрватској, због својих очуваних грађевинско-архитектонских вриедности. Уже градско језгро Великог Табора, готичких и ренесасних стилских карактеристика, окружује са спољашње стране обрамбени прстен с ренесансним бастионом. Око датирања Великог Табора у литератури постоје различита мишљења и тумачења.

У протеклих неколико десетина годинау склопу великотаборског комплекса обављена су бројна истраживања, која су омогућила обнову овог здања чија је II. фаза обнове, захваљујући финанцијској подршци Министарства културе Републике Хрватске, окончана 2011. године.

Значај и заштита[уреди | уреди извор]

Великотаборски комплекс који су осмислили и саградили средњовековни градитељи већ више векова доминира загорским крајем – архитектура се заправо стопила с природом чинећи јединствену слику о Великом Табору као једном од најпрепознатљивијих делова културног идентитета не само Хрватског загорја већ и Хрватске.

Двор Велики Табор као један је од најзначајнијих културно-историјских споменика управо због својих очуваних грађевинско-архитектонских вриедности, проглашен је за споменик је културе, као културна и аутентична касносредњовековна целина. највише, нулте категорије чија вредност прелази националне оквире.

Положај[уреди | уреди извор]

Смјештен је у сјеверозападном дијелу Хрватског загорја, на 333 м надморске висине, на брду Хум Кошнићки изнад насеља Десинић недалеко Сутле, од давнина природне државне границе између хрватско-угарског и аустријског дела Царства.

На темељу анализе повијесних исправа M. Крухек и M. Панџић у својој студији1 доказују да Ратткаyи нису добили Велики Табор, већ да су га саградили након 1502. године. Исти став у свом раду о Великом Табору заступа А. Жмегач2 . Према њиховом мишљењу, утврда коју су Ратткаyи добили 1502., Табор алитер Врбовецз, данашњи је Мали Табор, а нова утврда, Велики Табор, настаје у периоду између 1502. и 1507. године. Први спомен утврде у писаним повијесним изворима крајем 5. односно почетком 16. стољећа не мора значити да утврда није постојала раније. Управо проведена конзерваторска истраживања као и компаративна архитектонска анализа наводе на преиспитивање досадашњег датирања Великог Табора. Према истраживању D. Чикаре и А. Чурић, који су и сами судјеловали као запосленици Хрватског рестаураторског завода у конзерваторским истраживањима (2008.-2011.) најранија фаза Великог Табора могла би се датирати у средину 15. стољећа3

Исто тако, дио археолошких налаза откривених тијеком археолошких истраживања, проведених у протеклих неколико година у склопу Великог Табора, могу се датирати у 15. стољеће (поједини фрагменти пећњака и мајолике).4

Ново свјетло на датирање Великог Табора баца и откриће касноготичког зидног ослика у близини Великог Табора, у капели св. Ивана коју је дао подигнути средином 15. стољећа гроф Фридрик Цељски у знак захвалности за озакоњење ванбрачног сина Ивана из везе с Вероником Десинићком. Вјерујемо да ће даљња археолошка истраживања као и анализе археолошких налаза дати одређеније одговоре на бројна питања о почецима градње најстаријих дијелова Великог Табора, о његовим градитељима и власницима.

Припадници обитељи Ратткаy, подријетлом из Угарске, били су власници Великог Табора готово три стољећа (1502.-1793.). Доласком у Хрватско загорје проширили су своје посједе и повећали богатство. Били су укључени у бројна друштвена, политичка и културна збивања, а многи од њих су тијеком 16. и 17. ст. судјеловали у борбама против Турака и градили своје каријере као заповједници у Војној крајини. Ратткаyи су 1559. стекли статус баруна и постали једном од најмоћнијих племићких обитељи у Хрватској.5

Један од најпознатијих Ратткаyа био је каноник и повјесничар Јурај Ратткаy (1613.-1666.) који је 1652. у Бечу издао дјело Мемориае Регнум ет банорум Регнорум Далматиае, Цроатиае ет Сцлавониае. Познати су и Ратткаyи мисионари, Никола (1601.-1662.) у Индији и Иван III. Адам Ратткаy (1647.-1683.) у Мексику.

Ратткаyи су уз захвате на Великом Табору саградили и дворац Мали Табор, Миљану те дворац у Великој Хорватској. Значајно је и њихово донаторство при градњи сакралних објеката.

Велики Табор се по просторној организацији архитектонског склопа сврстава у категорију касносредњовјековних племићких градова, но доградњама тијеком 17. и 18. стољећа прилагођаван је потребама његових власника за угоднијим становањем.Два су основна дијела великотаборског комплекса: ужа градска језгра и вањски обрамбени прстен. Ужу градску језгру чине касноготички палас окружен четирима полукружним кулама, повезаним куртинама, и сјеверни улазни дио.

Најстарији дио Града је средишњи Палас, петерокутна зграда касноготичких стилских обиљежја. Неки аутори називају Палас и петерокутном кулом или стамбеном кулом. Палас је у почетку био самостална двокатна зграда која је служила за смјештај и становање, али и за обрану, дакле била је стамбени објект с фортификацијским обиљежјима. У најранијој фази палас је био ограђен само слабијим зидом или палисадом, без прстена с полукружним кулама. Окруживање средишње зграде започело је подизањем двију западних кула, а након тога су подигнуте јужна и највећа источна кула те утврђена градска врата на сјеверној страни склопа. Иако грађене у двије фазе, четири полукружне куле око паласа имају јединствену обликовну и функционалну концепцију6

Подножје им је скошено, проширено и закључено кордонским вијенцем. Овај проширени дио куле испод кордонског вијенца испуњен је набијеном земљом управо из обрамбених разлога. У зони приземља изнад кордонског вијенца смјештене су артиљеријске стријелнице. Истакнуто зиђе првог ката шире је од приземља и почива на каменим троструким конзолама у склопу којих се налази појас с изљевницама; изнад њих су смјештене стријелнице различитих облика који се измјењују од западне до источне куле. Полукружне куле су с дворишне стране у најранијој фази повезане дрвеним тријемом који се тијеком 16. стољећа у источном дијелу замјењује зиданим аркадним тријемом с витким тосканским ступовима и полукружним луковима ренесансних обиљежја. У јужном дијелу дворишта тоскански ступови протежу се приземљем и на првом кату, док је на другом кату задржан дрвени тријем. Полукружне куле су у 18. стољећу преуређене за становање: на прочељима полукружних зидова пробијају се већи прозорски отвори, а на зидовима с дворишне стране пробијају се отвори према димњацима, како би се пећи могле ложити с дворишног тријема без улажења у собе. Око уже градске језгре простире се вањско градско двориште ограђено вањским обрамбеним прстеном у склопу којег су се налазили улазна кула, стражарнице, господарски објекти и бастион.

Први сликовни приказ великотаборског комплекса у цјелини с вањским обрамбеним зидом даје нам ведута Великог Табора с родословља грофова Ратткаy, из 1782. године.7

Распоред појединих дијелова великотаборског комплекса као и точан ток вањског обрамбеног прстена показује и катастарска карта из 1861. године. Обје ове илустрације јасно презентирају смјештај уже градске језгре у десном, источном дијелу, док су улазна и бастионска кула смјештене у западном дијелу вањског прстена. Удаљеност од најисточније до најзападније точке вањског зида износи око 250 м. Према слици с родословља Ратткаyевих види се да је био наткривен кровом и опремљен бројним стријелницама.

Данас је вањски обрамбени зид великим дијелом присутан само у археолошкој разини. Један дио зида успио се очувати између бастиона и господарских зграда, но крајем прошле, 2010. године и тај се дио почео урушавати низ бријег. На југозападној страни вањског обрамбеног прстена смјештен је ренесансни бастион који се по први пут спомиње у исправи из 1597.. као „утврђено мјесто уз градска врата“. Опремљен бројним артиљеријским стријелница ма, бастион је штитио прилаз ужој градској језгри. Бастион представља једну од најважнијих ренесансних доградњи у Великом Табору. Западно од бастиона у склопу вањског прстена био је смјештен главни улаз у вањско двориште Великотаборског комплекса.

Приступна цеста пролазила је кроз приземље правокутне улазне куле и водила све до уже градске језгре.

У склопу вањског прстена биле су смјештене и двије стражарнице – куле, сјеверна према шуми, а јужна испод саме уже градске језгре. Уз јужну стражарницу у исправама се спомиње и споредни улаз у град.

Музеји Хрватског загорја управљају ужом градском језгром Великог Табора и бастионом, док су остали дијелови вањског прстена у приватном власништву.

Иако су се тијеком 20. стољећа, након Другог свјетског рата, повремено изводили најнужнији захвати на најугроженијим дијеловима Великог Табора, прва суставна конзерваторско-рестаураторска истраживања започела су тек средином деведесетих када је проведено истраживање паласа и дворишних тријемова. Од тада Велики Табор постаје једним од сталних програма Хрватског рестаураторског завода, финанциран од стране Министарства културе. Рестаурирањем и реконструкцијом дотрајалих тосканских ступова (приземље, 1. и 2. кат) санирани су 2001.-2005. дворишни тријемови. У јесен 2007., довршењем рестаураторских радова на прочељима и у унутрашњости паласа, довршена је I. фаза обнове Великог Табора који је тада отворен за посјетитеље. О великом интересу јавности за Велики Табор свједочи и број посјетитеља (више од 25.000) који су у првих девет мјесеци 2008. године посјетили и разгледали Велики Табор.

Крајем 2008. започиње II. фаза обнове, настављањем конзерваторских истраживања и радова на уређењу вањских прочеља свих кула и куртина, обнови свих кровишта те на цјеловитој конструктивној санацији. Због опсежности радова Велики Табор поновно затвара своја врата посјетитељима.

Уз опсежне грађевинске радове проведена су и мултидисциплинарна истраживања чији је резултате заједно с приједлозима презентације и смјерницама за обнову представио Хрватски рестаураторски завод у три елабората с укупно осам свезака.

Истовремено су вршена и археолошка истраживања приземља полукружних кула. Завидна количина налаза пронађена је приликом археолошког истраживања у приземљу куле D. Овим истраживањем које је провела археологиња Ида Павлаковић уз покретне археолошке артефакте (фрагменти средњовјековне керамике, уломци па и готово цијеле готичке чаше, фрагменти готичких пећњака, глазираних и неглазираних, метални предмети) пронађени су и „непокретни“ налази који упућују „на могућност постојања пећи у приземљу куле D, но прецизније одређење њене функције бит ће могуће тек након даљње обраде података”.8

Исто тако, занимљив и загонетан налаз хоризонтално положених дрвених греда моћи ће добити коначно одређење функције тек након даљних анализа. Археологиња Павлаковић истражила је и приземља кула А и Б. Управо у кули Б пронађени су на дубини од 1,5 м фрагменти археолошког текстила. Резултати C-14 анализе смјештају овај налаз у период између 1460. и 1640. године. Приземље куле C истражили су археолози Хрватског рестаураторског завода под водством археолога Винка Мадираце (2009.)

Вриједни налази откривени су и тијеком археолошких надзора појединих ископа око Великог Табора: „ у српњу 2009. године, уз трасу данашње прилазне цесте која води према Двору Велики Табор, наишло се на остатке камене архитектуре. Остаци архитектуре појавили су се непосредно уз данашњи улаз у Двор Велики Табор, с јужне стране прилазне цесте. Други налаз архитектуре појавио се 200-тињак метара од улаза у ДВТ у смјеру запада, такођер с јужне стране прилазне цесте.”9

Истраживања су проведена под водством D. Шпољара. Пронађени остаци архитектуре пред самим улазом у Велики Табор представљају остатке некадашњег улаза саграђеног можда још у 16. ст., будући да је данашњи улазни комплекс саграђен у 19. стољећу.

Остаци камене архитектуре пронађени на западном дијелу вањског обрамбеног зида открили су точан положај „улазне обрамбене куле хексагоналног облика кроз чији је средишњи дио пролазила цеста која је водила, и данас води до Великог Табора.“10

Тијеком 2011. проведено је археолошко истраживање јужне стражарнице као и пробно сондажно археолошко истраживање бастиона Двора Велики Табор, под водством археологиње Иване Шкиљан. Истовремено уз археолошка истраживања, у сурадњи с рестаураторима из Чешке успјело се рестаурирати три ренесансне пећи у Двору Велики Табор.

Потпуно су завршени и доведени у функцију радни простори музеја Двор Велики Табор, изведена је котловница централног гријања за цијели Двор те све остале потребне инсталације плина, електрике, водовода и канализације. Завршетком друге фазе радова, у студеном 2011. поновно је омогућен приступ посјетитеља Двору. Уз обновљена прочеља и дворишни ренесансни тријем посјетитељи могу разгледати постав у обновљеном паласу. Унутрашњост свих полукружних кула још чека обнову.