Корисник:Интермедицхбо/лични песек 6

Глософарингеална неуралгија подразумијева понављајуће нападаје јаке боли у стражњем дијелу грла, подручју у близини тонзила, стражњем дијелу језика, дијелу уха и / или подручју испод стражње стране чељусти. Бол се јавља због дисфункције 9. можданог живца (глософарингеални живац). Глософарингеални живац помаже у помицању мишића грла и преноси информације из грла, крајника и језика у мозак.

Узрок често остаје непознат, али понекад је узрок абнормално позиционирана артерија која притишће (компримира) глософарингеални живац.

Особе имају кратке нападе јаке боли, који погађају једну страну језика или грла, а понекад и ухо.

Лијечници дијагностицирају поремећај на темељу карактеристика боли те податка елиминира ли бол локална анестезија примијењена на стражњи дио грла.

Одређени антиепилептици или антидепресиви, баклофен или локални анестетици могу ублажити бол, али понекад је потребна операција.

(Види такођер Преглед можданих живаца.)

Глософарингеална неуралгија, риједак поремећај, обично почиње након 40. године и чешће се јавља код мушкараца.

Узроци Често је узрок глософарингеалне неуралгије непознат.

Но, понекад се глософарингеална неуралгија јавља кад:

Абнормално позиционирана артерија компримира глософарингеални живац близу мјеста гдје живац излази из можданог дебла.

Дуга, шиљаста кост у бази лубање (стилоидни процес) је абнормално дугачка и компримира живац.

Ријетко је узрок тумор мозга или врата, апсцес, или избочење (анеуризма) артерије у врату (каротидна артерија), или мултипла склероза.

Симптоми У глософарингеалној неуралгији, нападаји су кратки и јављају се повремено, али узрокују неподношљиву бол. Могу бити изазвани одређеном радњом, као што је жвакање, гутање, разговор, зијевање, кашљање или кихање. Бол обично почиње на стражњем дијелу језика, на стражњем дијелу грла или у подручју око тонзила. Понекад се бол шири на ухо или на подручје стражње стране чељусти. Бол може трајати неколико секунди до неколико минута и обично утјече само на једну страну грла и језика.

Дијагноза Симптоми

Тест код којег се користи апликатор с памучним врхом и анестетиком

Магнетска резонанција

Понекад компјуторизирана томографија

Глософарингеална неуралгија се разликује од тригеминалне неуралгије (која узрокује сличну бол) на темељу локализације боли или резултата специфичног теста. Приликом теста, лијечник додирује стражњи дио грла апликатором с памучним врхом. Ако се појави бол, лијечник примјењује локални анестетик на стражњем дијелу грла. Ако анестетик уклања бол, вјеројатни је узрок глософарингеална неуралгија.

Магнетска резонанција (МР) се проводи ради детекције постојања тумора. Компјуторизирана томографија (ЦТ) може се учинити како би се утврдило је ли стилоидни процес абнормално дугачак.

Лијечење Антиепилептици

Локални анестетик

Понекад кируршко лијечење

Исти лијекови који се користе за лијечење тригеминалне неуралгије —антиепилептици (карбамазепин, окскарбазепин, габапентин или фенитоин), баклофен и трициклички антидепресиви могу помоћи.

Ако су ови лијекови недјелотворни, примјена локалног анестетика (као што је лидокаин) на стражњи дио грла може пружити привремено олакшање (као и потврдити дијагнозу).

Међутим, за трајно олакшање може бити потребно кируршко лијечење. Глософарингеални живац се одваја од артерије која га компримира стављањем мале спужве између њих.

Смањење притиска на живац Када бол настаје услијед абнормално позициониране артерије која притишће на мождани живац, бол се може ублажити кируршким захватом који се назива васкуларна декомпресија.

Поступак код особа с глософарингеалном неуралгијом сличан је поступку за тригеминални живац (приказано доље).

Ако је тригеминални живац притиснут, обрије се стражњи дио главе и направи се рез. Кирург изреже малу рупу у лубањи и одигне структуре како би разоткрио живац. Тада кирург раздваја артерију од живца и поставља малу спужву између њих. За поступак је потребна опћа анестезија, али је ризик од нуспојава у поступку мали. Обично, васкуларна декомпресија ублажава бол.

Контраиндикације

Постоје апсолутне и релативне контраиндикације за неураксијалну анестезију (спинална и епидурална).

Апсолутне контраиндикације су изостанак пристанка пацијента, повишен интракранијални тлак (ИЦП) – првенствено због интракранијалне масе те инфекција на мјесту захвата (ризик од менингитиса).

Релативне контраиндикације су постојеће неуролошке болести (нпр. мултипла склероза), тешка дехидрација (хиповолемија) због ризика од хипотензије, тромбоцитопенија или коагулопатија (особито код епидуралне анестезије, због опасности од епидуралног хематома). Остале релативне контраиндикације су тешка митрална и аортална стеноза те хипертрофична опструктивна кардиомиопатија.

Компликације

Потребно је одговарајуће процијенити пацијената како би се избјегле уобичајене компликације повезане с неураксијалном анестезијом. Иако су многе компликације врло ријетке, треба имати на уму да се могу догодити.

Неке уобичајеније компликације су:

• бол у леђима (чешћа код епидуралне анестезије),
• постдурална пункцијска главобоља (чак 25% према неким студијама),
• мучнина,
• повраћање,
• хипотензија,
• губитак слуха ниске фреквенције,
• неуролошка озљеда,
• хематом краљежнице,
• пролазни неуролошки синдром (особито с лидокаином),
• тотална спинална анестезија (компликација од које се највише страхује, али је ријетка).

Клинички значај

Неураксијална анестезија нуди многе предности које нису доступне код опће анестезије. Наиме, ова врста анестезије омогућила је извођење многих великих захвата на будном пацијенту. На примјер, царски рез се може боље и сигурније извести уз неураксијалну анестезију него с опћом анестезијом, а осим тога, омогућена је тренутачна успостава везе између мајке и њезиног новорођенчета.

Неураксијална анестезија показала се и као користан додатак опћој анестезији. Кориштење торакалне епидуралне анестезије као модалитета постоперативне боли код пацијената након торакотомије, помогло је у побољшању респираторног статуса пацијената. Остали корисни учинци су боља контрола боли од интравенских наркотика, мања потреба за системском употребом опиоида, ранији опоравак цријевне функције и лакше судјеловање у физикалној терапији.

Нови ред

Аутоимуне болести	Захваћен примарни орган/део тела	Аутоантитело	Прихваћено као аутоимуна болест	Стопа преваленције (САД)	Цит.
Акутни дисеминовани енцефаломијелтис	Централни нервни систем	Непознат	Потврђено	0,8 на 100.000
Ацуте мотор аxонал неуропатхy	Периферни нервни систем	Анти-ГМ1	Потврђено	Део преваленције Гилан-Бареовог синдрома
Анти-НМДА рецептор енцепхалитис	Мозак	Анти-НМДА рецептор	Потврђено	1,5 на милион
Аутоимуни енцефалитис	Мозак	Различити, у зависности од подтипа (нпр антитела на НМДА рецептор, ЛГИ1 антитела)	Потврђено	Ретко
Балова концентрична склероза	Централни нервни систем	Непознат	Пробабле	Ретко
Бицкерстафф'с енцепхалитис	Мозак	Анти-ГQ1б	Потврђено	Ретко
Цхрониц инфламматорy демyелинатинг полyнеуропатхy	Периферни нерви	Разне, укључујући анти-МАГ	Потврђено	1-2 на 100.000
Гуиллаин-Баррé сyндроме	Периферни нерви	Разне, укључујући анти-ГМ1, анти-ГД1а	Потврђено	1-2 на 100.000
Хасхимото'с енцепхалопатхy	Мозак	ААнти-тироидни (ТПО, Тг)	Вероватно	Ретко
Идиопатска инфламанторна демјелинизирајућа болест	Централни нервни систем	Варира	Вероватно	Зависи од специфичне болести
Ламберт–Еатон мyастхениц сyндроме	Неуромускуларни спој (утиче и на ЦНС и ПНС)	Анти-ВГЦЦ	Потврђено	0,5-2 на милион
Мултипле сцлеросис	Централни нервни систем	Непознато, али олигоклонске траке често су присутне у ЦСФ	Потврђено	90 на 100,000
Миастенија гравис	Неуромускуларни спој (утиче на ЦНС и ПНС)	Анти-АЦхР, анти-МуСК	Потврђено	20 на 100.000
Оптички неуромијелитис (Девичева болест)	Оптички нерви и кичмена мождина	АQП4-ИгГ (НМО-ИгГ)	Потврђено	0,5 - 4 на 100,000
Рестлесс легс сyндроме	Централни нервни систем (укључујући и допаминергичке путеве)	Непознато	Неизвесно	5-15% (чешће код старијих особа)
Стифф-персон сyндроме	Централни нервни систем	Анти-ГАД, анти-амфифизин	Потврђено	Ретко
Сyденхам'с цхореа	Мозак	Анти-базалне ганглије	Потврђено	Ретко (повезано са стрептококном инфекцијом групе А)
Трансверзални мијелитис	Кичмена мождина	Различити, укључујући анти-АQП4	Вероватно	1-8 на милион

Функција[уреди | уреди извор]

У ћелијском дисању, протонске пумпе користи енергију за транспорт протона из матрица митохондрија ка унутармембранском простору. То је активна пумпа, која ствара концентрацијски градијент протона преко унутрашње мембране митохондрија, јер има више протона изван матрикса него унутра. Разлика у пХ и електричном набоју (занемарујући разлике буферског капацитета) ствара разлике у електрохемијском потенцијалу које дјелују слично као јединице батерија или складишна јединица енергије за ћелију.

Овај процес може се видјети као аналог вожњи бициклом узбрдо или пуњење батерија за каснију употребу, јер производи енергетски потенцијал. Протонске пумпе не стварају енергију, али праве градијент који чува енергију за каснију употребу.

Разноликост[уреди | уреди извор]

Еукариоти[уреди | уреди извор]

У митохондријама, редукцијски еквиваленти омогућавају пријенос електрона или снагу фотосинтезе ове транслокације протона. Напримјер, премјештање протони цитохром ц оксидазе се снабдијевају редуцирајућим еквивалентима који редуцирају цитохром ц. У плазма мембрани, протон АТПазе и у АТПази,  

Ф_оФ₁ АТП синтаза митоцхондрија, насупрот томе, протоне обично канализира из више ка нижој концентрацији дуж мембране, док долазеча енергија за овај ток учествује у синттизи АТП. Протони се премјештају преко унутрашње митохондријске мембране преко протонске струје. Ова серија конформацијских промјена, каналише се кроз подјединице А и D Ф0 подјединице, водећи низ конформацијских промјена у петељку повезивања Ф0 у Ф1 подјединице. Овај процес ефикасно спарује транслокацију протона до механичког кретања између лабавог, уског, и отвореног стања Ф1, потребног за фосфорилацију АДП.

Људи[уреди | уреди извор]

Осим протонске пумпе у митохондријама, људи (и вјеројатно других сисари) имају желудачну водик калиј АТПазу или Х⁺/К⁺ АТПазу која функционира као протонска пумпа у желуцу, која је првенствено одговоран за закисељавање садржаја желуца (види желучане киселине).

Биљаке, гљиве и протисти[уреди | уреди извор]

Осим протонске пумпе у митохондријама, биљке имају протонску АТПазу која ствара електрохемијске градијент у плазма мембрани биљке, гљиве, протист и многих прокариота. Тако, протонски градијенти се користе за погон процеса секундарног активног транспорта. Као такав, он је неопходан за апсорпцију већине метаболита, као и за реакције биљака на околиш (нпр кретање лишћа).

Прокариоти[уреди | уреди извор]

У бактерија и других АТП-производећих органела, осим митохондрија, редукцијски еквиваленти преноси електроне под условом или снафом фотосинтезе у транслокацији протона.

ЦФ₁ АТП лигазе хлоропласта одговарају Ф +_оФ₁ АТП синтази у биљкама.

Бактериородопсин фотосинтетски пигмент користе арцхаеа, од којих је најуочљивија једна халобацтерија.

Структура[уреди | уреди извор]

Хенлеова петља има четири дијела:

• Танки силазни огранак Хенлеове петље

Танки силазни наставак има малу пропусност за ионе и уреу, док је врло пропусан за воду. Петља има оштар завој бубрежне сржи који прелази из силазног у узлазни танки .наставак

• Танки узлазни огранак Хенлеове петље

Танки узлазни наставак непропусан је за воду, али је пропусан за ионе.

• Узлазни огранак Хенлеове петље

Иони натрија (На⁺), калија (К⁺) и хлорида (Цл^–) реапсорбирају се из урина секундарним активним транспортом На-К-Цл котранспортера (НКЦЦ2). Електрични и градијент концентрације покрећу више реапсорпције На⁺, као и других катиона, као што су магнезиј (Мг²⁺) и калциј (Ца²⁺).

• Кортексни дебели узлазни огранакак.

Корин дебели узлазни огранакак одводи урин у дисталну изувијану цијев (тубулу).

Тип ткива петље је једноставан; то је плочасти епител. Термини "дебела" и "танка" не односи се на величину лумена, већ на величину епителних ћелија. Ова петља се понекад означава и као нефронска петља.

Прокрвљавање[уреди | уреди извор]

Хенлеова петља се напаја крвљу у низу равних капилара које се спуштају из кориних еферентних артериола. Ове капиларе (које се називају васа рецта. Противструјни мултипликатор је механизам који спречава испирање растворених супстанци из медуле, чиме одржава њену концентрацију. Како се вода осмотски тјера из силазног додатка у интерстициј, она лахко улази у капиларе. Низак проток крви кроз васа рецта омогућава вријеме за осмотску равнотежу и може се промијенити измјеном отпора еферентних артериола крвних судова.

Крв у васа рецта еакођер још увијек има и велике протеине и ионе који нису филтрирани кроз гломерул. Овим се осигурава онкотски притисак за улазак иона у васа рецра из интерстиција.

Главна функција Хенлеове петље је успостављање градијента концентрације.

Физиологија[уреди | уреди извор]

Силазна Хенлеова петља прима изотоничну (300 мОсм / L) течност из проксималне изувијане тубуле (ПЦТ). Течност је изотонична, јер како се иони поново апсорбују у систему временског градијентног, тако се и вода реапсорбира, одржавајући осмоларност течности у ПЦТ. Твари које се ресорбују у ПЦТ укључују уреу, воду, калиј, натриј, хлориде, глукозу, аминокиселине, лактата, фосфате и бикарбонате. Будући да се и вода поново упија, запремина течности у Хенлеовој петљи је мања него у ПЦТ, са приближно једном трећином првобитне запремине.

У бубрежном интерстицију, повећава се осмоларност извана док се Хенлеова петља спушта са 600 мОсм/L у вањском сржном дијелу бубрега на 1200 мОсм / L у унутрашем дијелу медуле. Силазни дио Хенлеове петље изузетно је пропусан за воду, а мање пропусан за ионе, па се вода овдје лахко ресорбира, а растворене материје нису лахко ресорбирају. Течност од 300 мОсм / L из петље губи воду до постизања веће концентрације изван петље и повећава тоничност док не достигне свој максимум на дну петље. Ово подручје има највећу концентрацију течности у нефрону, али сабирни канал може досећи исту тонију с максималним АДХ ефектом.

Узлазни дио Хенлеове петље прима још нижу запремину течности и има различите карактеристике у односу на силазни наставак. У узлазном дијелу петља постаје непропусна за воду и њене ћелије активно реапсорбирају отопљене материје из луменске течности; стога се вода не ресорбира и иони се лахко реапсорбирају. Како иони напуштају лумен преко На-К-2Цл-симпортера и На-Х-антипортера, концентрација постаје све више и више хипотонична док не достигне износ од приближно 100-150 мОсм / L. Узлазни наставак се назива и разрјеђивачким сегментом нефрона због његове способности да разриједи текућину у петљи од 1200 мОсм / L до 100 мОсм / L.

Проток течности кроз цијелу Хенлеову петљу сматра се спорим. Како се проток повећава, смањује се способност петље да одржи свој осмоларни градијент. Васа рецта (капиларне петље) такође имају спор проток. Повећани проток васа рецта испира метаболите и узрокује да и медула губи осмомоларност. Повећање протока пореметит ће способност бубрега да ствара концентрирани урин.

Укупно гледајући, у нормалном бубрегу, Хенлеова петља реапсорбира око 25% филтрираних иона и 20% филтриране воде. Ти иони углавном су На⁺, Цл^–, К⁺, Ца²⁺ и ХЦО₃⁻. Снага напајања је На / К АТПаза на базолатералној мембрани, која одржава концентрацију иона унутар ћелија. На луменској мембрани, натриј улази пасивно у ћелије, користећи На-К-2Цл-симпортер. Тада ће На / К АТПаза испумпати 3 На у перитубулску течност и 2 К у ћелију на страни која није лумен. Ово даје луменској течности у петљи позитиван набој у поређењу и ствара градијент концентрације На, од којих оба потискују више На у ћелију путем На-Х антипортера. Водиков антипортерски ион долази од ензима карбоанхидраза, који узима воду и угљик-диоксид и ствара бикарбонат и водоников ион. Ион водика се замјењује за На у цијевној текућини Хенлеове петље.

Веза

• Хромосомске аномалије:
  • Клинефелтеров синдром (кариотип 47, XXY)
  • Турнеров синдром (кариотип Еацх 45, XО)
  • Мјешовита гонадна дyсгенеза (кариотип 45,XО/46,XY )
  • Тетрагаметски химеризам (кариотип 46,XX/46,XY)
• Андрогена биосинтетска дисфункција у особа 46,XY:
  • Мутације рецептора лутеинизирајућег хормона (ЛХ)
  • Смитх–Лемли–Опитзов синдром (здружен са интелектуалним потешкоћама)
  • Липоидна конгенитална надбубрежна хиперплазија
  • Недостатак 3β-хидроксистероид-дехидрогеназе 2
  • Недостатак 17α-хидроксилазе
  • Недостатак 17,20 лиазе
  • Недостатак 17β-хидроксистероид дехидрогеназе
  • Недостатак 5α-редуктазе
• Вишак андрогена код особа 46, XX:
  • Недостатак 21-хидроксилазе
  • Недостатак 3β-хидроксистероидне дехидрогеназе 2
  • Недостатак оксидоредуктазе цитохрома П450 (поремећај код мајке узрокује 46, XX вирилизација фетуса)
  • Недостатак 11β-хидроксилазе
  • Недостатак ароматазе
  • Мутације глукокортикоидних рецептора
  • Вирилизирајући тумор мајке (нпр. лутеом)
  • Повећана изложеност андрогену у матерници, није другачије назначено (нпр. андрогени лијекови)
• Развојни
  • Маyер–Рокитанскy–Кüстер–Хаусеров синдром (кариотип 46,XX)
  • Сwyеров синдром (кариотип 46,XY)
  • Гонадна дисгенеза XX (кариотип 46,XX)
  • Агенеза или хипоплазија Леyдигових ћелија , ако није другачије назначено (кариотип 46,XY)
  • Синдром одсутног (нестајућег) тестиса
  • Овотестисни ДСД
  • Тестисни ДСД (нпр. реверзија спола 46,XX)
• Тератогени узроци (нпр. естрогени, антиестрогени)
• Остали узроци:
  • Фрасиеров синдром (са прогресивном гломерулопатијом)
  • Денyс–Драсхов синдром (са нефропатијом и Wилмсов тумор)
  • WАГР синдром (са Wилмсовим тумором и аниридијом)
  • МцКусицк–Кауфманов синдром (са постосовинском полидактилијом)
  • Дужичасти синдром (са патуљастошћу)
  • Аарског–Сцоттов синдром (са аномалијама лица )
  • Шака-стопало-генитални синдром (са малформацијама удова)
  • Синдром поплитеалног птеригија (повезан с опсежним мрежама иза кољена)
  • Каллманнов синдром (често с аносмијом)
  • Хипоспадије није другачије назначено
  • Крипторхизам није другачије назначено
  • Вагинска атрезија није другачије назначено

Синдром парцијалне андрогене неосјетљивости (некомплетни облик -ПАИС) се разликује од потпуног облика највише у изгледу спољног генитала. Код овог облика постоји интерсексуални развој спољног генитала с хипопластичним пенисом и уским урогениталним синусом или мушким типом уретре. Клиничка слика може да варира од скоро потпуне феминизације до мушког изгледа с гинекомастијом. Постоји лабиоскротална фузија, а вагина се завршава на слијепо. Тестиси су потпуно нормални, тако да у њима може доћи до сперматогенезе. Налазе се у ингвиналном каналу, високо, ниже, или у лабиоскроталној кеси. У пубертету је назначен развој груди, што може да ствара психосоцијалне. Начин насљедјивања је исти као код комплетног облика.

Кариотип 46,XX

Особе које су генетски женског пола (кариотип 46, XX), имају два XX хромозома, па тако и два АР гена. Муатција, која је на једном, а не на оба АР, имаће за посљедицу минималне промјене код фертилних, женских носиоца. Најчешћа промјена је слаба или одсутна пубична и аксиларна длакавост, касни пубертет, некада виши раст. Код женских носиоца 50% дјеце ће наслиједити погођени АР ген. Ако је погођено дијете генетски женског пола, биће такође носиоц. Ако је пак, генетски мушког пола (кариотип 46, XY) имаће синдром андрогене неосјетљивости (АИС). Теоретски постоји могућност да особе са генетски женским полом наслиједе мутације на оба АР гена, у случају везе фертилног мушкарца са АИС и фертилне жене носиоца гена (или де ново мутације). Практично, нема добро документованих студија о томе. Епидемиолошки подаци о учесталости појединих облика АИС су доста непоуздани, јер се заснивају на основу релетивно малих узорака обољења. Сматра се да један случај са комплетним обликом (ЦАИС) долази на 20.400 рођених са кариотипом 46,XY. На добро документованој широкој националној студији у Холандији, са генетком потврдом дијагнозе, миниоимална инциденца ЦАИС је 1 на 99.000. Учесталост синдрома парцијалне андрогене неосјетљивости (ПАИС) је још рјеђа (1 на 130.000). Подаци о благом облику андрогене неосјетљивости (МАИС) су непоуздани.

Хемартроза се дијагностикује помоћу:

Физички преглед је први корак, при чему су зглобови пацијента померени и савијени да би се проучио могући губитак функционисања.

Анализа синовијалне течности је још један метод за дијагнозу хемартрозе. То укључује малу иглицу која се убацује у зглоб да би се повукла течност.[6] Црвенкаста нијанса узорка је индикација присуства крви. Тестови снимања се обично раде. Тестови обухватају и магнетну резонанцу, ултразвук и рендген, који дају боље информације о запаљењу зглоба.[7] Иако је МРИ супериоран метод за ову процену, САД коришћењем ХЕАД-УС методе коју изводе педијатријски радиолози је поуздан алат за откривање и квантификацију хемофилне артропатије код деце у поређењу са МРИ.[8]

После повратка Св. Саве у Србију, он ће као архимандрит и игуман манастира у Студеници, тако|е 1207. године, основати манастирску болницу и написати типик за wу. На{ најбоqи познавалац средwовековне медицине проф. др Реqа Кати}, описују}и ову манастирску болницу исти~е: “... да је она била у правом смислу ре~и болни~ка установа у Србији. У wој су се осим монаха и манастирских радника ле~ила и световна лица. Болница је имала ви{е одеqеwа, ме|у којима су породили{те и одеqеwе за ду{евне болеснике ...“ (Кати} 1969).

Гастоинтестинална деконтаминација је један од битних поступака приликом тровања.  Орогастична лаважа се препоручује код пацијената код којих се још нису испољили ефекти унијетог лијека (хипотензија, брадикардија, епилептични напади) и када је познато вријеме ингестираног бета блокатора тако да је он још присутан у желуцу. Практично то значи да се лаважа желуца примјењује у року од сат времена од ингестије, потенцијално смртне дозе ксенобиотика. Активни угаљ се препоручује самостално код пацијената са блажим симптомима као што су хидросолубилни бета блокатори чији се ефекти испољавају након једног сата од ингестије. Форсирана лаксација примјеном полиетилен гликола се може примијенити код оних бета блокатора који имају продужено дејство. Примјена изотоничних или хипертоничних раствора спада у неспецифичну детоксикациону терапију у циљу побољшања хипотензије. Најчешће примјењивани су физиолошки раствор и Рингер лактата. Епилептични напади који се јављају код пацијената са релативно нормалним виталним знацима се третирају примјеном бензодиазепина, а у случају да они не делују индикована је примјена барбитурата.

Специфичне терапијске мере обухватају примјену глукагона, калцијума, високих доза инсулина. Уколико ова терапија не даје ефекат онда се уводи примјена катехоламина и инхибитора фосфодиестеразе. Емулзије масти се дају код тешких тровања и цардиац аррест-а. Примјена вентрикуларног пејсинга, механичке животне потпоре са интрааортном балон пумпом или екстракорпорална циркулација се користи када примјена претходно наведених мјера није дала ефекат.

Глукагон има позитивно инотропно и хронотропно дејство. Повећањем концентрације цАМП-а побољшавају се: контрактилност, срчана фреквенца, крвни притисак, кардијални индекс, атриовентрикуларно провођење, брадисритмије, брадикардија. У комбинацији са инхибиторима фосфодиестеразе и калцијумом, глукагон остварује боље ефекте. Полувријеме елиминације је 8-18 мин. Након 45 минута од примјене глукагона долази до исцрпљивања гликогенских депоа у јетри и његово дејство тада почиње да слаби. Код пацијената често долази до појаве тахифилаксије па је потребно повећати дозу. Нежељени ефекти су појава мучнине, повраћања, када је повећана могућност аспирације и хипергликемија и блага хипокалцемија.

Соли калцијума (калцијум глуконат, калцијум хлорид) у тровању бета блокаторима  ефективно дјелују на хипотензију, али не и на срчану фреквенцу. При поновљеном давању прати се концентрација калцијума и фосфата. Нежељени ефекти ив датог Ца++ су: мука, повраћање, флаш, конфузија, хиперкалцемија и хипофосфатемија.

Инсулин еугликемија као антидот у тровању бета блокаторима има бенефит у лијечењу кардиогеног шока, брадикардије, хипотензије и депресије контрактилне функције миокард. У нормалним условима енергија за миокард се примарно обезбјеђује метаболизмом слободних масних киселина. У стресу долази до промјене метаболичког пута – примарни енергетски супстрат постају угљени хидрати. Код тешке кардиотоксичности јавља се хипергликемија. Циљ примјене је боља перфузија органа, пораст артеријског крвног притиска, опоравак свијести, добра сатна диуреза, корекција ацидозе. У клиничким студијама примјена високих доза инсулина са глукозом дала је ефекта на побољшање срчане фреквенце и крвног притиска у тровањима метопрололом, пропранололом и небивололом. У комбинованом тровању са Ца-антагонистима има такође повољан ефекат. Примјена високих доза инсулина уз адекватан мониторинг глукозе и калијума не захтијева инвазиван мониторинг. Нежељени ефекти су појава хипогликемије.

Вазопресори се примјењују код пацијената да би побољшали ткивну перфузију. Они изазивају вазоконстрикцију и побољшавају контрактилност миокарда. Углавном се користе адреналин, норадреналин, добутамин, допамин, изопротеренол, вазопресин. Најчешће употребљавани су добутамин и допамин. Допамин у малим дозама стимулише Д1 рецепторе у ЦНС, али у крвним судовима бубрега. У великим дозама стимулише бета рецепторе у срцу дјелујући позитивно инотропно, што доводи до раста систолног и пулсног притиска, међутим дејством на алфа рецепторе, повећава периферну васкуларну резистенцу без поправљања контактилности што може довести до акутног попуштања срца. Полувријеме елиминације је јако кратко, 2 мин, а примјењује се у високим дозама у континуираној инфузији око 24х. Контраиндикација за примјену је феохромоцитом, вентрикуларне дисритмије, хипертироидизам.

Атропин се примјењује да би редуковао дејство вагуса и убрзава спровођење импулса кроз АВ чвор, дјелујући као антагонист мускаринских рецептора. У тровањима бета блокаторима служи у купирању брадикардије.

Емулзије масти (интралипид) се користе као антидот у предозирању липосолубилним љековима (ксенобиотицима). Први механизам дејства се остварује кроз феномен ,,Липид синк/спонге“ тј, емулзије масти упијају липосолубилни лијек и уклањају га из ткива гдје остварује токсичне ефекте (липосолубилни лијек је потопљен у липидни одјељак који се проширио у оквиру васкуларног одјељка). На тај начин се смањује волумен дистрибуције лијека. Други механизам је повећање митохондријалног енергетског метаболизма јер се масти обезбеђују као основни извор за производњу АТП-а у миокарду. То се може видјети кроз практично упоређење: 1 мол Глукозе даје 38 мол АТП док 1 мол стеаринске киселине даје 146 мол АТП. Трећи механизам се остварује активацијом волтажно зависних калцијумских канала. Четврти механизам је пораст продукције НО. Код тровања бета блокаторима, посебно код оних са ефектом стабилизације мембране примјена интралипида скраћује QРС комплекс и повећава крвни притисак. Међутим, оно што је битно истаћи је да немају ефекат код тровања бета блокаторима који су хидросолубилни. Индикације за примјену интралипида: цардиац арест, тешки поремећаји ритма, хипотензија, конвулзије, кома. Нежељени ефекти: оштећење плућа код АРДС-а, алергија на протеине соје и јаја, тешка хиперлипидемија. Контраиндикације: исхемија и инфаркт миокарда, бубрежна инсуфицијенција без дијализног приступа за ХД и ХФ.

Инхибитори фосфодиестеразе (амринон, милринон, еноxимон). Дати антидоти свој механизам дејства остварују инхибицијом ензима фосфодиестеразе тако да не долази до разградње цАМП-а. Усљед тога долази до пораста цАМП-а, калцијума и позитивног инотропног ефекта. Терапија инхибитори фосфодиестеразе је често ограничена хипотензијом која настаје као посљедица периферне вазодилатације. Поред тога ови љекови су незгодни за титрацију због релативно дугог полуживота.

Осим горе наведених у експерименталној примјени су и вазопресин, љекови који повећавају осјетљивост на калцијум (левосиментадан, пимобендан) и фруктоза 1,6 дифосфат.

Клиничка слика

Симптоми и знаци који се јављају након предозирања блокаторима Ца2+ канала су:

• наузеја,
• повраћање,
• конфузија,
• брадикардија,
• хипотензија,
• тотални срчаносудовни колапс (код тровања препаратима блокатора Ца2+-канала са продуженим ослобађањем) (12, 34).

Према препорукама Америчке асоцијације центара за контролу тровања (ААПЦЦ) у доwој табели приказана јер препорука за интрахоспиталну евалуацију пацијената који су унели дозу блокатора Ца2+ канала изнад препоручене дозе

Назив лека Доза за одрасле Доза за децу Амлодипин > 10 мг > 0,3 мг/кг Дилтиазем > 120 мг формулација са тренутним ослобађањем, > 360 мг формулација са продуженим ослобађањем > 1 мг/кг Фелодипин > 10 мг > 0,3 мг/кг Израдипин > 20 мг > 0,1 мг/кг Никардипин > 40 мг формулација са тренутним ослобађањем, > 60 мг формулација са продуженим ослобађањем > 1,25 мг/кг Нифедипин > 30 мг формулација са тренутним ослобађањем, > 120 мг формулација са продуженим ослобађањем Свака доза Нимодипин > 60 мг Свака доза Низолдипин > 30 мг Свака доза Верапамил > 120 мг формулација са тренутним ослобађањем, > 60 мг формулација са продуженим ослобађањем > 2,5 мг

Терапија

Основна медицинска нега је први и најважнији корак у третирању токсичности изазване употребом блокатора Ца2+ канала су:

• стабилизација дисања и циркулације,

• корекција ацидо-базних поремећаја и дисбаланса електролита (као важна за оптимизацију срчане функције. (34)
• потпуну иригацију гасртоинтестиналног тракта коју треба размотрити код примене препарата са продуженим ослобађањем (12).

Специфични агенси који се користе за третман тровања блокаторима Ца2+-канала су:

• физиолошки раствор или Рингеров раствор. Ако волуменски експандери (физиолошки раствор или Рингеров раствор) не подигну крвни притисак до жељеног нивоа, вазопресори (нпр допамин, епинефрин) могу стимулисати контрактилност и изазвати вазоконстрикцију, што повећава крвни притисак и минутни волумен.

• глукагон. Глукагон стимулише улазак калцијума у ћелије и даје се као иницијална ив болус доза од 5-10 мг. Ако се не испоље позитивни клинички ефекти од иницијалне дозе, наставља се са инфузијом глукагона од 5-10 мг/х (12, 35).

• калцијум. Калцијум се примењује ив код пацијената са хипотензијом и озбиљним аритмијама. Давањем високе дозе калцијума теоретски се ствара довољно велики концентрациони градијент којим се делимично превазилази блокада Ца2+-канала и Ца2+ улази у ћелију. Калцијум се обично користи као калцијум хлорид (нпр. 1 гр као 10% раствор ив) и калцијум глуконат ( до три болус дозе ив) (12, 35).

• вазопресори,

• инсулин. Размотрити примену инсулина 10-100 иј ив са раствором 50% декстрозе у облику ив инфузије.

• липидна емулзија (34).

Код пацијената са хипотензијом и озбиљним аритмијама размотрити уградњу пејсмејкера или интрааортне балон пумпе (12).

Токсичност изазвана блокаторима Ца2+-канала јавља се након хипергликемије, јер блокада Ца2+-канала инхибира ослобађање инсулина. Изузетно, неким пацијентима који су примили ову терапију, потребно је још додатне декстрозе (50–100 мЛ/х 10% декстрозе у облику ив инфузије) (12, 35). Размотрити и примену ив липидне емулзије (35).

Типови[уреди | уреди извор]

Оптички биосензори[уреди | уреди извор]

Многи оптички биосензори засновани су на феномену површинске плазмонске резонанце (СПР). Ово користи својство и друге материјале; посебно да танак слој злата на стакленој површини с високим индексом преламања може апсорбирати ласерско свјетло, производећи електронске таласе (површинске плазмоне) на површини злата. Ово се дешава само под одређеним углом и таласном дужином упадне светлости и у великој мери овиси о површини злата, тако да везивање мете аналита за рецептор на површини злата производи мерљив сигнал.

Сензори површинске плазмонске резонанције раде користећи сензорски чип који се састоји од пластичне касете која подржава стаклену плочу, чија је једна страна обложена микроскопским слојем злата. Ова страна је у контакту са оптичким апаратом за детекцију инструмента. Супротна страна је тада у контакту са микрофлуидним системом протока. Контакт са системом протока ствара канале кроз које се реагенси могу проћи у раствору. Ова страна стакленог сензорског чипа може се модифицирати на више начина, како би се омогућило лахко причвршћивање молекула од интереса. Обично је обложен карбоксиметил декстраном или сличним спојем.

Индекс преламања на страни протока површине чипа има директан утицај на понашање светлости која се одбија од златне стране. Везивање за проточну страну чипа има утицај на индекс рефракције и на тај начин се биолошке интеракције могу мјерити до високог степена осетљивости са неком врстом енергије. Индекс преламања медија у близини површине мијења се када се биомолекуле вежу за површину, а угао СПР варира као функција ове промјене.

Свјетлост фиксне таласне дужине одбија се од златне стране чипа под углом укупне унутрашње рефлексије и детектује унутар инструмента. Угао упадне свјетлости се мијења како би се ускладила брзина ширења пролазног таласа са брзином ширења површинских плазмонских поларитона. Ово доводи до тога да пролазни талас продре кроз стаклену плочу и на одређену удаљеност у текућину која тече преко површине.

Остали оптички биосензори се углавном заснивају на промјенама у апсорпцији или флуоресценцији одговарајућег индикаторског споја и не требају потпуну унутрашњу геометрију рефлексије. Напримјер, направљен је потпуно оперативни прототип уређаја за детекцију казеина у млијеку. Уређај се заснива на откривању промјена у апсорпцији златног слоја. Широко кориштен истраживачки алат, микрочип, такођер се може сматрати биосензором.

Биолошки биосензори[уреди | уреди извор]

Биолошки биосензори често укључују генетички модифицирани облик природног протеина или ензима. Протеин је конфигуриран да детектира одређени аналит, а сигнал који је услиједио очитава се инструментом за детекцију као што је флуорометар или луминометар. Примјер недавно развијеног биосензора је онај за детекцију цитосолне концентрације аналита цАМП-а (циклички аденозин-монофосфат), другог гласника укљученог у ћелијску сигнализацију коју покрећу лиганди у интеракцији с рецепторима на ћелијској мембрани. Слични системи створени су за проучавање ћелијских одговора на природне лиганде или ксенобиотике (токсине или инхибиторе малих молекула). Такве "тестове" обично користе фармацеутске и биотехнолошке компаније у развоју открића лијекова. Већина цАМП тестова у садашњој употреби захтевају лизу ћелија прије мерења цАМП-а. Биосензор живих ћелија за цАМП може се користити у нелизираним ћелијама уз додатну предност вишеструког читања за проучавање кинетике одговора рецептора.

Нанобиосензори користе имобилизирану биорецепторску сонду која је селективна за циљне молекуле аналита. Наноматеријали су изузетно осјетљиви хемијски и биолошки сензори. Материјали наноразмјера показују јединствена својства. Њихов велики омјер површине и волумена може постићи брзе и јефтине реакције, користећи различите дизајне.

ДНК биосензори[уреди | уреди извор]

ДНК може бити аналит биосензора, детектиран на посебне начине, али се може користити и као дио биосензора или, теоријски, чак и као цијели биосензор. Постоје многе технике за откривање ДНК, што је обично средство за откривање организама који имају ту одређену ДНК. Такођер се могу користити ДНК секвенце, као што је горе описано. Али постоје приступи који су окренути будућности, гдје се ДНК може синтетизирати да задржи ензиме у биолошком, стабилном гелу. Остале примјене су дизајн аптамера, секвенци ДНК које имају специфичан облик да вежу жељену молекулу. Најиновативнији процеси за ово користе ДНК оригами, стварајући секвенце које се савијају у предвидљиву структуру која је корисна за детекцију.

Креиран је и прототип сензора за детекцију ДНК животиња из усисаваног зрака, "еДНК у зраку".

Наноантене направљене од ДНК – нови тип нано-размјера оптичких антена могу се причврстити на протеине и производити сигнал путем флуоресценције када обављају своје биолошке функције, посебно за различите конформацијске промјене.

Биосензор на бази графена[уреди | уреди извор]

Графен је дводимензијска супстанца на бази угљика са врхунским оптичким, електричним, механичким, термичким и механичким својствима. Способност апсорпције и имобилизације различитих протеина, посебно неких са структурама угљичног прстена, показала је да је графен одличан кандидат за биосензорски претварач. Као резултат тога, истражени су разни биосензори на бази графена и развијени у новије вријеме.

ЦТ-флуороскопија је уведена у праксу 1993. године, предност овог модалитета за водство ТТБ-а је приказ слике у реалном времену, а недостатак је излагање болесника и лијечника већој дози зрачења. Данас се компјуторизирана томографија сматра методом избора за водство ТТБ-а будући да нам омогућава приказ читавог грудног коша, прецизну локализацију циљне лезије, као и њезин однос с околним структурама, поглавито виталним органима те великим крвним жилама и бронхима. Осим тога омогућава нам тијеком читаве интервенције поуздан приказ биопсијске игле као и рану детекцију евентуалних компликација. ЦТ као модалитет водства ТТБ-а прихваћен је од већине интервенцијских радиолога унаточ томе што је доза зрачења тијеком интервенције већа него тијеком стандардног ЦТ прегледа грудног коша.8 Лее СМ.9 и сурадници приказали су на 1108 болесника клиничка искуства с цоне-беам ЦТ-ом вођене перкутане трансторакалне иглене биопсије. Истакнули су предности кориштења наведене методе, првенствено због снимања у стварном времену, при чему постоји већа могућност адекватног позиционирања игле, односно избјегавања ребара и других анатомских структура које блокирају пут. Закључили су да је наведена метода врло прецизна и сигурна техника за дијагностику плућних лезија те да се може користити као прикладна алтернатива ЦТ-у и ЦТ-флуороскопији.

Индикације за трансторакалну биопсију Клиничке индикације значајно су се промијениле због усавршавања технике ТТБ-а, као и радиолошких сликовних метода. Исто тако постигнут је значајан напредак у цитолошким и хистолошким техникама анализе биопсијских узорака. Болесници се подвргавају биопсији или ребиопсији малигних лезија у циљу добивања хистолошког материјала погодног за детекцију биолошког профила темељем којег се одређује циљана терапија. 12 Трансторакална биопсија користи се за верификацију новонасталих солитарних или мултиплих лезија у плућима, медијастинуму, плеури и торакалној стијенци. Индикације за трансторакалну биопсију укључују првенствено утврђивање природе солитарних нодозних творби или инфилтрата, затим дијагностику мултиплих нодула у болесника код којих није позната малигна болест или код оних који су у дужој ремисији. Такођер трансторакалној биопсији подвргавају се и кавитарне 6 лезије за које се са сигурношћу не може одредити јесу ли апсцеси или кавитирани тумори. Битне индикације за ТТБ су још и инфилтрати који имају карактеристике упале, а не регредирају на терапију, потврда дијагнозе код бенигних интраторакалних лезија, дијагноза дифузних плућних болести, дијагноза плеуралних лезија те процјена проширености болести.8,12,15 Увођење ПЕТ/ЦТ-а није битно модифицирало клиничке индикације за ТТБ. ПЕТ/ЦТ може бити користан у дијагнози плућних нодула већих од 1 цм. Треба узети у обзир да активна упала (нпр. туберкулоза, хистоплазмоза и реуматоидни чворићи) може дати лажно позитивне резултате на ПЕТ/ЦТ скенирању због високог метаболизма глукозе. С друге стране, малигни тумори ниског ступња (нпр. карциноид или аденокарцином ниског ступња) могу дати лажно негативне резултате због ниског метаболизма глукозе. У наведеним случајевима проводи се пажљиво праћење ЦТ-ом за доказивање регресије или нестанка нодула након терапије. У случају настанка или повећања величине нодула болесника се упути на ТТБ.12

Контраиндикације

1.4 Контраиндикације трансторакалне биопсије Постоји само једна апсолутна контраиндикација за извођење ове дијагностичке процедуре, а то је непотписивање обрасца информираног пристанка. Контраиндикација је и немогућност сурадње болесника тијеком интервенције, али у том случају може се примијенити опћа анестезија. Надаље, контраиндикације су и анеуризме, артериовенске малформације, хидатидне цисте, медијастинални феокромоцитом и медијастинални менингокок. Међутим, ради се о патолошким стањима која се врло поуздано дијагностицирају радиолошким и/или лабораторијским дијагностичким методама. Релативне контраиндикације су интраваскуларне метастазе, тешке опструкцијске болести плућа и емфизем, поглавито булозни, плућна хипертензија те механичка вентилација с позитивним тлаком. 7 Прије приступања трансторакалној биопсији важно је препознати и коригирати повећани ризик од крварења, абнормалну функцију згрушавања, тромбоцитопенију или други узрок хеморагијске дијатезе. Узимање оралних антикоагулантних и антиагрегацијских лијекова треба бити редуцирано или заустављено прије приступања ТТБ-у како би се постигле циљне вриједности међународног нормализираног омјера (ИНР), активираног парцијалног тромбопластинског времена (АПТВ) те броја тромбоцита. Вриједност ИНР-а треба бити већа од 1,5, АПТВ не смије бити већи 1,5 пута од референтне вриједности, а препоручени број тромбоцита треба бити <50,000/μл.8,12

Компликације

Компликације трансторакалне биопсије Трансторакална биопсија, као сваки медицински поступак, може резултирати компликацијама. Најчешће компликације су пнеумоторакс, плућна хеморагија с или без хемоптизе. У рјеђе, али теже компликације убрајамо хематоторакс, системску зрачну емболију, ширење тумора кроз пункцијски канал, билатерални пнеумоторакс, торзију плућа и летални исход.16 Пнеумоторакс је најучесталија компликација ТТБ-а, очитује се у распону од 4,1-47,3%. Најчешће се појављује након биопсије плућа, али се може појавити и након биопсије медијастиналних, плеуралних лезија те лезија грудне стијенке. Обично се јавља за вријеме или непосредно након захвата, а открије се након интервенције, на контролном ЦТ-у торакса. Пнеумоторакс који се развије након захвата најчешће је асимптоматски и не захтијева лијечење. Болеснику се савјетује да мирује у наредних седам дана. Уколико се ради о симптоматском пнеумотораксу који не захтијева постављање торакалног дрена, најчешће се проводи само терапија кисиком кроз носну канилу. У случају великог пнеумоторакса с колапсом већег дијела плућног крила индицирано је постављање торакалног дрена. 8,12 Плућна хеморагија представља другу најчешћу компликацију ТТБ-а с 8 инциденцијом у распону од 2,5 % до 45,4%. Може се појавити с или без хемоптизе те се лако детектира на пост-биопсијском ЦТ-у торакса. Најчешће се ради о мањем алвеоларном крварењу уздуж пенетрацијског пута игле које не захтијева терапију. Повремено се јавља већи ступањ крварења што може захтијевати терапију кисиком те прокоагулантну терапију. Хематоторакс је ријетка и тешка компликација, с инциденцијом мањом од 5%. Обично настаје због оштећења мамарних и интеркосталних артерија или мање вјеројатно због пенетрације веће интраторакалне жиле. 8,12,13 Појава системске зрачне емболије у системској циркулацији је ријетка, али потенцијално фатална компликација која може резултирати можданим или срчаним инфарктом те леталним исходом. Учесталост наведене компликације је између 0,01% и 0,21%. Механизми настанка системске зрачне емболије нису у потпуности разјашњени, а постоји више могућих механизма одговорних за настанак наведене компликације тијеком биопсије. Један од начина је директни улазак зрака у случају да је врх игле постављен у плућној вени, а други могући начин је стварање пролазне комуникације или формирање бронхо-венске или алвео-венске фистуле. Чимбеници ризика за системску зрачну емболију су биопсија цистичних или кавитарних лезија, кашаљ тијеком биопсије и механичка вентилација позитивним тлаком. 8,12 У случају сумње на зрачну емболију, болесника је потребно поставити у Тренделенбургов, хоризонтални лежећи или пак у лијеви бочни положај. Такођер битно је одржавати хемодинамску равнотежу болесника интравенском примјеном физиолошке отопине, а пожељна је и примјена 100%-тног кисика. У лијечењу корисном се показала и хипербарична терапија кисиком.17 Ширење тумора кроз пункцијски канал врло је ријетка компликација с инциденцијом између 0,012 и 0,061%.18,19 Већа учесталост ове компликације је уочена код малигног мезотелиома и других малигних тумора плеуре.20

Називи

Скенитис – инфекција Скенеових жлезда Скенитис је инфекција Скенеових жлезда, која може да се прошири и изазове упалу и околних ткива. Најчешћи узрок ове врсте инфекције је гонореја, али може бити узрокована и било којом другом уринарном инфекцијом. Због непосредне близине уретре, везана проблематична стања могу могу деловати узрочно – последично. Скенитис даје неке од идентичних симптома као и УТИ, али може да се јави и бол у карлици, као и бол током сексуалног односа. Ова инфекција се углавном лечи антибиотицима, а ако узнапредује, можда ће бити потребна хируршка интервенција.

Карцином Скенеових жлезда Рак Скенеових жлезда је могућ, али се јавља изузетно ретко. Сумња се да малигне цисте могу да буду последица нелеченог скенитиса. Цисте блокирају отвор уретре, доводећи до немогућности мокрења, односно задржавања урина. То је и најчешћи разлог накупљања токсичних материја у организму. Додатна дијагностика, попут магнетне резонанце (МРИ) може да помогне у потврди појаве канцерогених циста Скенеових жлезда. Обратите пажњу ако се јави беличаста течност налик млеку, то може бити један од симптома који се не сме зенамарити. Ако се открије на време, ова врста карцинома може да се лечи радиотерапијом, или хируршком интервенцијом. Операција је неопходна у случају ширења на уретру или бешику.

Бенигне цисте Могуће је да се развију и цисте дуж Скенеових жлезда, које нису канцерозне, односно, које су бенигне. У таквим случајевима, опција лечења је пункција или дренирање. I малигне и бенигне цисте Скенеових жлезда се јављају ретко, али се морају лечити како би се превенирала комплекснија здравствена стања.

Анатомија и физиологија

Скенеове жлезде налазе се у око подручја вулве, на предњем зиду роднице, око доњег краја мокраћне цеви. Оне су жлијезде су хомологне са простатном жлездом мушкараца, јер садрже бројне микроанатомске структуре које су заједничке са простатном жлездом, као што су секреторне ћелије. , али саме по себи нису експлицитне простати.

Два Скенеова канала воде од Скенеових жлезда до места на површини вулве, лево и десно од отвора мокраћне цеви, одакле су структурно способни излучивати секрет.

Поријекло и мјесто производње женске ејакулације није доказано. Претпоставља се да су њен извор Скенеове жлијезде. Зато што Скенеова жлијезда и мужјачка простата дјелују слично у односу на простата-специфични антиген (ПСА), који је ејакулатски протеин, идентично произведен код мушкараца, а у терминима простате киселина фосфатаза, што је довело до тренда назива Скенеове жлезде женском простатом. Женски ејакулат, који може настати током сексуалне активности за неке жене, посебно током женског оргазма, садрже биохемијске маркере сексуалне функције попут људски мокраћни протеин 1 и ензим ПДЕ5, док су жене без жлијезде имале нижу концентрацију ових протеина. Када се прегледају електронским микроскопом, Скенеове и простатне жлијезде показују сличне секреторне структуре.

Доказано је да се велика количина текућине може излучити из ових жлијезда када се стимулира унутар вагине. Неки извјештаји указују да постоји срамота у вези са женском ејакулацијом и дискутирана је идеја да супстанце урина могу довести до намјерног сузбијања сексуалног климакса и натјерати жене да потраже медицински савјет, па чак и подвргну погрешном оперативном захвату ради „заустављања урина“.

Клинички значај

Поремећаји или везе са Скенеовом жлездом укључују:

• Инфекција (скенитис)

Циста Скенеовог канала притишће вањески уретерски отвор према десној страни слике

• Циста Скенеовог канала: Обавијена је вишеслојним сквамозним епителом. Настаје услијед зачепљења Скенеових жлијезда. Налази се бочно од мокраћног канала. Снимање магнетном резонанцом, тј. Т2-пондерирано снимање показало би висок сигнал у цисти. Циста се третира хируршком ексцизијом или марсупиализацијом.
• Трихомонијаза: Скенеове жлијезде (заједно с другим структурама) дјелују као резервоар за "Трицхомонас вагиналис". То је разлог зашто локални третмани нису ефикасни као орални лијекови.
• Упала Скенеових жлијезда и Бартхолинове жлијезде може се чинити сличном цистокели.

Историја

Иако су ове жлезде први описали француски хирург Алпхонсе Гуéрин (1816-1895), и Регниер де Грааф 1872. године, ионе носе епоним по шкотском гинекологу Александеру Скенеу, који их је описао у западној медицинској литератури 1880. године.

Године 2002., Федеративе Интернатионал Цоммиттее он Анатомицал Терминологy предложио је за Скенерове жлезде термин женска простата у спису Терминологиа Хистологица. Затим је у издању из 2008. године напоменуто да је термин уведен "због морфолошког и имунолошког значаја структуре", позивајући се на извор Завиациц & Аблин 2000 за остале детаље.

Узрок настанка

Хематом ушне шкољке настаје као последица дејства тупе силе на ушну шкољку. Код тупе повреде могу да руптурирају крвни судови перихондријума и да се између њега и хрскавице или коже накупи серозна или сукрвичава течност. Виђа се као професијско обољење код носача, рвача, боксера и др.

Клиничка слика

Обољење се клинички манифестује појавом мањих или већих плавичастих, еластичних, безболних јастучића на предњој страни ушне шкољке, који бришу њен нормалан рељеф.

Због непостојања субјективних тегоба, болесник случајно открива промену или му неко из околине на то скреће пажњу. Уколико се хематом не уклони, долази до асептичке некрозе (одумирање ткива) хрскавице и индурације (отврдњавање) везивног ткива, што узрокује веће или мање деформације ушне шкољке. Инфекција хематома доводи до појаве перихондритиса и каснијих деформитета ушне шкољке.

Дијагноза

Поставља се на основу анамнезе, клиничке слике, ОРЛ прегледа.

Лечење

Лечење је хируршко и подразумева инцизију. Иницизија се увек врши на највећем удубљењу нормалне конфигурације ушне шкојлке на ком се налази хематом, уз уклањање дела коже и перихондријума ради што боље дренаже. Уз хируршко лечење ординирају се и антибиотици.

Живот и каријера

Ро­ђен је 19. де­цембра 1896. го­ди­не у се­лу Па­кле­њу, не­да­ле­ко од Ра­шке, у коме је провео детињство и за­вр­шио основ­не шко­ле. У Бе­о­гра­ду је завршио шест раз­ре­да гим­на­зи­је. Као учесник Великог рата након преласка пре­ко бес­пу­ћа Ал­ба­ни­је, отишао је у Фран­цу­ску, где је зајед­но са гру­пом српских уче­ни­ка из­бе­глих из Ср­би­је за­вр­шио сед­ми и осми раз­ред гим­на­зи­је и ма­ту­ри­рао.

Од­мах на­кон по­ло­жене ма­ту започео је студије ме­ди­ци­не у Бор­доу. То­ком сту­ди­ја показао је скло­ност ка ис­тра­жи­ва­њу људ­ске пси­хе, које је окончао одбраном док­торске те­зе “Ле цо­цодyла­те де са­у­де а ха­у­те до­сес. Ре­сул­татс тхе­ра­пе­у­ти­qу­ес данс лес етатс де­прес­си­фес ме­лан­цо­ли­qу­ес”, на факултету у Бор­доу 1923. го­ди­не, настале из истраживања људске психе. Про­фе­сор Пи­тр, ис­так­ну­ти пси­хи­ја­тар из Бор­доа, пре­по­знао је Је­ки­ће­ву скло­ност и са­ве­то­вао му да се по­све­ти не­у­роп­си­хи­ја­три­ји.

На­кон по­врат­ка у Србију Је­кић је у Оп­штој др­жавној бол­ни­ци у Бе­о­гра­ду 1924. за­по­чео спе­ци­ја­ли­стичко уса­вр­ша­вање у обла­сти пси­хи­ја­три­је. По по­ло­женој спе­ци­ја­ли­за­ци­ји, па све до 1945. го­ди­не, ра­дио је у ду­шев­ној бол­ни­ци у То­по­ни­ци, не­да­ле­ко од Ни­ша. У њој је нај­пре ра­дио као се­кун­дар­ни ле­кар, по­том као при­ма­ри­јус, те као шеф оде­qе­wа и нај­зад управник. У две де­це­ни­је про­ве­де­не у тој уста­но­ви сте­као је увид у уса­мље­ност ду­шев­них бо­ле­сни­ка. Сма­трао је да је боравак у при­ро­ди од су­штин­ског зна­ча­ја за оздра­вљењењи­хо­ве пси­хе, на­ро­чи­то сто­га што једно­лич­на бо­ле­снич­ка оде­ћа, си­ви­ло про­сто­ри­ја у који­ма они бо­ра­ве, мо­но­то­ни­ја жи­во­та ко­ји су при­нуђе­ни да во­де, све то сла­би wи­хо­во ин­те­ре­со­ва­wе за споq­ни свет и жи­вот уоп­ште. Зна­ју­ћи то, др Је­кић је ве­ро­вао да ће се обо­ле­ли у кругу при­ро­де освежи­ти као што „вла­га пре­не су­шом по­ку­ње­не биљке”. Же­лео је да бо­ле­сни­ке до­во­де у ста­ње од­го­ва­ра­ју­ћих људ­ских од­но­са. У То­по­ни­ци је ство­рио ве­ли­ку еконо­ми­ју на ко­јој је при­ме­њи­вао рад­ну те­ра­пи­ју и тиме осми­шља­вао жи­вот бо­ле­сни­ка. Не­до­вољ­но је рећи да је др Је­кић за обо­ле­ле љу­де имао раз­у­ме­ва­ња. Пре би се мо­гло за­љу­чи­ти да је, по­све­тив­ши жи­вот њи­хо­вом оздра­вље­њу и ста­вља­ју­ћи ка­па­ци­те­те це­локуп­не лич­но­сти wи­ма у слу­жбу, с wи­ма оства­рио топли, qуд­ски, емо­тив­ни од­нос. Не­ко­ли­ко пу­та у то­ку Дру­гог свет­ског ра­та оку­пато­ри и ни­шка по­ли­ци­ја су хап­си­ли др Је­ки­ћа. У парти­за­ни­ма 1944. го­ди­не ги­не wе­гов 16-го­ди­шwи син је­ди­нац, а сеп­тем­бра исте го­ди­не и он сам при­сту­па на­род­но­о­сло­бо­ди­лач­ком по­кре­ту. У пр­вој по­сле­ратној срп­ској вла­ди др Је­кић би­ва по­ста­вqен за ми­нистра здра­вqа, а 1949. го­ди­не по­чи­wе да ра­ди на Неу­роп­си­хи­ја­триј­ској кли­ни­ци Ме­ди­цин­ског фа­кул­тета у Бе­о­гра­ду. Исте го­ди­не про­из­ве­ден је у зва­wе ванред­ног про­фе­со­ра Ме­ди­цин­ског фа­кул­те­та при Ка­тедри за не­у­ро­ло­ги­ју и пси­хи­ја­три­ју. Го­ди­не 1958. поста­је ре­дов­ни про­фе­сор. По­сле смр­ти проф. др Ву­ји­ћа по­ста­вqен је за управ­ни­ка Не­у­роп­си­хи­ја­триј­ске кли­ни­ке, и ту функци­ју је оба­вqао до од­ла­ска у пен­зи­ју 1968. го­ди­не.

Од 1948. го­ди­не про­фе­сор Је­кић био је пред­сед­ник Цр­веног кр­ста Ср­би­је, од 1949. до 1954. пред­сед­ник Српског ле­кар­ског дру­штва, чи­ји по­ча­сни пред­сед­ник по­ста­је 1955. го­ди­не. Био је ду­го­го­ди­шwи пред­седник Суд­ског од­бо­ра Ме­ди­цин­ског фа­кул­те­та и председ­ник Дру­штва за ду­шев­ну хи­ги­је­ну Ср­би­је. У Светској здрав­стве­ној ор­га­ни­за­ци­ји су ак­тив­но­сти др Јеки­ћа пред­у­зи­ма­не у ци­qу су­зби­ја­wа алк­хо­ли­зма и wе­го­ва за­ла­га­wа за ху­ма­ни­за­ци­ју бол­нич­ких пси­хи­ја­триј­ских уста­но­ва би­ла из­ра­зи­то це­wе­на. На­пи­сао је ве­ли­ки број струч­них и по­пу­лар­них ра­до­ва о ал­кохо­ли­зму и одр­жао ве­ли­ки број пре­да­ва­wа на Ко­ларче­вом уни­вер­зи­те­ту. За­јед­но са сво­јим са­рад­ни­ци­ма је мно­го учи­нио на уна­пре­ђе­wу суд­скоп­си­хи­ја­тријске ди­сци­пли­не и на по­ве­зи­ва­wу ор­га­на пра­во­су­ђа са пси­хи­ја­триј­ском стру­ком. Пре­ми­нуо је 1980. го­дине и са­хра­wен у Бе­о­гра­ду [3, 5, 17].

Као војни лекар, хуманиста и борац за људска права одувек сам се трудио да пружим подршку особама са инвалидитетом, некада лечећи их а сада када сам у пензији пишући и јавно објављујући текстове и подржавајући акције из ове области на Википедије. Скоро 14. година, ја тако дајем свој скроман допринос стварању заједница које су разнолике и прихватљиве за све људе.

Једна милијарда људи, или 15% светске популације, има неки облик инвалидитета, а две трећине ове популације неће потражити стручну медицинску помоћ, углавном због стигме, дискриминације и занемаривања. Такође током пандемије, изолација, прекид комуникације, ремећење рутинских поступака и смањена доступност здравствених и осталих услуга, у великој мери утичу на живот и ментално благостање особа са инвалидитетом.

У том смислу објављивање чланака на Википедији из ове области схавтио сам да има посебан значај не само за ову не тако малу групу људи, већ и за ону много ширу групу људи који тренутно живе у окружењу особа са инвалидитетом а које им нису одмах уочљиве, као подсетник на важност уклањања баријера за све људе који живе са инвалидитетом, било да је он на приви поглед видљив или невидљив.

Помало разочаран одсуством емпатије и слабим одзивом појединих уредника Википедије који радо пишу чланке о другим тетмама на схватајучи потенцијалну опсаност инвалидитета који у овом униполарном свету све више раста и прети свима нама, и предлажем им - да се окрену будућности и стварању света у коме човека неће карактерисати његова инвалидност, већ његове способности!

Повреде фонаторног апарата могу бити разног степена. Веома често тежина повреде ларинкса није реципрочна оштећењу гласа, јер оштећење гласа, пре свега зависи од тога који предели ларинкса су оштећени. Клиничка слика повреда ларинкса је врло разнолика па је, сходно томе, и третман гласа различит. Битно је да пацијенти код којих је могуће спроводити вокалну терапију почну што пре са терапијом да не би дошло до формирања погрешних аутоматизама.

Поремећај  гласа  постоји  када  један  или  више  аспеката  гласа,  на  примјер  гласноћа,  висина,  квалитета  или  резонанција  одступа  од  норме  за  доб  или  спол  говорника. Сам поремећај резултира  услијед  неисправности  структура  или  функције  вокалног  тракта  односно  услијед неисправности  у  процесима  респирације,  фонације  или  резонанције.  Свака  негативна  промјена  у квалитети  гласа  назива  се  дисфонијом. Симптоми  поремећеног  то јест дисфоничног гласа су промуклост, храпавост, шумност, слабост, диплофонија те промјене у висини,  интензитету  и  квалитети  гласа.  Појмови  промуклост  и  дисфонија  често  се  наводе  као синоними, међутим промуклост је симптом док је дисфонија дијагноза. Поремећај гласа може варирати од благе дисфоније до потпуне афоније то јест губитка гласа.

Традиционална  подјела  поремећаја  гласа  дијели  узроке у двије категорије: функционални и органски узроци. Функционални поремећаји гласа настају  погрешном  упорабом  или  злоупорабом  вокалног  механизма  док  органски подразумјевају  органске  промјене  које  могу,  али  не  морају,  настати  услијед  погрешне упорабе  вокалног  механизма.  Функционалне  и  органске  поремећаје  гласа  понекад  је  тешко одвојити  јер  као  што  органски  поремећај  може  бити  секундарна  појава  функционалног поремећаја,  тако  се  и  функционални  поремећај  може  појавити  као  секундарна  посљедица органских промјена у  гркљану. Није увијек једноставно разграничити функционални и органски поремећај  гласа  јер  се  они  неријетко  испреплићу.

Идентификација сметњи у развоју и тешкоћа у функционисању у различитим доменима је важан предуслов за конципирање немедицинске подршке из система образовања или социјалне заштите, а која треба да омогући образовну или ширу друштвену инклузију детета. Сметње у развоју описане као интензитет тешкоћа у функционисању, омогућавају другим системима дефинисање мера подршке из својих надлежности. Процена функционалног статуса омогућава остваривање пуне партиципације и развоја деце и младих са сметњама у развоју и инвалидитетом

Развој је динамичан процес којим се дете прогресивно креће од потпуне зависности од других у окружењу за све активности према физичкој, социјалној и психолошкој зрелости и независности у адолесценцији. У овом динамичком процесу функционисање детета зависи од континуираних интеракција са породицом или другим неговатељима у блиској, друштвеној средини. Код деце и младих постоје варијације у времену појаве телесних функција, структуре и стицања вештина повезаних са индивидуалним разликама у расту и развоју. Застоји у развоју функција, структура или капацитета можда неће бити трајни, али одражавају одложени развој односно сметње у развоју. Они се могу манифестовати у сваком домену (нпр. когнитивне функције, функције говора, функције бриге о себи, покретљивости/моторног развоја и комуникације), специфичне су за одређене године и под утицајем су физичких и психолошких фактора у окружењу

Комуникација подразумева свако вербално или невербално понашање, без обзира на то да ли је намерно или ненамерно, а које утиче на понашање, идеје или ставове других особа у окружењу. Иако су језик, говор и комуникација три појединачна система одређена структуром и специфичним развојним процесима, често се употребљавају као синоними због међусобне зависности и комплементарности у свом развоју и реализацији. Ако у једном домену постоји кашњење или заостајање, оно се може одразити на друге домене. За успешну комуникацију неопходно је да дете увремењено развије темељне вештине којима ће моћи разменити одређене садржаје. Размена може бити вербална и невербална (гестикуларна, писана, итд). Поремећаји комуникације укључују често одсуство говора у дечјем узрасту, када се појављује као једина тешкоћа. Новија истраживања показала су да током раног детињства (1–4 године) говорно-језички развој није статична категорија и као резултат наведене динамике нека деца могу задовољавати/незадовољавати дијагностичке критеријуме за поремећаје комуникације, а та се флуктуација може наставити до школског узраста. МКБ-10 обухвата поремећаје комуникације код деце и адолесцената превасходно кроз поремећаје у говорно-језичком развоју. Према Светској здравственој организацији, поремећаји у развоју говора и језика припадају поремећајима психичког развоја (СЗО, 1992). У ову групу поремећаја спадају: а) Специфични развојни поремећај језика (Ф80), који подразумева поремећаје код којих постоји оштећење нормалних образаца стицања говора од раних стадијума развоја. Ова стања се не могу директно приписати абнормалностима неуролошких или говорних механизама, сензорним оштећењима, душевној заосталости или факторима средине; б) Специфични поремећај говорне артикулације (Ф80.0); ц) Поремећај експресивног говора (Ф80.1); д) Поремећај рецептивног говора (Ф80.2); е) Стечена афазија са епилепсијом (Ф80.3); ф) Други развојни поремећаји говора и језика (Ф80.8) и Неспецификован развојни поремећај говора и језика (Ф80.9)

Функција артикулације — б310, б320 Артикулација представља заједничку делатност говорних органа приликом произвођења говорних гласова. Правилна говорна артикулација је уско повезана са развојем фонемског слуха код деце који омогућава диференцирање гласова у речи. Развој артикулације следи развојни модел и са око четири године говор би требало да је разумљив. Већина говорних гласова мора бити јасно произведена и већина речи би требало да је изречена тачно на узрасту детета од седам година. Артикулациони поремећај се може јавити као изолована тешкоћа или може бити удружен са неком другом говорно-језичком тешкоћом (нпр. фонолошким поремећајем, специфичним језичким поремећајем, муцањем). Артикулациони поремећај, односно поремећај изговора говорних гласова, је поремећај моторичке производње појединог гласа (једног или више њих) који се манифестују у виду: недостатка или недовољне диференцираности вокала (а, е, и, о, у), недостатка реализације неког гласа (омисија), замене једног гласа другим (супституција) и неправилног изговарања појединог гласа (дисторзија у облицима: сигматизам — тешкоће у изговору гласова с, з, ц, ш, ч, ћ, ђ, ротацизам — тешкоће у изговору гласа р, и ламбдацизам — тешкоће у изговору гласа л). Органски артикулациони поремећаји су узроковани анатомским променама говорних органа као што су: неправилни зуби и загриз, високо и уско тврдо непце, прекратка и задебљана подјезична ресица, расцепи усне и непца и слично. Функционални поремећаји артикулације су чешћа појава и подразумевају недовољну покретљивост и спретност говорних органа — моторна дизартрија код церебралне парализе, развојна говорна апраксија. У функцији артикулације процењује се: квалитет изговореног гласа, положај говорних органа приликом изговора одређеног гласа или групе гласова и присуство патолошког гласа. Процена: Процену функције артикулације неопходно је да уради логопед. Процена се у свим узрастима врши на основу анамнестичких података добијених од родитеља или старатеља детета, као и клиничког прегледа и опсервације уз по процени додатне дијагностичке процедуре (стандардизовани тестови у логопедији): 1. тријажни артикулациони тест; 2. глобални артикулациони тест; 3. тест за процену артикулационих и фонетско-фонолошких способности (процена покретљивости говорних органа, испитивање артикулације гласова, испитивање фонетско-фонолошких способности); 4. тест оралне праксије. Присутност умерених тешкоћа (ниво 2) представља умерено отежавајући чинилац за развој и партиципацију детета у социјалним и образовним ситуацијама, у свим узрастима. Није довољан као самосталан критеријум за упис детета у Регистар, али говори о потреби за интервенцијом у циљу пружања помоћи детету. Присутност изражених тешкоћа (ниво 3 и ниво 4) негативно утиче на партиципацију детета у образовним и социјалним ситуацијама. Представља довољан критеријум за упис детета у Регистар. Мора бити праћен одговарајућим интервенцијама (нпр. додатне специјалистичке процене, саветовање родитеља, интервенције у вртићу или школи, прилагођавање образовног приступа).

Градско купатило у Мостару (Градска бања у Мостару) изграђено је 1914. године. На већини изведбене документације је потпис Рудолфа Тениеса и печат његовог предузећа. На појединим изведбеним нацртима потписан је Мирослав Лоосе, у то вријеме запослен на функцији управитеља мостарскога Водовода, и активан на пољу пројектовања различитих новоградњи и преправки раније саграђених објеката у Мостару и читавој Херцеговини. Из докумената може се закључити да је Лоосе пратио и надзирао извођење радова, али сумње у самостално пројектовање остају отворене па се у литератури Тениес наводи као пројектант.

Пројектовано је у духу сецесије уз знатно кориштење декоративних елемената из исламске умјетности.

Концепт расподјеле унутрашњих простора ослања се на локалну традицију градње турских бања. У унутрашњости се испреплићу мотиви различитога поријекла. Рјешења бачвастих сводова у средишњој дворани с базеном асоцирају на архитектуру античких терми, купола је мотив који може бити у вези с оријенталном инспирацијом, а на појединим детаљима декорације унутрашњости су утјецаји сецесије.

У унутрашњости се испреплићу мотиви различитога поријекла. Рјешења бачвастих сводова у средишњој дворани с базеном асоцирају на архитектуру античких терми, купола је мотив који може бити у вези с оријенталном инспирацијом, а на појединим детаљима декорације унутрашњости су утјецаји сецесије.

На фасади доминира оријентална декорација уз сецесијске елементе. Улазни портал уоквирен је класичним коринтским ступовима, који умјесто база имају лавове на постаментима, а носе надстрешницу украшену флоралним мотивима.  Особито је занимљив детаљ димњака у форми минарета. Утицај савремене архитектуре види се из просторне организације, функционалне употребе и кориштења савремених материјала.

Уринотерапија

I поред несумњиве бизарности, идеја леåења урином има изненаœујуñе велики број поклоника који тврде да је људска мокраñа лек који леåи сваку болест. У Индији је пронаðен документ стар око 5000 година, под називом Подмлаðивање пијењем урина (Схивамбу Калпа Видхи) који се састоји од 107 стихова. Слиåно су користили и стари Грци и Римљани, а у Јапану многе æене и данас верују да за лепоту и неæност своје коæе могу да захвале томе што се редовно купају у мокраñи. У Немаåкој Великој Енциклопедији (Јоханн Хеинрицх Зедлер’с Гроссен Воллстаендиген Универсаллеxикон) из 1747. године аутори описују бројне предности леåења урином. Данашњи поклоници уринотерапије још су маштовитији - они пију урин у свеæој и топлој или у расхлаœеној форми, мешају га са воñним соковима, слуæе га уз воñе и слаткише а салату заåињавају додатком “мокраñа и сирñе” (“писс анд винегар”) који купују у специјализованим продавницама за алтернативну терапију. Њихов цредо је цитат из Библије “Пиј воду из свога студенца и што теåе из твојега извора” (Приåе Соломонове, 5.15) који наравно тумаåе на свој наåин, а основали су и своја удруæења и одрæавају конгресе на åијим панел - дискусијама размењују искуства. Слика 1 је са Другог светског конгреса уринотерапеута (коме је присуствовало преко 1000 уåесника), где су се у извештају нашли подаци о специјално прилагоœеном тоалету (прозваном “апотека”, слика 2) у коме се, поред пластиåних åаша, налази и упутство: сакупите ваш урин и примените га на коæи, оåима или га просто попијте у апотеци. Уз извештај је прилоæена и фотографија (слика 3) на којој гомила коришñених åаша сведоåи да се упутства поштују. Пошто јавност није била одушевљена овим видом терапије, поклоници су ишли још даље: ангаæовали су експерта Мајкла Марзабала (Мицхел Марсабал) да дизајнира специјалну опрему за пруæање прве помоñи уринотерапијом. Најављено је инсталирање ове опреме у уметниåкој колонији Ниеуwе Виде у Хаарлему у Холандији, а засад је постављена на плаæи у Барселони (Шпанија). На слици 4 видимо један део те опреме: столицу која се не разликује много од обиåног осматраåког седишта за спасиоца на плаæи (мада, да је ова фотографија снимљена у тренутку пруæања прве помоñи, моæда би разлика била приметна?) Тешко је набројати све болести за које се тврди да се леåе урином. Лакше би било навести оне које нису на списку, таåније - нема их; ту су åак и канцерогене болести и АИДС. Неки ентузијасти, у одушевљењу, проглашавају ову терапију за “боæанску манифестацију космиåке интелигенције”. У åему је њен толики квалитет? Уринотерапија је јефтина и увек доступна а урин је антисептиåан и неотрован (садрæи 95% воде, 2,5% супстанце која се зове уреа и 2,5% минерала, хормона и ензима). Ван Дер Крон (Ван Дер Кроон) у књизи “Златна фонтана: комплетни водиå за уринотерапију” тврди да је мокраñа мање штетна од освеæавајуñих пиñа и “мање неукусна од æелатина справљеног од костију и æила” (ма шта то знаåило).

Да ли је све то довољна препорука да се урин користи као терапеутско средство? Наравно да није. Ако нешто није скупо ни токсиåно то не мора да знаåи да је лековито. Поклоници уринотерапије на свом конгресу навели су бројне предности које она доноси: реапсорпција и поновна употреба хранљивих састојака, хормона и ензима, затим имунолошки ефекат (кад се организам “тренира” малом колиåином токсиåних супстанци које се ипак налазе у урину кад је åовек болестан), као и бактерицидни и вируцидни ефакат (јер амонијак и со имају антисептиåко дејство). Као предности наводе се и уношење соли, диуретиåки ефекат (којим се убрзава издвајање новог урина), убрзавање трансмутације (теорија која има везе са способношñу тела да мења молекуле једне супстанце у другу, али по свој прилици не и са уношењем мокраñе) и, на крају, позитиван психолошки ефекат (што је, нема сумње, најåуднији од свих аргумената). Моæе ли медицина да потврди вредност било åега од овога набројаног? Наæалост, не. Мокраñа слуæи за то да се из организма избаце материје које су непоæељне и нема разлога да се оне поново уносе. Омиљени аргумент уринотерапеута, да је урин на неки наåин крв јер га је организам из ње издвојио, није уверљив; урин је отпадак, и ако због обољења бубрега престане издвајање урина из крви, биñе угроæен æивот. Ако некоме затреба трансфузија сигурно је да му неñе помоñи урин него крв. Други аргумент је да се витамин C налази у мокраñи, али треба знати да га ту има само када га у телу има више него што је то потребно (јер се на тај наåин организам ослобаœа вишка). Уосталом, коме је стало до витамина C, боље ñе уåинити ако узме поморандæу или јабуку. Заиста, ако би се у урину налазило било шта што би могло да допринесе бољем здравственом стању, зашто би се организам свакодневно по више пута лишавао тако ефикасног лека?

Професионална астма

Професионална астма је реверзибилна опструкција дишних путова која се развија мјесецима и годинама након сензибилизације на алергене који се сусрећу на радном мјесту. Симптоми су диспнеја, пискање у плућима, кашаљ а каткад симптоми алергије горњих респираторних путова. Дијагноза почива на професионалној анамнези, укључујући процјену радних активности, утврђивање алергена из радне средине, као и временску подударност између радних активности и симптома. Кожни алергијски тестови и бронхопровокацијски тестови на алергене с радног мјеста могу су урадити само у специјализираним здравственим установама, ако је то неопходно. Терапија подразумијева уклањање обољеле особе из радне средине гдје је била изложена дотичним алергенима, те ако је потребно примјену антиастматика (види стр. 387).

Професионална астма подразумијева развој астме на радном мјесту или непосредно након рада (касна реакција) у радника који раније нису имали астму. Симптоми се јављају тијеком неколико мјесеци или година од сензибилизације на алергене с којима се долази у додир на радном мјесту. Једанпут сензибилизиран радник почиње реагирати и на ниже концентрације алергена од оних на које је првобитно реагирао. Професионална астма се разликује од непрофесионалне астме, која је уствари клиничка или супклиничка астма, која се погоршава на радном мјесту под утјецајем твари које надражују плућа, нпр. прашина и плинови. Астма која се погоршава на радном мјеста, која је чешћа него професионална астма, обично се побољшава кад се смањи експозиција и примјени одговарајућа терапија за астму. Она има бољу прогнозу и не захтјева исту разину клиничке обраде на специфичне алергене, тј. окидаче астме.

Неколико других болести дишних путова узрокованих удисањем алергена на радном мјеста може се разлучити од професионалне астме и астме која се погоршава на радном мјесту.

Код синдрома реактивне дисфункције бронха (СРДБ), који је неалергијски, особе с негативном анамнезом на астму развијају трајну, реверзибилну опструкцију дишних путова након акутне претјеране експозиције прашини, диму или плину. Упални процес у дишним путовима траје и након уклањања акутног иританса па се овај синдром не може разлучити од астме.

Код реактивног синдрома горњих дишних путова (назални, фарингеални), симптоми надражаја слузнице се развијају након акутне или поновљене експозиције инхалацијским иритансима.

Дисфункција гласиљки повезана с иритансима може опонашати астму јер долази до ненормалне апозиције и затварања гласиљки, посебно у инспирију, а јавља се послије акутне инхалације иританса.

Код индустријског бронхитиса (кронични бронхитис узрокован иритансима), упала бронха узрокује кашаљ након акутне или кроничне експозиције инхалацијским иритансима.

Код облитерацијског бронхиолитиса, оштећење бронхиола настаје након акутне експозиције инхалацијским плиновима (нпр. амонијев анхидрит). Два главна облика су пролиферативни и констриктивни. Констриктивни облик је чешћи а може али и не мора бити удружен с другим облицима дифузног оштећења плућа.

Етиологија

Професионалну астму узрокују имуни и не– имуни механизми. У имуне механизме спадају хиперсензитивност на алергене из радне средине посредована са ИгЕ и не–ИгЕ. Постоје стотине професионалних алергена, почевши од нискомолекуларних спојева па до великих протеина. Примјери су: прашина житарица, протеолитички ензими за производњу детерџената, дрво црвеног цедра, изоцијанати, формалин (ријетко), антибиотици (нпр. ампицилин, спирамицин), епоксидне смоле и чај.

Не–имунолошки упални механизми, одговорни за професионалне болести дишних путова, узрокују директну иритацију респираторног епитела и слузнице горњих дишних путова.

Симптоми и знакови

Симптоми су осјећај недостатка зрака, стезање у прсима, пискање у плућима, кашаљ, често са симптомима горњих дишних путова као што су: кихање, секреција из носа и сузење. Симптоми горњих дишних путова и коњунктива могу претходити типичним симптомима астме мјесецима или годинама. Симптоми се могу развити тијеком радног времена и то послије излагања специфичној прашини или испарењу, али симптоми обично постају очигледни тек након неколико сати када се напусти радно мјесто, чиме је повезаност између болести и радног мјеста мање упадљива. Ноћно пискање може бити једини симптом. Обично симптоми нестају викендом или на годишњем одмору, иако су у случају дужег или готово сталног излагања повремене егзацербације и побољшања мање очити.

Дијагноза

Дијагноза овиси о препознавању везе између алергена с радног мјеста и клиничке астме. Радна анамнеза о изложености алергенима побуђује сумњу на дијагнозу. Подаци о алергогеним тварима могу послужити за постављање дијагнозе, коју потврђују имунолошки тестови (нпр. кожне пробе или тестирање крпицама) са претходно справљеним суспектним алергенима од твари с радног мјеста, што потврђује да твари с радног мјеста утјечу на појаву симптома. Бронхална хиперреактивност након излагању осумњиченом антигену такођер иде у прилог овој дијагнози.

У тешким случајевима, за утврђивање опструкције горњих дишних путова служи бронхопровокацијски тест. Овај се поступак врши само у специјализираним медицинским центрима за бронхопровокацијско тестирање који могу интервенирати у случају озбиљних реакција. Тестови плућне функције или мјерење вршног експираторног протока зрака који показују смањен проток зрака за вријеме оптерећења, су додатни докази узрочног утјецаја радне средине. Метаколински тест може послужити за утврђивање ступња хиперреактивности дишних путова. Осјетљивост на метаколин може се смањити након што се прекине изложеност професионалним алергенима.

Диференцијација од идиопатске астме почива на симптомима, доказивању алергена на радном мјесту, односно постојању везе између изложености алергенима и погоршању симптома као и на физиолошком погоршању.

Лијечење и превенција

Терапија је иста као и за идиопатску астму, укључујући инхалацијске бронходилататоре и кортикостероиде (види стр. 387).

Најважније је спријечити удисање алергогене прашине. Међутим, немогуће је елиминирати све изворе сензибилизације и клиничку болест. Једном сензибилизирани, пацијенти с професионалном астмом могу реагирати и на изузетно мале концентрације алергена у зраку. Они који се враћају у исту радну средину гдје постоје провокацијски алергени, имају лошију прогнозу, више респираторних тегоба, више поремећаја плућне функције, већу потребу за лијековима те много опасније и чешће егзацербације. Кадгод је могуће, особа са симптомима астме не би се смјела излагати алергенима на радном мјесту гдје се јављају здравствене тегобе. Ако се настави експозиција, симптоми постају трајнији. Професионална астма се каткад може излијечити ако се правовремено препозна, а експозиција прекине.

Дијагноза Јак бол у анусу је најчешћа презентирајућа тегоба. Ходање, кашаљ или напињање може да погорша бол. Палпабилна маса се често детектује инспекцијом перианалне области или дигиталним прегледом ректума. Повремено, пацијенти ће се презентирати са грозницом, ретенцијом мокраће или сепсом опасном по живот. Дијагноза перианалног или исхиоректалног апсцеса се обично може поставити самим физичким прегледом (било у ординацији или у операционој сали). Међутим, сложена или атипична презентација може да захтева визуалузационе студије, као што су ЦТ и МРИ, ради пуног разазнавања анатомије апсцеса.

Лечење Аноректалне апсцесе би требало лечити дренажом чим се постави дијагноза. Ако је дијагноза под знаком питања, преглед под анестезијом је често најекспедитивнији начин потврђивања дијагнозе и лечења проблема. Закаснело или неадекватно лечење може понекад да изазове екстензивно гнојење опасно по живот, са масивном некрозом ткива и септикемијом. Антибиотици су индиковани само ако постоји масиван прекривајући целулитис или је пацијент имунокомпромитован, има дијабетес мелитус или обољење срчаних залистака. Антибиотици сами немају ефекта у лечењу перианалне или периректалне инфекције.

Перианални апсцес. Већина перианалних апсцеса се може дренирати под локалном анестезијом у ординацији, клиници или соби за хитне интервенције. Већи, сложенији апсцеси могу захтевати дренажу у операционој сали. Крстасти рез коже и поткожног ткива се изводи преко најизраженијег дела апсцеса и ексцидирају се “уши” како би се спречило превремено затварање. Није неопходно тампонирање ране, а седеће купке започињу следећег дана.

Исхиоректални апсцес. Исхиоректални апсцес изазива дифузни оток у исхиоректалној јами који може да захвата једну или обе стране, стварајући “потковичасти” апсцес. Прости исхиоректални апсцеси се дренирају кроз рез на кожи која их прекрива. Потковичасти апсцеси захтевају дренажу дубоког ретроаналног простора и често захтевају противрезове једног или оба исхиоректална простора.

Интерсфинктерични апсцес. Познато је да је интерсфинктеричне апсцесе тешко дијагностиковати због тога што стварају мало отока и слабе перианалне знаке инфекције. Бол се типично описује као дубок и “горе унутра” у аналној области, и обично га погоршава кашљање или кијање. Бол је тако интензиван да обично онемогућава дигитални ректални преглед. Дијагноза се поставља на основу високог индекса сумње и обично захтева преглед под анестезијом. Након што се идентификује, интерсфинктерични апсцес се може дренирати путем ограничене, обично задње, унутрашње сфинктеротомије.

Супралеваторски апсцес. Овај тип апсцеса није чест и може бити тежак за дијагностиковање. Услед близине перитонеалне дупље, супралеваторски апсцеси могу да имитирају интра-абдоминалне услове. Дигитални ректални преглед може да открије индурисану, испупчену масу изнад аноректалног прстена. Есенцијално је идентификовати извор супралеваторског апсцеса пре лечења.

Ако је апсцес последица ширења навише интерсфинктеричног апсцеса, треба га дренирати кроз ректум. Ако се дренира кроз исхиоректалну јаму, може резултирати сложена, супрасфинктерична фистула. Ако супралеваторски апсцес настаје ширењем навише исхиоректалног апсцеса, треба га дренирати кроз исхиоректалну јаму. Дренажа овог типа апсцеса кроз ректум може да резултира екстрасфинктеричном фистулом. Ако је апсцес последица интра-абдоминалног обољења, примарни процес захтева лечење и апсцес се дренира најдиректнијим путем (трансабдоминално, ректално или кроз исхиоректалну јаму). Акутна ретинална некроза Ради се о болести коју је тешко анатомски смјестити. Обично почиње као предњи увеитис који се прошири на дубље дјелове средње очне овојнице, а потом и мрежнице [1]. Термин акутне ретиналне некрозе (АРН) увели су Yоунг и Бирд описујући риједак, разарајући синдром од којег најчешће оболијевају имунокомпететне особе оба спола и различитих добних скупина [4]. Болест је најчешће узрокована вирусним инфекцијама, а најчешћи узрочници су варицелла зостер вирус (ВЗВ), херпес симплеx вируси (ХСВ) те Епстеин-Барр вирус [4–11]. 8 Клиничка дијагноза темељи се на дијагностичким критеријима постављеним од стране Америчког друштва за болести средње очне овојнице (Америцан Увеитис Социетy) [4], а болест карактеризирају: 1. предњи увеитис 2. витреитис 3. мрљасти или конфлуирајући инфилтрати бијеле или жучкасте боје који се шире периферним дијеловима мрежнице Атрофија мрежнице која настаје као посљедица некрозе често је праћена и аблацијом ретине. Оклузивни васкулитис захваћа крвне жиле ретине, али и средње очне овојнице. Исход болести често је неповољан. Болест је изузетно ријетка, а доступни подаци недостатни. Етиолошка дијагноза најчешће се поставља доказивањем узрочника у очној водици [2,12]. Лијечење овиси о доказаном или претпостављеном узрочнику болести.

Дело

Иако је, према неким истраживањима, Хабиба Ризванбеговић Сточевић написала целовит „Диван“, до данас је сачувана само једна њена песма, која пева о љубави, чежњи, патњи и несретном животу песникиње.

Хабиба Ризвановић Сточевићпреминула је у 45. години живота, почетком новембра 1890., у Истанбулу, где је и сахрањена. Патофизиологија Таy-Сацхсова болест узрокована је недовољном активношћу ензима хексосаминидаза А. Хексосаминидаза А је витални хидролитиски ензим, који се налази у лизосомима, гдје разграђује сфинголипиде. Када хексосаминидаза А више не функционира исправно, липиди се акумулирају у мозгу и ометају нормалне биолошке процесе. Хексосаминидаза А посебно разграђује деривате масних киселина зване ганглиозиди; они се стварају и биолошки разграђују брзо у раном животу како се мозак развија.Пацијенти са Таy-Сацхсовом болешћу и носитељи могу се идентифицирати једноставним тестом крви који мјери активност хексосаминидазе А.[5] Хидролиза ГМ2-ганглиозида захтијева три протеина. Два од њих су подјединице хексосаминидазе А; трећи је мали гликолипидни транспортни протеин, протеин активатор ГМ2 (ГМ2А), који дјелује као супстрат-специфичан кофактор за ензим. Недостатак било којег од ових протеина доводи до складиштења ганглиозида, првенствено у лизосом има неурона. Таy–Сацхсова болест (заједно са АБ-варијантом ГМ2-ганглиозидоза и Сандхоффова болест) настају јер мутација наслијеђена од оба родитеља деактивира или инхибира овај процес. Већина Таy–Сацхсових мутација вјероватно не утиче директно на функционалне елементе протеина (нпр. активно мјесто). Умјесто тога, они узрокују погрешно свијање (ометају функцију) или онемогућују унутарћелијски транспорт.[21]

Дијагноза Код пацијената са клиничком сумњом на Таy-Сацхсову болест, у било којој доби од почетка, почетно тестирање укључује ензимски тест за мјерење активности хексосаминидазе у серуму, фибробластима или леукоцитима. Укупна активност ензима хексосаминидазе смањена је код особа с Таy-Сацхсовим учинком као и постотак хексосаминидазе А. Након потврде смањене активности ензима , може се тражити потврда молекулском анализом.[22] Сви пацијенти с дојеначким почетком Таy-Сацхсове болести имају "трешња црвену" макулу у ретини, коју љекар лахко може уочити помоћу офталмоскопа.[5][23] Ова црвена пјега је подручје мрежњаче које изгледа црвено због ганглиозида у њеним околним ганглијским ћелијама. Рожњачна циркулација испољава се кроз "црвенило" у овој фовеиној регији, гдје су све мрежњачне ганглијске ћелије потиснуте у страну да би се повећала оштрина вида. Дакле, ова трешњастоцрвена мрља је једини нормални дио мрежњаче; појављује се у супротности с остатком мрежњаче. Микроскопска анализа неурона ретине показује да су они проширени због вишка складиштења ганглиозида.[24] За разлику од других лизосомних болести складиштења (нпр. Гауцхерова болест, Ниеманн-Пицкова болест и Сандхоффова болест), хепатоспленомегалија (повећање јетре и слезене) код Таy-а Сацхсове се не види.[25] _________________

Лист „Окована Војводина“ био је један од најбоље уређиваних и технички најбоље опремљенх илегалних затворских листова у хортијевској Мадарској, који су покренули политички затвореници у војном затвору у Шатораљаујхељу, током Другог светског рата. Мотиви за покретање листа били су исти као и у другим затворима, информисање логораша и популаризација народноослободилачког покрета, што се види и из садржаја листа

Опште информације

Лист је покренут у јесен 1943. године, непосредно после прославе годишњице октобарске револуције, па је уводни чланак првог броја листа био је посвећен октобарској револуцији.

Уредништво

Уредништво листа чинили су:

• главни уредник Иван Суе
• сарадници главног уредника приликом издавања првог броја били су: Антал Бења, Милан Џанић, Миленко Маринковић и Миленко Влашкалић.
• Илустратор је био Божидар Вучковић,
• група омладинаца која је преписивала материјал техничким словима, на челу са Александром Катићем. Група је толико зналачки радила на преписивању ових затворских новина, да су готово сви затвореници поверовали да је лист негде штампан у граду.
• повезивач сваког појединог броја у полуплатно обављао је Геза Будинчевић,

Материајал за прављење листа набављен је много раније него што је лист почео да излази. Хартију, туш, материјал за повез и остало, поред родбине затвореника, доносили су и неки криминалци.

Насловна страна

Насловна страна листа била је нацртана на полукартону. Одмах на врху странице стојао је текст: „Орган Народног фронта затвореника у Шатораљаујхељу“. Испод овог текста биле су тушем нацртане контуре Југославије са црвеном петокраком звездом. Границе Војводине су биле извучене црвеном бојом, а преко ње нацртана два ланца, чије су неке карике већ пуцале. Испод овог цртежа стојао је крупним масним словима наслов листа „О К О V А Н А V О Ј V О D I Н А“, а испод њега: „Затвор Сатораљаујхељ“

Динамика издавања листа

Лист „Окована Војводина“ је након почетних потешкоћа почела да излази редовно два пута месечно и била је намењена свим политичким затвореницима из Југославије.

Стечена искуства пренета у друга два листа

Након стечених искустава са издавањем листа „Окована Војводина“ партијско руководство је дошло на идеју да се покрену јос два листа. Били су то:

• „Наша књижница“, намењена првенствено ширењу општег образовања меду затвореницима,
• „Нас пут“, који је излазио као „Орган КПЈ и СКОЈ-а затвореника у Шатораљаујхељу“, како је било наведено у поднаслову листа.

Спољашње везе

ФУНКЦИОНАЛНА ХРАНА ОД ЖИТАРИЦА За један број фитоједињења присутних у храни биљног порекла је доказано да имају позитиван ефекат на здравље и превенцију болести. Витамин Е, фенолна једињења, глутатион, аскорбинска киселина, β-каротен, селен и бакар су главни антиоксиданти који спречавају оксидационе процесе (Трујилло и сар., 2006). Међу оксидационим процесима најинтензивнија је липидна пероксидација узрокована слободним радикалима, која се сматра одговорном за различите патолошке процесе, посебно настанак и развој атеросклерозе и дијабетеса (Кехрер, 1993). Пшеница је основна намирница у исхрани великог дела светске популације. Она чини од 20% до скоро 80% укупне потрошње хране у различитим регионима света. Осим што је богата бројним фитоједињењима, пшеница има јединствену особину формирања глутена, што је чини погодном за производњу пекарских производа. Овас и јечам такође имају значајно место у људској, а богати су фитоједињењима (Славин, 2004). Фитоједињења житарица имају улогу у превенцији рака, артритиса, коронарних обољења срца и остеопорозе (Wрицк и сар., 1993). Функционални производи од житарица снижавају ниво холестерола у крви и утичу на јачање костију. Иако је здравствени ефекат хране за потрошаче важна чињеница, они тешко мењају своје навике у исхрани чак, и када знају да су нездраве (Скалберт и Вилијамсон, 2000). Конзумирање функционалне хране је начин да се омогући потрошачу да води здравији живот без великих промена навика у исхрани (Јонас и Бецкманн, 1998). Свакодневно конзумирање функционалне хране од житарица би могло да буде једноставан начин повећања уноса нутријената.

Утицај производног процеса на биолошки активна једињења

Сировине из којих се добијају биолошки активне компоненте могу да буду веома разлићите и најчешће се користе биљни екстракти, биљне намирнице, животињске намирнице, производи микробиолошке ферментације, микроорганизми, витамини и минерални састојци. Поступци који се примењују за добијање биолошки активних компоненти хране идентићни су поступцима који се примењују за добијање фитохемикалија и лековитих супстанци (синтеза, екстракција, фракционисање, ензимска хидролиза, идентификација...). Инкорпорирање биоло{ки активне компоненте са доказаним повољним ефектом на једну или више функција у организму, ћини основу производње функционалне хране.

Функционална намирница може да настане тако што се биолошки активни састојак дода традиционалној намирници, која тиме проширује своје деловање, или се обликује сасвим нови производ са специфичним саставом и физиолошким деловањем (пробиотски воћни сок).

У производњи функционалних намирница потребно је посветити пажњу могућим интеракцијама између биолошки активног састојка и осталих сатојака намирнице. Тако, на пример, велика количина присутних дијетних влакана може знажајно да смањи искористљивост минералних састојака присутних у производу. Истовремено присуство више састојака мо`е значајно да модификује деловање активног састојка. Многе биолошки активне супстанце су нестабилне током третмана и стајања. Оне подлежу многим познатим реакцијама, као што су оксидација, хидролиза, термичка деградација и Маиллард-ова реакција, које доводе до смањења њихове биоактивности. Са друге стране, третман може довести до настанка нових биоактивних једињења. Нека од новонасталих једињења, посебно из соје, белог лука, ћаја и млечних производа су се показала ефикасним у превенцији и третману разли~итих обољења.

У сваком случају, повољан ефекат биоактивних једињења директно зависи од примењеног третмана у производњи намирница. Бољим разумевањем механизама и кинетике реакција биоактивних једињења током примењених третмана, отвара се и могућност модификовања третмана у смислу смањења њиховог неповољног дејства, као и потенцирања позитивних ефеката. Осим овога, најновије технологије у производњи хране (нетермички третман) и чувања (модификована атмосфера) постају све разноврсније и усложњеније. Резултат њихове примене је боље одржавање биоактивних супстанци након примењених третмана. Нови литературни подаци јасно указују на везу између примењених третмана и биоактивних компоненти. Тако је повећање биоискористљивости ликопена, каротена из парадајза било међу првим откривеним позитивним ефектима термичког третмана. Различити третмани имају повољно дејство на активност – глукана, најпроучаванијег биоактивног састојка ћитарица повећавајући његову биоискористљивост.

Инвестирање у пољопривредни сектор РС

Подсектори атрактивни за инвестирање:

1. Производња и прерада воћа и поврћа : стакленици и пластеници за поврће и јагодичасто воће за конзум и прераду – прерађивачки капацитети постоје, а знатне количине се увозе; узгој малина и купина те изградња хладњача и сушара за воће – климатски услови повољни, постоји тржиште продаје у земљи и иностранству, подизање плантажа: ораха, љешњака, крушака, вишања и јабука- климатски услови су повољни, а велике количене за конзум и прераду се увозе.
2. Виноградарство и винарство : подизање винограда и произвдња грожђа и вина препознатљивог географског поријекла.
3. Узгој стоке, производња и прерада меса : подизање фарми, репроцентара, те производња месних и млијечних производа виших фаза обраде : тврди и полутврди сиреви, трајни и полутрајни месни производи као што су кобасице, месне конзерве и слично.
4. Рибарство : узгој квалитетне рибе за извоз и подизање прерађивачких капацитета.
5. Пчеларство : производња пчелињих производа препознатљивог географског поријекла за извоз, увођење нових производа прије свега за потребе туризма и угоститељства,
6. Производња и прерада љековитог биља, печурки и сакупљање шумских плодова, прије свега печурки и пужева, узгој и прерада индустријског биља : шећерне репе и уљарица -соја и уљана репица.

Вербално, невербално и физичко

Сексуално узнемиравање, у смислу Закона о раду јесте свако вербално, невербално или физичко понашање које има за циљ или представља повреду достојанства лица које тражи запослење, као и запосленог у сфери полног живота, а које изазива страх или ствара непријатељско, понижавајуће или увредљиво окружење. Законом о равноправности полова прописано је да се узнемиравање, сексуално узнемиравање или сексуално уцењивање на раду или у вези са радом које чини запослени према другом запосленом сматра повредом радне обавезе која представља основ за отказ уговора о раду.

Закон о забрани дискриминације из 2009. године сексуално узнемиравање посматра као облик дискриминације по основу пола, те забрањује ускраћивање права или признавање погодности у односу на пол, забрањује насиље, експлоатацију, изражавање мржње, омаловажавање, уцењивање и узнемиравање с обзиром на пол, као и јавно заговарање, подржавање и поступање у складу са предрасудама, обичајима и другим друштвеним обрасцима понашања који су засновани на идеји подређености или надређености полова, односно стереотипних улога полова.

Закон о спречавању злостављања

Пошто се ова регулатива у пракси показала као недовољна, мобинг је регулисан посебним законом – Законом о спречавању злостављања на раду који се примењује од 04.09.2010. године. Овај закон дефинише појам злостављања, извршиоца злостављања; права,обавезе и одговорности послодавца и запослених у вези са злостављањем; интерни поступак заштите у случају мобинга; рокове застарелости; поступак за утврђивање одговорности запосленог; мере за спречавање злостављања до окончања поступка; заштиту учесника у поступку; судску заштиту кроз покретање поступка,садржину тужбе, терет доказивања, привремене мере.

Злостављање, у смислу Закона о спречавању злостављања на раду, јесте свако понашање према запосленомили групи запослених код послодавца које се понавља, а које за циљ има или представља повреду достојанства, угледа, личног и професионалног интегритета, здравља, положаја запосленог и које изазива страх или ствара непријатељско, понижавајуће или увредљиво окружење, погоршава услове рада или доводи до тога да се запослени изолује или наведе да на сопствену иницијативу раскине радни однос или откаже уговор о раду или други уговор. Злостављање је и подстицање или навођење других на описано понашање. Дакле, у питању су радње које, да би се сматрале мобингом треба да се понављају у дужем временском периоду.

Једини изузетак је сексуално узнемиравање, када се као услов не тражи понављање, односно континуитет у противправном понашању. Довољно је да је једном учињен овај тип злостављања да би се покренуо судски поступак и тражила накнада штете. Ово стога јер што се тиче самог одређења појма сексуалног узнемиравања, наведени закон се позива на цитирану дефиницију из Закона о раду. Одредбе Закона о спречавању злостављања на раду примењују на случајеве сексуалног узнемиравања у складу са дефиницијом из закона којим се уређује рад. Видели смо да се у дефиницији сексуалног узнемиравања из Закона о раду не захтева понављање радњи.

Извршилац злостављања

Извршиоцем злостављања сматра се послодавац са својством физичког лица или одговорно лице код послодавца са својством правног лица, запослени или група запослених код послодавца, који врши злостављање.

Заштиту од злостављања у складу са Законом о спречавању злостављања на раду могу да траже сва радно ангажована лица, без обзира на то да ли су у радном односу (на одређено или неодређено време), или су ангажовани по основу уговора о привременим и повременим пословима, уговора о делу, или су лица на допунском раду, на стручном оспособљавању и усавршавању код послодавца без заснивања радног односа, волонтери. Уопште, заштиту може да тражи свако лице које по било ком основу учествује у раду код послодавца.

Осим цитираног закона, постоји Правилник о правилима понашања послодаваца и запослених у вези са превенцијом и заштитом од злостављања на раду, који је донело Министарство рада и социјалне политике 2010. године. Као што и сам назив овог подзаконског акта сугерише, њиме се прописују правила понашања запослених и послодаваца у циљу превенције злостављања на раду и злоупотребе права на заштиту од злостављања. Осим одредби које имају за циљ да обезбеде здраву радну средину, овај пропис садржи и одредбе које описују понашања која би могла да укажу на злостављање или секуално узнемиравање.

Обавезе послодавца и запослених

Послодавац је дужан да, у циљу стварања услова неопходних за здраву и безбедну радну околину, организује рад на начин којим се спречава појава злостављања на раду и у вези са радом од стране послодавца, односно одговорног лица или запослених код послодавца. Послодавац је дужан да запосленог, пре ступања на рад, писменим путем обавести о забрани вршења злостављања и правима, обавезама и одговорностима запосленог и послодавца у вези са забраном злостављања.

Из ове обавезе послодавца да створи радно окружење у којем неће доћи до појаве злостављања проистиче и његова одговорност за накнаду штете жртви мобинга. Наиме, послодавац одговара за штету коју одговорно лице или запослени вршећи злостављање проузрокује другом запосленом код истог послодавца.

Са друге стране, запослени који врши злостављање, или злоупотреби право на заштиту од злостављања, одговоран је за непоштовање радне дисциплине, односно повреду радне дужности.______________________________

2019. Декада, Галерија савремене ликовне уметности, Пожаревац 2018. Фе/Ау, радови на папиру (са M.Петковићем), УК Пароброд, Београд 2017. Галерија Културног центра, Горњи Милановац ВицЛека (са Виком Годаром, ВБ), Галерија 46, Лондон, Велика Британија Панк портрети династије Обреновић, Галерија Култутног центра, Шабац Панк портрети династије Обреновић, Галерија Народног музеја, Крагујевац Нови редовни професори на Графичком одсеку ФЛУ (са V. Вељашевићем), Галерија ФЛУ, Галерија Излози, Београд 2016. Панк портрети династије Обреновић, Историјски музеј, Београд Панк археологија, последње поглавље, Продајна галерија, Београд 2015. Александар Младеновић и Роберт Трусковски, Галерија Артист’с Прооф, Калгари, Алберта У потрази за Лимијерима, 120 година од открића филма, Музеј Југословенске кинотеке, Београд

	VicLeka (sa Vikom Godarom, VB), Ozone Art Space, Beograd

е осећамо емоционално сигурно, осећамо се опуштено изнутра, и наш штит је спуштен. Слободни смо бити аутентични пред партнером, што укључује изражавање наше боли, незадовољства и чежње, не плашећи се да ћемо бити критиковани или осрамоћени.

Према истраживању Јохна Готтмана на тему брачног успеха[1], један од четири фактора који воде у проблематичне везе је одбрамбени став (заједно са критиком, презиром и осудом). Бранимо се од болних осећаја који би нам могли сломити срце ако смо оптужени, осуђени, осрамоћени или одбачени од стране вољене особе. Одржавање овог невидљивог зида постаје препрека која не дозвољава нашем срцу да остане саосећајно и отворено.

Постоји много начина да се заштитимо када се не осећамо сигурно. Можемо се заштитити искључивањем и задржавањем дистанце. Појединци тада драстично смањују контакт са партнером или пријатељем. Или постајемо критични према другима пре него што они имају прилику да нас критикују. („Па ни ти ниси добар слушалац!“ Или „Ти увек касниш, а не ја!“).

Кад се са неком особом осећамо сигурно, не треба бити дефанзиван, јер има мало тога од чега би се у ствари бранили. Кад осећамо да смо третирани с поштовањем и љубазношћу, можемо се коначно опустити са партнером. Док верујемо да наш партнер има намеру и способност да види ко смо у ствари – да нас чује и разуме, чак и ако понекад постане напет- опуштамо се све више и више са њима, што јача поверење и гради интимност.

2013. Монанарцхисте, Галерија Прессе Папиер, Троа-Ривјер, Канада 2012. Рани панк и хибридна графика, Галерија УЛУС, Београд Галерија Србија, Галерија савремене ликовне уметности, Ниш 2011. Нови ванредни професори ФЛУ (са D. Илић, V. Вељашевићем и А. Пантићем), Галерија ФЛУ, Београд Музеј уметности, Национални Универзитет Тајвана, Тајпеј, Тајван 2010. Универзитет Хјустона Клиар Лејк, Клиар Лејк, Тексас, САД Чешки музеј (са А.Кековић Младеновић и К.Торалбом), Хјустон, САД 2009. Модерна галерија Ликовни сусрет, Суботица

Музеј Каирос у Трогиру

жили куцавици нишког кафанског живота, потезу Галија – Стара Србија – Партизанка. Галија је била вероватно најпознатија нишка кафана тог доба. По њој је име добио највећи нишки рок бенд, а поред рокера, ту су висили и љубитељи новог таласа, металци, хипици, добре рибе и оне друге, средњошколци, студенти, те разноразни уметници и песници, што улични, што салонски. Тада су се, наиме, женске више ложиле на песнике него на кафеџије, а слушање новокомпоноване народне музике било је незамислив блам. Невероватно, али истинито.Да није било такве клијентеле, Галија би остала само једна у бескрајном низу кафанчина „у друштвеној својини“ – ламперија импрегнирана никотином, пећ на чврсто гориво заједно са чунком, слика друга Тите, углавном надркани конобари, прогорели столњаци, танак избор пића и одвратне алуминијске пиксле, али овако… Лети је бивало боље: најпријатнија башта у граду, дебела ‘ладовина испод касније посечених липа и поглед на улицу Петог конгреса, куд пролазе Турци и трговци. Нешто слично овоме данас испред Бисера, где има чак и липа. Додуше, лети бисте остајали ускраћени за поглед на слику друга Тите са иглом за кравату, али то се дало некако издржати. Златно доба Галије трајало је до пред крај осамдесетих и вакта Анта Марковића, када су већ сви кафићи радили до зоре, а пороци (и лаки и тешки) се конзумирали у таквом квантитету и квалитету да је слутило да неће да изадје на добро. I није, јер су дошле деведесете, и остали смо без сенфа на коти 613, али то већ нема везе са овим носталгичним текстом. К’о што рече Барбара Сидни у Перону заборава, „Ко не би нашао места у Галији, продужаваше лаганим кораком кроз паркић до Старе Србије, где га очекиваху конобари у опанцима-шиљканима, брич чакширама и антеријама, и држаху послужавнике са одабраним народним јестивима, од којих на изузетном гласу бејаху телећа глава и пасуљ у грнету.“ Тако је заиста и било, с тим што је, баш из разлога споменутих националних специјалитета, Србија словила као пристојна породично-директорска кафана, па се у њу свраћало углавном ако у Галији и Партизанки није било места.

Други део

Музеј Каирос налази се у самостану бенедиктинки који је утемељен 1064. године уз постојећу цркву св. Дујма, у коју су навраћали морнари и рибари, па се од краја XII. стољећа назива именом св. Николе – заштитника путника и помораца. Самостански склоп састоји се од цркве, куле тзв. Виттури, куле св. Николе и више зграда, романичких, готичких, ренесансних и барокних стилских обиљежја. Звоник цркве који је поткрај XVI. стољећа дала градити Пелегрина Ципико Кориолановић подигла је клесарска обитељ Боканић са Брача. Самостанска збирка умјетнина садржи низ вриједних умјетничких дјела, међу којима се истиче грчки рељеф с ликом неухватљивог грчког божанства сретног тренутка, Каироса, из IV.-III. стољећа прије Криста. У збирци умјетнина бенедиктинског самостана налази се неколико вриједних сликарских дјела: Богородица с Дјететом с краја XIII. стољећа, накнадно уклопљена у барокну палу портатиле с олтара из 1693. године; сликано Распело из XIV. стољећа које се везује уз круг највећег онодобног млетачког сликара Паола Венезиана; Богородица с Дјететом, св. Франом и св. Катарином Александријском из круга готичког сликара Блажа Јурјева Трогиранина. Збирка посједује и неколико кретско-млетачких икона од који се посебно истиче слика Богородица између св. Себастијана и св. Рока из XVI. стољећа. Посебну скупину чини девет овала с портретима светаца из XVIII. стољећа, дјела млетачког сликара Ницоле Грассија: Св. Агата, Св. Луција, Св. Барбара, Св. Цецилија, Св. Блаж, Св. Филип Нери, Св. Јосип, Св. Пио V и Мистично вјенчање св. Катарине. Изложена је и богата збирка сребрних предмета из XVII. и XVIII. стољећа, сребрни прибор којим су бенедиктинке израђивале изложене чипке. Међу предметима се истиче дрвена изрезбарена кутија готичких стилских обиљежја која се датира у XV. стољеће, те она осликана и израђена у XVI. стољећу у којој је изложено богато украшено црквено рухо. Бијаше обичај да трогирске племкиње дарују своје вјенчанице цркви да би се од тога извезло обредно рухо. Међу музичким књигама истичу се антифоне из XIV. стољећа, коралне мисе и хрватска пјесмарица из XVIII. стољећа. У самостану је пронађен Вартал Петра Луцића, најстарија антологија хрватске поезије из друге половине XV. стољећа.36

Првотни постав умјетничке збирке у самостану св. Николе, који је такођер начинио др. Иво Бабић, обновљен је 1990. године.37 Но, након завршених археолошких истраживања унутар овог самостанског склопа отворен је и нешто измијењен нови стални постав овог Музеја 2010. године.

Географске карактеристике производног подручја

Далматински пршут се производи на целом земљорадничком подручју Далмације које обухвата најдуљи и највећи де хрватског приморја дуж јадранског мора. Састоји се од отстрвског и обалног дела и субмедитеранске унутрашњости. Обала, отстрва и планине у залеђу пружају се углавном упоредно у смеру северозапад-југоисток.

Рељеф је у унутрашњости планински са кршким облицима као поникве, увале, пећине, понори и крашка поља. Кршко подручје је претежито грађено од кречњака и доломита, са изузетком великог флишног подручја Равних котара.

На овом подрућју клима је средоземна са топлим и сувим летима и благим и влажним зимама. Целим подручје Далмације већи део године дувају ветрови. Најзначајнији су бура која дува са копна према мору, затим југо, левант и маестрал, који дувају једино дању са мора на копно. Анализом података контингенцијске појаве одређеног смера ветра уочава се да на подручју Далмације најчешће дувају ветрови који су обично хладни и суви. Оваква ружа ветрова својим правилним и сталним струјање ваздуха створила је природне услове за квалитетно и оптимално сушење и зрење пршута.

Осим струјања ваздуха за правилно сољење, сушење и зрење пршута врло је значајна и температура ваздуха и релативна влажност атмосфере, односно просторије у којима се одвија технолошки процес.

Средња зимска температура креће се 3,6 до 9,0 °Ц, а средња летна варира између 24.7 и 25.3 °Ц. Изотерме се пружају паралелно са обалом, односно температура пада или расте с удаљеношћу од обале.

Релативна влажност ваздуха током године варира од 56 до 76 %, тако да се у историји производња Далматинског пршута односно фаза сољења одвијала само у зимским месецима (XI, XII, I и II) јер је месо било потребно сачувати од кварења када су температуре ваздуха ниске. Данас се, захваљујући могућности контролисања микроклиматских услова производним просторима, пршути производе током целе године уз обвезу да се, кад год је могуће, пршуте изложе утицају спољне атмосфере стварањем природне циркулације ваздуха. Наиме, макроклиматски услови производног подручја утичу на процесе и ток ензиматских активности у пршуту, односно на формирање пожељних сензорских својстава, посебно мирис и укус пршута

Крај

Опис добра Доминикански самостан са црквом св. Крижа подигнут је на сјеверној обали отока Чиова 1432. године. Црква је издужена једнобродна грађевина с правокутном апсидом, а надсвођена је преломљеним сводом. Лијево од цркве је хоспициј који је у приземљу грађен попут отворене лође. Аркаде са шиљатим луком носе мраморни и камени полуступови. Над приземљем је дијелом сачуван осликани дрвени касетирани строп. У приземљу с источне стране клаустра је дворана капитула, а са западне стране рефекториј. На стропу капитула је вриједан осликани дрвени готички касетирани табулат. Рефекториј има дрвени готички строп. Западно од самостана је ограђени врт са шетницама из којег се ишло у спремиште за лађе. [1]

Налази се на стјеновитој сјеверној обали. Предио на којем се налази звао се Зизмана Гнивиза. На јужној страни самостана је једнобродна црква пачетворинасте апсиде св. Крижа односно посвећена Узачашћу Кристову.

Иницијатива је потекла од трогирског доминиканца Николе Милиновића који је потакнуо Трогиране нека контактирају с папом ради изградње самостана. Папа Еуген IV. је пристао и издао булу. Млетачки дужд Францесо Фосцари дао је допуштење. Самостан је утемељен је 1432. на основу папине буле.

Градске власти у Трогиру додијелиле су доминиканцима земљиште за самостан строгога редовничког опслуживања. Земљиште које су им дали било је неплодно и ненастањено. Димензије додијељеног земљишта било је 15 трогирских вретена дуго и 10 трогирских вретена широко. На то је трогирски бискуп Тома Томмасини дао овлаштење овластио је Милиновића за градњу самостана и пратећих објеката: цркве, звоника, гробља, дормиторија, куће и потребних радионица. 1451. је године самостан био највећим дијелом изграђен. Редовници су се уселили, а са собом су довели албанских обитељи као тежаке ради обраде земље. По њима се назвало оближње насеље Арбанија. Самостан има и хоспициј у врту. Самостански склоп имао је црквено пјевалиште, перивој, рефекториј, капитул. Могао је примити двадесетак редовника.

Апостолски визитатор Валиер забиљежио је 1579. да је овдје главни је олтар био посвећен св. Крижу, лијеви олтар Богородици Ружарија, а десни олтар св. Јелени. Особито је било штовано дрвено распело које је израдио Јурај Петровић.

1600. се године овдје збио мали епохални догађај: из Кристових је рана на распелу у овом самостану прокапала крв, што је за посљедицу имало да је самостан постао једно од најзначајнијих светишта Доминиканске провинције Далмације. Дани особита ходочашћа били су Велики петак и Спасово. Уз распело била су еx вота, а биле су и разне реликвије које је оснивач Никола Милиновић прикупио кад је радио на оснивању овог самостана: прст св. Томе Аквинскога, прст св. Петра Мученика, руке св. Леона бискупа, св. Ивана Крститеља, св. Јоне и Данијела те св. Андрије.

За млетачке власти био је јаким мјестом редовничког и интелектуалног формирања младих редовника који су ту били у новицијату или ако су се теолошки и филозофски образовали. Самостан је имао богату књижницу.

Наполеонова освајања резултирала су осипањем самостана, па је спао на само пар редовника, а 1852. остао је без особља. Исте је године укинут, док је самостанска црква у функцији. Уочи другог свјетског рата самостан је оживио. Ондје су дјеловале доминиканке које су у њему водиле Мисијску кућу антималаричног љечилишта за дјецу. Од 1957. самостан опет оживљава, али као сједиште жупе Жедно-Арбанија.

Великосрби су у рушилачком походу на католичко и хрватско напали и овај хрватски оток. У рату за хрватску неовисност 1991.-1992. бомбардирали су четири доминиканска самостана: Груж, Челопеке, Дубровник с 27 изравних погодака, а међу њима и чиовски доминикански самостан св. Крижа у мјесту Арбанији.[2]

Заштита Под ознаком З-3492 заведени су као непокретно културно добро - појединачно, правна статуса заштићена културног добра, класифицирано као "сакрално-профана градитељска баштина". Није под УНЕСЦО-вом заштитом. [1]

Нова страница

У другој половини и последње деценије прошлог века уведене су нове могућности у дијагностици аритмија Најпре је остварена клиничка примена бележења електрограма Хисовог снопа пласирањем катетера сонде интракардијално (Сцхерлаг БЈ, 1969. год.), а потом и клиничка могућност програмиране електростимулације у провоцирању пароксизмалних тахикардија и њиховог прекидања у кардиолошкој клиничкој лабораторији (Wелленс ХЈЈ, 1971. год.).

Интракардијално електрофизиолошко испитивање довело је до потпуног разумевања поремећаја у спроводном систему и тахикардијама. Истовремено, интракардијална електрофизиолошка испитивања су отворила могућност локализовања патоанатомског супстрата као основног електрофизиолошког феномена одговорног за поремећени срчани рад, а потом и његово уклањање применом одговарајуће, најчешће радиофреквентне енергије преко катетера-сонде, у локалној анестезији, без отварања грудног коша са високим успехом и прихватљивим, најчешће минималним компликацијама (Галлагер ЈЈ, 1982. год; Хуанг СК,1988. год; Wитткампф ФХ, 1989. год, Хаиссагуерре M, 1996. год, Морадy Ф, 1999. год; Wолперт ЦХ, 2007. год.) 7-15

Осамнаест вјекова медицине у Котору Судећи према подацима са званичних интернет страница црногорских болница, најдужу традицију медицине има Котор - чак осамнаест вјекова, од чега седам болничког лијечења. Споменик из III вијека који је откривен у Доброти 1931. године, свједочи о животу првог которског љекара Луциуса Лусцуса Еукарпуса, “племенитог надљекара који је вршио праксу похађајући болеснике”.

Десетак вјекова касније, 1326. године, у средњовјековном Котору као љекар ординира Филип из Ферма. То је, пише на сајту которске болнице, и први сачувани писани документ о љекарима у Котору.

У Котору је 1372. основано и склониште за сиромахе Светог Крижа и оно временом прераста у болницу цивилног типа, као и хоспитал Светог Духа који опстаје до 18. вијека. Сиротиште - находиште у Котору спомиње се први пут 1414. године, а лепрозоријум је постојао 1431. У документима из тих времена, венецијанске власти помињу и двије војне болнице, 1668. и 1765. године...

Болница која се налази на истом мјесту гдје и данашња, основана је под аустроугарском влашћу у 19. вијеку. Болница је била војна, али су право лијечења имали и цивили.

У 1913. години пројектована је и регионална болница у Котору, али није изграђена због Великог рата. Након земљотреса 1979. године, болница остаје без главне зграде која је срушена, наставља да ради у постојећим зградама и неусловним баракама, али одржава сва одјељења и службе. Реконструисана је 1991. године, када су одјељења смјештена у објекте чврсте грађе, али од тада кубури са дугогодишњим проблемом - недостатком простора. Шест година касније, као прва у Црној Гори, которска болница оснива централни хитни пријем. По много чему прва, болница у Котору посљедња је добила ЦТ уређај - 2015. Модерну поликлинику, дјечју дневну болницу и лабораторију добија годину касније, када су реконструисане старе бараке. Исте године, први пут се уводи и рад Службе физикалне медицине и терапије и планира хитан пријем по ЕУ стандардима.

I све се то, пише на сајту болнице, у Котору се дешава “већ 644 године кроз два царства, једну краљевину и четири републике уз помоћ и упркос нама самима и нашем чињењу”.

Челебија помиње пљеваљску болницу 1664. Први писани податак о постојању болнице у Пљевљима налази се у записима Евлије Челебије из 1664. године, а претпоставља се да је било ријеч о болници за потребе турске војске. Прве здраствене установе, пише на сајту болнице, биле су оне које су подизале окупаторске војске за своје потребе - војна болница на Стражици (Асталана), подигнуту око 1.800. године, болница у оквиру војне касарне на Доловима (Свапски спитаљ), послије анексије Босне и Херцеговине.

Прва организована здраствена установа отворена је 5. октобра 1928. - Дом народног здравља, којег је свечано отворио начелник тадашњег Министарства здравља др Андрија Штампар.

У Дому су постојали општа амбуланта за заштиту здравља школске дјеце, диспанзер за туберкулозу, амбуланта за венеричне болести, зубна амбуланта, бактериолошки лабораторијум, народно купатило и хигијенска служба. Располагао је и комплетном опремом за бактериолошке анализе, рендген апаратом и опремом за зубну ординацију.

У Пљевљима су између два рата постојале и приватне љекарске ординације.

Дом народног здравља радио је до 1941. и поново је отворен након Другог свјетског рата, 1945. године, када је оспособљена и зграда на Стражици, некадашња турска, касније Народна болница. Народна болница имала је интерно, хируршко и заразно одјељење, као и породилиште. Укупно 100 постеља.

Ти здравствени објекти били су у функцији до краја педесетих година прошлог вијека, када је започета изградња здравствених објеката на Доловима. Прва два павиљона завршена су 1960. и у њих су усељени хируршко, дјечје и гинеколошко-акушерско одјељење. За неколико година комплетирана је болничка служба. Медицински центар Пљевља основан је 1963. и функционисао је све до 1991. године, када долази до реорганизације - основани су Дом здравља и Општа болница Пљевља...

Одлуком Владе Никшић добио болницу На развој здравствене службе у Никшићу значајно утичу ратна дешавања од 1875. до 1878.

Никшићка болница отворена је одлуком Владе Књажевине Црне Горе 11. децембра 1887. Добила је име “Књегиња Зорка”, по најстаријој кћерки књаза Николе.

“У извјештају ‘Гласа Црногорца’ каже се његово величанство наш узвишени господар изволио је подигнути по новом плану тако красну болницу, да јој не би било мане ни у доста вишој вароши”, пише на сајту Болнице.

Тадашња Болница имала је 10 кревета и добро је снабдјевена. Књаз Никола је, како се наводи, тако удовољио захтјевима грађана и локалне власти да се у Никшићу отвори прва стална болница. Већи дио средстава обезбијеђен је продајом свадбених дарова књегиње Зорке.

Зграда школске поликлинике, односно Дома здравља, изграђена је 1927. Нова болница, гдје је данашње интерно одјељење, гради се 1955. Четири године раније, основана је Специјална болница за туберкулозу у Брезовику.

Значајнији здравствени објекти у граду подигнути су од средине седамдесетих година прошлог вијека до 1990. На мјесту дрвене бараке, изграђена је данашња зграда дома здравља, дограђена зграда дјечјег диспанзера, адаптирано интерно и хируршко одјељење, дограђен хируршки павиљон и реконструисана стара болница, садашње психијатријско одјељење.

Инфективно одјељење постоји од 1946. године, а водили су га интернисти и педијатри. Први специјалиста инфектолог и начелник одјељења био је др Јосип Фањек из Загреба. Након њега, одјељење су водили др Даринка Вујачић и др Душка Милатовић.

Војна болница у Бијелом Пољу из 1914. Зачеци здравства у Бијелом Пољу датирају од 1913. године, када су радила два љекара - др Рефик Сахинагић и др Перо Јосиф. Годину касније основана је Војна болница, на чијем је челу био др Јаков Зарубица.

Болница у Бијелом Пољу основана је 1923. године, водио је др Михаило Мартиновић који је радио до 1942. Три године касније основана је болница стационираног типа са основним средствима и малим кадром.

Данас Општа болница у Бијелом Пољу обавља секундарни ниво здравствене заштите за око 70.000 становника и пружа здравствену заштиту за општине Бијело Поље и Мојковац. Смјештена је у три објекта на површини око 8.500 квадрата и има одјељења интерне медицине (инфективно, неурологија, дерматовенерологија, психијатрија), хирургије, гинекологије и акушерства, педијатрије, службу за ургентну медицинску помоћ, одјељење радиолошке дијагностике, физикалне медицине и рехабилитације, анестезије са реаниматологијом, трансфузиологије, микробиологије, патолошке анатомије и медицинске биохемије.

Барска болница из 1975. Зачеци организоване здравствене службе у Бару потичу из 1923. године, када се оснивају прве антималаричне станице. У Старом Бару, на Бискупији, 1930. изграђена је монтажна зграда и са радом је почела Антималарична амбуланта са градским купатилом. Први Дом народног здравља са народним купатилом у Старом Бару основан је 1932. Та зграда постоји и данас, али је ван употребе (бивше ОРЛ одјељење). Прије рата, за смјештај болесника коришћени су неки хотелски простори на Пристану.

Нова Болница, уз доста проблема око обезбјеђивања средстава, завршена је средином 1975. године, а почела је са радом септембра исте године. То је трећа болница у послијератном периоду и данас је у функцији.

Током 60-их година прошлог вијека, изграђена је и зграда администрације и управе, која је, због већих оштећења, срушена након земљотреса 15. априла 1979.

Прва беранска болница у приватним кућама Организована здравствена служба у беранском крају утемељена је 1919. када је формирана болница у Беранама. Болница је најприје била смјештена у приватним кућама, а тек је 1927. године, од средстава добијених на име репарација за болницу, саграђена је намјенска зграда.

Дом народног здравља отворен је 1932. а исте године и школска поликлиника. Током Другог свјетског рата, болница је спаљена, па је љета 1955. започета изградња нове болничке зграде у Беранама, тадашњем Иванграду, која је предата на употребу 1963. Годину раније, све здравствене установе са подручја општине обједињене су у Медицински центар Иванград. Центар је са радом почео 1. јануара 1963. године, касније је носио име “Др Нико Лабовић” и радио је до септембра 1991.

Медицински центар реорганизацијом је подијељен на Општу болницу Беране и Дом здравља.

Данас болница у Беранама има гинеколошко одјељење са породилиштем, хируршко (са уролошким), интерно (са службом за хемодијализу), инфективно, педијатријско, службе за анестезију и реанимацију, трансфузију, клиничко-биохемијска лабораторија, рентген.

Клинички центар отворен 1974. Подгорица нема општу болницу, али је на њеној територији смјештен Клинички центар Црне Горе, као дио здравственог система који

обезбјеђује сервис секундарне и терцијарне заштите.

Клинички центар је и болница секундарног нивоа за Подгорицу, Колашин и Даниловград са гравитационим подручјем које броји око 218.000 становника.

Данашњи Клинички центар усељен је 1974. године, и од тада до данас није било већих улагања у адаптацију Поликлинике.

Изградња градске болнице планирана је више пута, најављивана је још за мандата градоначелника Миомира Мугоше. Спекулисало се 2014. да би приватна клиника “Кодра” могла постати градска болница, а у стратегији развоја Главног града од 2012. до 2017. помиње се изградња болнице у насељу Маслине…

Скупштина Главног града усвојила је у фебруару Стратешки план развоја Подгорице од 2020. до 2025, према којем је изградња градске болнице планирана најкасније за пет година. Пројекат би, како је предвиђено, требало да буде реализован кроз приватно-јавно партнерство, а процијењени буџет износ између 15 и 30 милиона еура.

Одјељење за инфективне болести основано је педесетих година прошлог вијека. Од 2000. године одјељење добија статус Клинике за инфективне болести, гдје данас функционишу четири одјељења - за зоонозе (болести које се са животиња преносе на људе), осипне и респираторне инфрекције, одјељење за инфекције централног нервног система са интезивном јединицом, одјељење за АИДС и одјељење за хепатитис и цријевне инфекције.

Као главни проблем клинике годинама се помиње недостатак адекватних просторних капацитета.

Организовано против заразних болести 1915. на Цетињу На Цетињу је марта 1915. године, одлуком Краљевске Владе, формиран Одбор за сузбијање заразних болести. На челу Одбора је био Гаврило Церовић, министар просвјете и црквених дјела, др Станко Матановић, управник болнице “Данило И”, др Стево Огњеновић, начелник Санитетског одјељења, Урош Марић, апотекар и Филип Јерговић.

У априлу исте године, у циљу сузбијања заразних болести, у Црну Гору допутовао је др Друети, инспектор у Министарству унутрашњих дјела Италије, са два помоћника и већом количином дезинфекционих средстава и љековима, серумима против тифуса, као и посебним шаторима за изолацију заражених болесника. Др Друети спроводио је мјере против заразних болести, а предвиђено је било и организовање инструктивног курса у циљу обуке црногорског санитетског персонала у сузбијању заразних болести.

Црна Гора прва на Балкану имала Црвени крст Црна Гора 17. новембра 1875. постаје 26. држава чланица Међународног Црвеног крста. Први предсједник главног одбора Црвеног крста био је архимандрит Висаријон Љубиша.

Црногорски Црвени крст први је Црвени крст на Балкану, а покровитељ те организације тада је била кнегиња Милена.

Како би се народ упознао са његовим значајем, штампана су правила и објашњења, а Гавро Вуковић са француског је превео и брошуру “Што је Црвени крст” аутора Августа Моанијеа, предсједника Међународног комитета за рањенике, пише у тексту Срђе Мартиновића који је 2018. објавила Матица црногорска.

О др Алекси СавићуЈедна од најзначајнијих личности здравствене службе у Топлици од 1904. – 1927. године био је др Алекса Савић, о коме и данас Прокупчани говоре са особитим поштовањем. Др Алекса Савић био је једини лекар у највећем срезу који је по територији и насељености заузимао половину округа. Села су била беспутна, раштркана и планинска у близини опасне и немирне Турске границе на којој су стално избијале чарке. Нема села до којег није дошао што на колима, што на коњу, што пешице. Одазивао би се чим би га позвали, неустрашив пред хајдучким или арнаутскуим заседама јер је био брз непогрешив стрелац, а од пушке се није раздвајао. За време акутних заразних болести ишао је од куће до куће по зараженом крају настојећи да буде што ближе болеснима, а здраве да што више превенцијом заштити. Примењивао је дезинфекцију и изолацију, штампао плакате са упуствима, позивао на сарадњу учитеље, свештенике, чиновнике, грађане, сељаке, показивао је народу, испрва ненавиклом на лечење, невиђену енергију лекара, хуманисте и родољуба.У току балканских и у Првом светском рату искуства стечена у борби против заразних болести примењивао је и усавршавао као ратни лекар и управник многих пољских и резервних болница. .Након ваљевске ратне драме у којој је учествовао као управник Пете резервне болнице, уследила је још већа - тромесечно повлачење српске војске, рањеника и народа преко црногорских планина и Албаније. На Крфу, руководио је санитетом Прве армије, који након реорганизовања бива пребачен на Солунски фронт. Др Савић ће у Солуну као члан Међународне комисије за хигијену и заразне болести остати све до 1919. године, одакле одлази у Париз да би специјализирао интерну медицину.

После доласка са специјализације из Француске 1921. године, постао је управник Нишке окружне болнице и шеф интерног одељења. За његово време отварају се у Нишкој болници очно, ушно и дечије а саграђена је и зграда заразног одељења. Као угледни стручњак и ратни ветеран изабран је за председника лекарског удружења за Ниш и околне округе, пододбора Српског лекарског друштва у Београду 1923. године.

Прихватањем кандидатуре Топличког округа 1925. године постао народног посланик, а 1927. године министар народног здравља у југословенској влади.Те околности искористио је за утицај при изради општег закона за целу земљу са јасним тезама за што чвтршћа јединства превентивне у куративне медицине, за могућност да све научне институције буду приступачне свим лекарима и да се здравствена служба и здравственици радни приближе и најудаљенијим планинским колибама.

За време свог министарског стажа заложио се да се за почетак израде јединствених санитарних закона за целу државу и да се јавни санитет реорганизује, а пре свега да се зидају нове и порављају старе болнице на целој територији Краљевине.Заслугама Алексе Савића изграђена је модерна болница у Прокупљу са 80 постеља, 14 купатила, водоводом, канализацијом и електричним осветљењем. Због сагледаног значаја здраве пијаће воде подигнута је на Боровњаку зграда за градски водовод, а он пошумљен. Настали су бројни бунари, пумпе и чесме готово у свим селима. Отворена је Пољопривредна школа у граду и бројне школе по селима, нарочито домаћичке, изграђена парна купатила у Блацу и Куршумлији и преко 60 хигијенских водених објеката. Докторовим указом пошумљена је многа голет у топличком крају. Само на једном поседу засађено је 50 000 борова, 200 липа и 1000 јасена,а на Хисару 40 000 четинара донетих са Карпата.

Др Алекса Савић је преминуо у педесетој години на св. Саву, 27. јануара. По изричитој жељи коју је оставио у свом тестаменту, сахрањен је на брду Хисар у Прокупљу.Тек када се осветли и његов научноистраживачки рад и пионирске заслуге за утемељење југословенске бактериологије, епидемиологије и хигијене, кад се осветле његове заслуге ратног лекара, кад се осветли здравствена политика коју је спроводио као министар здравља у југословенској влади између два светска рата, моћиће се меродавније сагледати светао пример и узор лекара какав је био др Алекса Савић.

Развој здравства у Топлици

1929. године отворена је нова болница у Прокупљу са 80 постеља. За данашња схватања била је то скромна грађевина, али је та болница била клица и темељ савремене медицине у Топлици.

Већи број лекара, нова болница, савременија организација здравствене службе, водоводи, купатила, хигијенске чесме, значили су врло велики напредак у односу на стање затечено 1877. године када је Прокупље ослобођено од Турака.Ратне прилике погоршавају све услове живота, па су се одразиле и на здравственом пољу. Завршетком Другог светског рата 1945. године практично се креће од почетка са врло малим бројем лекара и тешким условима рада.1955. године на територији Топлице радило је свега10 лекара. Значајнији напредак по питању простора, опреме и кадрова дешава се у периоду 1955. – 1960. године. У овом времену бригу о здрављу Топличана водило је 23 лекара. Обзиром на површину територије региона Топлице и број становника, ни овај број лекара није омогућавао потребну доступност здравствене заштите нити неопходан квалитет.Кључни тренутак за развој здравства у Топлици дешава се 1960. године осивањем Медицинског факултета у Нишу, када је омогућено школовање већег броја лекара за потребе Топличког округа. Овим догађајем и здравство у Топлици креће нагло да се развија узлазном путањом. Већ 1972. године здравствену заштиту у Топлици пружа 105 лекара и стоматолога. У годинама које следе број лекара стално расте, те је данас само у Прокупљу 214 доктора медицине и стоматологије, а у топличком округу близу 400. Од укупног броја лекара, Медицински факултет у Нишу завршило је 85% .Највећи број њих ради у Општој болници, највећој здравственој установи у Топлици и јединој болници у региону.

Општа болница у Прокупљу данас

Општа Болница је регионалног карактера, прва према граници Косова, што говори о њеном значају и одговорности. Болница је павиљонског типа, својим кадровима и простором, обезбедује школовање и практичну наставу ученицима средње медицинске школе "др Алекса Савић". Такође, Болница је и наставно научна база Медицинског факултета у Нишу.

Болница има секторску унутрашњу организацију. Све службе и одељења груписане су у хируршки сектор, интернистички сектор, секторе поликлиничке делатности и немедицинских послова. У болници се у току године лечи око 30 000 становника, коришћењем 363 постеље. Хируршке службе за годину дана изврше око 7500 операција. Болница обавља специјалистичко-консултативне услуге у годишњем обиму од близу 140 000 амбулантних лекарских прегледа, медицинских интервенција и других здравствених услуга.

У процесу реорганизације и модернизације, у периоду 2009./2010./2011.- године, дефинисан је основни циљ, првенствено да се здравствена заштита становништва стави на прво место.

Као основа структурне реформе 2009. године донета су важна правна акта установе (правилници: о унутрашњој организацији, организацији и систематизацији послова, канцеларијском и архивском пословању, стручном усавршавању и образовању, одлука о радном времену, пословни кодекс итд.).

Оформљено је Одељење ургентне медицине, формиран је болнички санитетски транспорт, извршена је подела неуропсихијатрије на одељења психијатрије и неурологије, формирана је дневна болница на педијатрији, кренула је рециклажа медицинског отпада... На подизање квалитета пружања здравствених услуга нарочито је утицала реконструкција одељења која су била у врло лошем стању: инфективно, урологија, ортопедија, гинекологија, и педијатрија. У плану је реконструкција и осталих одељења у Болници. Упоредо са реорганизацијом и сређивањем болнице велики напори уложени су и на занављање медицинске опреме (нови операциони сто за ортопедију, хируршки инструментаријум стар 30 година је комплетно замењен, набављен је 4Д ултразвук, ЕМГ и ЕЕГ апарат, апарат за физикалну медицину, агрегометар... )

Битна етапа у развоју прокупачког здравства представља увођење нових метода:трансоптураторни слинг за операцију стрес инконтиненције фибринолитичка терапија код исхемијског можданог удара, агрегометрија, остеосинтеза дисталног радијуса, бронхоскопија, оперативно лечење глаукома.

Историјски догађај у Болници и Прокупљу је свакако решавање горућег проблема -хемодијализе. Простор од 50 м2 за дијализирање бубрежних болесника, који је годинама диктирао рад у четири смене са капицетом од свега 8 апарата, замењен је новим адаптираним простором од 600 м2 који је омогућио дијализирање у 2 смене, односно проширење капацитеа на 17 апарата.

Значајни напредак здравствене заштите представља формирање одељења за продужено лечење и негу старих лица са јединицом за палијативно збрињавање.

Фебруара 2012. године, Управни одбор донео је одлуку да на основу гласања народа Топлице Болници у Прокупљу да назив њеног оснивача, односно доктора Алексе Савића. _________________ Одликоване жене лекари учеснице ратова за ослобођење Србије од 1876. до 1878. и од 1912. до 1918. године

1. Др. Драгиња Бабић, Ордер оф Ст. Сава*, 4тх цласс, ин 1913, анд Цросс оф Мерцy ин 1914 5, 6
2. Др. Богиња Барјактаревић, Цросс оф Мерцy† ин 1914 6
3. Др. Божана Бартош Михаиловић, Ордер оф Ст. Сава, 5тх цласс, ин 1913, анд 4тх цласс ин 1915 7–9.
4. Др. Ана Бркиü Милијановић, Ордер оф Ст. Сава, 5тх анд 4тх цласс. 5
5. Др. Зорка Бркиü Поповић, Ордер оф Ст. Сава, 5тх цласс ин 1913, Цросс оф Мерцy ин 1913, анд Ордер оф Ст. Сава, 4тх цласс ин 1914 6, 7, 9.
6. Др. Љубица Бркић, Ɉрдер оф Ред Цросс‡ ин 1914 10.
7. Др. Љубица Дјурић Гоüевац, Ордер оф Ст. Сава, 5тх цласс ин 1910 11.
8. Др. Марија Зиболд, Тхе Ордер оф тхе Цросс оф Таково§ 5тх цласс, Ордер оф Wхите Еагле**, Ордер оф Ст. Сава, Ɉрдер оф Ред Цросс анд Ордер фор Хонор 5.
9. Др. Андјела Јакшић, Ордер оф Ст. Сава 5тх цласс ин 1913, Ордер оф Ред Цросс, Френцх Голд Медал Wар Мерит 7, 9, 12.
10. . Др. Катарина Јакшић Радулашки, Ордер оф Ст. Сава, 4тх цласс 5.
11. Др. Неда Јовановић, Ордер оф Ст. Сава, 4тх цласс ин 1915 8.
12. Др. Даринка Крстић, Ордер оф Ст. Сава, 5тх анд 4тх цласс 5, Цросс оф Мерцy ин 1914 5, 6.
13. Др. Софија Љешевић, Силвер Медал фор Дилигент Сервице* ин 1914, Ордер оф Ред Цросс, анд Ордер оф Ст. Сава, 5тх цласс 13–15.
14. Др. Драга Љоþиü Милошевић, Ордер оф Ст. Сава, 4тх цласс, ин 1904, анд Голд Медал фор Дилигент Сервице ин 1913 7, 9, 16.
15. Др. Правда Ɇɚрковић, Цросс оф Мерцy ин 1914 17.
16. Др. Радмила Милошевиü Лазаревиü, Голд Медал фор Дилигент Сервице ин 1914, анд Ордер оф Ст. Сава, 4тх цласс, ин 1915 8, 18.
17. Др. Славка Михајловић Клисић, Цросс оф Мерцy ин 1914, Ордер оф Ст. Сава, 5тх цласс, ин 1914, анд 4тх цласс ин 1915 8, 9, 19.
18. Др. Наталија Николајевић Давидовић, Ордер оф Ст. Сава, 5тх цласс ин 1913, ɚнд 4тх цласс ин 1914, Силвер Медал фор Дилигент Сервице ин 1914, Цзецхословак Ордер оф тхе Wхите Лион 5, 7–9, 13.
19. Др. Марија Павловиüева, Ордер оф Ст. Сава, 5тх цласс, ин 1913, анд Цросс оф Мерцy ин 1914 7, 9, 19.
20. Др. Јелена Попадић, Ордер оф Ст. Сава, 5тх цласс, ин 1913, анд 4тх цласс ин 1915, Цросс оф Мерцy ин 1914, анд тхе Голд Медал оф тхе Френцх 5, 7–9, 17.
21. Др. Марија Прита Вуþетиü, Ордер оф Ст. Сава, 4тх цласс, ин 1913, анд Цросс оф Мерцy ин 1914 9, 17.
22. Др. Надежда Станојевић, Ордер оф Ст. Сава, 5тх анд 4тх цласс 5, 8, 9.
23. Др. Станислава Стефановиü Јововиü, Ордер оф Ст. Сава, 5тх анд 4тх цласс 5.
24. Др. Десанка Стоиљковић, Ордер оф Ст. Сава, 5тх анд 4тх цласс, Медал фор дилигент сервице, анд Цросс оф Мерцy 5, 6, 18.
25. Др. Ева Хаљецка, Ордер оф Ст. Сава, 5тх цласс, ин 1913, Цросс оф Мерцy ин 1914, анд Ордер оф Ст. Сава, 4тх цласс, ин 1915 6–9.
26. Др. Стака ýубриловић, Ордер оф Ст. Сава, 4тх цласс 5 .

Живот и каријера

Рођен је 22. јули 1915. године у Миклову граду у Пољској у Војводству Шлеском у Повјату миколовском, у породици која је припадала Аугсбургшкој евангелистичкој цркви. Са шест година прерано је остао без оба родителај. Отац, за кога се мало зна, осим да је био сликар пореклом из породице покрштених јевреја нестао је у једном од устанака у Галицији око 1919. године, а мајке му је умрла 1921.године са 25 година. Имао је два брата (Герхард и Енгелберт) и сестру (Хилдегард Марие), о којима је после смрти родитеља бринула бака Тереза (Тхересе Подкоwа).

Гимназију је уаврђио у Катовицама 1932. године у којој је као добар ђак прескакао разреде. Дипломирао је сликарство на Академији ликовних уметности у Кракову 1937. године. У време окупације Пољске у Другом светском рату из заробљеничкога логора примqен је у немачку војску, из које је 1943. године прешао партизане у околини Доњег Лапца, и постао један од 13 уметника - припадника ликовне уметности Хрватског антифашистичког покрета.

Током 1944. године учествовао је на изложби уметника партизана у Топуском заједно са групом „Тринесторица сликара и вајара” коју су чинили: Детони, Радауш, Шимага, Рукљач, Прица, Мраз, Ћаће, Чермак, Крупа, Муртић, Агбаба, Рајковић и Черић, На овој изложби изложено је преко 270 радова.

Он (присилни радник број 69406 у Леуна Wерке-Мерсебург) и његова сестра Хилдегард Марие (која је након двије године мучења у женском концентрационом логору Равенсбруцк , жива бачена у пећ крематорија концентрационог логора Аусцхwитз-Биркенау 1.2.1944.мјесец дана раније навршивши 25 година) регистриране су жртве нацистичког прогона у архивима ИТС - Бад Аролсен, Њемачка (документ Реф.но Т/D -2 271 761). Антон Цетин, хрватски умјетник који више од 50 година живи и ствара у Канади,

Прочитајте више на: https://lokalni.vecernji.hr/zupanije/akademski-slikar-anton-cetin-gradu-cazmi-daruje-jos-20-umjetnina-16939 - локални.вецерњи.хр

Антон Цетíн рођен је 1936. у Бојани. Од 1954. до 1959. похађао је Школу примијењене умјетности, Одјел за сликарство, у Загребу гдје је и дипломирао. Од 1959. до 1964. студирао је графику на Академији ликовних умјетности у Загребу, гдје је дипломирао. Тијеком похађања Школе и Академије, радио је као илустратор у разним загребачким издавачким кућама. Од 1966. до 1968. живио је и радио у Паризу као сликар и графичар те као илустратор Ј. M. Рабец и издавачке куће Лароуссе (Планèтес ет Сателлитес: мондес де л’еспаце). Од 1968. живи и ради у Торонту у Канади као самостални умјетник. Одржао је 160 самосталних изложби и судјеловао на више од 200 скупних изложби у цијелом свијету.

Објавио је своју прву збирку графика Ева и Мјесец; 1987. године објављени су његови цртежи Злогласне птице с пјесмом Винка Грубишића Битарион; а 1988. објавио је збирку графика Америка Цроатан Америца, с пјесмом хрватског писца Стјепана Шешеља. За свој је рад примио неколико награда и признања. У Граду Чазми отворена је и Галерија Антон Цетíн, са сталним поставом његових дјела. Његови радови налазе се музејима, галеријама и приватним збиркама у многим земљама свијета.

Родио се у селу Бојани код Чазме. У Загребу је ишао у средњу школу, гдје је матурирао на Школи примијењених умјетности. Потом је 1964. године ишао на Академију ликовних умјетности, гдје је дипломирао у класи проф. Маријана Детонија. На његово рано стваралаштво утјецао је сликар и графичар Алберт Кинерт.

У Хрватској је радио је као илустратор и дизајнер до одласка у Париз 1966., гдје је боравио до 1968. године. Ондје је радио за познатог илустратора Ј. M. Рабеца и издавачку кућу Лароуссе. У том раздобљу нацртао је више од 300 радова у разним техникама.

Потом је отишао у Канаду, која је и данас остала његовим трајним одредиштем. Ондје је радио као професионални сликар и графичар.

У Хрватску се први пут вратио 1986. године и том је пригодом објављена монографија о њему, а у загребачком Музеју за умјетност и обрт организирана је прва велика изложба његових дјела.

Један од његових значајнијих и познатијих радова је пјесничко-графичка мапа Америка Цроатом Америца, коју је објавио заједно с хрватским књижевником Стјепаном Шешељем, а коју су даровали папи Ивану Павлу II. 1989., пригодом примања у Ватикану.

Судјеловао је на преко 200 самосталних и скупних изложаба. Дјела му се налазе у многим свјетским музејима, галеријама и колекцијама.

Његов рад није прошао незапажен ни у иноземству, па су о њему снимљени документарни филмови, 1990. у Њемачкој у Пассауу и у Торонту 1993..

Галерија Антон Цетин са сталном поставом слика, цртежа и графика је утемељена 2001. и садржавала је у почетку 19 радова, а касније је збирка надопуњена са још 6 радова.

Дјела Ева и мјесец (1975.) графичка мапа Серија о Еви (1977.) графичка мапа Америка–Цроатан–Америца (Загреб—Торонто 1988.) пјесничко-графичка мапа (са пјесником Стјепаном Шешељем) Награде Умјетник године (Артист оф Тхе Yеар), према избору Канадско-хрватске умјетничке удруге (Цанадиан Цроатиан Артист Социетy) (1986.) Ред Данице хрватске с ликом Марка Марулића (1995.) Ред хрватског плетера (1995.)

Прочитајте више на: https://lokalni.vecernji.hr/zupanije/akademski-slikar-anton-cetin-gradu-cazmi-daruje-jos-20-umjetnina-16939 - локални.вецерњи.хр

Прочитајте више на: https://lokalni.vecernji.hr/zupanije/akademski-slikar-anton-cetin-gradu-cazmi-daruje-jos-20-umjetnina-16939 - локални.вецерњи.хр

Производња овчијег млека је сезонског карактера. Традиционално мужа почиње маја и траје до аугуста а понекад и до септембра.

Први записи о сиру на Сјеничко-пештерској висоравани потичу из предримског доба када су описана Средњобалканска племена по имену Дарданци (сточари-полуномади) који су правила чувени дардински сир. Код Дубровчана је био познат као „влашки“ или „моровлашки“ као стари слани сир, стари влашки сир. Био је један од главних извозних артикала а колико је био цењен као намирница види се по томе што је био скупљи од овнујског меса. На прелазу између XIX у XX век, Сјеница је била средиште сточарства и сточне трговине. Годишње се из Сјенице извозило за Солун око 3000 метричких центи сира. На већој цени били су сиреви који су се производили предходног лета и јесени, а могли су дуго да стоје.

Аутохтони сјенички сир производи се од сировог овчијег млека и препознат је као један од најцењенијих овчијих сирева карактеристичне ароме, пикантног и израженог укуса, изразито беле боје и специфичне текстуре. Тражен је као деликатес у ресторанима и на зеленим пијацама где се најчешће још увек продаје из дрвених качица.

На природним пашњацима заступљене су биљне врсте доброг и средњег квалитета са аспекта исхране домаћих животиња: жути звездан, црвена детелина, грахорице, јежевица, разне врсте вијука, мачји репак...

СИР ИЗ БАЧИЈА Сјенички сир производи се од сировог овчијег млека коме се додаје једино сирило природног порекла и кухињска со. Начин прераде и услови производње сира прилагођени су сезонском (летњем) раду на планини и у сеоским домаћинствима, а технологија се огледа у једноставности процеса израде. Зрење сира се врши у сопственој сланој сурутки која се повремено надолева (опет сланом овчијом сурутком). Период зрења мора бити најмање 60 дана. У каци, тесто сира је збијено, а површина сира треба да је увек прекривена сурутком.

ЦЕЊЕНА АРОМА Сензорне особине Сјеничког овчијег сира се разликују од других сличних сирева због климатских и флористичких посебности, те аутентичне технологије израде. Брига за квалитет сира почиње од исхране оваца а постиже се захваљујући квалитету сировог млека пореклом од сјеничке овце која се гаји на Сјеничко-пештерској висоравни, као и сложеним биохемијским реакцијама условљеним деловањем аутохтоне културе микроорганизама и природних фермената млека и сирила: Све ово чини да се овде добија сир високог квалитета.

ЛОЗИЦА, Иван (Иво), кипар (Лумбарда, 10. VI. 1910 — Лумбарда, 27. III. 1943). Брат архитекта Анте и кипара Лује. Прве поуке у клесарској вјештини добио у очевим каменоломима на отоцима Врнику и Пелегрину. У Корчули је 1923–25. полазио каменоклесарску школу, гдје га је уочио Ф. Кршинић те га упутио на АЛУ у Загребу. Ондје је 1926–30. студирао кипарство (Р. Валдец и Р. Франгеш Михановић) и 1933. завршио специјалку у I. Мештровића. Као стипендист француске владе 1933–34. полази Éцоле дес беауx-артс у Паризу. Од 1935. живи у Сплиту, од 1938. на АЛУ у Загребу Кршинићев је асистент те од 1941. учитељ вјежбалник. Год. 1942. одлази у Сплит па у Лумбарду, гдје је због судјеловања у партизанском покрету стријељан. Као студент сурађивао је 1930-их у изградњи цркве Пресветога Откупитеља (гробница обитељи Мештровић) у Петрову пољу крај Отавица; према Мештровићевим гипсаним предлошцима с А. Аугустинчићем, V. Радаушем, Г. Антунцем, D. Орландинијем и M. Матијевићем клеше рељефе у камену (1931. с Аугустинчићем преноси у сегетски камен олтарни рељеф Вјечно разапети, а 1933. изводи Рођење Исусово). Потом с Антунцем, D. Пенићем и Ш. Дујмовићем 1935–36. у Мештровићеву сплитском ателијеру клеше његове гранитне каријатиде за Споменик незнаном јунаку на Авали. У његовим почетним радовима видљив је Мештровићев утјецај, особито у графизму (Жена с амфором, 1935) и стилизацији дрвених рељефа (Распело с анђелима, 1936), док се у портретној пластици одмиче од узора те ради профињене портрете у камену (Женски портрет, 1935) и гипсу (Портрет госпође Б., 1937, у Глиптотеци ХАЗУ одљев у бронци), запажене на првим изложбама. Потом се све више бави актом; ствара композиције широких плоха и напете површине, блиске Кршинићу, а њихов ритам и покрет одају утјецаје А. Маиллола, А. Родина и А. Боурделлеа. На тим темељима, у многобројним женским актовима 1937–40. развија властити кипарски израз (Одмарање, 1937, Послије купања, 1938, Умјетничка галерија Дубровник), који се очитује у сублимацији поетске фигурације, обла волумена заглађене површине и мека пријелаза свјетла у сјену. На поч. 1940-их у властиту, нетом саграђену ателијеру на загребачкој Трешњевци ствара галерију ликова с пасторалним мотивима (Жетелица и Дизање бремена, 1941; Далматинка с мијехом и Пржинар, 1942, МГ; Галијот, 1942, Глиптотека ХАЗУ) у којима је видљив помак од лирско-медитативних мотива к реализму, повезивање социјалне тематике и неусиљене фигурације изражајно моделираних маса. Истом изражајношћу изводи и Скицу за споменик Анти Старчевићу, којом судјелује 1941. на натјечају за споменик у Загребу. Истодобно ствара дјела поједностављене, сажете форме у камену (Прољеће, 1942), теракоти, гипсу (Портрет брата Лује, 1942, МГ, Портрет сестре, 1943) и дрву (Жена чиха вуну, Мали акт и Распело, све 1943) те врхунац опуса – мраморни Торзо (1942) – који је аутономијом облика, акумулацијом енергије, лапидарношћу гесте и чистоћом израза остварио снажан утјецај на развој хрватскога кипарства. Радио је и цртеже у сепији, тушу и угљену. У почетку под Мештровићевим утјецајем (Жена с харфом, 1935) волумен постиже сјенчањем, док се послије ослања на динамичну обрисну линију којом изражава ритам и покрет. Често црта скицозне биљешке, идеје за скулптуралне композиције (Дизање бремена и Пржинар, 1942), но неки цртежи израз су искључиво цртачкога порива (Пар у загрљају, 1938–42). Углавном је радио женске актове, но нацртао је и Портрет кипара Бранка Ружића у профилу (1942, Глиптотека ХАЗУ). Дјела су му излагана на самосталним изложбама у Загребу (1954, 2002, 2010), Дубровнику (1961, 2010), Корчули (1978) и Лумбарди (2008) те на скупнима: загребачких умјетника (Загреб 1935–36), Група хрватских умјетника (Сплит 1937), Пола вијека хрватске умјетности (Загреб 1938–39), Годишња изложба хрватских умјетника (Загреб 1940), хрватских умјетника у НДХ (Загреб 1941–42; Берлин, Беч и Братислава 1943), Илегална изложба умјетника (Сплит 1943), умјетника партизана (Сплит 1944, Дубровник 1945), Сликарство и кипарство народа Југославије 19. и 20. стољећа (Београд 1946, Загреб, Љубљана, Москва, 1947, Праг, Варшава 1948), УЛУХ-а (Загреб 1946, 1948), 60 година сликарства и кипарства у Хрватској (Загреб 1961), Модерна хрватска умјетност (Жељезно 1966), Загребачки салон (1966), Ликовна умјетност у НОБ-и Хрватске (Загреб 1974), Кипарство Хрватске 19. и 20. стољећа (Загреб 1974), Југославенска скулптура 1870–1970 (Београд 1975), Изложба портрета (Тузла, Загреб 1976), Сувремени корчулански умјетници (Корчула 1979), Сто година Строссмаyерове галерије (Загреб 1984), Збирке Бауер (Загреб 1989), Тисућу година хрватске скулптуре (Загреб 1991), Збирка умјетнина Мостарске бискупије (Загреб 1992), АЛУ 1907–1997 (Загреб 1997) и Скулптура (Дубровник 2003). Као баштиник медитеранскога осјећаја за свјетло и форму, које је обогатио паришким и загребачким искуством, остварио је јединствен опус те њиме антиципирао послијератне кипарске синтезе у Хрватској и разрјешење пријепора о односу фигурације и апстракције

Ликовно стваралаштво

Радио је у камену, бронци, мрамору, садри, дрво и теракоти, а најбоља је дјела остварио у камену с посебним осјећајем за хармонију и љепоту облика. Радио је експресивне ликове тежака, рибара и актове наглашене волуминозности.

Иво Лозица је извајао бројне скулптуре које имају истакнуто место у новијем хрватском вајарству, попут актова Послије купања, Прољеће и Женски торзо. На последњим скулптурама изашао је из крутог реалистичког обликовања и све више од наглашавао појединости, постепено прелази у целовито обухватање облика.

У мрамерном Женском торзу, који је израдио пред крај свог живота, чистоћом облика и благим прелазима Лозица се потпуно приближио модерном схватању вајарске форме.

Спољашња Стамбол-капија

Званично, сазидана од фино тесаног камена у периоду 1750—1760. године, и то од стране Аустријанаца. То је, међутим, немогуће, јер су Хабзбурзи 1739. године предали Београд натраг Турцима, после двадесет година своје власти над Краљевином Србијом, која је обухватала већи део Београдског пашалука (који се званично никада тако није звао, звао се Смедеревски санџак). Према томе, или су је Аустријанци подигли неколико деценија раније, или су је подигле Османлије. Међутим, не делује као турска грађевина, делује управо као аустријска.

Било како било, засведена је полуобличастим сводом и поседује масивна двокрилна врата која су са своје спољне стране ојачана истим таквим хоризонталним плочама од кованог гвожђа. Изнутра има нише, казамате и собе са стражу. У ствари је то прилаз усечен у грудобран, појачан позадином од опека. У два бочна ступца са округлим отворима налазили су се топови који су бранитељима служили за одбрану пролаза.

Смештена је са супротне стране у односу на Карађорђеву капију, а кроз њу се пролази продужетком Цариградског друма ка Унутрашњој Стамбол-капији, те отуда долази и њено као и име њене „унутрашње“ имењакиње (као и назив оне злогласне варошке капије о којој ће више речи бити у наставку текста).

Поновни прелазак у руке Турака, те разорна експлозија барутног магацина која ће готово потпуно разорити средњовековни град, утицала је на то да аустријски планови буду донекле измењени. Граде се нови бастион на простору Краљевог равелина у склопу реконструкције тврђаве по плановима венецијанског градитеља Андреа Корнара. То је и период када се гради унутрашњи део капије са просторијама са посаду.

Следећа фаза изградње Краљ капије везана је за још једну смену власти и пројекат Николе Доксата де Мореза, када капија и бедем још једном мењају изглед, између осталог, и због експлозије барутног магацина у Доњем граду којим је разорен добар део пређашњег утврђења. У овом периоду, двадесетих година XVIII века, капија добија своју данашњу препознатљиву барокну фасаду. Гради се и зграда страже која се налазила изнад самог улаза, као и два стуба, сачувана до данас, на којима је почивала дрвена конструкција моста. Опсежни радови су изведени и на самом равелину који је извесно страдао приликом експлозије, а у наставку Капије изграђен је и Римски бунар за неометано снабдевање водом града.

Краљ капија и равелин били су поштеђени тоталног рушења аустријског утврђења предвиђеног мировним уговором из 1739. године када је опет, на наредна два века, Београдска тврђава прешла у руке Турака. Ипак, извршене су измене, као што је рушење зграде страже изнад капије, рушење и обнова заштитних бедема равелина у складу са турским потребама у више фаза, чиме је тврђава добила данашњи изглед, који је само бледа сенка аустријске тврђаве с почетка XVIII века. ____ Млеко од ког се производи Златарски сир

а) За производњу Златарског сира користи се свеже, пуномасно кравље млеко, које мора да одгова захтевима Правилника о квалитету сировог млека (“Сл. гласник РС”, бр. 21/2009). Односно сирово млеко за производњу Златарског сира мора да има, својствен изглед боју и мирис сировом крављем млеку. Квалитативне карактеристике млека које се користи као сировина за производњу Златарског сира су последица особености географског подручја, у коме доминирају високопланински пашњаци који се одликују биљним покривачем који садржи бројне нутритино вредне врсте, специфичном климом и чистим еколошким окружењем. Сирово млеко за производњу Златарског сира садржи најмање 3.2 % млечне масти, 3.0 % протеина и 8.5% суве материје без масти. На основу броја микроорганизама припада прве категорије млека (до 400 000 цфу/мл микроорганизама). Контролу квалитета млека врши надлезна инспекцијска служба у складу са прописима Р. Србије. б) Производња млека за припрему Златарског сира се одвија на дефинисаном географском подручју, о чему произвођачи воде евиденцију. Евидентирање обухвата идентификацију газдинства (уписан јединствени број газдинства), евиденцију грла ( уписан јединствени број грла са ушне маркице), евиденцију да ли је грло у фази лактације, количину млека каја се произведе и која се користи за потребе производње Златарског сира. За потребе производње Златарског сира у оквиру газдинства користи се млеко произведено на сопственом газдинству. Расни састав говеда који је заступљен чини домаће шарено говече у типу Сименталца са око 90%, затим чисти Сименталац, Буша и говеда Фрзијске расе. Сточарство је на овим просторима екстензивно. Током лета стада пасу на планинским пашњацима док се зими примењује шталски начин узгоја. ц) Исхрана грла која дају млеко за производњу Златарског сира за време летњег периода базирана је на свежој кабастој храни са пашњака дефинисаног географског подручја, док се зими користи сено које се сакупља на пашњацима који се нлазе на дефинисаном географском подручју. Житарице зоб, јецам, кукуруз дају се током целе године а укупан проценат житарица које се користе у исхрани грла је до 5%. Производња житарица за потребе исхране грла обавља се на властитим газдинствима или је произвођачи купују од других газдинстава са дефинисаног подручја. Такодје, ова количина (до 5% житарица или концентроване хране које се користе за исхрану грла) може да 32 долази са подручја ван граница дефинисане територије за производњу Златарског сира. Произвођачи су дужни да системом следљивости докажу порекло хране којом хране грла за производњу млека од којег се производи Златарски сир.

д) За производњу Златарског сира може да се користи млеко здравих, обележених грла са регистрованих газдинстава. Под здравим грлима сматрају се грла за које је надлезни ветеринарски инспектор издао уверење у складу са важећим прописима Р. Србије. Пре процеса муже потребно је спровести прање вимена суво или влажно, а потом се мужа може спроводити ручно или машински. Нега сира   Нега сира се спроводи током процеса зрења и складиштења обично сваких седам дана а представља поступак одливања сурутке, уклањање нечистоћа, прање поклопца и посуде у којој се налази сир са унутрашње и спољашње стране и поновног наливања сира сурутком или водом. Поједини произвођачи који немају довољно сурутке, сир наливају водом. Појава белих наслага по површини  сурутке,  високе  температуре  током  летњих  месеци  и  све  промене  које  нису карактеристичне за процес зрења и складиштења су показатељи који произвођачима указују да треба да  интензивирају  процес  неге  сира  у  циљу  одржавања  оптималних  услова  за  процес  зрења  и складиштења сира.  Нега сира је изузетно важна превентивна мера у процесу производње Златарског сира, која има за циљ  управљање  здравственом  безбедности  производа  и  квалитатом  производа.  Недостатак правилне  неге  сира  има  за  последицу  нарушавање  физичко‐хемијских  и  сензорних  карактеристика производа, које се огледа пре свега у појави горчине. Интензитет неге сира произвођачи искуствено одређују, а о мерама неге које спроводе воде записе (прилог3) који имају за циљ стандардизацију поступка производње и квалитета Златарског сира код свих произвођача.

Традиција Златиборца датира још из давне 1885. године, када су преци породице Стојановић, међу првима у Мачкату, отпочели традицију усољавања, сушења и димљења меса. Димљење и сушење меса служи као природан и веома укусан конзерванс. Тако је развијена Традитион вештина прављења пршуте и других сушених и димљених специјалитета од меса, по којима ће временом Златибор и Мачкат постати чувени широм земље и региона.

Миломир Стојановић се 1992. године ослонио на сопствену предузимљивост, традицију предака и енергични ентузијазам својих наследника како би основао компанију која ће тајну традиције из Мачката поделити са великим бројем љубитеља деликатеса широм света. Од тада, део традиције Златиборца постају и пажљиво очување квалитета, праћење светских стандарда технологије производње и заштите животне средине, као и стално улагање у развој нових производа и укуса.

---

Ипак, прије него што напустимо ову тему, мислимо да је важно примијетити да су постојање и нормализација пренаталне дијагнозе и побачаја због генетских оштећења већ имали значајне учинке на наше размишљање: о нашим генетским улозима, репродуктивном избору и одговорном родитељству и о ономе што представља добро или „довољно добро“ дијете. Ставови и мишљења стечена у вези с овом праксом засигурно ће утјецати на то колико ћемо вјероватно размишљати и бавити се надолазећим новим техникама одабира или промјене наше потенцијалне дјеце. О етичким питањима детаљније ће се говорити у одјељку који им је посвећен. Да бисте припремили ту расправу,

Прво, пренатална дијагноза омогућила је многим паровима избјегавање туге и оптерећења одгајања дјеце с тешким генетским и хромозомским поремећајима. Свако ко је био у близини обитељи које имају дјецу с Таy-Сацхсовом болешћу или аненцефалијом познаје бол и биједу које су сада могуће спријечити таквим средствима. Дјеца рођена с тим и сличним абнормалностима трпе озбиљне и цјеложивотне тјелесне и менталне потешкоће. Уз одређена стања, постнатална њега може вратити мало наде у нормалан живот; код других је таква њега у најбољем случају умјерено палијативна, а дјеца обољела од ових болести често су осуђена да живе релативно кратке животе обиљежене упорном физичком боли и дубоком менталном ретардацијом. Без могућности пренаталног пробира, многи парови с високим ризиком за такве генетске абнормалности одлучили би уопће не рађати дјецу; пренатални скрининг омогућио је и женама које су већ родиле погођено дијете или су старије од тридесет пет година (када ризик од кромосомских абнормалности почне нагло нарасти) да затрудне с извјесном поузданошћу да рађају здраву дјецу. многи парови који су под високим ризиком за такве генетске поремећаје одлучили су да уопће не рађају дјецу; пренатални скрининг омогућио је и женама које су већ родиле погођено дијете или су старије од тридесет пет година (када ризик од кромосомских абнормалности почне нагло нарасти) да затрудне с извјесном поузданошћу да рађају здраву дјецу. многи парови који су под високим ризиком за такве генетске поремећаје одлучили су да уопће не рађају дјецу; пренатални скрининг омогућио је и женама које су већ родиле погођено дијете или су старије од тридесет пет година (када ризик од кромосомских абнормалности почне нагло нарасти) да затрудне с извјесном поузданошћу да рађају здраву дјецу.

Ипак, друго, за постизање ових предности пренатална дијагноза прихваћа нов приступ превентивној медицини: дјелује елиминирајући потенцијалног пацијента прије него што се он може родити. Ова врста превентивног лијека је, заправо, врста негативног еугеничког уклањања генетски неподобног и смањења учесталости њихових гена, иако се проводи добровољно и за сваки случај. Истина је да су сами тестови вриједносно неутрални и да се многи генетски савјетници залажу за не-директивно савјетовање, а будућим родитељима остављају слободу да извршавају своје појединачне изборе на темељу властитих процјена вриједности.

Треће, пракса пренаталног пробира утврдила је као културну норму (или барем као културно прихватљиву норму) нови појам о дјеци: појам да пријем у живот више није безувјетан, да одређени увјети или особине дисквалифицирају. Да будемо сигурни, родитељи суочени са болном одлуком да ли се абортус захваћеног фетуса може или не осећа можда дубоко подељен и дирнут разматрањима са обе стране проблема, али чини се да расте консензус и у медицинској заједници и у друштву уопште, да би будуће дијете требало да испуњава одређени (за сада минимални) стандард да би имало право на рођење. Мада, барем у Сједињеним Државама, пракса скрининга и елиминације вјероватно ће остати добровољна, његова растућа употреба могла би имати суптилне присилне посљедице за потенцијалне родитеље и могла би повећати дискриминацију „неподобних“. На дјецу рођену с оштећењима која су могла бити дијагностицирана утеро могу се више не гледати као на "прирођене погрешке" већ на родитељске недостатке.

Коначно, пракса пренаталног скрининга успоставља принцип да родитељи могу одабрати особине своје дјеце и одабрати их на основу генетског знања. Овај нови принцип, у комбинацији с управо споменутом културном нормом, већ може преусмјерити родитељски и друштвени став према перспективној дјеци: од једноставног прихваћања до просуђивања и контроле, од виђења дјетета као безувјетно добродошлог дара до гледања као условно прихватљивог производа . Ако је то случај, ове би се промјене у ставу могле пренијети и изнад избора ограничених на присутност или одсутност генетских болести, на присуство или одсуство других жељених квалитета.још боље - деца.

Хипертензивни доњи езофагеални сфинктер

Хипертензивни доњи езофагеални сфинктер (ХДЕС) је поремећај који се манометријски дијагностикује када постоји повишен притисак на нивоу ДЕС-а (> 45 ммХг) са нормалном релаксацијом, без удружених поремећаја перисталтике тела једњака. Овакав манометријски налаз га директно разликује од ахалазије, односно код ових болесника постоји нормална перисталтичка прогресија у телу једњака. Оптималан начин лечења овог обољења су пнеуматска дилатација и езофагокардиомиотомија са пратећом фундопликацијом.

Хипоконтрактилни поремећаји једњака

Већина поремећаја перисталтике једњака код којих је мотилитет окарактерисан ниским амплитудама, симултаним контракцијама дисталног једњака, или непотпуном перисталтиком код које се таласи не преносе целом дужином дисталног једњака се називају инефективни мотилитет једњака (ИМЈ). ИМЈ је дефинисан манометријским присуством амплитуда контракција у дисталном једњаку мањих од 30 мм Хг које се виде у више од 30 % контракција у дисталном једњаку. Већина пацијената са инефективним мотилитетом једњака имају гастроезофагеалну рефлуксну болест често удружену са респираторним или, тегобама од стране грла, уха и носа. Низак притисак на нивоу дисталног једњака и ДЕС-а се често виђа код пацијената са гастро-езофагеалним рефлуксом, сугеришући да хипоконтрактилни једњак може бити последица хроничног киселинског оштећења дисталног једњака. Дисфагија је код ових болесника обично блага, док су горушица и регургитација киселине доста учестале. Тешка дисфагија указује на присуство анатомског проблема као што су езофагитис или пептична стриктура. Лечење ових болесника је углавном усмерено на контролу гастроезофагеалног рефлукса.

Неспецифични поремећаји мотилитета једњака

Дијагноза неспецифичних поремећаја мотилитета једњака (НПМЈ) се често користи у испитивању пацијената са дисфагијом и/или болом у грудима који имају абнормалне налазе езофагеалног мотилитета али не испуњава фиксне критеријуме за друге посебне дијагнозе. Једини неопходни налаз за НПМЈ је абнормалност перисталтике недовољне тежине да се успостави било која (друга) дијагноза. Списак удружених налаза за НПМЈ укључује контракције које су ретроградне, понављајуће, високе, ниске амплитуде, пролонгиране или спонтане. Непотпуна релаксација ДЕС-а се може такође видети код пацијената са НПМЈ. Ови налази се могу наћи у различитим комбинацијама. Третман НПМЈ за сада није стандардизован, и одлука о лечењу се често заснива на симптоматској терапији, вођеној од стране доминантног налаза (спазам, хипоконтрактилност, итд). Са друге стране, многи НПМЈ представљају само почетак или рану фазу још увек некомплетно диференцираног примарног поремећаја мотилитета једњака, због чега су редовне манометријске контроле код ових болесника од изразитог заначаја.

2

Родио се у Београду 1860. године, у угледној породици Жујовић, која је генерацијама давала ратнике, политичаре и научнике. Гимназију је завршио у Београду 1878. године, а Медицински факултет у Паризу 1885. године. Медицином је почео да се бави 1885. као окружни лекар у Београду. Две године касније (1887) отишао је у Париз да специјализира дерматовенерологију, код водећег европског сифилолога тога доба професора Фурнијеа.

По окончаwу специјализације у Паризу 1888. године вратио се у Србију, у којој је 1889. године постављен за шефа Одељења за кожне болести и сифилис.

Поново је боравио на усавршавању у једној од париских болница, 1909. године,

Учешће у ратовима

Учествовао је у Српско-бугарском рату (1885), у оба Балканска рата и у Првом светском рату (1912−1918) као резервни санитетски официр. Пратећи српску војску преко Албаније организовао је кухиње, пољске и резервне војне болнице, при чему је и сам оболео од пегавог тифуса.

У то време санитетска служба у Србији већ је добила законске оквире и смернице, тако да су капацитети Ј. Жујовића могли бити искоришћени. Он организује специјалистичку службу на своме одељењу, учествује у стварању мреже специјалистичке службе у целој Србији и спроводи савремену дерматовенеролошку доктрину на целом подручју. Ђ. Ђорђевић каже да је његово одељење било од такве апсолутне вредности, да су се сви по њему управљали. После поновног боравка у париској болници, 1909. године, оснива модерну лабораторију и у рад уводи Васерманову реакцију и микроскопско откривање бледе трепонеме са кожних лезија. Био је врло активан у раду Српског лекарског друштва, где је приказивао ретке дерматозе, нове терапијске поступке, преводе актуелних чланака из стране литературе и извештаје са иностраних конгреса у иностранству. Проучавао је ендемски сифилис, а његов извештај о појави лепре у Србији штампан је у књизи коју је објавио познати лепролог тога доба, Замбацо Пасха. На Регионалној конференцији источне Европе о венеричним болестима, 1921. године изнео је исцрпан извештај у име Црвеног крста Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Превео је две књиге са француског језика: „Сифилис и брак“, А. Фурнијеа и „Проституција и дегенерисање“ Лорана (Лораине), а заједно с M. Јовановићем − Батутом израдио је „Поуке о сифилису“. Пружао је помоћ у практичној настави из дерматовенерологије на новооснованом Медицинском факултету у Београду. Учешће у ратовима: Учествовао је у Српско-бугарском рату (1885), у оба Балканска рата и у Првом светском рату (1912−1918) као резервни санитетски официр. Пратећи српску војску преко Албаније организовао је кухиње, пољске и резервне војне болнице, при чему је и сам оболео од пегавог тифуса. Из Женеве,

Клиничка слика

Клиничка слика моторни поремећаји једњака, може се манифестовати бројним (различитим) симптомима у зависности од обољења које их је изазвало, као нпр:

• осећај застајања хране,
• болови у грудима и иза грудне кости,
• враћањем садржаја из желуца у једњак (регургитација).

Како се веома често ови симптомима погрешно приписују обољењима срца или плућа, диференцијално дијагностички таква стања треба искључити

Дијагноза

Дијагностика моторних поремећаја једњака са сигурношћу се утврђује помоћу:

• Анамнезе (симптома),
• Радиографије
• Ендоскопије
• Функционалних дијагностичких методе.

Функционалне дијагностичке метода

Манометријом једњака се одредјује:

• тачна вредност притисака у нивоу езофагеалних сфинктера као и њихова релаксацију,
• присуство перисталтике у телу једњака,
• карактеристике перисталтичких таласа укључујући њихову амплитуду, трајање, природу понављања
• присуство непропулзивних односно делимично пропулзивних перисталтичких таласа.

Класификација примарних поремећаја мотлитета једњака

Иако је до данас предложено више класификација поремећаја мотилитета једњака, ниједна од њих није универзално прихваћена. Езофагеални моторни поремећаји се генерално могу поделити на примарне и секундарне.

Примарни поремећаји мотилитета једњака

Примарни поремећаји мотилитета једњака се најбоље класификују у зависности од типа поремећаја инервације тела једњака и доњег езофагеалног сфинктера (ДЕС). На основу такве класификације сви примарни моторни поремећаји једњака се могу поделити у пет група:

• ахалазија,
• дифузни спазам једњака,
• хиперконтрактилни једњак,
• хипоконтрактилни једњак,
• неспецифични моторни поремећаји једњака.

Секундарни поремећаји мотилитета једњака

Секундарни поремећаји мотилитета једњака су последица системских болести као што су: дијабетес, поремећаји везивног ткива, дерматомиозитис, склеродермија, амилоидоза, алкохолизам, Шагасова болест и разне врсте неоплазми (најчешће аденокарциноми кардије).

ПОРЕМЕЋАЈИ

МАНОМЕТРИЈСКИ НАЛАЗ

Ахалазија

Одсуство перисталтике

Неадекватна релаксација ДЕС-а

Повећан притисак ДЕС- а (>45 ммХг)

Дифузни спазам

једњака

Симултане контракције >20%

Интермитентна перисталтика

Поновљене или двоструке контракције

Контракције неповезане са гутањем

Амплитуде контракција >30 ммХг

Хиперконтрактилни

једњак

Једњак у виду крцкалице за орах

Контракција >180 ммХг

Нормална перисталтика

Продужено трајање амплитуде (>6 с)

Хипертензивни доњи езофагеални сфинктер

Базални притисак ДЕС-а >45ммХг

Инкомплетна релаксација ДЕС-а

Хипоконтрактилни

једњак

Инефективни мотилитет једњака

>30% контракција <30 ммХг

Непропулзивне контракције

Хипотензивни ДЕС

Базални притисак <10ммХг

Неспецифични

поремећаји

Инкомплетна релаксација ДЕС-а

Непропулзивне контракције >20%

Ретроградне контракције

Ниско-амплтитудне контракције <35 ммХг

Поред ове наведене, и данас још увек најзаступљеније класификације поремећаја мотилитета једњака, последњих неколико година користи се и Чикашка класификација. Ова класификација је базирана на манометрији високе резолуције, и нарочито је важна због тога што су, према њој, поремећаји мотилитета још детаљније и специфичније класификовани.

То се посебно односи на подгрупу до сада недефинисаних поремећаја, односно на оне поремећаје који конвенционалном стационарном манометријом једњака нису могли бити прецизно класификовани. Посебан клинички значај Чикашке класификације огледа се у подели ахалазије на три подтипа, јер је досадашња пракса показала да оваква подела ахалазије има високу предиктивну вредност процене успешности лечења.

Разно

Константинов такозвани толерантни монотеизам, наслеђен из куће Констанција Хлора био је изражен у јачању црквених институција после Едикта о толеранцији, и посебно за владавине Конастанција II, међутим на Медијани у дасадшњим истраживањима није потврђен. Насупрот хришћанском Ниасу, соларни култ на Медијани уступиће пред хришћанством тек крајем 4. и почетком 5. века, изградњом две мање цркве.

Северне просторије виле и трем перистила богато су декорисани мозаиком са геометријским и flоралним орнаментима раскошних боја, а зидови прекривени фрескама. Сачуване фреске ин ситу у четири просторије на северозапад-ном делу грађевине са линеарним и геометријским орнаментима различитих боја представљају приказе парапетних мермерних плоча.

На мозаицима су приказани различитији геометријски мотиви. Посебно се издвајају композиција са представа речног божанства Флувиус, на улазу у аулу, као и глава Медузе у средишњем делу ове просторије (Сл. 7.). 13 Посебно се својим квалитетом и разноликошћу колорита издвајајау мозаици у мањим просторијама за гозбу (стиба- диум) изграђеним источно и западно од сале за аудијенцију. Делови мозаика са позлатом указују на начин обраде куполе постављене изнад западног стибадиума.

Велики број мермерних и порfiрних скулптура и статуа пронађен на Медијани сврстава вилу са перистилом у једну од вила са највећим бројем предмета скулпторалне форме не само у балканским провинцијама, већ и на територији целог Римског царства.14

Одабир иконограfiје скулптура до сада констатованих на простору виле са перистилом свакако указује не само на изузетно истанчан укус и богатство власника виле, већ и осликава одговарајућа религиозна веровања којима је исти био наклоњен, каои одређена идеолошка стремљења императора доминантна у периоду живота виле.Скулптуре и статуе су, услед нетрпељивости хришћана према паганским култовима,углавном налажене декапитиране, а највећи број фрагментованих и целих скулптура се може идентиfiковати као ијатрички односно исцелитељски пар богова - Ескулап и Хигија (Сл. 8.). Изузетно стар култ бога Ескулапа, који се помиње још од стране Хомера15 је у периоду римске доминације, за разлику од других паганских култова представљао култ коме је у мањој или већој мери била наклоњена већина римских царева.16

Међутим, у периоду од II до IV века н. е., Ескулапов култ је нарочитобио изложен критикама хришћанских апологета, који су услед врло блиских аналогија између Ескулаповог и Христовог живота и особености, страховали да хришћанска веровања и ширење хришћанства не буду угрожена од стране у народу омиљеног култа бога Ескулапа.17

Завидна количина статуа Ескулапа и Хигије пронађена на простору виле са перистилом на Медијани дозвољава претпоставку не само о постојању њиховог култа, већ и светилишта.18

Поред скулптура и статуа Ескулапа и Хигије, на Медијани су пронађене и фрагментоване скулптуре богова Диониса, Херакла и Меркура Чињеница да су у оквиру скупног налаза скулптура Ескулапа и Хигије, пронађене и статуе богова Диониса, Херкула и Меркура, јасно указује на ијатричку димензију под којом су ова божанства поштована, што не чуди имајућиу виду да је Медијана у близини термалних извора Нишке Бање, те да су вероватно поред својих других функција, на Медијани Дионис, Херкул и Меркур били поштовани и под аспектом заштитника здравља и богова излечења.19

ппп

Јавна здравствена установа „Дом здравља“ у Бањој Луци је здравствене установа у државној својини, од посебног друштвеног интереса, основана за подручје Града Бања Лука, са статусом референтне здравствене установе. Под овим називом основана је 1994. године, издвајањем тадашње Основне организације удруженог рада „Дом здравља“ Бања Лука из састава Радне организације „Клиничко-медицински центар“ Бања Лука, а на основу Одлуке Скупштине Града Бања Лука о оснивању „Дома здравља“ у Бањој Луци од 25.05.1994. године.

До 1994. године „Дом здравља“ је доживио више организационих трансформација, прилагођавајући се захтјевима тада важећих законских и подзаконских аката, а ове трансформације су углавном имале карактер статусних промјена.

Од 1946. до 1974. године „Дом здравља“ је био организациона јединица у саставу тадашњег Медицинског центра Бања Лука, у чијем саставу су постојали и Општа болница, као и Хигијенски завод као претече данашњег Института за јавно здравство РС. У том периоду, статус правног лица је имао само Медицински центар.

Године 1983., због Закона о удруженом раду и нових подзаконских аката, дешава се самоуправна трансформација, на основу које је конституисана и регистрована РО „Клинички-медицински центар“ Бања Лука, са више ООУР-а, међу којима и ООУР „Дом здравља“ Бања Лука, са статусом правног лица. Оваква организација је постојала све до 25.05.1994. године, када је конституисана и регистрована Јавна здравствена установа „Дом здравља“ у Бањој Луци, под којим називом и данас послује и постоји.

У складу са Законом о систему јавних служби (Службени гласник РС број: 68/07), Град Бања Лука, као оснивач Установе, је на сједници Скупштине Града Бања Лука, дана 29.11.2007. године донио Одлуку о организовању и усклађивању пословања ЈЗУ „Дом здравља“ у Бањој Луци. Овом Одлуком престала је да важи Одлука о оснивању ЈЗУ „Дом здравља“ у Бањој Луци од 25.05.1994. године, као и све три измјене и допуне те одлуке о оснивању.

Јавна здравствена установа “Дом здравља” у Бањој Луци је са својим капацитетима највећи дом здравља у Републици Српској и референтна је здравствена установа за дјелатност коју обавља.Такође је и наставна и научна база за Медицински факултет у Бањој Луци и Медицинску школу.

Дом здравља организује примарну здравствену заштиту и обезбјеђује: породичну медицину, дјечју, превентивну и општу стоматологију, хигијенско-епидемиолошку дјелатност, хитну медицинску помоћ, заштиту и унапређење менталног здравља у заједници, амбулантни облик физикалне рехабилитације, лабораторијску дијагностику, те обезбјеђује ампулиране лијекове и потребан санитетски материјал.Дом здравља има организовану и РТГ дијагностику и амбуланте за специјалистичке консултације из гинекологије и педијатрије.

Реформски процеси у у ЈЗУ „Дом здравља“ у Бањој Луци, везани за увођење модела породичне медицине започели су 2002. године, кроз пројекат Свјетске банке под називом „Пројекат основног здравства“ (БХП). Настављање реформских процеса одвија се кроз нови пројекат Свјетске банке под називом „Пројекат јачања здравственог сектора“ (ХСЕП).

Основни циљ реформских процеса је јачање примарне здравствене заштите, унутар здравственог система, организоване по моделу породичне медицине, што у коначном исходу доводи до смањеног ослањања на болнице, специјалисте и технологију. Дјелатности Установе се поводи континуирано и доступна је становништву Града Бања Лука кроз 13 градских, 9 приградска и 13 сеоских локалитета.

Укупан број запослених у “Дому здравља” на дан 31.12.2015. године износио је 872 радника. Од тог броја, 802 радника је било у радном односу на неодређено вријеме, а 70 радника на одређено вријеме. Од укупног броја запослених радника, 688 радника је распоређено у медицински сегмент Установе, а 184 радника у немедицински.

Историја

Римски утврђени град Наис формиран је на лесном платоу на десној обали реке Нишаве на простору данашњег Градског Поља,1 док се цивилно насеље развијало у околини војног логора, са западне, северне и североисточнене стране, на околним брежуљцима Виника и Хума, као и на левој обали реке Нишаве. Град јеод краја III и нарочито кроз читав IV век доживљавао процват, захваљујући чињеници да су у њему рођени императори Константин I (306–337) и Констанције III (421) 2, да су се у њему дуже или краће задржавали Лициније, Константин I, Константин II, Констанс, Констанције II, Јулијан Отпадник, Валенс, Валентинијан и Теодосије I.3

У Наису је посведочена официна за израду предмета од племенитих метала,4 а спис Нотитиадигнитатум га наводи као једно од места где се производи оружје за римску војску.5

Каснонатички град је постао и значајан хришћански центар, а из извора су позната имена шесторице рице епископа из 343–414. и 516–553. године. Забележено је да је у граду током Ускрса 344. боравио Атанасије Александријски, што указује на постојање значајне заједнице хришћана.6

Археоло{ким истра`иваwима на простору града откривен је само мањи део Наиса, а највећи број грађевина припада касноантичком периоду.7

Некрополе античког Наиса формиралесу се углавном дуж магистралних путева,8 којису спајали град са осталим деловима царства. Сањхраwивање је посведочено и на градским некрополама, али и на некрополама насталим у окружењу мањих или већих пољских добара – вила рустика.

Касноантичком периоду припадају нкрополе формиране дуж пута за Рацијарију, на простору данашње Јагодин мале и дуж пута за Виминацијум на месту данашњег Градског поља. На левој обали Нишаве углавном су регистровани појединачни гробови и гробнице из касноантиког доба: код Дома сидиката, са задње стране хотела „Амбасадор“, у улици Станка Пауновића(данас улици Генерала Милојка Лешјанина), у Игманској улици на падини Апеловца.9

На месту данашње железничке станице Ћеле кула регистрована је мања некропола из IV века, која је вероватно припадала становницима Медијане.10

Најве}ћа градска некропола у периоду касне антике формирана је на лесном платоу на десној обали Нишаве, источно од тврђаве, дуж пута за Рацијарију (сл. 56) Некропола се налази на месту данашње градске четврти Јагодин Мала, по којој је постала позната у литератури. Од периода касне антике овај простор је интензивно коришћен за сахрањивање, у раздобљу од 4. до краја 6. или почетка 7. века

7

Највећа и нај познатија београдска трговаèка твртка засигурно би унутарњим уреðењем била функционалније пројектирана да је Хорват од поèетка пројектирања београдске Савезне индустријске коморе раèунао с друкèијом намјеном, али је и уза све компликације заживјела у новој намјени и успјешно се уклопила у простор.

На основу расположиве документације може се закључити да су руководиоци ове установе здравственог опредељења од оснивања до данас били:

1. др Јован Мијовић, директор

2. др Драгутин Јовић, директор

3. др Дамјан Вардић, управник

4. Прим др Иван Нешковић, в.д. управника

5. др Ђура Милошевић, хонорарни в.д. управника

6. др Риста Дамјановски, в.д. управника

7. Прим др Ранко Станковић, директор

8. др Славољуб Срећковић, в.д. директора

9. Прим др Живојин Брзановић, директор

10. Прим др сци мед Александар Недок, директор

11. Проф др сци мед др Јован Стриковић, директор

12. мр сци мед др Милан Савић, садашњи директор

Ендоскопија носа Како се предњом риноскопијом често не могу видети задње партије носне шупљине као и ушћа синуса, неке промене или обољења могу бити непрепознате. Овај проблем великим делом решила је ендоскопија носа, која се у пракси примењују у два типа ендоскопа: ригидни и флексибилни.

Ригидни ендоскопија

Ригидна ендоскопија заснива се на примени компектне ендоскопске цеви, од којих се најчешче користи ендоскопи од 0°. Стандардна дебљина ових енодскопа за одрасле је 4 мм, а за децу се користе тањи ендоскопи од 2,7 мм.

Флексибилна ендоскопија

Фиберенодкопија носа омогућава много бољу дијагностику обзиром да је врх фиберендоскопа савитљив, што омогућава бољи поглед у све делове носног кавума, под различитим углом (0°, 30°, 45° и 70°).

Преглед започиње локалном анестезијом, уметањем комадића вате натопљене 2% лидокаин адреналином у носне ходнике. Након пар минута вата се уклања и ендоскоп се лагано уводи у носни кавум. Преглед почиње тако што се прво врши процена проходност носног ходника, односно да ли је могуће увести ендоскоп у дубље партије носа. Увођење ендоскопа мора бити без отпора, јер се у противном јавља бол и крварење као последца оштећења слузнокоже носа.

Након што се прегледа септума обавља се преглед спољне страна носа и траже ушћа параназалних синуса (у првом реду ушће максиларног синуса које је изнад доње носне шкољке, 1 цм иза предњег пола средње носне шкољке).

Ако се прегледом утврди сливање гнојног секрета из максиларног ушћа, то је сигуран знак бактеријског синуситиса и нису потребна додатна радиолошка снимања, већ се одмах може започети са терапијом.

Потом ендоскоп уводи између септума и средње носне шкољке, и на предњем зиду сфеноидног синуса покушава се пронаћи отвор синуса који се налази на око 16 мм изнад крова епифаринкса.

Следи преглед епифаринкса, у коме се на задњем зиду код деце уочавају аденоидне вегетације, и процењује њихова величина, односно однос према хоанама (АХ однос). Тај однос се може означити у процентима (60% - значи да су хоане толико затворене аденоидима), трећинама (1/3, 2/3 или 3/3) или четвртинама зависно од њиховог односа према отвору Еустахијеве тубе.

На крају следи преглед ушћа Еустахијевих туба, процена њихов изглед и присуство секрета.

Терапијски поступци

Ендоскопи поред дијагностике омогућава и терапијске поступке:

• одстрањење страног тела,
• биопсију,
• електрокаутеризацију.

Положај

Зграда се налази на адреси Теразије 15 — 23, у централном делу Београда, који административно припада Градској општини Стари Град.

Историја

Након Другог светског рата Београд се интезивно градио. Са обе стране реке Саве. Тако се паралелно са изградњом Новог Београда као секундарног центра, главног града Југославије, градило и Теразије, као чвориште градских активности.

Прве опсежне студије за измену простора на Теразија израђене су још крајем 1920-их година,65 када је и донета одлука да се првотна стамбена намена овог простора поступно измијени у корист јавне, с грађевинама које су не само Теразијама требале да дају нову намену већ и нови изглед. Међутим до данашwег истакнутог положаја у централном делу Београд, Теразије су морале да прођу кроз низ урбанистичко-архитектонских решења и преживе бројне студије и пројекте, од којих су неки остали ипак недовршени и као такви дочекале педесете године 20.века.

Када је почетком 50-тих година 20.века донета одлука, и расписан конкурс за идејни пројекат, којим је требало да се Теразије обимније реконструишу и дограде блоком зграда између Теразија и тадашњих улица Булевара Црвене армије, Дечанске, Стаљинградске и Коларчеве улице.66 на сцену је ступио загребачки архитекта Ладислав Хорват. Он је на томе простору, по освајању прве награде на конкурсу из 1954. године, започео градњу зграде Савезне индустријске коморе (СИК).67

Извори

Зграда је пројектована тако да у благом радијусу, њено јако дугачко прочеље са хоризонталним низовима кратних прозора и раствореним горњим делом лежи на колонади стубова увученог приземља. Грађевина оваквог облика и габарита је својом величином је и обликовањем утицала на изградњу околних зграда на Теразијама, које су морале да се њој прилагођавају.

На коначни изглед зграде, који је отступио од првонбитног Хорватовог пројекта, након одлуке инвеститора да се простор преименује из послвног у трговачки центар. Тако је током градње значајно измијењена функционалност пространих унутарашњих простора, што је нанело штету изворном изгледу објекта, јер је својом величином прелазио габарите изведене грађевине, а доста хваљена замисао архитекте Хорвата, која је предвиђала широк подземни пасаж, опасан низом ексклузивних трговина, и подземном пешачком комуникацијом која је повезивала зграду са супротном страном Теразија.